Zlato centralnih banaka – tiha eksproprijacija

U poslednje vreme zlato je u svetskim medijima postalo jedna od najbitnijih tema. Interes za žuti metal podgrevaju saopštenja o planovima Nemačke i drugih zemalja da izvrše repatrijaciju svojih zlatnih rezervi iz SAD i Velike Britanije, u koje su prebacivani u različitim periodima. Počele su burne diskusije o tome, koliko pouzdano centralne banke i ministarstva finansija čuvaju rezerve zlata, koje su im poverene. Pojavila se i sumnja da tamo ima manje zlata, nego što se to zvanično prikazuje. U ovom članku se postavlja pretpostavka da u trezorima centralnih banaka najvećih ekonomski najrazvijenijih zemalja u stvari uopšte nema zlata…

1. Rasprodaja zlata, ili Vrh ledenog brega

Već četiri decenije centralne banke se oslobađaju svojih zlatnih rezervi. Za to su korišćena dva načina : a. Javna prodaja metala, b. Tajne operacije.

Najjednostavnije i najočiglednije su javne rasprodaje žutog metala koga je u zvaničnim rezervama svih zemalja na svetu i međunarodnih organizacija u 1975.godini bilo 36,7 hiljada tona.(1) Te rasprodaje predstavljaju vrh, vidljivi deo, ledenog brega. Počele su odmah pošto je prvo de-fakto, a zatim i de-jure, likvidiran zlatno-dolarski standard (sedamdesetih godine 20.veka). Sve prodaje zlata iz zvaničnih rezervi uslovno mogu da se podele u tri kategorije:

1. Rane prodaje u drugoj polovini 70- h godina do početka 80-h, u prošlom veku. To su bile aukcije koje su organizovali Državna blagajna SAD i Međunarodni monetarni fond;

2. Prodaje zlata centralnih banaka u okviru takozvanih vašingtonskih sporazuma o zlatu, koji su stupili na snagu u jesen 1999.godine;

3. Pojedinačne prodaje centralnih banaka i međunarodnih organizacija u različitim godinama.

70-h godina Sjedinjene Države su prodale 530 t, MMF – 732 t, ukupno 1.262 t. Osamdesetih godina monetarne vlasti u svetu skoro da nisu ni prodavale, ni kupovale žuti metal, zlatne rezerve su bile „zamrznute“. Devedesetih godina čista prodaja zlata iz zvaničnih rezervi ekonomski razvijenih zemalja iznosi već 2,9 hiljade tona, što je već bilo za poštovanje (2). Krajem 2000.godine zvanične rezerve zlata u svetu su u odnosu na te rezerve 1975.godine bile za 3,6 hiljada tona manje.(3)

Početkom novog veka prodaja je uglavnom vršena u okviru vašingtonskih sporazuma. U septembru 1999.g. u Vašingtonu je 17 centralnih banaka, uključujući i Evropsku centralnu banku, potpisalo sporazum o prodaji zlata u petogodišnjem periodu. Docnije je taj sporazum nazvan: „Prvi vašingtonski sporazum o zlatu“ (VSZ-1). Zvanično je data izjava da taj sporazum ima za cilj da uspori prodaju žutog metala kako bi se time bavile centralne banke, a tržište zlata ostalo celovito. A u stvari – cilj je bio suprotan – da se centralne banke obavežu da će metal iz svojih rezervi prodavati, a cene zlata bile održavane na niskom nivou. Napravljeni su „nalozi“ za pojedinačne zemlje, tako da je planirano da se u pet godina na tržište izbaci 2.000 tona zlata. U septembru 2004. godine Vašingtonski sporazum je preformulisan i u njega su ubačene nove norme prodaje za pojedinačne učesnike, a sporazum je nazvan „Drugi vašingtonski sporazum o zlatu“ (VSZ-2). I, na kraju, 2009.godine se pojavio Treći vašingtonski sporazum o zlatu,tj. VSZ-3. U okviru tih sporazuma najviše zlata je prodala Švajcarska (1.300 t), zatim Francuska, Velika Britanija, Holandija. Od ostalih zemalja – Španija i Portugal. Prosečna godišnja količina čiste prodaje zlata centralnih banaka u periodu 2001 – 2009. je iznosila 385 t. Međutim, 2009.godine, kada je finansijska kriza bila na vrhuncu, u politici centralnih banaka je došlo do nagle promene: one su se od čistih prodavaca pretvorile u čiste kupce. Međunarodni monetarni fond je pokušao da niveliše taj njihov zaokret, te je u periodu od septembra 2009. godine do decembra 2010.godine iz svojih rezervi prodao 403 t žutog metala.

