Штете од страних инвестиција су ненадокнадиве

Стране инвестиције су стварни, реални проблеми савремене Србије и целог света. Мит – реч коју употреби господин Синиша Љепојевић, за стране инвестиције је блага, док дефиниција «колосална обмана» одговара њиховим правим намерама.

Не бих се сложио да политички лидери не разумеју како савремени свет функционише. Разумеју то они добро и предобро – разуме Динкић зашто он, мимо икаквих економских критеријума, форсира Фијат, Бенетон, а Вучић – Шеике, министри друге личне пријатеље. Наш народ није на нивоу знања која су потребна да се схвати улога финансијског капитала, улога лихвара и страних управљача.

Када би грађани схватили поруке Дачића да неће бити страних инвестиција, ако Србија не крене пут Европе, радовали би се да их не буде. Страних инвестиција нема, нити ће их бити. То је бацање прашине у очи, димна завеса. Странци не улажу у Србију, они улажу у себе и свој посао. Они не знају где је Србија, где Украјина. Све што је продато или предато странцима на управу, тамо где су они већински власници капитала, све је под страном капом и управом. Те странце прати њихова држава, њихова осигуравајућа друштва, они морају да добију политичку дозволу као када је Србија била под санкцијама. Ништа се није изменило, сада је лошије неко када су их увели.

Навешћу пример из Русије. Када је кренула, код њих се звала ваучерска, приватизација, радници и поштена руска интелигенција из града Уст Илимска у Сибиру насела је на стране инвестиције. Тамо се налазио огромни целулозни комбинат. Цео град је од њега живео, на њему је изграђен. Пар «способних Динкића» нашао је начин да за «бутиљку вотке» покупује све ваучере од радника, да они постану власници тог комбината. Шта су затим урадили? Нису били из струке, једноставно су га затворили. Комбинат са више хиљада радника престао је да фунционише. Иза купаца су стајале «паре» неког коме је сметала висококвалификована радна снага, производ високог квалитета. Затварањем фабрике целулозе град је фактички умро. Скок цене целулозе на светском тржишту, због убијања конкуренције, за неколико дана покрио је све трошкове «страног» партнера.

Исти је случај са индусима, «Митал»има. Они су купили украјински металуршки комбинат «Кривој Рог» за 5 милијарди долара. Пошто Митал контролише више металуршких комбината у свету (купио је и Зеницу?) смањио је производњу у Кривом Рогу, отпустио раднике, за запослене увео строгу «радну» дисциплину. Радници су сами напуштали посао, нису издржали темпо, уз смањене зараде. Ако вас данас пут наведе у Кривој Рог, уместо индустријског града, уплашићете се од пустиње, разрушених и напуштених погона. Шта је био циљ стране инвестиције? Исти – као и свуда где се појави. Смањењем конкуренције – цена грађевинске арматуре и целог пакета металуршких производа је дуплирана. За пар месеци цене су удвостручене, тако да су «Митали» из те разлике наплатили плаћених 5 милијарди за врло кратко време. А Украјина потрошила оних 5 милијарди за «развој демократије». Из тих пара ниједан погон није изграђен. Чекају се «нове» стране инвестиције. Исти случај као у Србији. Циљ домаћих «експерата» типа српских Г17 је уништење домаће индустрије, велико задужење државе, приближавање Европској унији и незапосленост.

Није потребно наводити пример српског металуршког комбината «Сартид». Њега су «купили» за 23 милиона долара неки «амерички пријатељи» господина Влаховића. Само изградња једне стамбене зграде у Београду кошта више. Све обавезе «Сартида» преузела је Србија. Српске банке које су имале свој удео у Сартриду, су осакаћене, њихова потраживања су отписана, све је опроштено «америчком» пријатељу.

А данас? Данас је приватизација у Србији још трагичнија. «Први човек Србије» пронашао је пријатеља у Емиратима. Без тендера, без знања јавности, тај пријатељ инвестира тј «улаже» 100 милиона у ЈАТ, који мења назив у Ер Србија. Постаје управљач без иједног авиона у власништву? Ер Србија ће флоту да обнови туђим авионима, узеће у лизинг од неког ко има авионе. Можда је власник «који даје авионе у лизинг» пријатељ «Другог» човека Србије? Можда би тај лизингаш купио ЈАТ и пустио своје авионе да лете. Колико се из медија може сазнати, није јасно ко је власник Ер Србија, ко му је име наденуо, ко га је крстио, када ће први авиони Ер Србија да полете и на којим линијама. Први лет вероватно треба да покупи целу владу, да је на пар сати поведе у Емирате на теферич.

