Evroazijstvo i savremene evroazijske integracije

Evroazijstvo se pojavilo kao ideja u redovima ruske bele emigracije posle boljševičke Oktobarske revolucije. Pretečama evroazijstva smatraju se ruski slovenofili, a pre svih Nikolaj Danilevski i Konstantin Leontjev koji su se u svojim idejama zalagali za samobitnost slovenske civilizacije.

Sam početak evroazijstva je 1920-ta godina kada je knez Nikolaj Trubeckoj u Sofiji objavio svoju znamenitu knjigu „Evropa i čovečanstvo“. Godinu dana kasnije 1921-ve godine Nikolaj Trubeckoj, Pjotr Savicki, Georgije Florovski i Pjotr Suvčinski izdali su u Sofiji zbornik eseja „Izlaz ka Istoku. Pretpostavke i ispunjenje. Izjava Evroazijaca. Knjiga 1“. To je i zvanični početak organizovanog evroazijstva.

Evroazijstvo je svetla ideologija. To je bio potpuno novi pravac u ruskoj misli. Evroazijstvo predstavlja vrlo zanimljiv pokušaj ponovnog osmišljavanja ruske istorije ali kao pogled sa Istoka, a ne sa Zapada. Evroazijci su pozitivno ocenjivali uticaj Istoka u ruskoj istoriji, pre svega mongolsko-tatarski. Oni su smatrali da je i pored suprotstavljenosti presudan uticaj na kasnije formiranje carske Rusije kako one pod Rjurikovičima tako i one pod Romanovima imala ne Kijevska Rusija u kojoj su bile stalne međusobne borbe između knezova i gde nije postojao objedinjavajući državni koncept, već Zlatna Horda Džingis Kanovih naslednika. Džingis Kanova imperija je bila zasnovana na posebnim moralnim principima i zato se i održala tako dugo.

Prvoj četvorici Evroazijaca tokom vremena su se pridružili i mnogi drugi ruski intelektualci emigranti među kojima su bili i Nikolaj Aleksejev (razradio pravni akspekt evroazijstva), Georgij Vernadski, Lav Karsavin, Dmitrij Svjatopolk-Mirski i drugi.

Evroazijci su napravili zaokružen ideološki sistem koji je sadržao odnos prema religiji, istoriji, ekonomiji, pravu i kulturi. Što se tiče religije Evroazijci su isticali pravoslavlje kao vodeću duhovnu silu buduće evroazijske države. Bili su oštro kritički suprotstavljeni katolicizmu. Ali u principu su bili za poštovanje različitih religijskih ubeđenja, pre svega islama i budizma koji su najzastupljeniji na prostorima Evroazije.

Jedna od glavnih crta evroazijstva je bila odricanje vodeće uloge evropske civilizacije u istoriji. Evroazijci su evropsku civilizaciju posmatrali samo kao jednu od svetskih civilizacija, ali nikako ne kao onu koja treba da bude model za razvoj drugih naroda. To je posebno istakao Nikolaj Trubeckoj u svom delu „Evropa i čovečanstvo“ gde označava samo romano-germansku civilizaciju kao evropsku i to kao neprijateljsku. Evo jednog citata iz pomenutog dela „Evropa i čovečanstvo“:

„Na taj način, čitavo težište bi moralo da bude preneto u oblast psihologije inteligencije evropeiziranih naroda. Ova psihologija bi morala iz korena da bude promenjena. Inteligencija evropeiziranih naroda morala bi sa svojih očiju da strgne povez koji su joj nametnuli Romanogermani i oslobodi se bunila romanogermanske ideologije. Ona mora da razume sasvim jasno, čvrsto i nepovratno:

– da na taj način evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki neromanogermanski narod;

– da se s ovim zlom može, a kako izgleda, i treba boriti svim silama. Svega toga treba postati svestan ne površno već dubinski; ne samo postati svestan, nego i osetiti, doživeti, pretrpeti. Potrebno je da se istina pokaže u svoj svojoj nagoti, bez bilo kakvih ukrasa, bez ostatka one velike obmane, od koje je treba očistiti. Potrebno je da jasna i očevidna postane nemogućnost bilo kakvih kompromisa: kad je rat nek je rat.“

