Samit u Rigi ili integracije evropske, investicije kineske

Vlada Srbije je na Samitu 16+1 u Rigi potpisala 20 sporazuma o privrednoj saradnji sa Kinom. O njihovoj sadržini gotovo ništa nije objavljeno, ali su ih pojedini članovi Vlade predstavili kao veliki uspeh. Niko ne pominje da iza najavljenih kineskih investicija stoje banke i kompanije koje su u javnom vlasništvu ili pod kontrolom kineske države. Isti takav kapital je imala naša država pre nego što su ga evroatlantski kompradori uništili.

Srbija se vrtoglavo zadužjuje kako bi obezbedila sve skuplje finansiranje Zapadnih kompanije na svojoj teritoriji. Odsustvo priliva novih Zapadnih investicija režim uzaludno pokušava da nadomesti investicijama iz Turske i Saudijske Arabije. Tokom 2015. g. se na Zapadu javilo mišljenje da EU opasno prepušta Srbiju Kini i Rusiji. Tomislav Nikolić na saradnji sa Kinom radi godinama. Povodom ovogodišnjeg Samita 16+1 u Rigi Filip Kovačević je upozorio da nasuprot zahtevima Svetske banke i MMF-a za „bolnim merama štednje i ideološkim preoblikovanjem ekonomije“ stoji kao alternativa kineska politika razvoja koja nudi dugoročne infrastrukturne projekte. Kinezi po njemu zahtevaju samo „prisustvo kineskih inženjera, radnika i agenata od uticaja… Pošto neoliberalni Zapad nije sposoban da ponudi bolju ekonomsku opciju, jedino može da odloži i (ili) zaustavi napredujuće geopolitičko skretanje ka Istoku stvaranjem unutrašnjih nemira i socijalnog haosa u onim državama koje su najugroženije. S obzirom da je ukupna politička nestabilnost Balkana značajno povećena poslednjih nekoliko meseci, možda smo svedoci da se sprovodi baš takva tajna strategija“.

Nikolićevo „proricanje“ o Kinezima

Predsednik Nikolić je 2014. g. najavio investicije Eksim banke. Kineske investicije u Evropi rastu, ali raste i trgovinski deficit EU prema Kini. Zorana Mihajlović je početkom 2016. g. izvestila da su kineske infrastrukturne investicije u Srbiji veće od 3 milijarde evra, a da će u zemlje centralne i jugoistočne Evrope Kina uložiti 16 milijardi evra.. Dok je predsednik Nikolić prilikom posete kineskog premijera Si Đipinga Srbiji ispričao „drevno proročanstvo“ o Kinezima na Moravi, domaći mediji su najavljivali nove kineske investicije u oblasti infrastrukture, energetike i iluminacije. Kina nema svoju privrednu komoru u Srbiji, već tek „Kinesku sekciju“ u privrednoj komori Beograda. Ne treba joj komora, pošto je kineski investitor u R. Srbiji  jedan jedini: NR Kina. Kineska privreda u Srbiji je predstavljena samo na sajtu Privredne komore Srbije, na kome se jasno vidi da izvoz Srbije u Kinu jednako ne postoji, bez obzira na „smenu režima“ nakon 2013. godine. Portal Srbija – Kina koji prati kineske investicije u Srbiji je mrtav, a poslednja vest na njemu je objavljena prilikom posete Si Đipinga jula 2016. g. Ništa ni o samitu u Rigi. Ipak, nešto nalik na kinesku privrednu komoru u našem okruženju postoji. Radi se o Kineskom poslovnom udruženju (CSEBA), čije je sedište u Zagrebu.

