Prvi rođendan i zapošljavanje

Pompezno najavljivani prvi rođendan „najuspešnije“ Vlade u novijoj istoriji protekao je nekako prilično šuplje. Upadljivi izostanak trećeg lidera koalicije, kao i zanemarivanje obećanja da će godišnjica biti dan kada će biti objavljen spisak ministara koji napuštaju vladu i njena nova organizacija, ponovo su jasno ukazali da ova Vlada nema potencijale ni da uredi međusobni odnos onih koji je sačinjavaju, a kamoli da vodi državu, kao i da je u potpunosti zavisna od stranog faktora, ma koliko se Vučić busao u prsa pričajući o izborima kao unutrašnjem pitanju Srbije.

Nažalost, od kada je Koštunica otišao, ništa u Srbiji nije unutrašnje pitanje Srbije, osim možda kadriranja po državnim firmama. A i to, donekle!

No, na to bi građane trebalo podsetiti pred neke nove izbore koji sigurno nisu daleko, budući da je ova simulacija rekonstrukcije samo još više zategla koalicione odnose umesto da ih relaksira. A do tada treba živeti. U tom smislu značajno je  što je dodirna tačka u izlaganjima dva prva čoveka Vlade bila najava unapređenja (ili kako to reče Dačić „modernizacije“) srpske ekonomije i smanjenja nezaposlenosti.

Koliko god da nesrećni izraz „modernizacija ekonomije“ nakon svih „reformi“ u kojima je sam učestvovao pokazuje na kom nivou je Dačićevo poimanje ove oblasti, dobro je da je u ovoj Vladi napokon sazrela svest da dizanje stranog kredita, kako bi se podelile dve sledeće penzije, nije najveća ekonomska mudrost.

I još o nečemu je sazrela svest kod prve dvojice. Da ih je onaj treći prevario kada je sve ekonomske poluge, izuzev primarne emisije, spojio u jedno ministarstvo (Finansije i privreda) i stavio ga pod ličnu kontrolu. Kada se to upari sa kontrolom ministarstva za regionalni razvoj (Verica Kalanović) i Fondom za razvoj (Slađana Backović – Verica Kalanović), dobija se zaokruženi sistem kojim se u potpunosti kontrolišu svi plasmani u privrednom razvoju, sve državne subvencije i sva ulaganja u regionalni razvoj, ali i njihovi efekti kao i prihodi preduzeća u restruktuiranju, od kojih neka ostvaruju veliki obrt, kao npr. RTB „Bor“.

Sve ovo u potpunosti je kontrolisao URS, odnosno Mlađan Dinkić, pa su otuda sve njegove sumnjive inicijative poput onih o subvencionisanim kreditima privredi preko poslovnih banaka i Fonda za razvoj, subvencija za zapošljavanje odabranim stranim firmama, „pokretanje“ smederevske železare i mnoge druge okončane bez ikakvog uvida javnosti u njihove stvarne efekte, izvore iz kojih su poticali, kao i njihove realne cene.

O tome kolika moć iz ovoga proizilazi nepotrebno je govoriti, pa je sasvim logično što je Vučić rešio, a Dačić prihvatio, da se Dinkiću smanji sfera uticaja. Sva je prilika da je prelomni trenutak za profilisanje ovakvog stava bio prelazak gospodina Blagoja Spasovskog, direktora „Bor“-a  iz URS-a u naprednjake, iako je na to mesto došao kao kadar G-17, krajem 2008. godine. Sam transfer dogodio se prilikom „zaječarske kampanje“ i Vučićeve posete borskom basenu, ali je bez sumnje pripreman ranije. Obrazloženje generalnog direktora „Bora“ za promenu stranačkog dresa bilo je, za naše prilike, koliko jednostavno toliko i razumljivo – „Želim da igram u timu koji dobija“.

Ova praktična mudrost gospodina Spasovskog, koja je u najezdi sličnih prošla prilično nezapaženo, ukazala je na dve bitne stvari. Prva, da će biti promena u kontroli resora, te da će Dinkić u tim promenama biti resorni gubitnik „privrednog dela“. I druga, možda i važnija, da između koalicionih partnera ne postoji ni minimum uvažavanja, niti tolerancije, već samo borba za goli lični i stranački interes, te da takve rogove u vreći na okupu može držati samo jak strani lepak.

I to se, uglavnom, pokazalo tačno. Dinkić je pristao samo na finansije, pristaće i da smeni Grubješićku, mada to još uvek ne govori, ali nekako mi se čini da Vučić više puca na Kalanovićku, iz razloga koje sam gore naveo. Videćemo, uskoro.

Ali, da se vratimo na obećanje o „modernizaciji“ ekonomije šta god to značilo, kao i na vrlo konkretno obećanje da će se u narednoj godini mandata ove vlade broj nezaposlenih smanjiti za 40 do 50 hiljada. Iako smo već naviknuti da na Dačićevo „dobar dan“  refleksno tražimo četkicu za zube i gledamo gde ćemo zakonačiti, ipak treba pohvaliti njegovu spremnost da se, napokon, prihvati i nekog drugog posla sem kosmetske predaje i lobiranja za spašavanje sopstvene kože.

Može biti da će nekom izrečena cifra delovati isuviše skromno kada se uzme u obzir da je broj nezaposlenih prema evidenciji tržišta rada iz aprila ove godine iznosio 792.344, a da je realno premašivao milion ljudi. Ipak, ako se uzme u obzir trend rasta stope nezaposlenosti koja je, prema podacima iz istog perioda, dostigla rekordnih 24,1 % , sama činjenica njegovog prekida puno bi značila.
No, tajna privrednog oporavka Srbije ne leži toliko u broju zaposlenih koliko u njihovoj strukturi. Naime, ukupan broj zaposlenih u našoj zemlji iznosi nešto preko 1,72 milion od čega je 1,34 bilo zaposleno u sektoru pravnih lica a 0,38 miliona u sektoru privatnog preduzerništva.

Prema rečima Zorana Stojiljkovića iz Agencije za borbu protiv korupcije, u javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi oko 550.000 ljudi, ili 41 % ukupno zaposlenih u sektoru pravnih lica. Kada se tome doda broj zaposlenih u republičkim i lokalnim javnim preduzećima, kao i oni zaposleni u firmama u restruktuiranju (55.000) lako se dođe do toga da zaposleni koji primaju platu sa budžeta čine preko 60%  ukupno zaposlenih u sektoru pravnih lica, što na prvi pogled deluje neverovatno.

Pri tome, prethodnih godina, upravo su ta preduzeća vršila nova zapošljavanja mladih i starih apartčika, što ih je sve odreda uvelo u gubitaške vode, računajući i one nekada uspešne poput „EPS“-a ili „Srbija-Gasa“. Istina, to zapošljavanje donekle je popravilo poraznu statistiku o zaposlenosti u Srbiji, ali je nanelo druge ekonomske štete. Zato, zapošljavanje koje najavljuje naš premijer može dati privredne efekte samo ako bude usmereno na delatnosti koje stvaraju novu vrednost a to su pre svega industrija, poljoprivreda i građevinarstvo.

Ovde nas ne interesuje vlasnička struktura kao takva već oblasti gde bi novo zapošljavanje moglo dovesti do rasta stvarne privredne aktivnosti. Država je ta koja svojim aktivnostima i merama mora stvoriti ambijent za takvu priču. Ne da vuče za rukav i favorizuje pojedine investitore, dajući im subvencije od para koje sama pozajmljuje, nego da stvori ambijent koji će ih privući, pri čemu, naravno, ima i drugih oblasti osim onih koje sam naveo.

Ali, svako dalje trpanje ljudi u nekakve Agencije, izmišljena javna preduzeća, opštinske fondove i šta sve ne, biće novo kamenje oko vrata i državi, i tvorcima tog nakaradnog ekonomskog koncepta, ali i onima koji se tako, i tamo, zapošljavaju, plaćajući ponekad za to i značajne cifre.

Dakle, ako struktura novog zapošljavanja bude povoljna, odnosno ako bude usmerena na istinsko stvaranje BDP-a, smanjenje nezaposlenosti za oko 50.000 hiljada u narednoj godini mandata Vlade bio bi veliki ekonomski uspeh, ravan podvigu, daleko većem od menjanja Kosmeta za datum. Zašto?

Zato što ne smemo zaboraviti da je Vlada, za sledeću godinu svog rada, već preuzela obavezu rešavanja statusa preduzeća u restruktuiranju u kojima radi oko 55.000 ljudi, pri čemu je sasvim realno da će većina njih završiti na ulici. Takođe, pritisak MMF za racionalizaciju javne potrošnje neće prestati, a normalno je očekivati da ona bude prvo usmerena na racionalizaciju glomaznog državnog aparata (pomenutih 550.000 ljudi), pa tek onda na smanjenje penzija i nekih drugih budžetskih pozicija. S toga i tu valja očekivati smanjenje broja zaposlenih, a kada se tome doda uobičajeno propadanje privrede i preduzetnika pod bankarskim jarmom, onda bi smanjenje nezaposlenih za 50.000 hiljada praktično značilo otvaranje bar 2 do 2,5 puta novih radnih mesta više.

Može li to da ostvari ova i ovakva Vlada za svoje sledeće, godišnje, prolazno vreme?

Naravno da ne može, a od gomile argumenata za ovu tvrdnju navešću tri najvažnija.

Prvo, zato što će biti pravo čudo ako uopšte u ovom sastavu i dočekaju drugi rođendan. Drugo, ako i dočekaju, sumnjam da će do tada napraviti jasan koncept ekonomskog oporavka bez koga nema ni racionalnog zapošljavanja. I treće, što niko od njih nije istinski spreman da se odrekne partijskog zapošljavanja i kontrole koja se tim putem ostvaruje nad biračima.

Jer, kako nam je nakon izbora u Zemunu, poručio Mega-Trend vunderkind Nebojša Stefanović – i stranke i građani u Srbiji moraju se navići na realnost da će se svi naredni izbori odvijati u uslovima smanjene izlaznosti birača.

Dabome. Zna, čovek. Zato i nije dugo čekao na dobro radno mesto!

Izvor: Vidovdan