Za četrdeset godina od kraha zlatnog standarda iz zvaničnih rezervi je ukupno prodato oko 6,5 hiljada tona zlata (čista prodaja), a to je smanjilo zvanične rezerve za oko 1.8% (4). Sada su te rezerve, prema zvaničnim podacima, mnogo iznad 30 hiljada tona.

2. I rasprodaja zlata predstavlja pljačku

Detaljna analiza mnogih operacija prodaje zlata od strane centralnih banaka pokazuje da su se poslovi sklapali onda, kada su uslovi bili najpovoljniji ne za prodavca, već za kupca. Navešćemo samo dva primera.

U periodu 1999 – 2002.godine kada se svetsko tržište zlata nalazilo na najnižoj tački u odnosu na 20 godina koje su im prethodile, Engleska banka je na 17 aukcija prodala preko pola zvaničnih zlatnih rezervi zemlje ili skoro 400 t žutog metala. Odluku o prodaji je doneo tadašnji ministar finansija Gordon Braun (Gordon Brown) . Kada su prodaje počele – rezerve su iznosile 715 t zlata, a na kraju – rezerve su bile malo iznad 300 tona. Novac koji je dobijen prodajom tog zlata konvertovan je u SAD dolare, evro, jene. 2010.godine je u vezi sa tom prodajom počela istraga. U trenutku kada se istraživalo (proleće 2010.g.) cena zlata je bila iznad cene rasprodaje engleskih rezervi (1.250 $ za trojsku uncu u odnosu na 256 – 296 $). Znači da je u to vreme gubitak od prodaje zlata iznosio oko 7 milijardi funti sterlinga. Značajno je da je u periodu 1999 – 2001. ministar finansija SAD bio Lari Samers, koji je imao tesne veze sa Gordonom Braunom, i koji je na njega, kada je donošena odluka o prodaji zlata, vršio pritisak (5).

Drugi primer je Švajcarska. 1999.godine zvanične rezerve zlata Švajcarske su iznosile 2.590 tona, što je tu zemlju prema posedovanju zlatnih rezervi postavilo na drugo mesto u svetu, odmah posle SAD. U peiodu 2000. – 2005.g. Švajcarska nacionalna banka je prodala ukupno 1300 t zlata. Prosečna cena tog zlata je tada iznosila 350$ za trojsku uncu (odnosno – između 250 i 450$). U jesen 2012.godine cena zlata se na svetskom tržištu približila vrednosti od 1.800$; to je više nego pet puta više od prosečne cene u periodu 2000. – 2005.god. Nije teško izračunati da je gubitak od takve operacije krajem prošle godine iznosio 60 milijardi dolara. To je nekoliko puta više, nego gubici od Gordonove prodaje zlatnih rezervi Engleske.

Navedeni primeri ubedljivo pokazuju da je prodaja državnog zlata bila potrebna ne monetarnim vlastima, i ne stanovništvu Velike Britanije i Švajcarske, već kupcima koji su odlučili da nema potrebe da obelodanjuju svoja imena.

3. Poslednja decenija 20.veka: tajne operacije za odnošenje zlata

Devedesetih godina 20.veka centralne banke zemalja su, po mišljenju mnogih eksperata, počele sa aktivnim korišćenjem zlatnih rezervi tako što su metal nudili u lizing (vrsta kreditnih operacija). Operacije sa zlatom su držane u tajnosti od publike, uključujući u nju i zakonodavce, i vlade zemalja. Jedan od najvažnijih ciljeva takvih tajnih operacija je bilo snažno obaranje cena zlata, koje je bez obzira ne sve i dalje predstavljalo konkurenta dolaru SAD. Finansijskoj oligarhiji (vlasnicima „kovnice novca“ FED-a SAD) je u to vreme bio potreban jak dolar, kako bi pomoću njega vršila aktivnu kupovinu aktiva po čitavom svetu (u tome je kompletna suština finansijske i ekonomske „globalizacije“). Obelodanjivanjem tajnih ideja svetske finansijske oligarhije koja je centralne banke većine zemalja sveta potčinila svojim interesima, pozabavili su se mnogi eksperti. Čak je bila formirana i organizacija GATA (Gold Anti-Trust Action), koja je za svoj cilj postavila obelodanjivanje tajnih operacija „zlatnog kartela“. Poslednji je, po mišljenju eksperata GATA bio formiran radi gušenja cena zlata tako što bi se koristili resursi novca centralnih banaka i državnih kasa. Kartel su činili: Federalna rezervna banka Njujorka, Engleska banka, banke Volstrita (više od drugih investiciona banka Goldman Sachs), neke druge banke i finansijske kompanije, među kojima su bile i evropske. Da bi se izvele određene operacije priključivale su se i centralne banke drugih zemalja (na primer – Bundesbank, Švajcarska nacionalna banka) i kompanije za eksploataciju zlata. Čak i tako autoritetna organizacija, koja je tesno povezana sa eksploatacijom zlata, kao što je Gold Fields Mineral Services (GFMS), priznavala je da je početkom 21. veka izvan centralnih banaka bilo oko 5 hiljada tona zlata, koje je ipak opstajalo u njihovim bilansnim knjigama. Poznati zapadni ekspert za oblast zlata Džejms Terk (James Turk), koristeći i fiskalnu, i carinsku statistiku Velike Britanije i SAD je došao do zaključka da je samo u te dve zemlje tajno oticanje zlata iz zvaničnih rezervi za period 1991. – 2002. iznosilo 7.287 tona.

