САД и ЕУ оснивају зону по сопоственим рецептима

Скандал увези са најновијом шпијунском афером PRISM прети да сахрани један од најамбициознијих геополитичких пројеката Беле куће – споразум о оснивању слободне трансатлантске економске зоне САД и Европске уније. Ради се, конкретно, о новој рунди преговора у вези са тим, за које је било предвиђено да се одрже 8. јула у Вашингтону. Према подацима немачког недељника Der Spiegel информација о шпијунирању дипломатских представништава Европске уније којом се бавила Агенције за националну безбедност (АНБ) САД је у Бриселу примљена врло озбиљно[1].

А британске новине The Financial Times, позивајући се на писмену изјаву коју је Сесилија Малмстрем, комесар Европске уније за интерне послове упутила властима САД, јављају да Европска унија због откривених прислушних уређаја у кабинетима амбасадора европских земаља може и да прекине размену информација европских тајних служби и САД-а. „У нашим односима са САД, нашим најјачим савезником, дошло је до деликатне ситуације. Пољуљани су и обострано поверење и конфиденцијалност и ја зато очекујем да ће САД да их обнове“ – подвлачи европски комесар Малмстрем[2].

Најоштрију позицију према Вашингтону тренутно су заузели Немачка, Француска и Холандија – главне земље ЕУ. „Понашање у стилу „хладног рата“ не може да се прихвати“ – информационе агенције цитирају речи Ангеле Меркел, федералног канцелара Немачке. А бивши шеф белгијског парламента Лод Ваност је изјавио да је убеђен да је циљ програма PRISM управо „економска шпиунажа“ Европске уније, што је најдиректније повезано са тим, како се Вашингтон односи према преговорима са Бриселом.[3]

Мало историје читавог тог питања. Европска унија и САД су непосредну припрему споразума о оснивању слободне трансатлантске економске зоне која треба да повеже мрежу трговинских и осталих споразума њихових економија, почеле крајем 2012.године. Према информацијама којима располажемо, садашње консултације обухватају области као што су трговина пољопривредним производима, обостране инвестиције, сређивање пореских односа, узајамно признање медицинских стандарда. Међутим, главни циљ оних који праве нови савез је глобалан! „Запад не намерава да у новој глобалној економији једноставно преда део својих позиција земљама које се убрзано развијају и заузимају нова тржишта, најпре – групи земаља БРИКС- а“ – констатовао је информативни извор из Брисела. Он је потврдио да се припрема иницијатива која нема преседана, а односи се на оснивање јединственог трансатлантског тржишта[4].

Намера Европске уније да се формира трансатлантска зона слободне трговине била је први пут изнета 8.фебруара, у току самита ЕУ. Неколико дана после тога је Барак Обама, председник САД, објавио да он подржава ту идеју и да је спреман да почне одговарајуће преговоре са Бриселом.

Пошто је том питању посветио значајан део своје годишње посланице „Ситуација у земљи“, као и приликом обраћања Конгресу, амерички председник се потрудио да подвуче користи од таквог корака – наравно, за Американце. По његовим речима, закључивање споразума са Европском унијом ће послужити као подршка америчком извозу и обезбедити конкурентске интересе САД „на све јачим тржиштима Азије“. Осим тога, по мишљењу Барака Обаме, „слободна и поштена трговина између САД и Европе“ Американцима може да пружи милионе нових радних места[5].

О још крупнијим задацима и могућој користи говорио је и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, који је подвукао да ће „будући споразум између две економски највеће државе на планети променити глобална правила игре. Ми ћемо заједно да створимо највећу на свету зону слободне трговине. На предстојећим преговорима ћемо направити стандард не само за наше билатералне трговинске и инвестиционе односе, већ и за развој прописа у вези са међународном трговином уопште.“

У овом тренутку су економски односи између САД и Европске уније стварно на свету најзначајнији. Њихова билатерална робна размена је преко 2 билиона долара. У Европској комисији прогнозирају да ће закључени Трансатлантски споразум сваке године европским произвођачима доносити преко 60 милијарди евра. Брисел процењује да ће формирање зоне слободне спољне трговине САД – ЕУ довести до појефтињења роба, а такође и до ефикасније расподеле ресурса, што ће цене према крајњем потрошачу да спусти. У Бриселу су већ израчунали да ће то довести до раста БДП-а за 0,5%.

