Rusija i pravoslavna ekonomija (1)

U V O D

Pominjanje termina „pravoslavna ekonomija“ u mom prošlom tekstu na ovom portalu (1) izazvalo je mnogo veću pažnju nego što sam očekivao. Očigledno da građani Srbije postaju sve svesniji zastrašujućih posledica neoliberalnog eksperimenta koji se nad njima sprovodi od petoktobarskog puča naovamo, a koji pod Vučićevom bezobzirnom vlašću poprima elemente brutalnog robovlasničkog izrabljivanja radne snage i pustošenja materijalnih resursa. Naročito zabrinjavajuće delovala je nedavno, rutinski objavljena, vest u Vučićevim medijima, kako eksperti svetske banke smatraju da građani Srbije piju previše jeftinu vodu, pa su po tom pitanju premijeru odredili specijalnog konsultanta za kriterijume određivanja cene vode, Džejmsa Hanta.(2) Verovatno Vam je jasno šta sada sledi.

Dakle, čak i voda! Vodu, nosioca svekolikog života na planeti i najvažniji božiji dar živim bićima na Zemlji, uskoro ćemo morati kupovati od nepoznatih ljudi koji nam nisu ništa dali, a sve su nam uzeli, jer naša elita pristaje na to! I što je najgore, kada nam uzmu svu zemlju i sve naše vode, bićemo im dužni još više nego sada, a neki Vučić, svejedno sadašnji ili budući, i dalje će pričati o tome kako „napredujemo“ i hvaliti se ekonomskim „uspesima“ nezabeleženim u istoriji. I gledajući nas u oči govoriti nam kako poskupljenje struje od 12 % i mesa od 70 % ne remeti našu realnu kupovnu moć…

No, ima li alternative tom nepravednom i ciničnom korporativnom modelu u koji nas gura neodgovorna i korumpirana srpska vlast?! Agresivna Vučićeva propaganda ne dozvoljava prosečno informisanom građaninu bilo kakvo slobodno razmišljanje na ovu temu, potpuno ukinuvši javnu raspravu i sučeljavanje različitih ekonomskih mišljenja, pa je pojava objektivnog sagledavanja postojećeg ekonomskog modela na nacionalnim frekvencijama svedena na statističku grešku. Otuda, izgladnelom srpskom penzioneru, iscrpljenom radniku ili opljačkanom poljoprivredniku terin „pravoslavna ekonomija“ zvuči obećavajuće, ali nestvarno. Da li je tako nešto uopšte moguće u realnom životu? Na čemu bi se takav ekonomski model zasnivao? I zašto sam njegovo eventualno nastajanje vezao baš za Rusiju? – bila su tri najčešća pitanja koja su pratila moj prethodni članak.

Najpre ću na ova pitanja odgovoriti direktno i sažeto, a u nastavku teksta iznećemo više detalja i činjenica koje će Vam približiti ovu mogućnost.

Pravoslavna (ili hrišćanska) ekonomija nije teoretska fikcija već sasvim realna mogućnost novog ekonomskog puta koji može prekinuti spiralu propasti u koju nas je uvukla spekulativna ekonomija i nedodirljivost banaka. Osnovi tog koncepta nisu nepoznati, jer Stari i Novi Zavet, ali i učenja Svetih otaca u sebi sadrže osnovne postulate vezane za svojinu, novac i odnos prema ljudskom radu, iz kojih svaki ozbiljan ekonomista može videti da je upravo njihovo nepoštovanje u korenu sadašnje, beskrajne, ekonomske krize. Uostalom, na tim postulatima počivale su najorganizovanija država u hrišćanskoj istoriji – pravoslavna Vizantija, ali i moćna svetosavska Srbija, što odlično znaju oni koji uporno pokušavaju da nam izbrišu istorijska sećanja. 