С друге, озбиљније стране, нико у Србији не зна да ли би тај «пријатељ» испунио «услове» нерасписаног тендера, у коме би вероватно писало да «купац» има флоту од најмање 100 авиона типа Боинг, Тупољев или Иљушин, да се компанија најмање 50 година бави авиопревозом, да има 10.000 запослених, да већ има коридоре према свим континентима, да уложи у флоту и инфраструктуру бар 2-3 милијарде евра. Можда је и уложио, уговор није објављен. Чека се сензација. Коначно, ако је Ер Србија српска компанија, ако у њој раде грађани Србије, ако организују посао као у Луфтханзи, Аерофлоту или Турској авиокомпанији, зар «Први човек Србије» није могао да искамчи 100 милиона од њих. На поклон. Зашто домаћи инвеститори нису пријатељи «Првог човека»? Да се наш превозник зове на пр. «Ер Србија Боги», или «Вози Мишко» (по називу хероја филма, којга су на руској телевизији показали десетину пута).

Има Србија довољно ресурса, само штедња у девизама, према медијима, износи 9 милијарди евра. Али – ти еври нису у српским банкама, о њима одлучује «страни» банкарски инвеститор. И тога су се сетили Г17-овци на челу са Динкићем и Влаховићем, да не помињемо «теткин кауч». Стране банке су запослиле Г17-овце у управне одборе, тако да знају коме да дају кредите из својих централа у Европи, уатвари паре српских штедиша.

Пре пар година српски медији су објавили да је неки страни «пољопривредник» купио Пољопривредни комбинат «Вајска» у Бачкој, неки други «купац» купио задружну или државну земљу у Банату, да није обезбедио средства за рад, да није узео у «лизинг» раднике, да су поља остала необрађена. Жетве није ни било јер «каква сетва, таква жетва». Сада се јуре по судовима.

Нема добробити грађана и државе довођењем «страних» инвеститора. Ни један страни, посебно западни инвеститор или банка, неће водити рачуна ни о каквој Србији нити о добробити грађана Србије. Они имају други циљ који се зове – оплодња капитала. Чим се капитал не оплођује, страни инвеститор побеже, а грађани остадоше на виртуалној добробити експерата са теткиним каучем.

Ко су озбиљни инвеститори и шта они мисле? Шта је то правна стабилност и земљи која је од врха до дна корумпирана? Где се судски спорови око безначајне ствари воде деценију и више. Где су правне процедуре у судству такве да суђењима нема краја. Где се не проверава ништа. У Србији, колико сам упознат, лице које не постоји може да преда на шалтеру суда тужбу против лица које не постоји. Мислите да не може? Пробајте. У Русији и Украјини онај који предаје тужбу мора да се легитимише, мора да је овлашћени адвокат или да лично преда докуменат на шалтеру.

О каквој стабилности може бити реч, када је у приватизацији радницима одузета имовина коју су стварали цео живот и остали на улици. Имовина је припала некоме из власти, блиском Влаховићу и Агенцији за приватизацију. Ретки су случајеви да је радницима омогућено да они откупе своје предузеће, да наставе да раде. Важно је било да се неки динар залегне у буџет, а већи део у џепове организатора приватизације и њима приближених људи. Ако «Први човек Србије» може да има «страног пријатеља» зашто окупљени око Агенције за приватизацију неби могли да имају своје «домаће пријатеље», да им наместе терен за игру?

Браћо Срби, браћо Руси, Украјинци и Белоруси. Не надајте се ни у какве стране инвестиције. Ако странци дају нове технологије – то је друга ствар. Али, њихови необјављени закони то не дозвољавају, значи да неће да дају – не верујте ако обећају. Странци куповином «старих технологија» купују нас, да им будемо радна снага, да производи буду њихови, да њима располажу, а ми као народи да будемо у «њиховом лизингу» и то на рок који се њима свиђа, који им одговара. Биће по оном српском «моја роба, мој дућан, коме хоћу – томе ћу да дам».

Упамтимо још нешто. Западне «стране инвестиције» чува сила која се зове НАТО. Неће пропустити прилику да заштите имовину својих чланица и грађане своји земаља, где год се налазили. Нас треба да чувамо ми сами, да се удружимо и да се заштитимо од свих «страних инвестиција».

