Američka ideologija – hegemonija nad hegemonima (2)

Zajednička analiza centra „Katehon“ i Ruskog Instituta za Strateška Istraživanja (RISI) ukazuje da Rusija mora stvoriti strukture koje će parirati Trilaterali i američkoj Svetskoj vladi. Prenosimo ovu studiju u dva nastavka.

Nakon potpisivanja Versajskog sporazuma, oko američkog predsednika Vudro Vilsona, jednog od najistaknutijih predstavnika MOliberalizma, okupila se grupa istomišljenika koji se mogu svrstati u „liberalne trockiste“.

Ta grupa je poznata kao Councilon Foreign Relations (skraćeno CFR), Savet za međunarodne odnose (u daljem tekstu: SMO). U nju su ušli američki intelektualci, stručnjaci za međunarodne odnose, veliki finansijski magnati (između ostalih, bankarske kuće Rokfeler i Morgan) i istaknuti političari.

Članovi te grupe su počeli da rade na planu „liberalne revolucije“ usmerene na uspostavljanje Svetske vlade. SMO je postepeno postala jedna od najuticajnijih američkih „razmišljajućih korporacija“ (centara za istraživanja politike i formulisanje političkih preporuka i načela).

Tokom 1960-tih godina u SMO su napravili karijeru istaknuti predstavnici američke spoljnopolitičke misli kao što su Zbignjev Bžežinski i Henri Kisindžer.

SMO je postao idejni centar američke ideologije, kvintesencija američkog konsenzusa.

Indikativno je da su u Savetu bili predstavnici kako republikanaca, tako i demokrata. Upravo tu su pokušavali da pronađu balans između vrednosti i interesa, između lokalnog i univerzalnog u strukturi američke politike kada su u pitanju najvažniji svetski izazovi. Zato se, uprkos tome što su osnivači SMO bili ubeđene pristalice Svetske vlade i MOliberali, uticaj te strukture širio i na MOrealiste, tim pre što je sam Henri Kisindžer, jedan od najistaknutijih i najuticajnijih članova SMO, bio republikanac i predstavnik realističkog pravca u međunarodnim odnosima.

Za ilustraciju idejnog usmerenja SMO u sadašnjoj fazi, mogu se navesti reči sadašnjeg predsednika Saveta Ričarda Hasa izrečene 2006. godine: „Potrebni su novi mehanizmi za regionalno i globalno upravljanje, čiji članovi ne bi bile samo države. To ne znači da Microsoft, Amnesty Interrnational ili Goldman Sachs treba da dobiju mesta u Generalnoj skupštini UN. Već to znači uključivanje predstavnika tih struktura u proces razmatranja regionalnih i globalnih pitanja, u okviru kojeg bi oni mogli da utiču na način rešavanja regionalnih i globalnih problema. Štaviše, države treba da budu spremne da ustupe deo suvereniteta svetskim strukturama, ako želimo da međunarodni sistem sačuva funkcionalnost“.

Has razvija dalje svoju misao: „Naš cilj treba da bude da se redefiniše suština suvereniteta u eri globalizacije, da se pronađe balans između sveta koji se sastoji od potpuno suverenih država i međunarodnog sistema u vidu svetske vlade ili anarhije“.

Može se sa sigurnošću pretpostaviti da varijantu sa međunarodnom anarhijom Has smatra neprihvatljivom.

Međutim, od 1970-tih godina u SAD je počeo da se formira alternativni pravac političke analize i ideologije, koji je postepeno jačao i počeo da konkuriše CMO. Njegovi predstavnici su dobili naziv „neokozervativci“, pošto su se oslanjali prvenstveno na republikance, mada su imali uticaja i na neke ddemokrate.

Neokonzervativci (V. Kristol, P. Vulfovic, V. Nuland, R. Kejgen i dr.) razlikovali su se od starih konzervativaca (paleokonzervaticaca) po tome što su ništa manje od MOliberala prihvatali važnost univerzalne misije SAD (dok su neki paleokonzervativci s vremena na vreme bili skloni izolacionizmu).

Oni se suštinski nisu mnogo razlikovali od SMO, a cela razlika se sastojala u tome što je za neokonzervativce prioritet bila izgradnja američke liberalne imperije uz očuvanje njenog državnog sistema dok su MOliberali dopuštali skoro stvaranje Svetske vlade na nadnacionalnoj osnovi.

Za SMO je misija SAD bila suštinski završena posle pada SSSR i došlo je vreme da se gradi globalni svet s paralelnim likvidiranjem nacionalnih država. To ne znači da je SMO planirao demontažu same američke državnosti: ako države i treba da odumru, SAD će nestati poslednje, predavši svu planetarnu vlast Sjedinjenim Državama Sveta, ustrojenim u potpunosti po američkom modelu.