Još su upečatljivije ocene poznatog eksperta za zlato Frenka Venerozoa (Frank Veneroso), koji je pod nazivom „Godišnjak zlata za 1998“ te godine objavio značajan izveštaj o tržištu zlata. U njemu Venerozo zaključuje da je prodaja zlata od strane centralnih banaka veštački gušila kompletnu potražnju sa otprilike 1600 t godišnje (uz ponudu na tržištu od 4.000 tona godišnje). Od 33.000 tona koje su tada centralne banke zvanično posedovale, na fizičko zlato, prema Venerozou, stvarno je dolazilo 18.000 tona. Izvan centralnih banaka u prometu je bilo oko 15.000 t metala koji su spoljnotrgovinske organizacije preko lizinga, kreditiranja i operacija „svop“ (razmena zlata za druge aktive pod uslovom da se razmenjuje zlato). Procene Venerozoa se u principu ne sudaraju sa procenama Džejmsa Terka. On su samo detaljnije jer uzimaju u obzir odnošenje zlata ne samo iz dve zemlje, već iz većine najvećih centralnih banaka.

4. Računovodstveni trikovi centralnih banaka

Ako zapadne centralne banke stvarno daju u lizing svoje fizičke rezerve, one ne moraju da otkrivaju informacije o konkretnim količinama zlata koje napušta mesto gde je bilo uskladišteno. Prema dokumentu koji je stavljen na sajt Evropske centralne banke, a koji se odnosi na statističku računicu o rezervama zlatnih valuta Evrosistema, postojeće preporuke u vezi sa vođenjem knjiga od centralnih banaka ne zahtevaju da se zlato koje je u sefovima razdvaja od zlata koje je predato u lizing ili za operacije „svop“. U dokumentu se kaže da „povratne informacije o zlatu ne utiču na nivo zlatne rezerve bez obzira na vrstu operacija (odnosno zlatni svopovi, sporazumi repo, depoziti ili pozajmice) koje se obavljaju u skladu sa preporukama iz direktiva MMF-a“ (6). Tako se prema direktivama koje se odnose na knjigovodstveno prikazivanje, centralnim bankama dozvoljava da i dalje svoje fizičko zlato ubacuju u bilansne podatke, čak i ako je ono potpuno razmenjeno za nešto, ili je dato u lizing. To se može videti po tome kako zapadne centralne banke nazivaju svoje zlatne rezerve. Na primer, vlada Velike Britanije svoju zlatnu rezervu naziva „Zlato (uključujući i zlato koje je u svopu ili je pozajmljeno“). To je precizna formulacija koju koriste u zvaničnim saopštenjima. Isto je tako u ministarstvu finansija SAD i u Evropskoj centralnoj banci, koji svoje zlatne rezerve nazivaju „Zlato, zajedno s zlatnim depozitima“, „Zlato, zajedno sa zlatom u svopu“, „Zlato, uključujući i zlatne depozite i zlato u svopu“. Vrlo je mali broj centralnih banaka koji u finansijskim izveštajima preciziraju koji se deo njihovih zlatnih rezervi skladišti u obliku fizičkog metala, kao i koji deo je pozajmljen ili je u svopu i tako dalje. Teško da priznanje rukovodstva centralne banke da je zlato pozajmljeno posrednicima – „bankama-dilerima“ koji to zlato uzimaju i prodaju ga, na primer, Kini, doprinosi jačanju autoriteta centralne banke. Međutim cifre vrlo određeno omogućuju da se pretpostavi da se upravo to dešava. Najverovatnije je da je zlato centralnih banki izgubljeno, a banke-dileri, koje su ga prodale nemaju stvarnih šansi da ga vrate. (7)

