Смрт неолиберализма и криза западне политике

Западна финансијска криза из 2007-2008. била је најгора од 1931, међутим, њене тренутне последице биле су изненађујуће умерене. Криза је заљуљала темеље дуго доминантне неолибералне идеологије, али је на крају из ње изашлa добрим делом неокрњенa. Банке су бакротирале, а једва да је иједан банкар са било које стране Атлантика процесуиран за своје злочине. Цену њихове неодговорности благовремено су платили порески обвезници. Последична економска политика, посебно у англосаксонском свету, готово у потпуности се ослањала на монетарне мере, посебно квантитативно попуштање. То се показало као неупешно. Западна економија је стагнирала и сада се приближавамо изгубљеној деценији, без краја на видику.

Након готово девет година, коначно почињемо да осећамо последице политичког торнада изазваног финансијском кризом. Али како је неолиберализам успео да практично неокрзнут преживи толико дуго? Иако није прошао тест стварног света, остављајући у завештање најгору економску кризу за седам деценија, политички и интелектуално остао је једини шоу у граду. Партије деснице, центра и левице уврстиле су га у своју филозофију. Није се знало за други начин размишљања или деловања – постао је синоним за здраворазумско размишљање. Била је то, како се изразио Антонио Грамши, хегемонијска идеологија. Али та хегемонија не може и неће преживети тест стварног света.

Први весник ширих политичких последица наговештен је окретањем јавног мнења против банака, банкара и пословних лидера. Деценијама су били непогрешиви. Сматрани су најбољим примерцима нашег доба, аутоматизованим моделима за решавање проблема у образовању, здравственом систему и свему другом. Данас је ипак њихова звезда у слободном паду, заједно са звездом политичке класе. Финансијска криза подрила је веру и поверење у компетенцију владајућих елита и означила почетак шире политичке кризе.

Али њени узроци, јасно уочљиви на обе стране Атлантика, много су дубљи од просте финансијске кризе и мрцварећег опоравка у протеклој деценији. Они задиру у срце неолибералног пројекта, који датира од касних 70-тих и политичког успона Регана и Тачерове, када је суштински прихваћена идеја глобалног слободног тржишта роба, услуга и капитала. Систем банкарске регулације из ере Велике депресије је напуштен, у САД 90-тих, а у Британији 1986, чиме су створени услови за кризу из 2008. године. Једнакост је изгубила на значају, хваљена је идеја економије преливања (термин који се приписује хумористи Вилу Роџерсу, који је током Велике депресије рекао да се сав новац слива у џепове богатих у нади да ће се просто „прелити“ онима којима је потребан; прим. прев.), влада је проглашена тегом за тржиште и прописно редукована, охрабрена је имиграција, регулација је сведена на минимум, порези смањени и зажмурено на корпоративну евазију.

Требало би истаћи да, према историјским стандардима, неолиберална ера нема нарочито добре резултате. Најдинамичнији период постратног западног раста био је од краја Другог светског рата до раних 70-тих, у ери капитализма благостања (welfare capitalism) и кејнзијанизма, кад је стопа раста била дупло виша од оне из неолибералног периода, који траје од 80-тих до данас.

Али убедљиво најкатастрофалнија одлика неолибералног периода је велики пораст неједнакости. Доскоро је то питање буквално игнорисано. Ипак, необично брзо појавило се као једно од најважнијих, ако не и најважније политичко питање на обе стране Атлантика, посебно у САД. To je несумњиво корен политичког незадовољства које тренутно постоји на Западу. Узевши у обзир статистичке показатеље, чудно је, чак и шокантно, што је толико дуго занемаривано. То је могуће објаснити само степеном хегемоније либерализма и његових вредности.

Али реалност је сад пореметила доктринарну догму. У периоду од 1948-1972. сваки сегмент америчке популације суочио се са сличним, прилично великим увећањем животног стандарда. Од 1972-2013. доњих 10 одсто суочило се са падом реалних прихода, док је горњих 10 одсто профитирало више од било кога другог. У САД просечан реални доходак за мушке раднике са сталним запослењем сад је нижи него пре четири деценије. Приходи доњих 90 одсто популације стагнирају већ 30 година.