Nekonzervativci su, pak, smatrali da vreme za takav prelaz još nije došlo, i da je zato zadatak SAD da jačaju sopstvenu Liberalnu imperiju, koja i treba da postane jezgro celokupnog svetskog političkog sistema u nejasnoj budućnosti. Ali, zbog izazova koji dolaze iz drugih civilizacija — Rusije, Kine, islamskog sveta, Latinske Amerike i čak Evrope (koju neokonzervativci vide kao veoma problematičnog vazala koji zahteva previše pažnje) — potrebno je na sve načine jačati moć samih SAD, ne obraćajući previše pažnju na sve ostale sile.

U politici je ta linija postala dominantna tokom mandata predsednika Džordža Buša mlađeg, ali je postala najvažniji politički faktor još 1990-tih, tokom mandata demokrate Bila Klintona.

SMO i neokonzervativci su u jednakoj meri nosioci američke ideologije, i za njih se nacionalni interesi SAD i uspostavljanje svetskog liberalnog sistema potpuno poklapaju. Razlika između dve grupe je samo u tome što prvi gledaju na postojeće stanje stvari prilično optimistično i žure sa svetskom liberalnom revolucijom i uspostavljanjem Svetske vlade, a drugi, naprotiv, delujući kao liberalni staljinisti, smatraju da treba ojačati same SAD, pretvorivši ih u moćnu imperiju, a tek posle, savladavši mnoge izazove koji potiču od drugih civilizacija, lagano prelaziti na čisto internacionalne Sjedinjene Države Sveta.

Indikativno je da se generalno ta dva kursa — u kojima su dominirali MOliberali ili MORealisti — nisu previše razlikovala po rezultatima: u oba slučaja SAD su se svim silama trudile da učvrste svoju hegemoniju, da oslabe konkurente, da zadaju udarce stvarnim protivnicima, da demonizuju i, po mogućnosti, unište one koji su se suprotstavljali američkoj ideologiji.

SLOJEVI AMERIČKE IDEOLOGIJE U ZONAMA ZAPADA

Nakon što smo se na najopštiji način upoznali sa institucionalnim strukturama osovine hegemonije i odredili glavne intelektualne štabove američke ideologije, možemo kratko da pogledamo kako oni utiču na ostale zapadne krugove koje smo izdvojili.

SMO je u Evropi stvarao mreže svojih filijala u različitim periodima. Odmah posle Versaja isti oni krugovi koji su činili jezgro SMO i koji su bili okupljeni oko Vudro Vilsona doprineli su osnivanju Kraljevskog instituta za međunarodna istraživanja u Londonu (Čatam Haus), čiji je zadatak bio da promoviše i sprovodi ideje liberalizma i Svetske vlade u Evropi.

SMO je 1970. godine na novoj istorijskoj prekretnici formirao Trilateralnu komisiju, u kojoj su druge dve strane, pored američke, činili Evropljani i Japanci. Pri tom se evropski ogranak Trilateralne komisije prioritetno bavio pitanjima evropskih integracija na osnovu liberalne (suštinski američke) ideologije.

I na kraju, već 2000-tih godina SMO je pristupio pristupio formiranju svojih direktnih filijala u Evropi, iako su prethodne strukture zadržane i nastavile da funkcionišu. Međutim, sve što je povezano sa SMO u Evropi možemo da posmatramo kao glavne centre američke hegemonije.

Zvanične diplomatske, vojno-strateške (u okviru NATO), ekonomske i finansijske institucije nadležne za američko-evropsko partnerstvo i jedinstvo atlantske strategije u poređenju sa mrežom SMO bile su sekundarne.

Ideološko jezgro atlantske Evrope, to jest instanca nadležna za sudbinu Zapada, bile su upravo mreže koje su na ovaj ili onaj način bile povezane sa SMO. Indikativno je da je aktivni član SMO bio i još uvek je poznati tržišni špekulant Džordž Soroš, vatreni apologeta „otvorenog društva“ i otvoreni pobornik Svetske Vlade. Soroševe strukture takođe pripadaju toj mreži.

Indikativno je i da neokonzervatici nisu stvorili svoje mreže u Evropi, a centri koji su se orijentisali na njih imali su marginalni status. To proističe iz osnovnog stava konzervativaca o inokosnoj dominaciji SAD, kojima nisu potrebni partneri, već pokorni izvršioci.

Aristotel je u svojoj „Politici“ razlikovao dva tipa upravljanja: vladavinu i politiku. Vladavina se vrši nad robovima, ukućanima i životinjama, koji su se u Grčkoj i Rimu smatrali vlasništvom domaćina; vladavina nije podrazumevala subjektivitet onih nad kojima se vlada. Politika je, pak, upravljanje slobodnima. Dok je robu dovoljno narediti, slobodnog treba ubediti. U tom smislu SMO se u Evropi bavi politikom, a neokonzervativci vladavinom.