5. Proračuni Sprota: pljačka zlata iz centralnih banaka se nastavlja

Erik Sprot , milijarder, poznati investitor sa 35-godišnjim iskustvom u radu na finansijskim tržištima, veliki poznavalac finesa u trgovini žutim metalom, pretpostavlja da je očigledno da zvanična statistika ne uzima u obzir u punoj meri stvarnu potražnju zlata na svetskom tržištu (ona se obično procenjuje kao količina od 4,0 – 4,5 hiljade tona godišnje). Po njegovoj računici – stvarna potražnja dragocenog metala je u poslednjoj deceniji prosečno premašivala zvanične cifre, koje objavljuju Svetski savet za zlato i druge organizacije od autoriteta, za 2300 t.[8] A ponuda zlata dobijenog eksploatacijom, i lomljenog, očigledno ne zadovoljava realnu potražnju u svetu. Mora da postoji neki stvarni izvor zlata koji obezbeđuje da se količina od 2300 t, koja predstavlja neuračunatu potražnju, pokrije. Sprot smatra da ta količina na tržište stiže iz trezora centralnih banaka. Te isporuke kojima se dopunjavalo tržište zlata od početka ovog veka su vršili: centralne banke najrazvijenijih zemalja – SAD, Zapadna Evropa i Japan i međunarodne organizacije koje poseduju sopstvene rezerve zlata: Međunarodni monetarni fond i Evropska centralna banka. U prvoj deceniji 21. veka ukupne rezerve zlata koje navode centralne banke i međunarodne organizacije, prema njihovim zvaničnim podacima, nisu se jako menjale i nalazile su se na nivou od 23 hiljade tona.[9]

Ukoliko je Sprot u pravu, proizilazi da su centralne banke ekonomski razvijenih zemalja imale rezerve za zadovoljavanje zvanično nezaračunate potražnje za samo 10 godina. Odnosno, po ideji, negde do 2011.godine trezori centralnih banaka zemalja koje spadaju u „zlatnu milijardu“ trebalo je da se potpuno isprazne. A sada je već 2013.godina. ne treba takođe da zaboravimo da su prema napred navedenim procenama Venerozoa, još početkom ovog veka ti trezori već bili poluispražnjeni. Još 1998.godine izvan centralnih banaka „šetala se“ skoro polovina zvaničnih rezervi zlata svih centralnih banaka. Odnosno, recimo ovako: 2001.godine od 23 hiljade tona zvaničnih rezervi centralnih banaka zone „zlatne milijarde“ u trezorima je realno bilo samo 11,5 hiljada tona. A to je zlato zadovoljavalo potrebe one zvanično nezaračunate potražnje samo za 5 godina. Odnosno – zlatni trezori „zlatne milijarde“ je trebalo da se potpuno isprazne ne 2011.godine, već 2006. Baš mistično!

6. Ne krade se samo sopstveno, već i tuđe zlato

Mistika iščezava ako se prisetimo da centralne banke nekih zemalja u svojim trezorima čuvaju ne samo zlato koje postoji u njihovim knjigama, već i ono, koje pripada strancima (u prvom redu centralnim bankama i državnim blagajnama drugih zemalja). Uostalom, usluge skladištenja koriste i privatne strukture, uglavnom velike banke. U vezi sa pričom o planovima vraćanja nemačkog zlata kući, u Nemačku, iz drugih zemalja, saznali smo da je od ukupne količine zvaničnih rezervi te države koja iznosi oko 3,4 hiljade tona, preko 2/3 uskladišteno izvan Nemačke. A u trezorima njujorške Federalne banke rezervi postoji 1536 t, 374 t – u trezorima Banke Francuske, 450 t – Banke Engleske.

A sada da pokušamo da na problem stranog zlata pogledamo sa druge strane – sa strane zemalja koje izvršavaju ulogu „stražara“ ili „magacionera“. Tako velikih „stražara“ u svetu nema mnogo. To su stalno iste zemlje: SAD, Velika Britanija, Francuska, pa i Švajcarska. Pri tome ulogu „stražara“ ove poslednje ne vrši samo njena centralna banka (Švajcarska nacionalna banka), već i banka čije je sedište na teritoriji Švajcarske – Banka za međunarodne obračune (BIS). U ovom kratkom spisku lavovski deo kompletnog stranog zlata ide u dve zemlje – SAD i Veliku Britaniju (pogl.tabelu).