I ne samo to. Nakon drakonskih mera koje su zapadne zemlje primenile prema Grčkoj i Kipru (a ne i prema Italiji ili Španiji koje su u sličnoj ekonomskoj poziciji), pogibeljnih sankcija protiv Srbije, kao i objave ekonomskog rata Rusiji, jasno je kako što hitnije formulisanje koncepta „pravoslavne ekonomije“ nije samo mogućnost već i nužnost bez koje na duži rok postojeće pravoslavne zemlje i nacije ne mogu opstati kao takve.

A zašto Rusija? Prvo, zato što ispunjava osnovni uslov – SLOBODU! Rusija je nacionalno slobodna i suverena država, što je osnovni preduslov za formiranje autohtonog ekonomskog koncepta. Drugo, što je Putin, verujući čovek, svestan svoje istorijske misije već inicirao stvaranje novog ekonomskog modela za Rusiju.(3) Treće, zato što Rusija danas, kao centar i čuvar Pravoslavlja, ima sve neophodne prirodne, ljudske i privredne resurse da taj model odbrani od reakcije neoliberalnih globalnih institucija i obezbedi mu trajnost i funkcionalnost u multipolarnom svetu koji nastaje.

PRAVOSLAVLJE I EKONOMIJA

Gledano uprošćeno, do kapitalističkih kriza dolazi onda kada se prihodi od kapitala, koji poseduje društvena manjina, značajno favorizuju u odnosu na prihode koji se ostvaruju radom, od kojih se izdržava većina društva. Era neoliberalizma koja je otvorila put globalizacionim procesima i globalnim institucijama, uz ovaj poremaćaj stvorila je još jedan krizni osnov, dodatno je izfavorizovala manjinu kapitalističke manjine, odnosno posednike novčanog kapitala, koje obično nazivamo „bankarima“, a koji su sebi, legalizovanom prevarom društva, prigrabili pravo da štampaju novac ili njegove ekvivalente (hartije od vrednosti). Ova manjina manjine prvo je korupcijom osvojila „političku elitu“ koja donosi zakone, a zatim otkrila da joj je jeftinije i pouzdanije da tu elitu proizvodi sama i tako je uspostavljen krug nedodirljivosti, koji je i jedne i druge stavio iznad ljudskih zakona, a na prvi (samo na prvi!) pogled i iznad delovanja ekonomskih zakonitosti. I za tili čas  ekonomija se pretvorila u globalne piramidalne mehure od sapunice, koji su postali oruđe za gutanje naroda i država, nacija i pojedinaca. I taj disbalans, to obezvređivanje vrednosti rada i drugog kapitala u odnosu na novčani, uz podršku političkih elita, u osnovi je svetske ekonomske krize koja praktično od 2008. traje bez prekida.

Podatak da je između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 najrazvijenih svetskih ekonomija doživelo pad realnih prihoda u periodu od 2005. do 2014. govori sam za sebe. A u SAD prosečan realni dohodak za muške radnike sa stalnim zaposlenjem sad je niži nego pre četiri decenije. Prihodi donjih 90 odsto populacije stagniraju već 30 godina, uprkos tehnološkim inovacijama i rastu produktivnosti!. (4) Za isto vreme manje od 8 % stanovništva na planeti multipliciralo je svoja bogatstva i posede.

Dakle, osnovni problem zbog kojih nastaju i traju krize su poremećaji u raspodeli na štetu rada koji stvara novu vrednost. Nismo mi siromašni zato što smo lenji i ne znamo da radimo, kako nas ubeđuje Vučić, već zato što je država dozvolila uspostavljanje pljačkaškog sistema raspodele. Podaci iz gornjeg pasusa pokazuju da je to opšti trend neoliberalizma. Potpuno potcenjivanje rada. A mi smo plus i kolonija.

