Hatington, Fukujama i Evroazija

Antiamerikanizam, koji je karakterističan za „rusku strukturu”, nastavak je slavenofilskog intelekta. Ovaj drugi je mislio da se ruski identitet najbolje može upoznati ako se otresu svi otisci Zapada, oslobađajući se tog evropskog (zapadnoevropskog) načina gledanja sebe, koji je od Petra Velikog postao norma. Ali današnja Evropa nije Evropa niti slovenofila niti evroazijata. Evropa je nešto različito od Zapada, jer se nalazi u sferi uticaja SAD. Biti Rus danas znači osloboditi se svih nivoa zapadnog i američkog uticaja. Vesternizam nije samo intelektualna pozicija već istovremeno zarazna bolest i izdaja domovine. Zato se neumorno moramo boriti protiv Zapada. U borbi protiv Zapada Rusi se izjašnjavaju kao Rusi koji pripadaju ruskoj kulturi, istoriji i uvažavaju ruske vrednosti.

Semjuel Hantington je na realističan način opisao prepreke na koje nailaze unipolarni svet i fanatici Kraja Istorije. Kada je nestao Sovjetski Savez, poslednji formalni neprijatelj SAD, neki su zamislili da je Zapad dostigao vrhunac liberalno-demokratskog razvoja i da sada u tehno-merkantilnom društvu počinje „raj na zemlji”. To je bila ideja Fransisa Fukujame kada je pisao poznato delo Kraj istorije. Hantingtonova zasluga je u tome što je pokazao sve ono suprotno optimizmu, koji je izlazio iz medija globalne komunikacije. Analizirajući ovaj fenomen, došao je do zaključka da se sve može podvesti pod denominator – civilizacije. To je ključna reč.

Ali ta reč znači i ponovno pojavljivanje predmodernog pojma u postmodernoj formi. Islamska civilizacija je, na primer, postojala pre modernizma. Ali posle kolonizacije i sekularizacije u modernoj epohi prestalo se sa upotrebom ovog pojma; sada se prepoznaju samo muslimanske etničke grupe. Posle dekolonizacije pojavile se su se države sa „muslimanskim stanovništvom”, ali se tek sa Iranskom revolucijom – gde se mogu naći odlike tradicionalizma i konzervativne revolucije – može govoriti o pravoj muslimanskoj državi, u kojoj se islam prepoznaje kao izvor moći i zakona. Teoretišući o prelasku iz Države u Civilizaciju, Hantington je formulisao novi političko-naučni pojam koji bi implicitno privukao pažnju i istakao novu dimenziju međunarodne politike, nastale nakon raspada Sovjetskog Saveza. U skladu s tim, iz atlantističkog miljea otkrili su da će se suočiti sa neprijateljem. Za razliku od Sovjetskog Saveza, idelogija ovog neprijatelja nije eksplicitno formalizovana, ali svejedno, već dovodi u pitanje i potkopava temelje američkocentričnog Novog svetskog poretka. Neprijatelj sada više nisu države, nego civilizacije – i u tome je obrt.

Zapadna civilizacija se predstavila kao univerzalna, pretvarajući se da je „Civilizacija” (u jednini). U formalnom smislu, sada niko ne želi da je podražava, a u svakodnevnom životu velika većina ljudi koji žive van evropskog ili američkog prostora odbacuju ovu moć i nastavljaju da se drže drugih istorijsko-kulturoloških korena. Time se može objasniti i trenutno oživljavanje civilizacija. Hantington je zaključio, imajući ovo u vidu, da će se planetarna nadmoć Zapada suočiti sa novim izazovima. On savetuje da treba biti svestan toga, pripremiti se za ponovno pojavljivanje pojedinih predmodernih oblika u postmodernoj eri i zaštititi se od ovih pojava, što bi garantovalo sigurnost zapadnoj civilizaciji.

Fukujama je globalista optimista. Hantington je globalista pesimista, koji je analizirao rizike i merio opasnosti. Iz njegove analize možemo izvući lekciju o evroazijatstvu. Hantington je bio u pravu kad je rekao da će se civilizacije iznova pojavljivati, ali nije bio u pravu što je zbog toga bio zabrinut. Mi ćemo se, za razliku od njega, radovati oživljavanju civilizacija. Trebalo bi da aplaudiramo i dâmo podršku, pripremimo katalizatore ovog procesa, a ne da ga pasivno posmatramo.

Sudari civilizacija su gotovo neizbežni, ali naš zadatak se mora sastojati u tome da neprijateljstvo, koje neće prestati da raste, preusmerimo sa civilizacija suseda na SAD i zapadnu civilizaciju. Moramo organizovati zajednički front civilizacija protiv jedne, koja se pretvara da je jedina. Ovaj zajednički neprijatelj svih jesu globalizam i SAD, koje su sada njegova osa. Što više stanovnika planete to shvati, to će biti manje sukoba među nezapadnim civilizacijama. A, ako već mora da postoji sudar civilizacija, to bi morao da bude sukob između Zapada i „ostatka sveta”. Ideja Evroazije je politička formula koja može odgovarati tom „ostatku sveta”.

Postoji još jedna važna stvar u kojoj Hantigtona ne možemo pratiti: njegov poziv za jačanje transatlanskih veza između Evrope i SAD. Nova generacija evropskih lidera je na ovaj poziv već odgovorila pozitivno – zbog toga možemo samo da kukamo. Sudbina Evrope nije sa druge strane Atlantika. Evropa mora jasno da se samopostavi kao jedinstvena civilizacija, slobodna i nezavisna. To mora biti evropska Evropa, a ne američka ili atlantstička. Mora se samoizgraditi kao postmoderna demokratska imperija iz svojih zaboravljenih kulturalnih i svetih korena, koji su i deo prošlosti, ali i deo njene budućnosti. Evropa koja se ne suprotstavlja SAD izdaje svoje korene, a istovremeno osuđuje sebe zbog nepostojanja budućnosti. Evropa takođe ne pripada prostoru Evroazije. Svakako može, a i trebalo bi, da bude evroazijska u onom smislu u kome zastupa „univerzalnu ideju da nema univerzalne civilizacije”, ali se ne mora pridružiti geografskom prostoru Evroazije. Ideja Evroazije nije u tome da se nekome nameće neki identitet, već u tome da se svim različitim identitetima pomogne da se istaknu i potvrde, da se prirodno samorazviju i napreduju. Ruski filozof Konstantin Leontijev kaže da moramo uvek braniti „cvetajuće mnoštvo”. Ovo je omiljeni slogan Evroazijata.

Izvor: Katehon