SAD vs Turska kao deo „energetskih ratova“

Na globalnim frontovima „energetskih ratova“ došlo je do, po zapadne oponente Rusije, izuzetno negativnog događaja. Najveće kompanije nameravaju da iz svojih bilansa otpišu oko polovine količina već dokazanih rezervi nafte koja se dobija iz škriljaca. Razlog  za to je niska svetska cena nafte, nastala kao posledica svesne „igre  sniženja“ koju je počeo da vodi  jedan od najbitnijih saveznika SAD na Bliskom Istoku – Saudijska Arabija. U praksi to znači da će, prema podacima agencije za poslovne novosti Bloomberg, biti zamrznuto oko 5,4 milijardi barela nafte, a radovi na njenoj eksploataciji moći će da počnu tek kroz jednu i po do dve decenije. To dovodi do faktičke stagnacije u američkoj škriljčanoj industriji, do gubitaka i razaranja kompanija u njoj, najpre sitnih i srednjih, kao i neophodnosti da Vašington i njegovi saveznici   preispitaju svoje prioritete i u energetskoj sferi, ali i ne samo u njoj.

Da podsetimo da su od 2008.godine, kada je u SAD u sferi eksploatacije nafte i gasa počela široko reklamirana „škriljčana revolucija“,  američke  kompanije otkrile odgovarajuće rezerve nafte  i kondenzatne tečnosti   u ukupnoj količini od 9,7 milijardi barela.  Ta količina predstavlja  istražena, ali neosvojena nalazišta, i ona je uneta u bilansne knjige „škriljčanih“ kompanija, što je omogućavalo da se dobijaju državni zajmovi  i krediti, kao  i da se na unutrašnjim i spoljnim svetskim tržištima sprovode uspešne finansijske operacije. Prema podacima eksperata  Bloomberga, činjenica da se u knjigama kompanija vodilo skoro 10 milijardi barela nafte je omogućavala da škriljčana grana počev od 2008.godine povuče preko 230 milijardi dolara – u obliku obligacija, zajmova i investicija. To je dovelo do neverovatnog rasta eksploatacije nafte u SAD, koja je postala najveća u poslednjih pola veka.[1]

Tu je ulogu odigrala i lukavost koju su iskoristile najveće američke energetske kompanije koje rade sa škriljčanim energentima – konkretno: Devon Energy  Chesapeake  i Energy. Početkom  „škriljčane revolucije“ one su se obratile svemogućoj Komisiji SAD  za hartije od vrednosti i berzama (SEC)   sa molbom da ove ublaže kriterijume termina „dokazane rezerve“ energenata. Do 2008. kao takve su smatrane rezerve iz bušotina koje su „blizu početka eksploatacije“. Međutim, apetiti škriljčanih kompanija i njihova aktivna politika lobiranja su doveli do toga da se SEC  složila da se kao „dokazane rezerve“ mogu smatrati one količine koje teorijski mogu da se dobiju „bez gubitaka po kompaniju“.  Između ostalog, i to je razlog što je učešće takvih rezervi u poslovnim knjigama američkih kompanija naglo poraslo, te je kod 44 najveće kompanije  dostiglo 43% svih rezervi (2008.godine taj pokazatelj je iznosio 26%).

Ali tu postoji još jedna bitna finansijsko-pravna nijansa. Prema normama SEC-a istražene, ali neosvojene rezerve energenata mogu da se nalaze u knjigama energetskih kompanija i da se koriste kao baza  za dobijanje  zajmova, kredita i investicija samo pod uslovom da će njihova eksploatacija početi najdalje kroz pet godina. Ali u  ovom trenutku, u uslovima smanjenja svetskih cena nafte, ispostavilo se da   američke kompanije nisu u stanju da ispoštuju taj kriterijum.

Kao rezultat, u sledećih nekoliko godina svet može da postane svedok zalaska „škriljčane revolucije“ i vrlo naglog stezanja „škriljčanog balona“.  A ta činjenica će da udari, između ostalih, i po onim evropskim zemljama, političarima i kompanijama, koji su   geopolitičku prednost svojih zemalja poklonile američkim, umesto ruskim energentima.