Na sledećem krugu Zapada dva glavna američka centra za međunarodnu politiku generalno deluju isto kao u Evropi. SMO pokušava da zadrži proameričke režime u zoni američkog uticaja ne samo prinudom, već i laskanjem, potkupljivanjem, to jest politikom.

Važno je ne toliko potčiniti režime takvih zemalja direktnoj volji Vašingotna, koliko postići sprovođenje demokratskih reformi u njima. Izvoz „obojenih revolucija“, kojima se u celom svetu bavi Sorošev fond — jedno je od omiljenih sredstava MOliberala za postizanje cilja. Pri tome neokonzervativci pružaju političku, finansijsku i vojnu podršku režimima i političkim snagama koje su spremne da direktno sprovode volju SAD, ponekad sarađujući sa snagama koje imaju malo veze sa klasičnom liberalnom demokratijom.

Ali, generalno, i u Evropi i u prozapadnim zemljama obe te instance deluju kao jedan u skladu sa principom: veći stepen liberalizma vodi većem uticaju SAD i – obrnuto. Sve se to odlično uklapa u okvire američke ideologije: onaj koji radi za SAD, doprinosi istorijskom napretku čovečanstva, onaj koji deluje u interesu liberalizma, pomaže SAD kao okosnici istog da realizuje svoje istorijske zadatke.

U nekim slučajevima, na primer, u Gruziji i Ukrajini, tokom obojenih revolucija i svrgavanja legitimnih vlada, mreže SMO i neokonzervativaca deluju praktično jedinstveno, razilaze se samo u sitnicama i detaljima. Tako su kijevski Majdan 2014. godine finansirale strukture Džordža Soroša (SMO), ali su lidere Majdana podržavali i neokonzervativci (Viktorija Nuland).

I na kraju, mreže uticaja američke hegemonije u zemljama koje nisu potpuno lojalne SAD predstavljene su prvenstveno strukturama SMO. Tako su one u SSSR zastupale ideološki model konvergencije, koji je koristio Mihail Gorbačov, što je na kraju dovelo do pada SSSR. Liberali povezani sa SMO su se 1990-tih našli i na vodećim državnim funkcijama.

Isto tako stoji stvar i u drugim zemljama, iako je u Kini i Iranu sloboda sličnih inicijativa za osnivanje otvorenih i uticajnih američkih centara suštinski ograničena, i preostaje im da se oslanjaju samo na opoziciju i marginalne (disidentske) krugove.

Tako je Zapad ne samo civilizacijska pojava, već ima i sopstveni centar — SAD, ideologiju — američku hegemonističku doktrinu, vladajuću i intelektualnu elitu — iz redova američke elite, organizacione strukture — u prvom redu mreže „političara“ iz SMO, i u značajno manjoj meri — „gospodare“ neokonzervativce.

Imamo posla sa kompletnim ideološkim sistemom organizacije sveta, koja je istovremeno orijentisana i na jačanje i očuvanje američke hegemonije, i na promovisanje liberalnih ideja i načela s ciljem postepenog potčinjavanja i likvidiranja nacionalnih država, uspostavljanja Svetske vlade. Treba istaći da ni MOliberali, ni članovi SMO praktično ne skrivaju svoje ciljeve i zadatke: sve o čemu govorimo se može lako naći u dostupnim izvorima — člancima, publikacijama, monografijama, intervjuima, čak i u udžbenicima o međunarodnim odnosima.

ANTI-AMERIČKA IDEOLOGIJA?

Iza fasade američke (=liberalne) arhitekture uređenja sveta, koju smo ukratko opisali, imamo posla sa kompletnim civilizacijskim, geopolitičkim i političkim modelom, u čijem je centru američka ideologija. To znači da oni koji donose glavne odluke u današnjem svetu imaju čvrst oslonac u vidu predstave o suštini i orijentaciji istorijskog procesa;

• o ulozi zemalja i naroda u sudbini čovečanstva;
• o pozitivnim vrednostima (sloboda, trgovina, individualizam, napredak i dr.) i negativnim antitezama tih vrednosti (autoritarizam, totalitarizam, rat, nedostatak promena i dr.);
• o normativnom političkom uređenju (liberalna demokratija, teza o tome da je „demokratija vladavina manjina usmerena protiv većine, koja je uvek sklona tiraniji“);
• o kontinuiranom razvoju tehnike i tehnologija;
• o apsolutnosti tržišnog uređenja, koje nema alternativu;
• o slobodi ljudi da biraju polnu pripadnost;
• o neophodnosti demontaže tradicionalne države;
• o poželjnosti mešanja rasa, kultura i religija u jednom globalnom svetskom građanskom društvu i dr.