Politički gledano Evroazijci su na početku bili oštro suprotstavljeni komunističkom SSSR-u. Na toj anti-komunističkoj liniji ostali su glavni Evroazijci iz prvog talasa Nikolaj Trubeckoj i Pjotr Savicki, dok je Georgije Florovski ubrzo napustio pokret. Međutim, tokom vremena deo Evroazijaca je počeo da koketira sa marksizmom. Jedno vreme su te dve struje zajedno radile. Održavali su se evroazijski skupovi, pisane su deklaracije, izdavani su časopisi. Ceo taj pokret se odlikovao visokim intelektualnim kvalitetom. Međutim, ideološke razlike su bivale sve veće. Tako se formirala posebna struja u evroazijstvu koja se zvala – levo evroazijstvo koju je predvodio jedan od prve četvorice Pjotr Suvčinski. Deo Evroazijaca se nadao da će skretanjem ulevo i pokazivanjem simpatija prema SSSR-u uspeti nekako da progura evroazijske ideje i u sam SSSR. Najradikalniji u tom smislu pored pomenutog Suvčinskog su bili na primer Lav Karsavin, Dmitrij Svjatopolk-Mirski i Sergej Efron (muž čuvene ruske pesnikinje Marine Cvetajeve).

Pjotr Suvčinski koji je bio dobar organizator i imao dosta veza preuzima na sebe izdavanje novine „Evroazija“ koje počinje 1928-me godine u Parizu. To je ujedno bio i detonator bliskog raskola u pokretu. Novina se štampala u mestu Klamar gde su bili štamparija i magacin sa evroazijskim knjigama. U Klamaru je i došlo do formiranja već pomenutog levog radikalnog krila Evroazijaca.

Uopšte što se tiče sastava ljudi koji su pripadali evroazijskom pokretu, treba razlikovati tri grupe. U prvu grupu su spadali vodeća četvorka (kasnije trojka) Trubeckoj – Savicki – (Florovski) – Suvčinski, kao i intelektualci, pisci i publicisti koji su im prišli u prvom talasu. Drugu grupu su činili ljudi koji su prišli pokretu 1922-ge godine kao što su bili oficiri-monarhisti koji su došli iz kruga generala Vrangela i Kutepova i drugi. U trećoj grupi su se nalazili dobrovoljni i nedobrovoljni komunistički agenti iz OGPU (NKVD), kao i ljudi kojima su ti agenti manipulisali kao na primer pomenuti Sergej Efron.

Važan detalj u svim tim događajima je bila takozvana operacija „Trst“. Šta je bila operacija „Trst“? Operacija „Trst“ je bila tajni projekat nastao u redovima ruske bele emigracije koji je trebao da ima vojni karakter, a sa ciljem suprotstavljanja komunistima u Rusiji. U taj projekat je bilo uključeno mnogo emigranata, a među njima i deo Evroazijaca.

Međutim, agenti OGPU 1923-će godine uspevaju da se infiltriraju u organizaciju „Trst“ i da polako formiraju zavereničku grupu unutar evroazijskog pokreta koja je trebala da se bori protiv sovjetske vlasti. Plan je bio lukavo smišljen jer upravo preko te grupe neki Evroazijci su bili namamljeni da ilegalno putuju u Sovjetski Savez i da tamo stvaraju svoje ilegalne veze koje su kontrolisali NKVD-ovci.

Rodonačelnik evroazijstva Nikolaj Trubeckoj je dugo trpeo to stanje u smislu nastavljanja prepiske sa Suvčinskim, ali se i on oštro suprostavljao tim komunističkim skretanjima. Čitajući njegova pisma Suvčinskom objavljenim u knjizi „Pisma Suvčinskom: 1921-1928“ vidi se teško preživljavanje svega toga. Trubeckoj je pokušavao i pokušavao, ali bez većih uspeha.