No, da vidimo šta o ovoj temi kaže Pravoslavlje. Ono uči da je odbijanje da se plati častan rad ne samo prestup protiv čoveka, već i greh pred Bogom! Sveto pismo kaže:

„Nemoj uvrediti najamnika, siromaha i potrebitoga između braće svoje … podaj mu najam njegov isti dan … da ne bi zavikao na tebe ka Gospodu, jer bilo bi ti greh.“ (5.Mojsije 24; 24-25)

„Teško onom … koji se služi bližnjim svojim ni za što i plate za njegov rad ne daje mu … (Jeremija 22: 13)

Dakle, još starozavetno hrišćanstvo ukazuje na značaj mesta rada u društvenoj raspodeli i upozorava da je božiji greh da to bude osnov bogaćenja pojedinca. Isti je slučaj i sa zelenašenjem odnosno kamatarenjem koje zabranjuju i Biblija (Zakoni ponovljeni 23, 19, Psalm 14,15) i Sveti Oci. Sveti Vasilije Veliki je grmeo: „Zaista je vrhunac nečovečnosti kad neko, imajući potrebu za nečim neophodnim, traži novac u zajam da bi se održao u životu, a drugi, nezadovoljan svojim kapitalom, hoće da od nesreće siromaha uveća svoje prihode i bogastvo.“ Sveti Grigorije iz Nise je kamatarenje nazivao pljačkom koja se ni po čemu ne razlikuje od drumskog razbojništva.(5) Uostalom, bankarstvo kao fenomen na Zapadu javlja se tek kada strogost hrišćanskih pravila popušta pred satanskim „pragmatizmom“!

Sve u svemu, kada bi se poštovali osnovni hrišćanski principi u ekonomiji direktni uzročnici svetskih ekonomskih kriza ne bi postojali, niti bi one bile moguće na ovom nivou. 

Pažljivijim čitanjem Biblije (oba Zaveta) i Zapisa Svetih Otaca naziru se principi na osnovu kojih bi se, uz savremena znanja o finansijskim, privrednim, socijalnim i drugim procesima mogao stvoriti zaokružen ekonomski sistem, mnogo zdraviji i pravedniji od vladajućeg neoliberalnog modela, koji bi bio temelj novog društvenog sistema, nove civilizacije. Trećeg Rima! Ko, ako ne Rusija? Kada, ako ne sada? Vreme je.

RUSKA EKONOMSKA MISAO I PRAVOSLAVLJE

Uprkos posledicama komunističke ideologije i davljenja u neoliberalnom mulju tokom Jeljcinove ere, ruska napredna misao nije se odricala pravoslavnih korena. Ruski književnici, filizofi, socijolozi ali i ekonomisti, čak i kada su kao disidenti napuštali svoju zemlju obično nisu zaboravljali, a pogotovo napuštali, svoje pravoslavne korene i iz toga je često proizilazila njihova kritika određenih pojava tipičnih za zapadna društva koja su se hrišćanstva odrekla ili su ga modifikovala do neprepoznatljivosti.

Ko da se ne seti genijalnih Nikolaja Berđajeva ili Ivana Iljina čija misao danas nadahnjuje Vladimira Putina, ko da zaboravi Dostojevskog i Solženjicina?! Pa, ipak, zbog teme koju obrađujemo mi ćemo se ovde pozabaviti možda manje poznatim, ali veoma značajnim autorima koji su se bavili ekonomskom mišlju. Nikolaj Loski, još 1932 godine u svom delu „Sloboda i ekonomska demokratija“ naglašava da „pluralizam i sloboda privrednog života mogu biti korisni samo u onom društvu u kome ljudi veruju u vlast duhovnog nad materijalnim“ … I zaključuje kako ideal ekonomske demokratije nisu ni socijalizam, ni anarhični kapitalizam već sinteza afirmativnih strana različitih društvenih uređenja. (6)

Mihail Nazarov isticao je da će „zapadni  hedonistički ideali i egoizam pre ili kasnije dovesti do samorazaranja sveta uz porast tehničkih mogućnosti čovečanstva“ kao i da je „za hrišćanina neprihvatljiva vlast novca koja iz ekonomije prelazi u socijalno-duhovnu oblast i podstiče varvarizaciju“.(7)

Svakako treba pomenuti i bivšeg marksistu a kasnije hrišćanskog mislioca, sveštenika i teologa, Sergeja Bulgakova, koji je svojim delom „Filozofija privrede“ takođe ukazivao na mogućnost i potrebu korekcije bezumnih profitnih principa osnovnim hrišćanskim postulatima.