Замислите «страну» инвестицију или намештен тендер за извођење капиталних радова на коридорима кроз Србију, на мостовима Ада – Бешка? Зашто је «Држава» одн. Ђилас – дозволила да послове добију Алпине Алпининих Алпина, Словеначки СЦТ под стечајем, друга грађевинско – финансијска мафија са пријатељског запада? Зашто послове финансира страни уцењивачки капитал, када у банкама постоји штедња грађана која делимчно може да се користи? Страни «победници» на тендерима запосле својих десетак људи, а сав посао ураде наши грађевинари, они који нису «испуњавали услове» да учествују. Избачени су, конкуренције није било, исти случај као код ЈАТовог Шеика. Не само да нису испунили, него је на такав начин држава уништила сва српска грађевинска предузећа, одузела им референце за учешће на неким другим тендерима у Србији и у свету. Другог израза нема него – уништили.

Уместо да купе савремену «јапанску» грађевинску опрему, да узму кредите за плаћање локалне радне снаге, да ангажује домаћу незапослену оперативу, они бирају пут десетороструко већег задужења државе уз мале зараде радника и огроман одлив средстава страном послодавцу.

Има још један прљав разлог таквог понашања «Првих људи и експерата Г17-оваца». Проценат, %%. Од наших сиромаха, који не могу да испуне %% услов, не може ништа да се узме. Боље да раде за сићу код изабраних странаца, А од разних Алпина и Шеика може – зато што кајмак треба да се намаже на свим хлебовима који су учествовали у пљачки.

Обећање, нарочито на речима, нарочито од оних који су Србима били и остали вечити непријатељи, је срљање у потпуну неизвесност. Шта обећавају европски политичари? Ништа одређено. То што обећавају – сигурно ће да испуне. Бла – бла. Ништа. Обећавају снандарде, демократију, развој цивилног друштва, заштиту људска права. Господо – ми треба да живимо од рада, а они неће да раде уместо нас. Питање снандарда, демократије, развоја цивилног друштва, правих вредности, људских права – можемо да решимо сами. Зашто и како да нам они помогну? Уценама, претњама, батином, «европским вредностима».

Безбедна је она држава која има своју пољопривредну производњу да прехрани своје грађане. Неће ваљда Европа да нас храни са својим ГМО продуктима. Имамо своје здравство, наши лекари су стручни. Вода и ваздух још нам нису у тој мери загадили, још увек нормално дишемо. Ако њих будемо слушали – све ће нам то узети, добацити овде прљаве инветиције, прљаве технологије и отпад својих атомских комплекса.

Ако пољопривреда и индустрија остану српско добро, све што год пријатељима буде требало, а немају, купиће од нас, а ми ћемо да им продамо по ценама које нама одговарају. Користимо домаће. Правимо за себе. Замислимо на часак да тих пријатеља нема, да не постоје, да смо сами на земљи, да сами себе треба да обучимо, просветимо, оденемо и нахранимо. Да ли смо на то способни – или морамо да се покоримо да радимо по њиховим «демократским европским вредностима». Замислимо се мало, ако нам је мозак исправан?

Да се још нешто разумемо. У Европској Унији, посбно у Америци – сва људска права су ограничена. Нема могућности да се искаже било каква слобода. Све је покривено ограничењима. Народ се информише кроз медије. Медијима се верује. Они су због тих ограничења срећни. Та ограничења називају демократијом. Њихов народ у тим ограничењима није учествовао. На тај начин њихова врхушка се обезбедила код сопствених грађана, забрањено је да се мисли ван тих стандарда. Своје слободе они изражавају у иностранству, ругајући се свима нама. Они слободу примењују према другима. Какво је то понижење да америчка амбасада у Кијеву изјави да «њихови поп музичари изражавају своју слободу на начин да попишке заставу државе у којој се налазе у гостима». Када би то урадио неки Србин или Украјинац у Америци, са америчком заставом, појела би га ноћ или Гвантанамо.

Свака «помоћ» непријатељски расположених фондова није случајна. Она је наменска служи за финансирање невладиних организација, својих промотера и агената, највећим делом није намењена инвестицијама у привреду, него у одређена људска права, у медије, у политичке часописе кроз које се врши промоција латинског одн енглеског писма, на уштрб ћирилице. Све су они планирали, а ми… Ми као стадо, кренули за шаргарепом, која је све даље.

Господин Љепојевић коректно је  представио стране инвестиције. Страних инвестиција на Истоку нема, државе немају систем да их могу контролисати. Штете од иностраних инвестиција и иностраних банака не могу се измерити. Мит о страним инвестицијама је срушен. Где год се улаже страни капитал, та предузећа више нису српска или украјинска него страна, њихова продукција није наша, него страна. Страни је и профит. Наши су радници, ризик и губитак који те инвестиције остваре. Као код Сартида, кога су срби продали за 23 милиона, а вратили га држави за 1 (један) динар. Израчунајте зараду!

Извор: Видовдан