Шта је ЕУ донела Црној Гори

Након референдума који је одржан под контролом ЕУ, Црна Гора се 2006. године одвојила од Србије.У том контексту, након распада заједничке државе (СЦГ) укинут је и јединствени принцип преговарања са ЕУ који је био примењен само у случају Србије и Црне Горе. На пример, бивши директор Канцеларије за европске интеграције Владе Републике Србије Т. Мишчевић је тада признала да је ЕУ применила “посебан и никад пре примењен метод ради преговора са Србијом и Црном Гором“[1] (или  “двоструки колосек“ / twin track approach) који је да би апсурд био већи, од Брисела затражио управо српски шеф преговарачког тима М.Лабус).

Након одвајања, Подгорица самостално наставља 2006/07 преговоре са Бриселом. Црна Гора потписује Споразум о стабилизацији и придруживању са  ЕУ  у октобру 2007. године. (Привремени трговински споразум између ЕУ и ЦГ је ступио на снагу 1.јануара 2008. године).  Затим у децембру 2010. године Црна Гора добија статус кандидата за ЕУ. У јуну 2012. године Подгорица почиње преговоре са Бриселом о чланству. (Неколико поглавља у преговaрачком процесу  је било отворено до краја 2013. године,  то су била поглавља5 и 6 о јавним набавкама, привредним друштвима као и поглавља 20 о индустрији и 23 и 24 о правосуђу, такође нека поглавља као што су 25 и 26 о науци и култури и образовању су још раније затворена). У марту 2014. године започети су и преговори о поглављу о медијима и информацијамаи интелектулној својини(поглавља 7 и 10).

Зато се се условно може тврдити да је Црна Гора испред Србије око годину и по дана  у такозваним европским интеграцијама.

Међутим, иако је одмакла у преговорима са ЕУ и упркос чињеници да има повољан географски положај (око 200 км морске обале, језера и зимске планинске центре које је у 2012 години посетило око 1,4 милиона људи[2]) и популацију од свега око 600.000 становника (као и евро као званичну валуту коју је иначе унилатерално увела, што Европска централна банка у Франкфурту игнорише, вероватно због политичких разлога, слично као и Бундесбанка пре ње када се радило о унилателарном увођењу немачке марке у Црној Гори у време заједничке државе са Србијом) Црна Гора није значајно напредовала у економском смислу након закључивања ССП-а са Бриселом. Напротив, економски показатељи су се  константно  погоршавали. На пример, спољни дуг Црне Горе је константно растао након 2006. године. Следећа табела показује тај тренд када се ради о спољном дугу.

Спољни дуг Црне Горе у периоду  2006-2013[3]

Наравно, на први поглед дуг од 1,7 милијарди долара не изгледа претерано велик за једну земљу. Међутим, за државу од око 0,6 милиона становника ради се  о значајној цифри. До истог закључка се долази и када се анализира предлог буџета  Црне Горе за 2014 годину у износу од 1,5 милијарди евра.[4]

Наредна табела показује пораст стопе незапослености у Црној Гори у периоду 2006-2013. Дакле, слично као и када се радило о спољном дугу, значајно је  порасла је  незапосленост у овој земљи.

Пораст незапослености у Црној Гори у периоду преговарања са ЕУ 2007-2013.

Дакле, из претходних табела произилази да је у периоду након добијања кандидатуре, закључивања ССП-а са ЕУ и самосталног преговарања о чланству,  неколико пута порастао спољни дуг и незапосленост у Црној Гори.

Погоршали су се и други економски показатељи. Следећа табела показује  раст спољнотрговинског дефицита у Црној Гори.

Спољнотрговински дефицит Црне Горе у периоду  2003-2012.[5]

Овај тренд раста спољнотрговинског дефицита  показују да Црна Гора  није упела да се “пробије“ на тржиште ЕУ са својим производима и поред закључивања ССП-а. На такав закључак наводи и чињеница да је највећи спољнотрговински партнер Црне Горе и даље  држава која није чланица ЕУ (Србија).

Економску ситуацију компликује и (скоро несхватљиво) сврставање Црне Горе уз ЕУ у њеном трговинском рату са РФ. Пре  свега, веома озбиљан проблем за Црну Гору је нерешен статус Комбината алуминијума Подгорица (КАП). КАП је највеће предузеће у Црној Гори и има доминантан удео у БДП-у и извозу (преко 50 %) ове државе.[6]  КАП је продат  руском олигарху Дерипаски (компанија CEAC, раније Salomon Enterprises Limitedдео En+ Group) 2005. године за око 50 милиона евра. Уговор је закључен уз лично анагажовање премијера Ђукановића. (Тада је изгледало да је Ђукановић успео да оствари добре односе са Русима и да је тако уз подршку Запада осигурао себи дугу владавину и економски просперитет ове мале државе).