I on i Savicki počinju da ukazuju da to o čemu se piše u novini „Evroazija“ nije evroazijstvo i posle svega, veoma razočaran, rodonačelnik evroazijstva Nikolaj Trubeckoj napušta novinu „Evroazija“.

Početkom 1929-te godine Pjotr Savicki dolazi u Pariz gde se 17-og januara sreće sa Suvčinskim i Karsavinom. On im tada jasno stavlja do znanja da je to što oni rade otklon od evroazijstva. Savicki piše memorandum u kome, između ostalog, kaže da je pravac pisanja novine „Evroazija“ otklon od evroazijstva i konstatuje da to i nije evroazijstvo. On kaže da se to slaže sa mišljenjem većine Evroazijaca, a pre svega sa mišljenjem jednog od vodećih Evroazijaca bivšeg predsednika Evroazijskog Saveta Nikolaja Trubeckoja i da je njegovo demonstrativno napuštanje novine „Evroazija“ potez preko koga se ne može olako preći. Na kraju Savicki kaže da je takvo stanje stvari u kome se proturaju suštinski neevroazijski pogledi „protivno zakonu i savesti“.

Savicki je na kraju tražio da se novina vrati svojim izvorima. U junu 1929-te godine on rastura „leve“ Evroazijce i formira novi organizacioni komitet u koji ulaze on, Aleksejev i Klepinjin. Evroazijsko izdavaštvo se obnavlja, a Suvčinski i njegova grupa bivaju proglašeni jereticima. Savicki zatim 1931-ve godine organizuje konferenciju u Briselu posle koje se nastavilo sa izlaženjem evroazijskih novina. Ipak, kao posledica svih tih događaja evroazijstvo iz 1920-tih godina svejedno nije moglo biti vraćeno.

Šta se desilo sa „levim“ Evroazijcima? Lav Karsavin se preselio u Litvaniju gde je radio na Univerzitetu. Međutim, 1949-te godine biva uhapšen od strane sovjetske vlasti, osuđen za učešće u anti-sovjetskom evroazijskom pokretu i poslan u gulag Abez Komi gde je i umro. Slična tragična sudbina je zadesila i Dmitrija Svjatopolka-Mirskog koji je poticao iz kneževskog roda Svjatopolk-Mirski. On je prešao put od belog oficira Antona Denjikina preko profesora ruske književnosti u Londonu do marksiste. 1931-ve godine je stupio u komunističku partiju Velike Britanije. Sastajao se sa Maksimom Gorkim uz čiju pomoć se 1932-ge godine preselio u Sovjetski Savez. Međutim, 1937-me godine biva uhapšen, optužen za špijunažu i poslat u gulag kod Magadana gde je i umro 1939-te godine. Klepinjin, Rodzevič i Efron su postali agenti OGPU-a (NKVD-a) i počeli da sprovode u Evropi tajne akcije u korist Sovjetskog Saveza. Posle jedne od takvih operacija – ubistva Poreckog-Rejsa koji je pobegao iz Sovjetskog Saveza na Zapad, Klepinjin i Efron su morali da pobegnu u Sovjetski Savez. Kada je tamo prešla i Efronova žena Marina Cvetajeva ubrzo su mnogi od njih bili uhapšeni od strane komunista. Tako su, na žalost, lične tragične sudbine mnogih „levih“ Evroazijaca demantovale njihovo idejno usmerenje koje je bilo u korist Sovjetskog Saveza, države zla, koja ih je na kraju i ubila. Njihove sudbine, kao i činjenica da je evroazijstvo bilo zabranjeno u Sovjetskom Savezu, pa čak i na akademskom nivou, dokazuju da Sovjetski Savez nikada nije sprovodio bilo kakavu evroazijsku politiku ili geopolitiku jer geopolitika je uvek u funkciji ideologije. Pored toga, sve ovo je dokaz da Staljin nikada nije bio nikakav Evroazijac, jer je upravo za vreme njegove vlasti poslat u smrt veliki broj „levih“ Evroazijaca.