Слика није много различита ни у Уједињеном Краљевству, а финансијска криза је додатно погоршла проблем. У просеку између 65 и 70 одсто домаћинстава у 25 развијених економија доживело је стагнацију или пад реалних прихода у периоду од 2005. до 2014.

НЕЈЕДНАКОСТ КАО ИЗВОР БЕСА ПОПУЛАЦИЈЕ

Ера хиперглобализације систематски је фаворизовала капитал над радом: међународни трговински аранжмани написани у строгој тајности у које је укључен бизнис а искључени грађани и синдикати, од којих су последњи примери уговор о Транспацифичком партнерству (TPP) и Трансатлантком трговинском и инвестиционом партнерству (TTIP); политичко-правни напад на синдикате; охрабривање масовне имиграције у САД и Европу, које је помогло да се ослаби преговарачка моћ домаће радне снаге; и неуспех било какве смислене преквалификације прераспоређених радника.

Као што је показао Тома Пикети, у одсуству противтежних притисака капитализам природно гравитира ка расту неједнакости. У периоду између 1945. и касних 70-тих хладноратовска конкуренција је вероватно била највеће ограничење те врсте. Од колапса Совјетског Савеза ограничења више нема. Међутим, како незадовољство маса све незадрживије расте, правило према којем победник носи све постаје политички све неодрживије.

Велики делови популације у САД и УК сад испољавају бес због своје позиције, што графички илуструју подршке Трампу и Сандерсу у САД и Брегзит у УК. Овај народни револт се често у критизерском и ниподаштавајућем маниру описује као популизам. Или, како је Франсис Фукујама недавно написао у одличном чланку за Форин аферс, „популизам је етикета којом су политичке елите означиле политику која им се не свиђа, а има подршку обичних грађана“. Популизам је покрет против status quo. Он представља почетак нечег новог иако је генерално много јасније против чега је него за шта се залаже. Може бити прогресиван или реакционаран, али најчешће је мешавина једног и другог.

Брегзит је класичан пример таквог популизма. Истргнуо је камен темељац британске политике од раних 70-тих. Иако се на први поглед радило о Европи, то је заправо представљало нешто много веће – крик из срца оних који осећају да су маргинализовани губитници, чији животни стандард стагнира или назадује од 80-тих, који се осећају угрожени масовном имиграцијом, над којом немају контролу, и који су суочени са све несигурнијим тржиштем рада, на којем све више доминирају хонорарни послови. Њихов револт је парализовао владајуће елите; већ је срушио једног премијера а његову наследницу оставио да лута у мраку, трагајући за божанском инспирацијом.

Талас популизма означава повратак класе као кључног субјекта политике, како у УК, тако и – што је посебно важно – у САД. Много деценија је идеја „радничке класе“ била маргинална у америчком политичком дискурсу. Највећи број Американаца себе је видео као припаднике средње класе, рефлектујући аспирациони пулс у срцу америчког друштва. Судећи према Галуповој анкети, 2000. године само 33 одсто Американаца је себе називало припадницима средње класе. У 2015. та бројка је скочила на 48 одсто, што је готово половина америчке популације.

ПОВРАТАК КЛАСНОГ ИДЕНТИТЕТА

Брегзит је такође пре свега био револт радничке класе. До сада је на обе стране Атлантика термин „класа“ био у повлачењу пред навалом нове врсте идентитетá и друштвених питања: од пола и расе до сексуалне оријентације и животне околине. Повратак класе, просто због њеног идентификационог досега, као ниједно друго питање, има потенцијал да редефинише политички пејзаж.

Поновно појављивање класе не би требало мешати са радничким покретом. То нису синоними, што је уочљиво у САД, а све више и у УК. Заиста, током претходних пола века у Британији је дошло до све већег разилажења између ова два појма. Ново рађање радничке класе као политичког субјекта у Британији, најочигледније показано приликом референдума о Брегзиту, најбоље се може описати као почетни израз беса и протеста, са тек слабашним осећајем припадности радничком покрету.