Rezerve zlata koje se nalaze na čuvanju u SAD i Velikoj Britaniji
(stanje na dan 1.10 2012, u metričkim tonama) [10]

SAD i Velika Britanija u trezorima Njujorške federalne banke i Banke Engleske čuvaju preko 11 hiljada tona stranog zlata. Značajno je daVelika Britanija poseduje preo 16 puta više stranog zlata nego sopstvenog, a u SAD strano zlato je 76% rezervi sopstvenog zlata. U Banci Engleske čuva se zlato iz različitih zemalja koje ulaze u Britansku Zajednicu (Australija, Kanada, Indija, i dr.). Danas ta banka igra veliku ulogu ne samo za zemlje Komonvelta, već i za zemlje kontinentalne Evrope. Austrija , na primer, u Banci Engleske čuva 80% svojih zlatnih rezervi, Holandija 18%, Nemačka 13%. Postoje klijenti i iz drugih zemalja. Na primer, Centralna banka Meksika u Banci Engleske čuva 95% zlatnih rezervi. U toj su Banci smeštene i zlatne rezerve organizacija pod zajedničkim nazivom bullion banks (privatne banke koje rade sa fizičkim zlatnim ingotima). Deo stranog zlata u Banci Engleske se smešta na osnovu ugovora o čuvanju, pri čemu strani klijenti za tu uslugu plaćaju. Deo zlata je na depozitnim računima, i u tom slučaju ulagač dobija obračunatu kamatu.[11]

Kako bi nastavili igru sa zlatom, monetarne vlasti zemalja „zlatne milijarde“ su zavukle ruku ne samo u sopstvene rezerve dragocenog metala, već i u rezerve zlata koje su im poverile na čuvanje strane banke. Nije teško da se preračuna da je 2,3 hiljade tona stranog zlata, koje se čuva u sefovima njujorške Banke federalnih rezervi i Banke Engleske dovoljno za pokriće neuračunate potražnje za otprilike 5 godina. Naravno da treba i da se računa na zlatne rezerve stranaca, uskladištene u Švajcarskoj, Kanadi, Australiji. Nije isključeno da bi igrama sa zlatom monetarnih vlasti zemalja „zlatne milijarde“ dobrovoljno-prinudno mogle da se priključe i zemlje koje su izvan „zlatne milijarde“[12]. Zajedno sa njihovim rezervama dragocenog metala igra centralnih banaka sa zlatom bi mogla da se otegne još na godinu ili dve. Eto – to misle Erik Sprot i niz drugih eksperata za oblast zlata.

7. „Igra sa zlatom“ može da se završi već sutra

„Trenutak istine“ može da nastupi i ranije nego što je to predskazao Sprot. Zašto? Zato što, po mom mišljenju, u svojim proračunima on nije uzeo u obzir ili nije dovoljno uzeo u obzir neke otežavajuće momente kako u odnosu na potražnju, tako i u odnosu na ponudu na svetskom tržištu zlata.

Momenat prvi. Potražnja žutog metala brzo raste od strane Kine. Tempo rasta uvoza zlata u Kinesku Narodnu Republiku je neverovatno visok. Ako je još 2009.godinee uvoz zlata u Kinu preko Hongkonga (po zvaničnim statističkim podacima Hongkonga) iznosio 45 tona, u 2011.godini on je već bio 431 t , a 2012. godine – preko 834 t. U okviru svoje politike zlata Kina ima nameru da nastavi sa kupovinom zlata na veliko sa svetskih tržišta. Kupovina se koristi za zadovoljenje sve većih potreba industrije nakita, sve veće investicione potražnje, povećanja državnih rezervi. Sprot je u svojim proračunima uzeo u obzir „kineski faktor“, ali nedovoljno.

Momenat drugi. Posle završetka prvog talasa finansijske krize mnoge centralne banke su počele da aktivno kupuju na veliko žuti metal. Počev od 2009.godine centralne banke čitavog sveta su se prvi put u dve i po decenije od neto-prodavaca pretvorile u neto-kupca žutog metala. Centralne banke sveta su 2011. izvršile čistu kupovinu zlata od 430 t, 2012 g. – prema procenama one mogu da budu preko 500 tona[13]. Za tim nepreciznim ciframa se krije aktivan rad na kupovini zlata na veliko od strane centralnih banaka zemalja kao što su Meksiko (čista kupovina u 2011g. – 98,9 t.), Rusija (94,4 t.) Turska (79,3 t.), Tajland (52,9 t), Republika Koreja (40,1 t.), Kazahstan (14,9 t.). Mada centralna banka Kine nije još od 2009.godine menjala veličinu svojih rezervi, ipak se zna da je ona glavni kupac zlata na svetskom tržištu. Zvanična kineska statistika kamuflira tu delatnost Narodne banke Kine.