Међутим, ништа није тако једноставно како изгледа. Идеја формирања трансатлантског трговинско-економског савеза између САД и Европске уније у овој или оној мери периодично се диже на ниво експерата, па чак и појединачних политичара. Али и ту постоје врло битне нијансе. Све до скора за овакве пројекте су били највише заинтересовани Европљани – највише баш канцеларка Немачке Ангела Меркел. Још 2007.године немачка влада је понудила пакет предлога за хармонизовање законодавства ЕУ и САД у економској и трговинској области, са перспективом формирања зоне слободне трговине. У Вашингтону је наведена идеја циркулисала углавном на нивоу заједнице експерата.

То најбоље може да се прати кроз извештаје које редовно објављује Национални обавештајни савет САД, близак званичној америчкој обавештајној служби, при чему његови експерти углавном износе финансијске аргументе. Они, конкретно, прогнозирају да ће до 2025.године доћи до озбиљног померања у светском финансијско-економском систему. „Долар је рањив у условима јаке финансијске кризе, и његова међународна улога ће вероватно ослабити: од „глобалне резервне валуте“ која нема премца, он ће се до 2025.године у корпи валута претворити у јединицу, прву међу једнаким“ – убеђени су експерти Националног обавештајног савета САД. По њиховом мишљењу, наведена околност објективно доприноси активнијим светским интеграционим процесима. Са друге стране, „зависност финансијске стабилности САД од спољних извора може да ограничи америчку слободу маневрисања“[6].

Судећи по постојећим информацијама, као подстицај за реанимацију предлога Ангеле Меркел стварно су послужиле све јаче бојазни Запада због јачања групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина,Јужна Африка).Такође, пројект оснивања јединствене економске зоне САД и ЕУ за сада изгледа мало вероватан, а најважније је – несигуран са геополитичког становишта. Европу и САД деле превише озбиљна глобалне противуречности. Није случајно што западни медији воде рачуна да о прансатлантском партнерству говоре врло пажљиво, помињући само неке могуће споразуме.

Тако америчке новине The San Francisco Chronicle сматрају да је могуће укинути дажбине за трговину робом која данас просечно процентуално учествује са 3 – 4%. Новине процењују да би таква мера могла да доведе до повећања БДП-а на годишњем нивоу у САД за 1,5%, а у ЕУ за 0,5%. Међутим, за сада је и то само хипотетички сценарио. У САД већ постоји режим слободне трговине , конкретно, са Јужном Корејом. Али ту су улогу одиграли баш поменути геополитички разлози у условима када у Југоисточној Азији и даље опстају ратна жаришта. Што се тиче односа Брисела и Вашингтона, Европска унија, по The San Francisco Chronicle , на иницијативу Француске, има намеру да уведе одговарајуће трговинско-економске преговоре „паралелно са дискусијама о надзору од стране АНБ“[7].

Не треба да се изгуби из вида да је сада и Брисел принуђен да мења своју спољнополитичку стратегију и да је принуђен дачесто заигра онако како свирају други. Прва ласта у вези с тим је споразум о зони слободне трговине са помињаном Јужном Корејом. Сада се воде преговори са још неколико земаља-чланица Организације за економску сарадњу и развој (OECD). Криза је Европску унију натерала да преиспита поглед на трговинске односе. Претходних година Брисел је углавном закључивао споразуме о слободној трговини са слабим партнерима, и тако добијао приступ њиховим тржиштима у размену за преференције, али су ти уговори потписивани по условима које су диктирали Европљани. Сада се ради о већим споразумима, који су повезани са озбиљним уступцима.