A šta se desilo sa Nikolajem Trubeckim i Pjotrom Savickim? Nikolaj Trubeckoj odlazi u Austriju gde radi kao profesor lingvistike svetskog glasa. Posle dolaska nacista na vlast potpada pod istragu što ga veoma pogađa i s obzirom da je bio slabijeg zdravlja odlazi u bobnicu gde umire 1938-me godine. Pjotr Savicki je živeo u Pragu, ali posle njegovog zauzeća od strane sovjetske armije 1945-te godine, iako je učestvovao u anti-nacističkoj propagandi, biva uhapšen i avionom prebačen u Moskvu gde je bio osuđen na višegodišnji zatvor. Po izlasku iz zatvora vraća se u Prag gde je živeo od prevođenja. 1961-ve godine opet biva uhapšen od strane organa bezbednosti komunističke Čehoslovačke, ali ubrzo biva pušten posle zalaganja javnog mnjenja (posebno mu je pomogao britanski mislilac Bertrand Rasel). Izmučen, umire 1968-me godine u vreme „Praškog proleća“. Do kraja života je ostao veran svojim evroazijskim pozicijama.

I upravo je Pjotr Savicki bio taj koji je preneo štafetu evroazijstva novim generacijama. On je bio u kontaktu sa istoričarem Lavom Gumiljovim, inače sinom poznatih ruskih pesnika Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove, koji je živeo u SSSR-u. Lav Gumiljov je bio zaista značajna karika koja je spojila Evroazijce emigrante i novu generaciju Evroazijaca koja se pojavila posle raspada SSSR-a. I Lav Gumiljov je, takođe, bio hapšen od strane sovjetskog režima i proveo je jedno vreme u zatvorima. Njegove ideje nikada nisu bile uvažavane u SSSR-u. Tek pred kraja života kada se nazirao raspad SSSR-a, o njima je počelo da se govori. Lav Gumiljov je bio izuzetno plodan pisac. Najpoznatiji je kao kreator teorije etnogeneze i pasioniranosti. Danas Lava Gumiljova citira i sam Vladimir Putin.

Evroazijska ideja i ideja Svete Rusije

Kao što smo već rekli evroazijska ideja se pojavila u krugovima ruske bele emigracije posle Oktobarske revolucije. Krvavi boljševički prevrat i novi uslovi života van domovine činili su to vreme bremenito teškoćama i raznim iskušenjima. U tom privremenom ali teškom slomu jedne velike civilizacije, ruske, umni ljudi u emigraciji su pokušavali da osmisle puteve izlaska iz tame, to jest da nađu istorijsku samospoznaju ruskog naroda. Neki od njih, kao na primer Ivan Iljin, Georgij Fedotov i Anton Kartašjov su razvijali ideologiju zasnovanu na idealima Svete Rusije, dok su drugi kao na primer Nikolaj Trubeckoj, Pjotr Savicki, Georgij Vernadski i Pjotr Suvčinski razvili potpuno novu evroazijsku ideologiju. Šta je bilo zajedničko za ove ljude? Bili su Rusi i bili su pravoslavci. Ali su se, ipak, ideološki razišli. Svakako da nisu bili neprijatelji, ali su imali različite koncepcije razvoja buduće slobodne Rusije. Tako se postavilo pitanje „Evroazija ili Sveta Rusija“. Takav naziv upravo i nosi knjiga, koja predstavlja doktorsku disertaciju Aleksandra Antoščenka, a koja je izdata 2003-će godine. U knjizi „Evroazija ili Sveta Rusija“ se detaljno razmatraju pogledi trojice Evroazijca Nikolaja Trubeckoja, Pjotra Savickog i Georgija Vernadskog i pogledi dvojice zagovornika Svete Rusije Georgija Fedotova i Antona Kartašjova. U složenim razmatranjima pogleda ove petorice velikih ruskih učenjaka, pored razlika koje se pre svega tiču ugla posmatranja na rusku istoriju uopšte, a gde Evroazijci, kao što smo ranije napomenuli, uvode sasvim novi pogled na nju, to jest pogled sa Istoka pri čemu se mnogo više pažnje pridaje uticaju istočnih kultura na istoriju Rusiju, a pre svega kulture Džingis Kanove pretežno nomadske imperije (Zlatne Horde), bilo je i dosta zajedničkih elemenata. Po nama ključni zajednički element obe koncepcije je bilo upravo – pravoslavlje. I to je tačka oko koje ćemo se zadržati da bi opravdali naše mišljenje da evroazijska ideja i ideja Svete Rusije nisu u suprotnosti.