Momenat treći. Na taj momenat pažnju skreće sam Erik Sprot u poslednjim publikacijama. Radi se o naglom padu u ponudi zlata u obliku zlatnog loma. U proseku – u prvoj deceniji 21.veka srazmere takve ponude su iznosile 1700 t, dok su se sada smanjile za polovinu. Prosečna godišnja ponuda zlata je zbog toga pala na 850 t.[14]

Momenat četvrti. Radi se o stvarnom trebovanju ili planovima za repatrijaciju zbog granice zvaničnih zlatnih rezervi u različitim zemljama. Nemačka već pregovara o vraćanju svog zlata iz SAD, Engleske, Francuske (ukupno 2.360 t). Pripremu povratka svog zlata iz inostranstva su počeli i Holandija, Švajcarska, Ekvador, Azerbajdžan. Kampanja za povratak zlata u zemlju porekla može da preraste u paniku koja će obuhvatiti desetine država (po nekim podacima samo u trezorima njujorške Federalne banke rezervi čuva se zlato čiji su vlasnici 60 zemalja)…

Tako, može da se konstatuje da danas dolazi do završnice čišćenja trezora centralnih banaka zemalja „zlatne milijarde“. Zlato može da presuši u bilo kom trenutku. Možda je već i nestalo. Jedan od znakova za to su sve češći skandali zbog takozvanog „volframovog zlata“. Postoje jake pretpostavke da njega nisu otkrili Kinezi (kao što tvrde neki mediji) već da su pravi vlasnici – vlasnici centralnih banaka „zlatne milijarde“. Teško je pretpostaviti čega još ti ljudi mogu da se sete kako bi se nastavila iluzija o postojanju zlata u njihovim trezorima. Skandal se nazire. A on će dovesti do globalnih ekonomskih i političkih posledica.

___________________________

1 Između ostalog, i zvanične rezerve ekonomski razvijenih zemalja – 28,1 hiljada t, zemalja u razvoju – 3,6 hiljada t, međunarodnih organizacija (Međunarodni monetarni fond, Banka za međunarodne obračune iz Bazela), 5,0 hiljada t.

2 S.M. Borisov. Zoloto v sovremennom mire. – M.: Nauka, 2006, s.86. (S.M.Borisov: „Zlato u savremenom svetu“)

3 Ukupne zvanične rezerve su iznosile 33,0 hiljade tona, od čega zvanične rezerve ekonomski razvijenih zemalja – 24 hilj.t; zemalja u razvoju (tu spadaju i bivše socijalističke zemlje-)– 4,8 hilj.t; međunarodnih organizacija (Međunarodni monetarni fond, Banka za međunarodne obračune iz Bazela, Evropska centralna banka), – 4,2 hilj.t.

4 «Vozrosšaя monetarnaя rolь zolota ukreplяet ego srednesročnыe perspektivы» // 7 iюlя 2011 // „ЭlitTreйder.Ru“ („Jačanje monetarne uloge zlata učvršćuje njegovu srednjoročnu perspektivu“)

5 Kao ministar finansija Samers je bio i na čelu Fonda monetarne stabilizacije(Exchange Stabilization Fund), osnovnog mehanizma vlade SAD za snabdevanje tržišta fizičkim zlatom. Malo je verovatno da je Braun, prodajući zlatne rezerve, radio sam. Eksperti tvrde da je i Vašington preko zvaničnih rezervi SAD takođe snabdevao tržište zlata preko svopa i ugovora o lizingu, koji nikada nisu bili registrovani kao promena vlasnika. Cilj tih operacija je da se obore cene zlata na svetskom tržištu.

6 http://www.snb.ch/en/mmr/reference/annrep_2011_komplett/source

7 Detaljnije o tajnama vođenja knjigovodstva o zlatu centralnih banaka pogl. U „Zlato u ekonomiji i politici Rusije“: (V.Ю. Katasonov. Zoloto v эkonomike i politike Rossii. – M.: Ankil, 2009, s. 57-63.)

Izvor: Fond Strateške kulture