Čak je i veliki Aleksandar Solženjicin, koji nikada nije dozvolio da njegovu kritiku komunističkog režima Zapad koristi u svrhu antiruske propagande, pred povratak u domovinu, svojim tekstom „Kako da preuredimo Rusiju“, ponudio, pored ostalog, viziju ekonomskog života zajednice zasnovanu na hrišćanskom solidarizmu.

Posebno želim da istaknem dalekovidnost emigrantskog ekonomiste N.N.Ivrkina koji je još pre stotinak godina osmislio alternativni finansijski sistem radi zaštite ekonomske suverenosti zemalja i naroda. Centralni postulat tog sistema apsolutno je aktuelan i danas – Centralna banka ne sme biti u rukama privatnika, kao u SAD (danas direktno ili indirektno u većini zemalja sveta – prim.autor) nego u rukama države. Moneta nije roba i ne sme služiti za špekulantske zarade berzanskih i drugih mešetara. Treba li ovome još nešto dodati ili oduzeti, danas? Ne, samo primeniti! 

Dakle, savremeni ruski ekonomisti poput Valentina Katasonova ili Mihaila Hazina koji o ekonomiji razmišljaju kao verujući Hrišćani, baš kao i Sergej Glazjev kome će Putin verovatno poveriti kreiranje novog nacionalnog ekonomskog modela, imaju duboke korene u autohtonoj ruskoj filozofskoj, ekonomskoj i socijalnoj misli koja se nikada nije odricala svog pravoslavnog identiteta.

A imaju i u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi koja, za razliku od Srpske, ne beži od svoje društvene angažovanosti i ima hrabrosti da otvoreno iznosi svoje stavove o aktuelnim društvenim problemima. Tako je, na jubilarnom, milenijumskom, Arhijerejskom Saboru 2000-te godine, RPC objavila izuzetno značajan dokument „Osnove socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“ u kome je na jasan i popularan način, u svetlu svoje pravoslavne doktrine, dala odgovor na većinu egzistencijalnih pitanja i iskušenja sa kojima će se njeni vernici i Pravoslavlje uopšte suočiti u haosu  HHI veka. Tu su, pored ostalog, izneti njeni stavovi o svojini, radu, raspodeli, globalizaciji, međunarodnim sporazumima i drugim aktuelnim pitanjima savremenog sveta. Navešću samo par stavova iz kojih se može videti snaga i značaj ovog dokumenta kako za vernike, tako i društvo u celini:

O radu – Crkva blagosilja svaki rad, koji je upravljen ka dobru ljudi. Pri tom se ne daje prednost nijednoj od ljudskih delatnosti, ukoliko ona odgovara hrišćanskim moralnim normama. U Svojim pričama, naš Gospod Isus Hristos neprestano pominje razna zanimanja, nikada ne izdvajajući nijedno od njih … Međutim, savremeno doba uslovilo je razvoj čitave industrije, specijalno usmerene ka propagandi poroka i greha, na zadovoljavanje pogubnih strasti i navika, kao što su pijanstvo, narkomanija, blud i preljuba. Crkva svedoči o grešnosti učestvovanja u takvoj delatnosti, budući da ona ne izopačuje samo radnika nego i društvo u celini. 

O svojini – Crkva priznaje postojanje raznolikih formi svojine. Državna, društvena, korporativna, lična i mešoviti oblici svojine su tokom istorijskog razvoja u različitim zemljama zadobili i različitu ukorenjenost. Crkva ne daje prednost nijednoj od tih formi. U svakoj od njih moguće su kako grešne pojave – pljačka, gramzivost i nepravedna raspodela plodova rada – tako i dolična i moralno opravdana raspodela materijalnih dobara. 