Међутим, већ 2007. CEAC покреће поступак пред арбитражом у Франкфурту против Црне Горе због неистинито приказаних губитака. Одшетни захтев је износио 300 милиона евра. Црногорска власт покреће контрапоступак  и тврди да Дерипаскина фирма не улаже довољно у КАП. (Ђукановићев сарадник из партије Светозар Маровић је такође у истом периоду уз велики скандал окончао пословни пројекат у Будви са олигархом Полонским  кога иначе Москва тражи преко  Интерпола).

Ситуацију је отежало и то што је након избијања економске кризе  Дерипаска  изгубио  позиције на тржишту алуминијума (и није  желео да преузме такозване скривене дугове и губитке КАП-а). У том контексту, Црна Гора је била приморана да са Дерипаском закључи и Споразум о поравнању. Црногорска  власт се обавезала да ће издати гаранције за кредите у износу од 135 милиона евра и да ће субвенционисати цену струје за КАП.

После  поравнања, КАП узима кредите од Дојче банке од 22 милиона (који  је касније исплаћен из буџета) и код руске државне ВТБ банке од 66 милиона. Заузврат,  држава преузима око 30 процената КАП-а.  Коначно, 2013. године се покреће и стечај у КАП-у.

Да би изашао из такве неугодне ситуације Ђукановић тражи од Скупштине 2013. године да ребалансом буџета предвиди 61 милион евра  као нову  субвенцију КАП-у. (Руска банка је у међувремену активирала гаранције у износу од око 100 милиона евра). Међутим,  у јулу 2014 избијају нови проблеми на релацији Црна Гора Дерипаска. Суд на Кипру (на захтев руског олигарха) доноси одлуку да је забрањена продаја КАП-а. “инвеститору“ из Црне Горе.

Такође, власти у Црној Гори немају отворен сукоб само са руским инвеститорима већ и са руском државом. Тачније, иако ЕУ није изричито тражила (према јавном признању представника ЕУ у Црној Гори Митје Добрнич: “Не постоји обавеза да се држава кандидат придружује свим акцијама и свим политичким ставовима ЕУ“[7]) од Подгорице да уведе санкције Руској Федерацији она је то урадила у априлу 2014.  Црногорски премијер је тада самоуверено изјавио “Ми имамо обавезу да слиједимо Европску унију“.[8]

На тај начин Црна Гора је заједно са Албанијом, Норвешком и Исландом увела такозвана два пакета санкција ЕУ против Русије (који су се манифестовали у забрани путовања руским званичницима и замрзавању њихове имовине). Оваква врста поступка Црне Горе према Русији је имала само формалан значај  (слично као и објава рата Краљевине Црне Горе Јапану 1904. године за време руско-јапанског рата) и није изазвала никаву озбиљну економску штету у Русији. Комична је ипак била ревност црногорских власти у примењивању ЕУ санкција према Русији. На пример, у Будви су у мају 2014. године хапшени руски држављани који су са својим застава славили Дан победе 9 мај. (датум који се слави и као дан ЕУ).
Међутим, неколико месеци касније,лакомислено придруживање санкцијама ЕУ је ипак изазвало озбиљне последице за црногорску привреду.

У августу 2014. одговорајући на нове санкције ЕУ, Русија је увела трговинске контрамере. Забрањен је увоз пољопривредних производа из држава чланица ЕУ и оних држава нечланица оних које су се солидарисале са Бриселом. Упркос томе самоувереност није напуштала црногорске званичнике (у августу 2014. министра наделжан за пољопривреду Ивановић је изјавио и да ће Русија имати штете због забране увоза црногорских пољопривредних проиозвода ?!). Ипак Подгорица је нешто касније невољно признала да ће се штета од руских  санкција мерити милионима евра.  У том контексту, министар Ивановић је у августу 2014. изнео податак по којем само у првих пет месеци 2014. извезено производа у вредности од око 10 милиона евра у Русију.[9]  Ако би се санкције односиле и на извоз црногорског вина, губици би били још већи признали су црногорски званичници. У том смислу највећи губитник би било познато предузеће „Тринаести-јул Плантаже“ из Подгорице које на око 2.000 хектара производе око 17 милиона флаша годишње (укључујући и познато вино Вранац). Коначно,  ако Црна Гора настави и даље да учествује у трговинском рату између ЕУ и Русије (и придружи се неким новим санкцијама Брисела) у питање може доћи и будући долазак руских туриста који доносе око 50 % свих прихода од туризма или око 300 милиона евра годишње.

Извор: Фонд Стратешке Културе