Vučićevo „klečanje“ pred Kinezima

Najava novembarskog Samita u Rigi izgledala je premijeru Srbije kao dobra prilika za self-marketing. Dragana  Mitrović sa FPN u Beogradu je izjavila agenciji Sinhua: „Strateški postavljena u oblasti koja se prostire na rubu pojasa `Novog puta svile`  (Inicijative pojas i put ili OBOR[1]), sa privilegovanim pristupom tržištu zemalja EU i na tržištu ZND, Srbija očekuje više direktnih investicija iz državnih i privatnih kineskih kompanija koje bi podstakle njen održivi razvoj i otvaranje novih radnih mesta. (…) „…kao i Turske, sa kvalifikovanom radnom snagom“.  U tekstu se govori o kineskim investicijama radi tehnološkog poboljšanja Smederevske železare u vezi sa potrebama globalne automobilske industrije. Nebojša Katić je ironično prokomentarisao sadašnju ekonomsku politiku Srbije, koja u skladu s trendom globalizacije, „svoje ekonomske resurse i prostor nudi svakome ko želi da ih kupi ili koristi, i na tome gradi svoju razvojnu strategiju“. U Rigu je delegacija Vlade R. Srbije otišla pod rukovodstvom predsednika Vlade koji je najavio da će ako treba i „klečati pred Si Đipingom“. Ne znamo da li je klečao, ali prvo što nam je preneo sa sastanka sa kineskim predsednikom je da će Srbija biti prva evropska država u koju će Kinezi moći da uđu bez vize (za boravak do 30 dana). Sinhua je javila da je Srbija isposlovala vin-vin kooperaciju sa Kinom, a i Sputnjik je potvrdio da je Srbija u Rigi ostvarila uspeh. Članica Vladinog tima za evrointegracije, Aleksandra Joksimović je hvalila predstojeću gradnju pruge Beograd-Budimpešta ugovorenu sa Kinezima. Vrativši se iz Rige,  predsednik Vlade je domaćoj javnosti uputio niz dramatičnih stavova čija je zajednička fabula samoporicanje, bez ičega konkretnog o Samitu: „Dobio sam poziv od šest evropskih zemalja da odem tamo“. Na pitanje o kineskim investicijama odgovorio je sledeće: „Mi to ne umemo“… „Pokazali smo se kao nesposobni“… „Spomenik da im dignemo“… „Ja ću da molim i da kukam“… „Od molbi i kukanja je bilo vajde“… „Nesposobni smo“… itd. Agencija Tanjug je nešto potpunije izvestila javnost o temama ekonomskog aranžmana u Rigi koji je ugovoren sa Kinom u ukupnoj vrednosti od 734 miliona evra. Međutim, sve kineske firme koje posluju u Srbiji ili to nameravaju, u javnom su vlasništvu NR Kine. Vlasništvo nad kapitalom, upravljanje poslovanjem, nadzor nad radom,  finansijska kontrola, i investiciono bankarstvo uspešnih kineskih kompanija pripadaju isključivo NR Kini i pod potpunom su kontrolom Pekinga. Tako je sa privrednim subjektima koji stoje iza kineskih poslova u Srbiji: Exim Bank of China; Power Construction Corporation of China Ltd; Shandong Hi-Speed Group Co. Ltd; China Communications Construction Company Ltd; Caixin; China Railway International Group Co. Ltd (ova firma pripada China Railway Group Ltd. čiji kontrolni paket akcija drži železnička kompanija China Railway Engineering Corporation u isključivom javnom vlasništvu NR Kine). Čuvena Huawei je jedina kineska (formalno) privatna kompanija koja bi kod nas da posluje u oblasti telekomunikacija. Međutim, privatno „vlasništvo zaposlenih radnika“ u ovoj firmi realno ne postoji jer svim vlasničkim ovlašćenjima upravlja NR Kina, a njeno poslovanje je ekonomski sasvim zavisno od kineskih državnih kompanija.  Vlada Srbije bi ovoj firmi da proda Telekom. Vučić je uoči izbora najavio novi talas privatizacije, a posle izbora rekao da bi „mi voleli da iz jednog oblika državnog vlasništva ne idemo u drugo“.  Nasuprot svemu, sada će se kao investitori i kupci srpskih preduzeća pojaviti kompanije u vlasništvu ili pod punom kontrolom kineske države.

Vučić, koji se opredelio za gubitničku politiku Hilari Klinton „zato što je pametan“, nakon Samita u Rigi je poveo Vladu putem poljoprivredne saradnje kroz stepe srednje Azije. Taj pokušaj pomalo liči na otvaranje nemačke trgovinske rute Duisburg-Kina preko Kazahstana iz 2011. godine. Pošto je u Rigi Si Đipinga „molio i kukao“ da Kina preuzme RTB Bor, veliki kombinator je otputovao u Astanu iz koje je naumio da razvija italijanski automobilski posao preko Kragujevca po srednjoj Aziji, pa su odjednom i Kazahstanci počeli da se interesuju za RTB Bor.