Заиста, UKIP је био важан фактор – по питању имиграције и Европе – у обликовању тренутних раслоложења у Лабуристичкој партији. У САД су и Трамп и Сандерс омогућили да се чује глас револта радничке класе, при чему је Сандерсов успех готово једнак Трамповом. Радничка класа не припада ником: њена оријентација је – како левица воли да сматра – у функцији политике и далеко од тога да је предодређена.

Неолибералну еру подривају две струје. Прво, ако њен биланс економског раста никад није био нарочито снажан, сада је суморан. Европска економија једва да је већа од обима који је имала у предвечерје кризе 2007. године. САД су имале боље показатеље, али је и њихов раст био анемичан. Економисти попут Лерија Самерса верују да ће у будућности највероватније уследити секуларна стагнација (secular stagnation; Пол Кругман термин „секуларна стагнација“ описује стањем у којем број грађана вољних да штеде превазилази обим исплативих инвестиција; прим. прев.).

Најгоре је што се због слабог и крхког опоравка учврстило уверење да то може призвати нову финансијску кризу. Другим речима, неолиберална ера је вратила Запад у свет кризȃ какав смо последњи пут имали 30-тих. Узевши то у обзир, тешко да изненађује податак како већина грађана на Западу данас верује да ће њихова деца живети лошије него што су они живели. Друго, губитници неолибералне ере више нису спремни да се мире са својом судбином – они све отвореније изражавају револт. Сведоци смо краја неолибералне ере. Још није мртва, али проживљава предсмртне болове, баш као и социјалдемократска ера током 70-тих.

Сигуран знак слабљења утицаја неолиберализма је растући број интелектуалаца који против њега дижу глас. Од средине 70-тих и током 80-тих у економским дебатама су све више доминирали монетаристи и поборници слободног тржишта. Али од западне финансијске кризе центар гравитације интелектуалних дебата значајно је померен. То је најочитије у САД, где све утицајнији постају економисти попут Џозефа Стиглица, Пола Кругмана, Денија Родрика и Џефрија Сакса. Капитал у 21. веку Томе Пикетија постао је бестселер. Његово дело и рад Тонија Аткинсона и Ангуса Дитона гурнули су питање неједнакости на врх политичке агенде. У Уједињеном Краљевству, Ха-Јун Чанг, дуго изолован у економским круговима, стекао је много већи број следбеника од оних који мисле да је економија грана математике.

У међувремену, неки од оних који су раније чврсто заговарали неолиберални приступ, попут Лерија Самерса и Мартина Волфа из Фајненшел тајмса, постали су екстремно критички настројени. Ветар дува у једра критичара неолиберализма – неолиберали и монетаристи су у повлачењу. У УК медији и политички свет одвојени су од реалности. Ретко ко види да смо на крају једне ере. Стари ставови и претпоставке и даље доминирају, како у програму BBC Today, тако и у десничарској штампи и парламентарном крилу Лабуристичке партије.

Након оставке Еда Милибандa на место шефа лабуриста буквално нико није очекивао тријумф Џеремија Корбина на страначким изборима који су уследили. Претпоставке су углавном биле да ће на чело странке доћи блериста или неко ко би задовољи обе струје, попут Милибанда, али дефинитивно не неко попут Корбина. Међутим, дух времена се променио. Чланство, посебно млади који су се придружили партији у до сад невиђеном броју, желели су потпуни раскид са Њу лејбором (New Labour, кампањски слоган Лабуристичке партије од 1994. до 2010. и израз који се обично повезује са променама које су Блер и блеристи извршили у партији; прим. прев.). Један од разлога што левица није успела да искористи ново разочарење радничке класе је то што су већина социјалдемократских партија у различитим степенима постале следбеници неолиберализма и хиперглобализације. Најекстремније форме овог феномена су Њу лејбор и демократе, које су у касним 90-тим и током 2000-тих постале његова авангарда, персонификована у виду Тонија Блера и Била Клинтона, тријангулације (енг. triangulation, политички став који настоји да истовремено помири или задовољи гледишта левице и деснице) и трећег пута (центристичка синтеза десничарске економије и левичарске социјалне политике; прим. прев.).