Zato nije čudno što se Evropljani okreću aktivnijem učestvovanju baš u ruskim energetskim projektima. Ciljajući da se priključe gasovodu „Turski tok“ Slovačka, Bugarska, Mađarska i Rumunija su već prodiskutovale  pitanje izgradnje u svom regionu gasovoda Eastring, koji u perspektivi može da se koristi u okviru novog sistema za snabdevanje Evrope ruskim gasom.  Inicijator tog projekta je slovačka kompanija za dopremanje gasa Eastream. „Nudimo rešenje koje će omogućiti da se pomoću novih izvora gasa u  relativno kratkom roku zapadna tržišta povežu sa jugoistokom Evrope. Tako bi balkanske zemlje  mogle da dođu do alternativnih maršruta za prijem gasa, a Centralna i Zapadna Evropa da dobiju mogućnost za korišćenje resursa Kaspijske regije, akvatorija Crnog i Sredozemnog mora  i potencijalno – gasnog haba u Turskoj“ – izjavio je, u vezi s tim, direktor kompanije Eustream  za pitanja stranih projekata, bivši premijer Češke Mirek Topolanek.[2]

A dalji razvoj situacije na frontovima „energetskih ratova“ će direktno da zavisi upravo od pozicije evropskih potrošača, kao i od Turske, kojoj pripada najbitnije mesto u sistemu energetskih tokova koji se upravo osmišljavaju. To je ono što primorava Vašington da, kako bi obezbedio sopstvene geopolitičke i geoekonomske interese u navedenoj energetskoj infrastrukturi traži „slabe karike“, kako bi pokušao da uništi projekat „Turski tok“   tuđim prstima, i kako se  sam ne bi našao u konfliktu sa Turskom, sa kojom  ga veže previše  bliskoistočnih konaca.

Osim pomoći u  destabilizaciji situacije u Makedoniji – koja se  smatra za jednu od tranzitnih tačaka   transbalkanskog gasovoda, SAD  jačaju  pritisak i na Grčku. Rukovodilac Biroa za energetske resurse u Stejt departmentu SAD  Amos Hohstajn  je prilikom svoje posete Atini direktno zahtevao od grčke vlade da odbije učestvovanje u projektu „Turski tok“. Kao argument nije našao ništa bolje od izjave da navedeni projekat ne zadovoljava finansijske potrebe Grčke i ne pomaže da se obezbedi investiciona privlačnost zemlje, mada se upravo projekti u energetici smatraju po tradiciji  najrentabilnijim po dobiti koju ostvaruju,  otvaranju novih radnih mesta i daljem obezbeđenju stalnog priticanja novca od tranzitnih plaćanja  državnoj  blagajni.  A to je upravo ono što je danas Grčkoj potrebnije od bilo čega.

Najveći turski mediji su jednodušni:  pritisak Vašingtona na Atinu dokazuje da američka administracija ne bira način za uništenje isporučivanja ruskog gasa Evropi. U tu svrhu se koriste svi mogući alternativni putevi, pa i Transanatolijski gasovod (TANAP),  koji se još u preliminarnom stadijumu rada na njemu sudara sa velikim deficitom  resursne baze.[3] Pri tom, kako smatraju turski mediji,  SAD se posebno nerviraju zbog namere Rusije da svoje izvozne energetske tokove preorijentiše tako što će izbeći Ukrajinu, jer  će to Kijev automatski lišiti korisne po njega (i Vašington)  uloge „regulatora“ odnosa Moskve i Brisela. Odatle i težnja administracije Baraka Obame da „oslabi pozicije“ Rusije na drugim frontovima „energetskih ratova“.[4]

„Turski tok“ ima velike šanse da oživi“ – sigurna je većina eksperata Turske.[5] Što se tiče TANAP-a, ipak je, ako ništa drugo, a ono bar  preuranjeno da se on razmatra kao ozbiljna alternativa „Turskom toku“. Pošto počne da radi rusko-turski gasovod „ruski gas će se naći na samom pragu Evropljana i, u suštini, ukloniće ogromne potrebe  za druge alternativne projekte – konstatuje list Dünya. On smatra da projekat „Turski tok“ u perspektivi može da objedini u svojoj infrastrukturi ogromni bliskoistočni region. Takođe konstatuje da  će centar za deobu gasa koji se projektuje za tursko-grčku granicu predstavljati „čvorište“ kome će se, ranije ili kasnije,   pridružiti i iranski, irački, izraelski i kiparski gas“…