Evroatlantski put Srbije preko Dalekog istoka?

Srpsko učešće na Samitu u Rigi je pokazalo da Srbija na putu ka Evropskoj uniji  investicije za preporod svoje privrede ubuduće očekuje sa Dalekog istoka. Radi neoliberalne paradigme, Srbija je pre deceniju i po ukinula državne banke, pa počela privatizaciju javnog vlasništva, verujući da je ono „neefikasno“. Značajnih investicija sa Zapada odavno nema, a privatno bankarstvo u Srbiji više nije u stanju da obezbedi privredni rast. Privatizaciono i evroatlantski opredeljena Vučićeva vlada investicije očekuje iz sasvim drugog smera: iz privredno efikasne socijalističke Kine, od njenih banaka i preduzeća koje su u vlasništvu države ili pod njenom punom kontrolom.

Osim što su autošovinističke, Vučićeve izjave nakon Samita u Rigi da smo „mi nesposobni“ i „mi ne umemo“ ono za šta su sposobni i što umeju Kinezi, potpuno su neistinite. Mi smo imali uspešno investiciono bankarstvo i sposobna preduzeća u javnom vlasništvu koja su efikasno poslovala čak u uslovima desetogodišnje opsade, ratova i agresije NATO. Takva privreda je sve do petooktobarskog prevrata izvozila naše industrijske proizvode u Kinu. Domaću privredu nismo uništili mi, već evroatlantski kompradori u saradnji sa domaćim profiterima doba rata i sankcija. Neoliberalni privredni sistem zasnovan na punoj privatizaciji je toliko upropastio srpsku privredu da naša proevropska Vlada očekuje spas pomoću kapitala koji je u kineskom javnom vlasništvu. Uostalom, Samit u Rigi je pokazao da isto očekuje potpuno evroatlantski integrisana, neoliberalnija i privatizovanija istočna Evropa. 

Pošto još uvek ne znamo ništa određeno o sporazumima Srbije sa Kinom iz Rige, ne mogu se oceniti kao dobri ili loši po naš nacionalni interes. Ipak, jedno je sigurno: kineski državni kapital je raspoložen da investira u Srbiju u kojoj više nema novih značajnih investicija Zapadnog privatnog kapitala. Evroatlantske integracije Srbije time sasvim gube ekonomski smisao. Tvrdoglavo insistiranje Vlade na evrointegracijama Srbije koja očekuje razvojne investicije sa Dalekog istoka samo po sebi postaje groteskno. 

Pošto smo mi u uslovima rata i sankcija i te kako pokazali da smo sposobni i umemo, Vučić nema pravo da omalovažava srpski narod i njegove sposobnosti. Umesto da obnavlja investiciono bankarstvo i privredu u javnom vlasništvu, on a ne mi očekuje spas iz inostranstva.

__________________________

Odrednice:

[1] Kineska Inicijativa pojas i put (The Belt and Road Initiative je u Evropi poznatija pod skraćenicom OBOR) je nacionalna strategija razvoja Kine, koje je kod nas poznata pod imenom „Put svile XXI veka“. Ustanovljena je od strane Si Đipinga od 2013. g. Glavna finansijska podrška strategii se očekuje se od kineske Azijske banke za investicije u infrastrukturu (Asian Infrastructure Investment Bank /AIIB/) koja je osnovana 2015, a počela sa radom 2016. godine. Banka je formalno međunarodna ustanova, pod vlašću upravnog odbora. Kontrolni paket akcija (preko 30%) drži NR Kina. Kinezi bi rado uključili SAD i Japan u ovu banku, ali se oni za sada drže po strani, kao i Tajvan i Hong-Kong. Do 2015. g. je u AIIB Kina uložila preko 100 milijardi USD. Druga važna finansijska ustanova je Fond puta svile (Silk Road Fund /SRF/), osnovan 2014. g, koji raspolaže sa 40 milijardi USD, u potpuno u vlasništvu kompanija i banaka koje pripadaju NR Kini.

Izvor: Fond Strateške Kulture