Tako na primer jedan od osnivača evroazijstva Pjotr Savicki u svom radu „Evroazijstvo“ piše sledeće: „Evroazijci su pravoslavni ljudi. I Pravoslavna crkva je taj svetionik koji im svetli; ka Njoj, ka Njenim Darovima i Njenoj Blagodati oni zovu svoje sunarodnike; i njima ne smeta strašna smuta koja se na podsticaj ateista i bogoboraca pojavila u nedrima Ruske Pravoslavne crkve. Oni veruju da će biti dovoljno duhovne snage i da borba vodi ka prosvetljenju…“.

1920-te godine, nadajući se skorom padu krvavog boljševičkog režima u Rusiji, Pjotr Savicki i drugi Evroazijci su se pripremali za povratak u Rusiju i za političku borbu protiv zapadnjaka. Pri tome su se trudili da vode propagandu evroazijskih ideja u Sovjetskom Savezu. Kao i mnoge druge vođe evroazijskog pokreta, Savicki je postao žrtva špijunske igre koju je vodilo pomenuto odeljenje za borbu sa kontrarevolucijom NKVD-a pod nazivom „Operacija Trst“. Savicki je poverovao da u Sovjetskom Savezu postoji ilegalna anti-boljševička organizacija sa evroazijskim odeljenjem. Po liniji „Trsta“ 1927-me godine Savicki je tajno posetio Sovjetski Savez ne prepoznavši radnike NKVD-a pod maskom „sovjetskih Evroazijaca“. U Sovjetskom Savezu se tajno sreo sa kasnijim Svetiteljem novijeg vremena mitropolitom Petrom (Poljanskim) (1862-1937) koji je proslavljen kao Sveti i pridružen liku Novomučenika i Ispovednika ruskih odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora RPC 1997-me godine. Mitropolit Petar je direktno podržao i blagoslovio Pjotra Savickog i njegove pravoslavne Evroazijce na borbu za slobodnu Rusiju. Obratite pažnju kada je ubijen Sveti Mitropolit Petar – 1937-me godine kada je Staljin bio na vlasti.

Da li je još neki ruski Svetitelj podržavao evroazijstvo? Jeste. Na primer jedan od najvećih Svetitelja Rusije Sveti knez Aleksandar Nevski je bio u nevolji da bira da li da se bori protiv Zapada ili Istoka i izabrao je da se bori protiv Zapada, to jest tevtonskih vitezova koje je porazio u čuvenoj bici na Čudskom jezeru, a sa Mongolo-Tatarima je ušao u savez i to ni manje ni više nego je pristao da bude usinovljen tadašnjem vladaru Zlatne Horde Batiju. Tako je Sveti Aleksandar Nevski jasno odredio ko je za pravoslavnu Rusiju veći neprijatelj, a to je bio – Zapad. Naravno da se to tada nije zvalo evroazijska politika, ali je ona u suštini i ideološki i geopolitički to bila.

