Dragan 12Вишемесечни манипулативни процес са радним насловом “како смањити плате и пензије а да премијер не изгуби на рејтингу” ушао је у своју завршну фазу оног тренутка када је таблоидни “геније” Лазар Крстић јавно затражио да проценат смањења и за једно и за друго буде 20 %, и поднео оставку јер “социјално милосрдни” премијер није то прихватио. Након што су се пред камерама међусобно исхвалили и растали уз смешак њих двоје, млађани Крстић је са својом дипломом српског средњошколца (ону са Јејла изгледа још нико није видео) постао саветник премијера, а Србија је добила новог министра (Душана Вујовића) који је као на пијаци, онако ђутуре, одвалио како мисли да ће 10 % смањења бити довољно. Умешао се у све и Фискални савет, институција која штити интересе ММФ-а о трошку грађана Србије, са мишљењем да најмањи проценат смањења свих плата и пензија мора бити 15 %.

“Милосрдни” Вучић, наравно, није ни то прихватио већ је све оставио да се још мало искрчка и кренуо у далеку Кину, а у међувремену активирао себи одане медије да по принципу топло-хладно још мало подгреју причу о процентима и о катаклизми која прети ако се смањење не догоди. При томе је тајанствено поручио да најсиромашнији неће бити оштећени. Мора се признати да је и овај Вучићев спин био успешан. Јер, када су „спасоносне реформске “ мере најзад објављене сви су пре одахнули него уздахнули. Они са најнижим примањима били су задовољни што их је линеарних 10 % заобишло, а остали што им нису ребнули више. Ма, какав социјални бунт.

И по обичају, у усмеравању пажње на форму изгубила се суштина још једне пљачке грађана Србије. А суштина, дабоме, није у процентима који се јавности гурају под нос. Суштина је у изједначавању правно и економски неспојивих категорија – плата запослених у јавном сектору и пензија грађана стечених по разним основама.

Плате запослених у јавном сектору (републички и локални ниво) које се у Србији, вољом Млађана Динкића, исплаћују по веома неуједначеним и тешко схватљивим критеријумима свакако су буџетски трошак и морају зависити од висине буџетских прихода (како на републичком тако и на локалном нивоу). У том смислу сасвим је оправдано и нужно да се овај сегмент уравнотежи са негативним буџетским салдом, не само због притиска ММФ-а, већ пре свега због сопствених потреба. У том смислу, истине ради, треба рећи да ММФ по правилу не тражи да се плате смање у некаквим појединачним процентима, већ инсистира да њихова маса не прелази одређени износ у зависности од висине БДП-а. То значи да плате не морају бити смањиване линеарно, већ се могу унутар одређене масе правити одговарајућа преконпоновања. А она су у Србији преко неопходна. Јер, док год секретарица у СИЕПА-и, или шофер у Лутрији, имају већа примања од директора основних школа, или врхунских специјалиста свако линеарно смањење зарада у јавном сектору има катастрофалне последице по друштво и државу.

У том смислу економска логика налаже прво увођење платних разреда, затим отпуштање прекобројних, па тек онда (ако буде потребно) и процентуална смањења. Али, авај! Како то спровести када је читав садашњи политички систем у Србији саткан на принципу да партије јавни сектор доживљавају буквално као свој плен који комадају сходно одређеним кључевима. Само у таквом систему партијски вођа може успешног власника печењаре довести за директора железнице, а естрадног менаџера послати да решава путарске проблеме. Само у таквом систему партијски лидер који води државу може причати о презапослености у јавном сектору у тренутку док запошљава 18.000 страначких колега за пар месеци. И зато је једино што се може линеарно смањење. Проценти. Но, како то није довољна маса пара у те проценте увлаче се и пензије, односно пензионери.

Али, пензије једноставно нису иста категорија са платама странчких дангуба и љубавница локалних моћника. Пензионери не троше новац пореских обвезника, они примају свој новац који су давно уплатили ПИО Фонду, а за који је гарант држава. Током њиховог радног века њима су давања за пензиони фонд уредно скидана од остварених зарада и тај новац је годинама био на услузи држави. Износи пензија утврђени су законском методологијом коју је прописала сама држава (и која је по њих већ у старту крајње неповољна будући да им закида бар 30 % онога што им припада). Отуда обавезе за пензије не могу бити третиране као буџетски трошак већ као државни дуг. Сервисирање тог дуга за државу мора имати приоритет у односу на обезбеђивање сервисирања дугова по страним кредитима.

penzioneri-vucic1

Сваки други приступ није пре свега правно, али ни социјално, ни етички исправан. Пензионери нису криви што је држава лоше газдовала њиховим новцем, свесно или несвесно уништила привредну производњу, намерно или из незнања произвела незапосленост. Нити што је кроз, најблаже речено, сумњиве приватизације распродала или упропастила улагања ПИО Фонда у профитабилне делатности (туризам на пример).

Постоји низ фискалних и економских мера којима се редовна исплата пензија може обезбедити на садашњем нивоу, али је пре тога неопходно раздвојити пензије од зарада запослених у јавном сектору и као извор проблема буџетског дефицита решавати их сваки за себе. У том контексту могуће је и привремено коришћење смањења пензија као дела ширег пакета економских мера.

Али, да би се третирало као буџетска мера било какво смањење пензија, у односу на њихов решењем утврђен износ, мора бити орочено у трајању (никако дуже од шест месеци) и предвидети начин и рокове враћања тог новца пензионерима након санације (или стабилизације) буџета. Смањење пензија како га виде наши садашњи властодршци (одрежи проценат и крај) није никаква буџетска већ пљачкашка мера. А пљачка је пљачка и са 5 и са 10 посто, и без обзира на коју се пензиону категорију односи.

По истом принципу, влада може донети и одлуку да због уравнотежења буџета смањи висину рата које доспевају за наплату по кредитима узетих од ММФ-а или Светске банке линеарно за 10 %?! Зашто да не? Али, шта би се тада десило? Да ли би то био банкрот? У ком јендеку би завршила та влада?!

Овако, све ће проћи без ломова, а чујемо и похвале влади на „храбрости“ и „реформској опредељености“. Наравно, од стране њихових западних тутора и домаћих лобиста. Но, начин на који се приступило смањењу пензија није никаква буџетска, још мање реформска мера. То је дрско одбијање да једном броју грађана (поверилаца) платите оно што сте им дужни. Пљачка. А ко, и чиме, тим грађанима гарантује да за шест месеци исти људи (премијер и “стручњаци”) неће констатовати потребу већег смањења и нове проценте? Јер, принцип је исти, све остало су нијансе…


Извор: Корени

Оставите коментар

Оставите коментар на Смањење пензија – буџетска или пљачкашка мера?

* Обавезна поља