Што се тиче САД – Европска унија је већ кренула на конкретно попуштање. Брисел је 2012.године већ повећао квоту за увоз америчког меса које није храњено хормонима. У најскорије време може бити дозвољен и увоз у ЕУ америчког говеђег лоја – о томе се већ више година дискутује у оквиру Светске трговинске организације (WTO). Садашњи покушаји да се формира трансатлантска зона слободне трговине представља покушај обе стране да се проблеми реше изван организације – кажу експерти. Јер такозвана Дохијска рунда преговора, која је требало да реши трговинске претензије страна једне према другој и да хармонизује њихова законодавства траје већ 12 година. Експерти прогнозирају да ће садашњи преговори о Трансатлантском споразуму такође бити врло напрегнути и да ће можда потрајати бар две године. Ако се, на пример, рачуна област производње и промета цеви – цевовода, која је економски итекако важна, није ни мало преувеличано ако кажемо да су у вези са тим „тржишта САД и Европе потпуно различита, и то не само на плану цевног трејдинга, већ и по сразмерама производње и по текућој ситуацији на тржишту“[8].

Још један фактор који објективно отежава зближавање САД и ЕУ су „специјални односи“ Вашингтона и Лондона. Велика Британија је држава која је највећи европски савезник Американаца, и тешко да ће добровољно пристати да се одрекне таквог статуса. Ево како је важност „магловитог Албиона“ за америчке интересе описао патријарх геополитичких сценарија, бивши саветник председника САД за националну безбедност, Збигњев Бжежински: Велика Британија „представља главну присталицу Америке, врло лојалног савезника, животно важну војну базу и тесног партнера у принципијелно важној обавештајној служби“. А такав савезник је очигледно важнији од ефемерног рачунања на слободну економску зону између САД и ЕУ[9].

У принципу, идеја о зони слободне трговине у свету је већ коришћена. Као најпознатији европски пример може да послужи Централноевропски споразум о слободној трговини између Мађарске, Пољске, Румуније, Словачке, Словеније и Чешке. Он је потписан 1992.године, и – истина – постојао је само 12 година – до уласка тих земаља у Европску унију. Што се тиче САД – како је већ помињано, Сједињене Државе имају одговарајући споразум са Јужном Корејом, са једним од оних „азијских тржишта“, о којима је у својој посланици говорио Барак Обама. А 1994.године формирана је Северноамеричка зона слободне трговине (NAFTA) коју сачињавају САД, Канада и Мексико. Она предвиђа постепено ликвидирање царинских тарифа и других баријера за индустријску и пољопривредну робу, заштиту права интелектуалне својине, израду општих прописа о инвестирању, либерализацију трговине услугама и формирање ефикасног механизма за решавање трговинских спорова међу чланицама. Како видимо, ради се не о акту који ће да траје одређено време, већ о дуготрајном и сложеном процесу зближавања и унификације трговинско-економске теорије и праксе. Уопште не треба да сумњамо да ће у случају зоне слободне трговине између САД и ЕУ да се појави много више проблема који се свакако морају решити.

———————————————————————————–

[1] http://www.spiegel.de/netzwelt/netzpolitik/nsa-hat-wanzen-in-eu-gebaeuden-installiert-a-908515.html

[2] The Financial Times, 05.07.2013.

[3] http://rt.com/business/nsa-free-trade-spying-477/

[4] http://www.vz.ru/economy/2012/12/27/614035.print.html

[5] http://www.whitehouse.gov/the-press-office/2013/02/12/remarks-president-state-union-address

[6] Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. Доклад Национального разведывательного совета США. М., 2009. С.175. („Свет после кризе. Глобалне тенденције – 2005: свет који се мења“. Извештај Националног обавештајног савета САД, Москва, 2009, стр. 175)

[7] ttp://www.sfchronicle.com/news/world/article/Europe-wants-parallel-talks-on-trade-surveillance-4644564.php

[8] Петропавловский О. Трубные сети США и ЕС // Металлоснабжение и сбыт. 2013. Июнь. С.122. (Петропавловскиј О. „Цевна мрежа САД и ЕУ“// Снабдевеност металом и промет, 2013, јуни, стр. 122)

[9] Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.63 (З.Бжежински. „Велика шаховска табла“, Москва, 2009, стр. 63)

Извор: Фонд Стратешке Културе