Ta ideologija se nalazi u temelju obrazovne, informativne i kulturne politike zapadnih zemalja, određuje kako vojnu, tako i informativno-propagandističku strategiju, utiče na ekonomiju i diplomatiju. Postojeća hegemonija se upravlja upravo prema toj ideologiji i služi njenim interesima.

Zato, ako se ne slažemo sa samom činjenicom da postoji ta hegemonija i želimo da joj se suprotstavimo, to će biti uzaludno dok god se budemo borili sa posledicama umesto sa uzrocima — sa različitim izazovima koji potiču od SAD ili bližih i daljih satelita, od različitih organizacionih struktura koje služe američkoj ideologiji ili od pojedinih kompanija. Sve će to biti fragmentarno i nesistemski.

U kratkoročnoj perspektivi svaki očajnički otpor može da dâ pozitivan efekat ili najmanje da zaustavi ofanzivu američke ideologije na naše društvo. Ali, u širim razmerama sistemu se ne može suprostaviti nesistemski.

Isto tako se ne može efikasno suprotstavljati ideologiji deideologizovana struktura. Neposredni agenti stranih tajnih službi, koji čine najniži sloj u ideološkom ratu, mogu se identifikovati i neutralisati, ali agenti uticaja, koji deluju potpuno otvoreno, takvim direktnim metodama se ne mogu otkriti.

Iz toga proizlazi jednostavan zaključak: za efikasno oponiranje američkoj ideologiji potrebna je manje ili više simetrična struktura. U njenom centru takođe treba da bude upravo ideologija. Ali drugačija: ruska pravoslavna ideologija (Ruski svet), evroazijstvo (kontinentalizam).

Dalje treba opredeliti koje zemlje su orijentisane na Rusiju i naši saveznici. Pri tome je ideologija potrebna da bi se s njima gradili „politički“ (ubeđujući), a ne samo „gospodarski“ (prinuđujući) odnosi (u smislu aristotelovog učenja).

Oni koji se potčinjavaju gruboj sili (čak i ako je ta sila naša) su bolji od onih koji se suprotstavljaju, ali su lošiji od onih koji dobrovoljno, po sopstvenom ubeđenju, postaju prijatelji i saborci.

Ako ne budemo imali ideologiju, nećemo imati instrument ubeđivanja, već ćemo samo imati instrumente prinude. To je krajnje nestabilno i opasno. Zato se i prijateljstvo između zemalja Evroazijske unije bez ideologije (barem ideologije integrisanja) ne može izgraditi.

U još većoj meri to važi za zemlje koje se nalaze daleko od nas i koje s nama nemaju zajedničke lokalne interese. Tu ideologija postaje jedini instrument za privlačenje prijatelja.

Danas se mnoge zemlje sa simpatijom odnose prema Rusiji samo zašto što se suprotstavljamo SAD i njihovoj hegemoniji, što se protivimo namtanju američke ideologije. Ostalo domišljaju same. Ali, to ne može da traje dugo. Ako svet shvati da mi delujemo samo reaktivno, a to znači da u potpunosti (mada u kontra-smislu) zavisimo od Zapada, ili se kao pravolinijski MOrealisti rukovodimo samo egoističnim nacionalnim interesima, doći će do razočarenja.

I na kraju, fleksibilna ideologija bi omogućila da se čak i u zapadnim zemljama stekne mnoštvo saveznika, koji iz ovih ili onih razloga nisu zadovoljni američkom ideologijom, koja je danas postala totalitarna i jedino dozvoljena. To mogu biti antiliberali, kako desni, tako i levi, ili krugovi, koji iz nekih drugih razloga, npr. religioznih ili zbog drugačijeg pogleda na svet odbacuju osnovne ideološke postavke koje dominiraju u SAD i koje promovišu mreže povezane s njima u globalnim razmerama.

Ali, da bi odnosi s njima postali sistemski, treba ne samo odbacivati američku ideologiju, već i predlagati nešto sistemsko, logično i odgovorno, što se zasniva na istoriji, političkoj filozofiji, na pojmu subjekta, na tumačenju suštine vremena i prostora.

I konačno, za suprotstavljanje američkoj ideologiji potrebne su nam institucije, ekvivalent SMO i neokonzervativcima, ali – sa suprotnim predznakom.

To treba da budu intelektualni centri elite, koji jasno shvataju svoj sopstveni civilizacijski i istorijski identitet i koji su spremni da taj identitet jačaju i učvršćuju u žestokoj ideološkoj borbi, koja će biti neizbežna.

Alternativa toj ideološkoj borbi je samo jedna: potpuna idejna kapitulacija pred američkom ideologijom.

Izvor: Fakti