Стварање новца и зачарани круг

Данашњи модел стварања новца функционише само док је све већа већина задужена, а слој инвеститора све мањи. Као такав, он по својој логици генерише системску корупцију и појаве попут прања новца, клијентелизма, протекционизма…

Већина новца се, у основи, ствара по моделу који потиче из доба када је новац био само готовина или злато, а сврха банке је била да чува постојећи новац. Банка узима готовину или злато клијента у депозит, а потом новац из депозита може позајмљивати, уз задржавање дела као резерве (фракционално банкарство, традиционално, 10 одсто). Логика је да већина људи новац већину времена држи у банци, а резерве служе за обезбеђење ако депоненти желе да повуку новац. Овај процес (мултипликатор новца) од депозита ствара масу новца, са само 10 одсто покрића. Проблем је што захтева задуживање људи. Чак и отплата кредита, будући да не иде никоме него анулира дуг, није основ стварања новца. Последица је стална потреба за давањем нових кредита.

Овај концепт стварања новца је интернационализован 1944. године, у Бретон Вудсу, када је споразумом прихваћен као основ за међународно управљање финансијама. Уговорено је да ће централне банке одржавати фиксне курсеве између својих валута и долара, а да ће САД откупљивати доларе за злато, на захтев. Као резултат, остале државе су акумулирале резерве у доларима, а ради лакшег складиштења почеле су да купују америчке државне хартије. САД су током Вијетнамског рата преплавиле тржиште хартија, због чега су остале државе почеле да се враћају злату, да би САД 1971. године једнострано укинуле фиксни и увеле плутајући курс долара. Данас, упркос великом дефициту, спољном дугу и необузданом штампању долара, према подацима ММФ-а, око 61 одсто резерви држава и око 40 одсто дуга је деноминовано у долару.

ВАЖНА ПРОМЕНА

До данас, овај модел је претрпео и неке суштинске измене. Главна се састоји у томе што банке данас углавном не исплаћују зајмове у новцу, него их уписују на рачун или издају чек. То битно мења ситуацију. Банке и даље морају да одржавају 10 одсто депозита, али више не искључиво у трезору већ и на рачуну резерви код централне банке. То им, како је у питању обрачун без готовине, даје простор за шире гледање. Оне морају да упишу депозит у трезору, али то могу да тумаче као 10 одсто свог депозита. Тиме добијају простор за обрачунски вишеструко већи депозит, као обавезну резерву. Тај циљни депозит стварају давањем кредита док не достигну потребну суму.

Друга разлика је то што се банкарске операције одвијају стално. А будући да банке не прате стално колико им је дозвољено за позајмице, оне у пракси позајмљују према свом плану или промотивној понуди у том тренутку, узимајући у обзир да ли се проценат резерви сагледава дневно или недељно. Ако немају потребан износ резерве, позајме код друге банке или код централне банке. Тако данас банке могу да стварају нове депозите из ничега. У том процесу, уписујући бројке према правилима, банка „позајмљује“ новац који не постоји, а када изврши унос депозита на назначени рачун ствара новац.

Такво стварање новца је налик неовлашћеној емисији, али се разликује. Стварање новца у банкама је део сврхе банкарства. Чим могу да узму новац штедиша и позајме га, моћ да стварају новац им је дата. Стварање депозита ни из чега само је вулгаризација мултипликације новца. Друго, стварање новца им дозвољавају закони. За банку, депозит је обавеза (дуг) и депонент може у свако доба затражити тај новац у готовини или написати чек којим га преноси у другу банку. То се уравнотежује уговором о зајму, што је за банку имовина која ће бити исплаћена у будућности.

Проблем је што банке стварају новац који је, практично, „обећање“ које зајмопримци могу користити као новац. Банке имају дуг, али и повлашћен положај: плаћају малу или никакву камату, и „обећање“ се користи као новац па највећи део дуга никада не мора бити враћен (док систем траје). Уз то, моћ стварања новца могу да користе за куповину друге финансијске имовине. Када банка купи државни запис, иако себи ствара обавезу у облику уноса депозита, добија хартију којом јој се обећава враћање главнице и камате, те операција наликује на кредит.

Уравнотежење обавеза банке по основу створеног новца само „активом“ по уговорима о зајму није сигурно. Ако много имовине банке почне да губи вредност због неплаћања, капитал може постати мањи од обавеза. Тада их влада спасава или избацује.

ДУЖНИЧКА ЕКОНОМИЈА

Теоријски, фракционалне резерве би требало да су основ банкарских кредита, да би се створио новац на банковном рачуну. Новац са банковног рачуна се користи за плаћања, и све док се плаћају робе и услуге, тај новац кружи привредом. Међутим, зајмопримци морају да враћају новац. Кад дужник врати главницу зајма банци, тај новац престаје да циркулише и нестаје из новчане масе. Дуг мора бити враћен са каматама, али исплате камата не умањују новац јер иду банкама које их користе за своја плаћања. Фактички, зајмопримци су оптерећени рентом за новац који банке обезбеђују привреди.

Савремена пракса је створила додатне компликације. Појавили су се други субјекти који позајмљују новац. Како само банке могу да стварају новац, свако друго кредитирање мора бити новцем који је већ створила банка. У овој врсти улагања, попут улагања у обвезнице и комерцијалне записе, инвеститор купује уговор („вредност“). У основи, ради се о позајмици новца уз камату. Ако се уложи новац у обвезницу или гаранцију компаније која потроши новац, новац излази из оптицаја, али компанија и даље дугује тај износ са каматом. Када дужничка-инвестициона економија добије дужнички створен новац, новац је два пута позајмљен, а само једном створен, те укупни дуг може превазићи расположиви новац.

Друга пракса је продаја кредита од стране банака. Оно што се догоди је то да друга институција од банке купује кредит као инвестицију. То се назива секундарно тржиште. У билансу банке, продаја зајма брише и имовину и обавезу из биланса стања. Они постају уравнотежени и отварају пут за нове кредите. Новац на рачуну зајмопримца чији је зајам продат није створен, а уговор о зајму је скинут из активе биланса банке. Међутим дуг није неизмирен, него је само отишао из банке у другу банку. Зајмопримац још увек има дуг. Дуг се умножава а новац остаје исти.

Развојем рачунарског пословања, развија се и тржиште финансијских дериватива, често недоспелим и ненаплативим, које због алеаторности подсећа на коцкање (отуда и назив „касино економија“), а применом рачунарских програма постаје високо фреквентна трговина, у којој је тешко пратити промене власништва над хартијама (којима се такође ствара „новац“). Ове операције имају дејство као и позајмљивање на секундарном тржишту, само што је убрзано алгоритмима (који не морају да имају рационално економско упориште) и омогућава знатно више износе трансакција, изван контроле националних и међународних регулатора. У основи, ствара се дуг без стварања новца. Тако се дошло у ситуацију да су САД у јулу 2019, имале: новац (1,5 билиона), ликвидну новчану масу М1 (2 билиона), декретни новац М2 (11 билиона), дугове грађана (15,5 билиона), пословне дугове (15,5 билиона) и јавни дуг (21 билион).

ПИРАМИДАЛНА ШЕМА

Данас је, генерално, најмање новца у валути, а затим у „депозитима по виђењу“, са којих депонент увек може узети новац, а највише у дугорочним штедним депозитима и одређеним врстама инвестиционих фондова, што је новац који не кружи у реалној економији. Привреда не може да плати дуг и покушава да избегне пропаст плаћањем камате и довољно главнице да не падне у доцњу и позајмљивањем још више новца. Тако имамо круг, у коме плаћање дуга ствара велику оскудицу новца, а једини начин да се то превазиђе је позајмљивање још више новца, што је – пирамидална шема.

Дуг је, од 1960, када је био мало виши од двоструке понуде новца, до 2010. године био четири пута већи од понуде новца, односно испољавао је експоненцијални раст. Стога је привреда морала да расте, без обзира да ли људима треба или не, а људи су морали да купују све више, чак и када за тим немају потребу. Све постаје питање сталног раста, невезано за тржиште. Предузећа имају све мање новца а морају да обезбеде раст, па покушавају да добију више за мање. Тренд је смањење радне снаге, плата, бенефиција, квалитета производа или услуге и преусмеравање радне снаге у земље са ниским платама и лошом заштитом на раду. Отуда смисао сељења производње на други крај света – да се производи нешто што би се могло направити код куће – и допремање те робе назад, да се прода. Основни узрок за то је монетарни систем у коме се врши стална исплата камата из реалне економије у финансијски сектор. Куда све то иде види се из тога да, од јула 2019. године, дуг државе, грађана и компанија у САД износи 52,6 билиона долара. Камата на све то, при просечној стопи од 3 одсто, била би 1.578.000.000.000 (1.578 билиона) долара годишње. Ако је амерички БДП око 19 билиона, значи да 8 одсто БДП-а иде само на камату.

Коме се плаћа камата? Камата на државни дуг плаћа се инвеститорима који држе државне хартије од вредности или обвезнице. Камата на дуг компанија и грађана плаћа се акционарима банке или другим инвеститорима путем различитих финансијских улагања. Новац, дакле, иде из производне економије у инвестициону економију, односно од обвезника камате ка примаоцима камата.

Подаци о просечним примањима становништва у периоду од 1967. до 2016. потврђују да се богати све више удаљавају од осталих. У истом периоду дуг је растао много бржим темпом од прихода. Ако дугови расту брже од прихода, одрживост система може опадати и кад приходи расту. Од кризе 2008, већина становништва је имала просечну негативну нето вредност примања, а једини сегмент чија је нето вредност примања порасла изнад нивоа пре пада су горњи слојеви. Тамо иде новац.

Новчани систем у којем се новчана маса ствара окамаћеним дугом је основа економске неправде. Сам новац се системски краде радницима и сиромашнима и даје богатима. То  је функционално неодрживо, јер се притискају нижи нивои и неизбежно води ка њиховом трошењу и губитку производне моћи. Из тог разлога, одржавати га, или мењати централизованим дигиталним супстратом, није сврсисхосно. Шире посматрано, питање је да ли ће они које управљају стварањем новца бити спремни да успоставе одржив модел стварања новца или бар да се врате изворном фракционалном банкарству (макар и дигитално), пре краха и без принуде?

---

Извор: Нови Стандард