U težnji da na frontovima energetskih ratova  postignu zacrtane ciljeve Sjedinjene Države pojačavaju pritisak  na Tursku. Cilj tog pritiska je da se turske vlasti nateraju da prekinu saradnju sa Rusijom i da neopozivo prate naloge evro-atlantista. Međutim, hroniku neslaganja Vašingtona i Ankare ne čine samo pitanja energetike.  SAD i NATO  u stvari pokazuju svoju sumnju prema predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu  u njegovo samostalno vođenje unutrašnje i spoljne politiku svoje zemlje. Sa sve većim negodovanjem  Zapad prati pokušaje turske vlasti  da održava  što samostalniju  ulogu u regionu „Velikog Bliskog Istoka“,  u okviru koncepcije neootomanizma.  A ta koncepcija niti je uvek, niti je često prihvatljiva za arhitekte „Novog svetskog poretka“.

Zato ni malo ne čudi što su parlamentarni izbori u Turskoj postali signal za zapadne medije, eksperte i političare, za   jačanje njihove  kritike  Erdogana  i njegovih istomišljenika. Kritika se razvija u skladu sa scenarijima „revolucija u boji“. I mada je Zapad za sada uzdržan od direktnih zahteva da se u Turskoj smeni vlast, propagandna kampanja  vodi upravo tome.

Metodološku bazu za odnose SAD i Evropske unije prema izborima u Turskoj dao je jedan od najjačih rupora evro-atlantizma – novine The New York  Times. U redakcijskom članku  koji nosi naziv „Tamni oblaci nad Turskom“ predsednik i vlada Turske su izuzetno oštro napadnuti. Konkretno, Erdogan se okrivljuje za praćenje političkih oponenata i novinara,  za „zatezanje šrafova“ u društvu, praćenje kursa „političkih represija“ i formiranje „atmosfere mraka“ u toj zemlji. Te američke novine direktno pozivaju administraciju Baraka Obame i vođe  drugih zapadnih zemalja da učine sve kako bi se situacija promenila[6].

Slična retorika je u odnosu na Tursku već delimično postojala  u leto 2013, kada je vlada primenila silu protiv demonstranta u Istambulu.  I tada su igru vodili američki mediji i institucije kakva je, konkretno, novinska kuća The American Interest. Ona je krivila turske vlasti i Erdogana lično da teži, ni manje ni više, nego da u zemlji zavede „režim sultanata“[7].

Pri tom je kampanja protiv Erdogana bila vrlo usklađena sa njegovim koracima koji su vodili jačanju uloge Turske u Šangajskoj organizaciji za saradnju i zbližavanje sa Rusijom. Rezultat te propagandne kampanje  je potvrđen krajem 2013.godine  kada su lideri Evropske unije odlučili da privremeno obustave pregovore o stupanju Turske u EU.

Međutim, efekat od zapadne kampanje protiv Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja bio je upravo suprotan   efektu na koji su računali Vašington i Brisel. Prvo  je  partija Redžep Tajip Erdogana trijumfalno pobedila na opštinskim izborima, a zatim je u leto 2014, kako se ono u narodu kaže, bez pardona, Erdogan  pobedio i na predsedničkim izborima. To mu je  omogućilo da za premijera postavi svog istomišljenika i glavnog ideologa neootomanizma, bivšeg ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua. A jedne od najčitanijih turskih novina, Yeni Safak, vrlo tačno su formulisale najbitnije faktore politike SAD prema Turskoj: „Ma koliko to Sjedinjene Države osporavale, danas se u svetu vodi borba za kontrolu energenata i za hegemoniju – slično onome što se već dešavalo u 18.veku.“ „Turska, kao i bilo koji drugi igrač, neće da je polože na žrtvu geografskom determinizmu“ – podvlači e u tim novinama.[8]

A mi sada pratimo novi korak u navedenoj geopolitičkoj igri, na koju je Turska stvarno osuđena ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svog geografskog položaja, bitnog za ogroman evro-azijski region. Tim pre, što su turske vlasti napravile nov korak u svojoj politici, koji je za interese SAD mnogo opasniji i istovremeno izazovniji  nego što je to bilo rasterivanje demonstranata na trgu Taksim ili čak i saradnja sa Iranom. To je Sporazum  o realizovanju projekta „Turski tok“ koji je potpisan sa Rusijom.

