Izjave prvog potpredsednika srpske vlade potpuno su oprečna analizama eksperata, koji prirodom svoje pozicije pripadaju njegovom proevropskom taboru. Stoga je u toj džungli kontradiktornosti jedino izvesno da dug i kredit ostaju jedina evropska perspektiva Srbije.
Prvi potpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, izjavio je o Novoj godini da se Srbija zvaničnim rastom privrede od 2,4 odsto u 2013. godini svrstala među vodećih deset zemalja Evrope, dodavši da ove planiranim projektima može da unapredi stanje ekonomije. Ovom izjavom, Vučić je produbio provaliju između glorifikatora i pesimista. Jer, njegova dijagnoza srpske ekonomije znatno odudara čak i od ekonomista koji bi Srbiju rado videli u EU.
Govoreći o novim projektima koji se oslanjaju na novac iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Vučić kaže da je Srbija već dobila deo novca koji treba da utroši i da će „stići vrlo brzo neki drugi novac“ za koji treba da se donese odluka kako da se utroši. Vučić očekuje da će u 2014. biti veći broj onih građana Srbije koji će naći posao od onih koji će izgubiti radna mesta.
E sad… Izjave potpredsednika srpske Vlade su za unutrašnju, jednokratnu upotrebu. Tu su da statiraju u ulozi hleba, do početka unutarstranačkih izbornih igara u SNS. Jer, vodeći ekonomisti, upravo iz tabora u koji Vučić tegli Srbiju, kažu suprotno.
Vladimir Gligorov skoro istog dana izjavio je da se Srbija nalazi u veoma ozbiljnoj ekonomskoj krizi, zbog čega aktuelnoj vladi preti opasnost da izgubi vlast. Industrijska proizvodnja u Srbiji je ispod 50 odsto u odnosu na 1990. godinu i čak je i ispod nivoa koji je bio 1998. godine, tvrdi Gligorov, koji dodaje da je to težak problem, jer Srbija nema šta da proizvodi i stoga nema šta da izvozi, što znači da joj neprestano raste spoljni dug, koji s početka 2014. godine iznosi između 21 i 22 milijarde evra.
Novinar Dimitrije Boarov, veteran tabora u koji je tek pre koju godinu prešao Aleksandar Vučić, kaže da u Srbiji tranzicija ni izbliza nije završena, s obzirom da se 40 do 50 odsto BDP-a producira pod dirigentskom palicom države. On kaže i da ima strah da se Srbija ne suoči uskoro sa grčkim scenariom. S druge stane, vlasti pokušavaju da stvore iluziju da smo nekako pregurali najgore i da sada sledi napredak, kazao je Boarov.
Doprinos provaliji između obećanog i stvarnog dao je i ministar finansija, Lazar Krstić, izjavivši o Božiću, tačnije na Badnji dan, da bi Srbija, vodeći računa o održivosti javnog duga, mogla da se zadužuje jeftinijim kreditima nego do sada i ukazao da ekonomska politika treba da se koncentriše na nekoliko ključnih industrijskih grana koje će biti izvozno orijentisane.
Komentarišući zvanične statističke podatke, prema kojima je izvoz Srbije u 2013. povećan za četvrtinu i smanjen je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, Krstić je ukazao da ekonomska politika treba da bude u tom smeru, da se opredelimo za nekoliko ključnih industrijskih grana koje će biti izvozno orijentisane.
U te velike sisteme, Krstić je ubrojao „Fijat“ i „Er Srbiju“, oko kojih će moći da se razvija puno privredne aktivnosti sa nekim manjim firmama koje su kooperanti, ocenjujući da će samo tako Srbija uspeti da unapredi situaciju i poveća zaposlenost.
Bilo bi zanimljivo čuti nezavisnu ekspertizu, koja bi odgovorila na pitanja na koja već godinama slušamo potpuno oprečne odgovore koji dolaze iz iste kuhinje: stručnog potencijala srpske privrede, imanja ili nemanja projekata, realnog učešća izvoza Srbije u poslovima „Fijata“, realnog kvaliteta aranžman sa „Etihadom“, ali i tvrdnji da Srbija, za razliku od predizbornih obećanja, u stvari nema kvalitetne stručnjake. Sve ove dileme i zabrinutosti ekonomista, svedoče o Vučićevim selima srpske ekonomije.