O međunarodnim organizacijama – U istoriji Pravoslavlja postoje primeri pozitivnog uticaja Crkve na razvoj regionalnih međudržavnih veza. Međunarodne organizacije doprinose rešavanju različitih sporova i konflikata. S druge strane, ne sme se potceniti opasnost od razmimoilaženja volje naroda i odluka međunarodnih organizacija. Te organizacije mogu postati sredstva za nepravednu dominaciju jačih zemalja nad slabijima, bogatih nad siromašnima, tehnološki i informacijski razvijenijih nad zaostalima. Osim toga, može doći do dvojnih standarda u primeni međunarodnog prava a u interesu najuticajnijih država.

O bankarstvu i trabsnacionalnim korporacijama – Crkvu uznemiruje i praksa finansijskih spekulacija koje ukidaju zavisnost prihoda od uloženog truda. Jedan od oblika tih spekulacija su i „piramidalne banke”, čije rušenje izaziva potrese širokih razmera. U celini posmatrano, slične promene u ekonomiji dovode do gubitka prioriteta rada i čoveka nad kapitalom i sredstvima proizvodnje …  Crkva postavlja pitanje o svestranoj kontroli nad transnacionalnim korporacijama i nad procesima koji se odigravaju u finansijskom sektoru ekonomije. Takva kontrola, čiji bi cilj moralo da bude potčinjavanje svake preduzetničke i finansijske delatnosti interesima čoveka i naroda, mora se ostvariti posredstvom svih mehanizama, koji su dostupni društvu i državi. 

O novom svetskom poretku – Prihvatajući da i nereligiozni ljudi imaju pravo da izaberu pogled na svet i da utiču pa društvene procese, Crkva istovremeno ne može kao pozitivnu da shvati takvu izgradnju svetskog poretka pri kojoj će se u središte svega postaviti ljudska ličnost pomračena grehom. Ostavljajući otvorenu mogućnost za saradnju sa ljudima nereligioznih ubeđenja, Crkva upravo zbog toga teži ka potvrđivanju hrišćanskih vrednosti u procesu donošenja najvažnijih odluka kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Ona se bori za priznavanje legitimnosti religioznog pogleda na svet kao osnove za društveno značajna dela (pa samim tim i državna) i kao suštinskog faktora koji bi trebalo da utiče na formiranje (promenu) međunarodnog prava i na delatnost međunarodnih organizacija.(8)

Ovo su samo neki stavovi strateškog dokumenta RPC za HHI vek iz kojih se može videti sa koliko je zreline i dubine Ruska crkva izučila savremena društvena kretanja i izazove novog vremena  (računajući i ekonomske) i verujućem narodu ponudila adekvatne odgovore u duhu pravoslavne doktrine, pri čemu ne smemo zaboraviti da je dokument objavljen u vreme samog početka Putinove vladavine dok se Rusija još uvek davila u Jeljcinovom neoliberalnom mulju.

Sve napred izneto ukazuje da, vođena Božijom promišlju ili Putinovom državničkom vizijom, svejedno, u Rusiji sazreva svest kako razvijena pravoslavna civilizacija ne može počivati, niti se razvijati, na zapadnoj špekulativnoj iluziji već na autohtonom ekonomskom i društvenom modelu koji uslovno možemo nazvati „pravoslavnom ekonomijom“. U predvečerje sve izvesnijeg sukoba civilizacija to je poslednje što nam treba da bi pobedili i da bi znali šta ćemo sa tom pobedom. Jer, ONI se raspadaju …

Da, kada ako ne SADA? Ko ako ne RUSIJA ?!

________________________

Odrednice:

1. – http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ekonomija/novi-ruski-ekonomski-put-ili-radja-li-se-pravoslavna-ekonomija/
2. – http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2446492/po-kojoj-ceni-cemo-piti-vodu.html
3. – kao 1.
4. – http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/smrt-neoliberalizma-kriza-zapadne-politike/
5. – Bog ili Mamon? – Vladimir Dimitrijević – IK Lio, Gornji Milanovac
6. – Isto
7. – Isto
8. –  Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture