Реструктуирање или леђа буџетског магарца

Своју неспособност да реши иједан озбиљнији проблем у држави српска влада још увек успева да маскира преусмеравањем пажње грађана са суштине на форму и отвореним лагањем о ситуацији у којој се земља налази и у којој би се могла наћи.

Класичан пример таквог приступа је однос према озбиљним економским проблемима. Мелодраматични медијски серијали о Вучићевој економској несаници, извештаји о Дачићевим привредним активностима у Америци и Динкићево коришћење планираних цифара као да су остварене, када год то одговара његовим бескурпулозним обманама јавности која није у струци или нема увид у стварне податке, напрасно су завршене након усвајања ребаланса, поскупљења цигарета и уплате руских триста милиона за буџет, а основна порука са скупа најбитнијих економских и политичких глава у Хајату била је да Вучић личи на Ђинђића и да Коле размишља о могућности да се учлани у СНС. Крај.

И одмах се прешло се на део ријалитија који се зове избацивање, или стручним језиком реконструкција и који је за публику увек атрактивнијa тема од, рецимо незапослености.  И сада сви, и политичари и медији, па и економисти, причају само о реконструкцији, са изузетком Мркоњића који невиђеним ентузијазмом наставља да нас убеђује како су оне закрепљене рупе некакви изграђени путеви.

Додуше, то и није тако важно. Брига њега за реконструкцију кад за нужду увек може да буде пратећи вокал Ани Бекути. Најважније је да економија Вучићу више не ремети сан.

Али, док још увек није спавао због српске економије, па се о томе писало и уздисало, као један од разлога великог дефицита и јавног дуга наведени су трошкови које праве фирме у реструктуирању, као и план да се до средине 2014. године окончају сви постојећи процеси ове накарадне привредне форме.

Како би посетиоци који нису у струци лакше пратили текст на почетку ћу навести неколико основних података.

У Србији тренутно постоји 175 фирми у реструктуирању које запошљавају преко 55.000 радника и остварују cca 1,5 %  бруто националног производа. Током претходних 12 година колико траје ова Динкићева умотворина држава је процесе реструктуирања директно субвенционисала са 55 до 100 милиона евра годишње, а предузећа у овом процесу годишње су просечно генерисала и око 220 милиона евра дугова држави и осталим привредним субјектима. (1)

Све оне који мисле да су ове цифре запањујуће могао бих да утешим чињеницом да су оне могле бити и далеко лошије да није било значајног скока цене бакра на светској пијаци, што је омогућило солидно пословање највећег предузећа у реструктуирању – РТБ „Бор“.

Идеја и правни основ реструктуирања

Сама идеја реструктуирања није спорна и њена суштина била је да се предузећа која су била намењена приватизацији, а нису била атрактивна за купце, кроз овај процес доведу у стање које ће их учинити пожељном куповином.
У принципу постојало је пет основних разлога због којих су предузећа од стране могућих купаца била лоше третирана:
–    презадуженост, односно негативан капитал
–    велики технолошки вишкови радника
–    лоше постављена организација предузећа
–    немогућност да се због урушености уклопе у нове тржишне услове пословања
–    техничко-технолошка и физичка застарелост радних средстава.

Дакле, смисао процеса реструктуирања видео се у томе да последице, а ако је могуће и узроке, ових поремаћаја, који обично делују кумулативно, отклони или бар умањи тако да третиране фирме постану занимљиве потенцијалном купцу. Таблоидним језиком речено, младу је требало нашминкати, навући јој гардеробу која скрива али назначује, убацити понеки јефтини силикон и послати је на сплавове да тражи богатог мужа. Па, ако нема богатог, може и било каквог, само да има провизију за проводаџију.

У оваквом приступу нема ничег спорног док год у основи свега лежи чист економски интерес продавца (државе) и купца (будућег власника) и док се све одвија транспарентно, на бази јасно дефинисаних прописа од којих нема одступања.

На први поглед код нас и на том пољу све изгледа у реду. Процес реструктуирања уређен је „Законом о приватизацији“ (члановима 19 и 20) као и „Уредбом о поступку и начину реструктуирања предузећа и других правних лица“ (Сл. Гласник бр. 1/02) а спроводи га Центар за реструктуирање при Агенцији за приватизацију.

Али, то је само на први поглед. Кад у ове правне акте мало загребете показаће се низ нелогичности, противуречности и нејасноћа које постају основ да њихова примена буде третирана толико растегљиво колико је потребно да буде испуњен сваки, па и најбесмисленији, политички налог. Уосталом, ово је карактеристика свих  облика приватизација у Србији и оваквих прописа.

Реструктуирање као терет држави и здравој привреди

У Закону о приватизацији поступак реструктуирања третирају чланови 19 и 20. а једна од карактеристика је да они уводе институт „отпуста дуга“ који је обавезан за сва државне повериоце, док му се остали привредни субјекти могу, али не морају, придружити.

Под појмом државни повериоци подразумевају се сва државна предузећа и установе, односно буквално сваки привредни и правни субјект где је држава власник или већински власник. Ту, дакле, спада све и свашта од комуналних предузећа на локалу до ЕПС-а, од научних установа до разних Агенција. Посебно бих овде апострофирао Агенцију за осигурање депозита када врши функцију стечајног управника банака у стечају што је створило простор за милионске махинације.

Сам „отпуст“ подразумева обавезу државних поверилаца да своја потраживања у целости пријаве у року од 15 дана од јавног позива објављеног у средствима информисања, а да их на крају процеса продаје, наплате из постигнуте цене у проценту у коме остварена цена то омогућава. У пракси тај проценат ретко је прелазио 25 %, а обично буде и много мањи. Колики год да је постигнути проценат наплате, дуг предузећа у реструктуирању се сматра потпуно измиреним и државни поверилац га искњижава из својих пословних књига.

Ово практично значи да је цену „шминкања“ предузећа у реструктуирању политички део државе свесно преливао на њен привредни део. Најизложенија предузећа у том процесу била су ЕПС и НИС (док је био државно предузеће), јер су им углавном дуговали сви привредни субјекти, али ту су и Железница, ТЕНТ и многа друга.

Такође, овај процес не би био могућ да пре тога Динкић није блиц-кригом уништио домаћи банкарски сектор, и целокупна њихова потраживања дао на газдовање напред поменутој Агенцији за осигурање депозита.

Било би занимљиво да неко објави колико су пара на име „отпуста“ велика јавна предузећа отписала у процесима бесмислених реструктуирања.

Али, нису много боље прошли ни не-државни привредни субјекти. Сходно члану 20.ж. Закона о приватизацији, предузећа у реструктуирању практично су, од почетка до краја тог процеса, ослобођена плаћања свих раније насталих обавеза (тзв. стари дуг), као и принудних извршења по било ком основу, што практично значи да њихов рачун не може бити блокиран.

У исто време она судски могу наплаћивати сва своја потраживања, а да апсурд буде потпун ако једна фирма према предузећу у реструктуирању има стара и дуговања и потраживања то се не потире, већ дуговања мора измирити, а потраживања не може да наплати. Овакав приступ је упропастио многа здрава предузећа која су били учесници у неком заједничком послу са фирмама које су преко ноћи мењале свој правни статус и позицију. Губитке по овом основу нико није пратио и бележио, али су они такође огромни.

Многа од овако оштећених предузећа, посебно мала и средња привредна друштва, пропала су што се опет одразило на државу и њен буџет, јер су она углавном редовно измиривала своје обавезе према држави.

Нема ни једног предузећа у реструктуирању да поштује обавезе према радницима и Закон о раду, иако су на то обавезна. Овде мислим пре свега на уплате дажбина за зараде и остала примања радника које предвиђају позитивни прописи, па и по том основу држава губи.

У том контексту Законодавац је у старту предвидео да процес реструктуирања не може трајати дуже од 18 месеци, што је сасвим довољно да се сва снимања стања и потребна фризирања заврше. Али, нормално, ово се у пракси углавном није поштовало, а рекордер у дужини трајања је РТБ „Бор“ који се реструктуира већ 12 година.

Друго ограничење проистиче из чињенице да Закон о приватизацији предвиђа да се „отпуст дуга“ може спроводити само за обавезе настале до 31.12.2004. године (члан 29 г, став 3.), а то је везано за првобитно одређене рокове за завршетак свих приватизација (2008) година.

Прави смисао реструктуирања

Узимајући у обзир овде изнете цифре јасно је да је процес реструктуирања овако како је вођен државу, што директно, што индиректно, коштао стотине милиона евра од чега се добар део намицао узимањем скупих кредита у иностранству. Сво то време ове процесе контролисао је углавном Млађан Динкић, односно његови кадрови.

Поставља се питање, зашто би они који су себе називали „експертском групом“ радили овако нешто и зашто су им коалициони партнери у томе помагали гласајући за правне акте који легализују овакво расипање позајмљених државних пара?

Разлог је, наравно, лични интерес. Пре свега, овако „очишћене“ фирме од радника и дугова, није могао добити свако, а о тендерима и аукцијама у овом делу све је већ познато.

Такође, начин функционисања фирми у реструктуирању где тзв. „Заступник капитала“ кога именује држава (искључиво по политичким кључевима), може стопирати или изменити сваку одлуку менаџмента, идеална је форма за политичко усмеравање новца кога зарађују или од кредита и субвенција добијају ова предузећа.

Има ту и других погодности али, наравно, ипак је најважнија финансијска „операција“ у овом послу проналажење купца, где је тендер (или аукција) по правилу само одрађивање договореног.

Дакле, није спорно да је реструктуирање још један промашени пројекат пето-октобарских пучиста и врећа камења која се што пре мора скинути са леђа српског буџетског магарца. Али, треба ли ту врећу да скида онај који ју је на његова леђа и натоварио, дванаест година га шибајући да тај бесмислени терет носи без одмора и спуштања?!?

Напомене:

(1) – Новости 15.05.2013 год – бизнис додатак

Извор: Видовдан