Али, како је Дејвид Маркенд приметио у чланку за Њу стејтсмен, која је поента социјалдемократске партије ако не заступа сиромашне, унесрећене и друштвене губитнике? Њу лејбор је напустио оне којима је био потребан и које је историјски требао да заступа. Да ли је онда изненађујуће што велики делови бирача сада напуштају њих? Блер у својој реинкарнацији у новцем опседнутог консултанта гомили мутних председника и диктатора најбољи је пример пропасти Њу лејбора.

Ривалски кандидати – Бурнам, Купер и Кендал – представљају континуитет. Корбин, који је освојио безмало 60 одсто гласова, напросто их је помео. Готово је са Њу лејбором, мртав је колико и Монти Пајтонов папагај. Ретко ко је схватио значење тога што се догодило. Гардијанов шеф је поздравио прилив чланова и потом, гле чуда, позвао да се подржи Ивет Купер, крајња антитеза ономе што је покренуло сав тај ентузијазам. Парламентарни део лабуриста одбио је да прихвати резултате и од тада користе сву снагу и моћ да уклоне Корбина.

Баш као што је лабуристима требало превише времена да се помире са растом тачеризма и рађањем нове ере крајем 70-тих, сад не могу да схвате да је тачерска парадигма, коју су они на крају прихватили у виду Њу лејбора, коначно дошла до свог краја. Лабуристи, као и сви други, дужни су да мисле о новом приступу. Чланство се, због своје нетрпељивости према Њу лејбору, окренуло ка некоме ко га никад није прихватио ко се супростављао Блеру по готово сваком питању и ко отеловљује аутентичност и пристојност, које су Блеру очигледно недостајале.

Корбин није производ новог времена; он је атавизам касних 70-тих и раних 80-тих. То му је уједно и снага и слабост. Он није заражен наслеђем Њу лејбора, јер га никада није прихватио, али стиче се утисак да не разуме природу нове ере. Опасност је у томе што он стоји на стакленим ногама у веома флуидном и непредвидивом окружењу, лишеном свих извесности било какве врсте, док је Лабуристичка партија опасно подељена и ослабљена.

Лабуристи су можда на интензивној нези, али ни стање конезервативаца није Бог зна колико боље. Дејвид Камерон је крив за огромну и неодговорну грешку са Брегзитом. Био је принуђен да се повуче у најсрамотнијим околностима. Партија је безнадежно подељена. Немају појма у ком смеру да се крећу након Брегзита. Брегзитери су насликали оптимистичну слику заокрета од опадајућег европског и урањања у растућа светска тржишта, а једва да су и именом поменули које земље имају на уму. Изгледа као да нова премијерка може гајити анахроно непријатељство према Кини и жељу да анулира добар рад Џорџа Озборна (бивши британски министар финансија, који се сматра једним од највећих заговорника јачања веза са Кином; прим. прев.). Ако влада окрене леђа Кини, далеко најбрже растућем тржишту на свету, коме ће се окренути?

Брегзит је оставио земљу фрагментирану и дубоко подељену, са веома изгледним шансама да се Шкотска одлучи за независност. У међувремену конзервативци делују као да слабо разумеју да је неолиберална ера на самртној постељи.

ТРАМП КАО АНТИГЛОБАЛИСТИЧКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

Колико год били драматични догађаји у УК, не могу се упоредити са оним што се одвија у САД. Право ниоткуд, Доналд Трамп се изборио за кандидатуру републиканаца, оставивши збуњеним готово све експерте и, не мање, своју сопствену партију. Његова порука је била отворено антиглобалистичка. Верује да су интереси радничке класе жртвовани зарад интереса великих корпорација, које су охрабриване да инвестирају широм света и тако ускрате послове америчким радницима. Поред тога, он тврди да је масовна имиграција ослабила преговарачку моћ америчких радника и довела до пада њихових прихода.

Предлаже да се од америчких корпорација захтева да инвестирају новчане резерве у САД. Верује да је Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA) довео до одлива америчких радних места у Мексико. Истом логиком се води противећи се TPP и TTIP. Кину такође оптужује за крађу америчких радних места, претећи да ће увести царине од 45 одсто на кинески увоз.

Трамп је на глобализацију одговорио економским национализмом: „Америка на првом месту“. Његово обраћање пре свега упућено је белачкој радничкој класи која је до Трамповог (и Сандерсовог) појављивања на политичкој сцени још од 1980. била игнорисана и добрим делом недовољно заступљена. Узевши у обзир да су им приходи углавном опадали у протеклих 40 година, чуди да је политичка елита њихове интересе толико занемаривала. Они су све више гласали за републиканце, али њих већ дуго контролишу супербогати и Волстрит, чији су интереси – будући да су заговорници хиперглобализације – директно супростављени интересима беле радничке класе. У Трампу су коначно нашли свог представника – они су му обезбедили републиканску номинацију.

Аргумент економског национализма такође је енергично коришћен у кампањи Бернија Сандерса, који се такмичио са Хилари Клинтон у екстремно тесној трци за демократског кандидата и који би вероватно победио да није било 700 такозваних суперделегата, које је у суштини изабрала демократска машина и који су у огромном броју подржали Хилари Клинтон. Као и републиканци, демократе су дуго подржавале нелибералну и глобализацијску стратегију упркос бригама базе њихових трговинских синдиката. Сада су и једни и други дубоко подељени између присталица и противника глобализације, што је потпуно нов развој догађа, који није виђен од регановског заокрета ка неолиберализму пре 40 година.

Друго начело Трамповог националистичког поклича – „Учинимо Америку поново великом – одраз је његове спољнополитичке позиције. Он верује да су, због америчке тежње ка статусу велике силе, протраћени национални ресурси. Тврди да је систем савезништава земље неправедан јер Америка сноси највећи део трошкова, док савезници доприносе веома мало. Као примере наводи Јапан и Јужну Кореју и европске чланице НАТО. Настојаће да поново успостави ове савезе, а, ако му то не пође за руком, напустиће их.

Будући да је земља у повлачењу, он тврди да САД више не могу себи да приуште овај финансијски терет. Уместо да исправља криве Дрине по свету, он верује да би Америка требало да инвестира код куће, посебно указујући на трошну инфраструктуру. Трампова позиција представља велику критику америчке светске хегемоније. Његови аргументи означавају радикалан раскид са неолибералном и хиперглобалистичком идеологијом, која влада од почетка 80-тих, и са спољнополитичком ортодоксијом из највећег дела постратног периода. Ови аргументи морају бити схваћени озбиљно; не би их требало олако одбацити због оног ко их износи. Међутим, Трамп није човек левице. Он је десничарски популиста. Покренуо је расистички и ксенофобни напад на муслимане и Мексиканце. Трамп се обраћа радничкој класи, која осећа да су је велике корпорације превариле, угрозиле хиспаноамеричком имиграцијом и често огорченом афричко-америчком популацијом, коју су многи предуго сматрали инфериорном.

Трампова Америка довела би до пада у ауторитаризам, који карактеришу злостављања, тражење жртава, расизам, самовоља и насиље; Америка би постала дубоко подељено и завађено друштво. Његова претња да ће увести царине од 45 одсто на кинески увоз, ако би се обистинила, сасвим сигурно би испровоцирала одмазду Кинеза и довела до почетка нове ере протекционизма.

Трамп може изгубити председничке изборе, баш као што Сандерс није успео да се номинује за кандидата Демократске партије. Али то не значи да ће снаге које се противе хиперглобализацији – необузданој имиграцији, TPP и TTIP, слободном кретању капитала и много чему другом – изгубити полемику и бити спремне на повлачење. За нешто више од 12 месеци Трамп и Сандерс су трансформисали природу и услове друштвене дебате. Далеко од тога да су у повлачењу, тек аргументи критичара хиперглобализације чврсто држе своје позиције. Отприлике око две трећине Американаца се слаже са констатацијом: „Не би требало толико да мислимо о међународним питањима, већ да се фокусирамо на наше сопствене националне проблеме“. На крају, неједнакост ће, више од било чега другог, бити погонско гориво противника хиперглобализације.

Извор: The Guardian/Нови Стандард