Kao posledicu situacije do koje je došlo posle istraživanja rezultata izbora, prema informacijama kojima raspolažemo (9), odmah posle završetka izbora  može da se očekuje prelazak unutrašnjih i stranih oponenata na realizaciju scenarija destabilizacije situacije pod parolom nepriznavanja rezultata izbora, i to prema, konkretno,  jugoslovenskom modelu iz 2000.godine i ukrajinskom iz 2004, ali uz korišćenje savremenih informacionih tehnologija.

Međutim, da bi Zapad mogao da počne sa  takvom strategijom, on turskom društvu ili bar njegovom socijalno najaktivnijem sloju mora da ponudi  neki program, što je potpuno nemoguće  učiniti u uslovima sadašnje krize u odnosima Brisela i Ankare, nestabilnosti u kompletnom Bliskoistočnom regionu i sve većim suprotnostima u sferi energetike između SAD i Turske. Protiv „revolucije u boji“  u Turskoj su i objektivne zakonitosti društveno-političkih procesa.  Prema jednoj od njih, koja je formulisana još šezdesetih godina prošlog veka od strane jednog od najvećih američkih sociologa, Džejmsa Dejvisa, unutrašnje revolucije dolaze ne u vreme najvećih kriza i ne u vreme stabilnog rasta, već u situaciji kada se „period dizanja“ koji ljudima daje nadu smenjuje naglim padom[10] . U današnjoj Turskoj takav prelom ne postoji. Sa jedne strane, to značajno smanjuje mogućnost za „upravljanje socijalnim protestom“ uz pomoć tehnologije revolucija u boji“[11]. Osim toga,  kako to priznaju eksperti  iz (takođe američke) agencije  Bloomberg  „Zapad  je navikao da prekida podržavanje reformatora vrlo brzo posle smene  režima. Kao rezultat – zemlje nastavljaju da puze ka baruštini  korupcije. To se u Ukrajini desilo posle 2005, a poslednjih godina – i u Gruziji“[12]. Turcima je sve to dobro poznato.

A što se tiče Redžepa Tajipa Erdogana – on je za sada miran, ali istovremeno ne ostavlja bez odgovora sve jaču kritiku koja na njegov račun stiže preko okeana. Članak u New York Times-u je nazvao „mešanjem u unutrašnje stvari Turske“, „kršenjem granica slobode reči“ i skokom preko  „granica dozvoljenog“. Govoreći na simpozijumu „Primeri zemalja sa predsedničkim sistemom upravljanja i osnovna dinamika predsedničkog sistema sa turskog gledišta“ Erdogan je američkim novinarima postavio retoričko pitanje: da li oni mogu „to isto da učine američkom rukovodstvu“[13]? Podjednako je upadljivo i to da protivurečnosti između Amerike i Turske nastavljaju da se povećavaju.

__________________________________

[1] http://top.rbc.ru/business/22/05/2015/555f60ac9a7947f8a28140e6

[2] http://www.vz.ru/news/2015/5/22/746844.html

[3] Milliyet, 21.05.2015

[4] Dünya, 21.05.2015

[5] http://inosmi.ru/overview/20150525/228210565.html

[6] The New York Times, 22.05.2015.

[7] http://www.the-american-interest.com/articles/2013/7/3/the-authoritarian-surge/

[8] http://yenisafak.com.tr/yazarlar/BercanTutar/yeni-guvenlik-mimarisi-jeo-politik-cogulculuk/39955

[9] http://www.kanalahaber.com/haber/gundem/secim-yasaklari-oncesi-son-anket-235165/

[10] Davies J. Toward a Theory of Revolution // American Sociological Review. Vol.27. 1962. P.5.

[11] Šulьc Э. Upravlenie socialьnыm protestom kak tehnologiя i soderžanie «Arabskoй vesnы» // Meždunarodnый processы. 2015. Яnvarь-mart. S.89.

[12] http://inosmi.ru/world/20150520/228133149.html#ixzz3bQKaTtle

[13]https://eadaily.com/news/2015/05/26/prezident-turcii-obvinil-the-new-york-times-v-prestuplenii-ramok-dozvolennogo

Izvor: Fond Strateške Kulture