Америка, Европа и успон Кине

Успон Кине покренуо је многа питања за Западу, при чему се неки питају да ли је она спремна да угрози климаво глобално преимућство Европе. Како је рекао један колумниста, „нема пуно тога што европске владе могу да ураде у Источној Азији осим да послуже као маркетинг менаџери својих компанија“. Пошто ни њена дипломатска ни војна тежина не остављају утисак у региону, боље је да Европа озбиљне послове остави САД. Али то не мора да буде тако.

Успон Кине има далекосежне последице за Европу, почевши од стратешког „стуба“ Америке у Азији. Пошто је више од 70 година била приоритет САД, Европа почиње да губи привилеговану позицију у очима америчких носилаца политичких одлука. Штавише, то што Европа продаје високу технологију која има и цивилну и војну примену, што компликује безбедносну улогу САД у Азији, највероватније ће изазвати несугласице.

Међутим, упозорења да атлантско партнерство пропада страшно су озбиљна. Веома је важно и то што је администрација председника САД Барака Обаме заменила термин „стуб“ термином „ребалансирање“, што указује на зазирање од нечега. Та промена одражава признање да све већа економска доминација Кине не негира значај Европске уније, која је и даље највећи економски ентитет на свету и водећи извор економске иновације, да не спомињемо вредности као што је заштита људских права.

ОКИДАЧ ЗА КОНФЛИКТ

То не значи да успон Азије неће изискивати корекције. Када је почела индустријска револуција, удео Азије у глобалној економији почео је да опада и 1900. је са више од 50 пао на само 20 одсто. Очекује се да до друге половине овог века Азија поврати своју економску доминацију, односно да чини 50 одсто глобалне производње, и истовремено спасе стотине милиона људи од сиромаштва.

Та промена моћи, можда с највећим последицама у 21. веку, наговештава озбиљне опасности. Историчари често упозоравају да страх и неизвесност која настаје због појаве нових сила као што је Кина може да буде окидач за озбиљан конфликт, попут онога који је Европа доживела пре сто година, када је Немачка надмашила Уједињено Краљевство у индустријској производњи.

Када је администрација председника САД Била Клинтона 1990-тих разматрала како да одговори на све већу економску моћ Кине, неки су заговарали политику зауздавања. Клинтон је одбио тај савет – било би тешко одржавати антикинески савез, с обзиром на дугогодишњу жељу суседа Кине да с њом имају добре односе; још важније, таква политика би гарантовала непријатељство с Кином.

Клинтон је уместо тога изабрао политику која би се могла назвати „интегриши и осигурај“. Иако је Кина била добродошла у Светској трговинској организацији (СТО), Америка је обновила свој безбедносни споразум с Јапаном.

Ако Кина тежи „мирољубивом успону“, њени суседи ће се усредсредити на изградњу снажног економског односа с њом. Ако буде наступала ауторитативно и набусито, што се, тврде поједини, наговештава њеним недавним потезима на индијској граници и у Источном и Јужном кинеском мору, њени суседи ће тежити да увећају своју моћ, уз могућу подршку америчке морнарице.

Где је ту Европа? Она треба да надгледа и ограничава осетљиве извозне производе да би избегла стварање опасније ситуације за САД. И у трговинском смислу Европа има интереса за регионалну стабилност. Европа може да игра важну улогу у поновном јачању универзалне интерпретације Конвенције УН о закону о мору уместо кинеске неконвенционалне верзије, нарочито с обзиром на то да САД чак нису ратификовале споразум.

ПОЛИТИЧКЕ ПРОМЕНЕ У КИНИ?

Супротно тврдњама појединих аналитичара, Кина није ревизионистичка држава попут нацистичке Немачке или Совјетског Савеза, која жели да промени успостављени међународни поредак. Заправо, није у интересу Кине да уништи међународне институције, као што су Уједињене нације, СТО и Међународни монетарни фонд, које су помогле њен успон. С обзиром на водећу улогу Европе у таквим институцијама, она може да помогне Кини да стекне мултилатерални легитимитет, чему тежи, у замену за одговорно понашање.

Иако Кина покушава да изврне глобални поредак, она сада пролази кроз дубок преображај. Ширењем транснационалних проблема као што су глобалне климатске промене, тероризам, пандемије и сајбер-криминал, која су резултат брзог технолошког напретка и друштвене промене, моћ се не шири међу државама, већ између невладиних ентитета широког спектра. За хватање укоштац са овим изазовима биће неопходна широка међународна сарадња, при чему Кина, САД и Европа треба појединачно да одиграју важну улогу.

Поставља се и питање вредности. Европа, заједно са САД, већ се опире захтевима Кине (и Русије) за већом интернет-цензуром. Земље попут Норвешке и Немачке вољно су примиле економске ударце у име људских права.

Иако је немогуће предвидети како ће се развијати кинеска политика, искуства других земаља указују да политичка промена често наступа када приход по глави становника достигне око 10.000 долара. Ако до такве промене дође, Европа ће имати прилику да још ефикасније промовише своје суштинске вредности.

Да ли ће економски интерес Кине у објективном светском поретку који је заснован на владавини права довести до веће заштите права појединаца, остаје да се види. О томе ће одлучивати само Кина.

Аутор је професор на Харварду

Извор: Project Syndicate/Данас

Коментари

Један коментар на Америка, Европа и успон Кине