Takođe, danas neki koji nisu dovoljno informisani misle da je suština evroazijske ideje u saradnji sa muslimanima. To nije u potpunosti tačno. Suština evroazijske ideje je u očuvanju samobitnosti svih kultura koje nisu evropske, a koje su se pre svega razvile na prostorima Evroazije. A na prostorima Evroazije kao većinske postoje pravoslavna, islamska i budistička kultura. Prema tome, evroazijska ideja se odnosi na očuvanje samobitnosti svih kultura, a to znači i pravoslavne i muslimanske i budističke i drugih, a koje agresivna evropska romano-germanska kultura teži da potisne ili uništi da bi ona zauzela njihovo mesto. A ono što je danas realnost je da u okviru različitih modaliteta evroazijskih integracija imamo da su u savezu neke većinski pravoslavne i neke većinski muslimanske zemlje. Radi se o slobodnom izboru naroda ovih zemalja koji u evroazijskoj ideji i evroazijskim integracijama vide svoju budućnost. I to je upravo jedno i to vrlo moćno projavljivanje ideje višepolarnog sveta.

Da ponovim još jednom klasični Evroazijci su posebno mesto posvetili pravoslavlju, ali ne unižavajući druge religije. Naravno, za nas pravoslavlje nije samo jedna od religija, već je to Otkrovenje Istine o životu i svetu, ali to ne znači da ne možemo živeti na primer sa svojim komšijama muslimanima u Srbiji ili Rusi sa svojim komšijama muslimanima i budistima u Rusiji i na prostorima Evroazije. Možemo. I tako se u Rusiji vekovima živelo i danas se živi.

Iz ovoga se vidi da evroazijska ideja uopšte ne treba da bude posmatrana kao suprotstavljena ideji Svete Rusije. Evroazijska ideja uopšte ne smeta ideji Svete Rusije, jer se pravoslavlje danas u Rusiji snažno razvija upravo u okviru evroazijskih integracija. Takođe oni koji ispovedaju islam i budizam imaju potpunu slobodu veroispovesti i to je dobro. Ljudi su slobodni, ali zakon, to jest drugi ljudi moraju da se poštuju. I tako se danas i živi u Rusiji.

Ovo je normalan put razvoja sa očuvanjem svoje tradicije, ali bez mržnje prema drugim tradicijama. Pri tome nema nikakvog nasilnog ili veštačkog mešanja tradicija ili „melting pota“, to jest primene Zapadnog principa „iz mnoštva jedno“, već se koristi princip „iz mnoštva mnoštvo“ gde se narodi složno protive Zapadnom jednoumlju i agresiji ostajući u svojim tradicijama.

Savremene evroazijske integracije

Savremene evroazijske integracije nisu bezalternativne. To znači da niko ne pritiska i ne uslovljava potencijalne zemlje članice da one moraju da uđu u proces integracija. Naravno da se vode pregovori u kojima se razgovara o prednostima i modalitetima članstva, ali se zemlji potencijalnoj članici ostavlja da slobodno donese konačnu odluku.

Kao početak savremenih evroazijskih integracija uzima se mart 1994-te godine kada je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev na Univerzietu Lomonosov u Moskvi istupio sa referatom „Projekat o formiranju Evroazijskog Saveza Država“. Ideja je u to vreme naišla na skepsu, ali evo danas vidimo da se Evroazijski Savez ubrzano stvara.

Moderne evroazijske integracije se zasnivaju pre svega na ekonomskim i bezbednosnim osnovama i Rusija danas zvanično vodi evroazijsku politiku.

Najvažniji oblici evroazijskih integracija su:

1) Carinski savez (Rusija, Belorusija i Kazahstan; do kraja godine treba da im se prudruži Kirgizija koja je već predala molbu za učlanjenje) kao ekonomska komponenta. Od 2015-te godine Carinski savez će prerasti u Evroazijski Ekonomski Savez.

2) ODKB ili Organizacija Dogovora o Kolektivnoj Bezbednosti (Rusija, Belorusija, kazahstan, Kirgizija, Jermenija i Tadžikistan) kao vojna komponenta.

Ovde se postavlja pitanje odnosa evro-atlanskih integracija, to jest Evropske Unije i evroazijskih integracija. Evropska Unija je otelotvorenje jednopolarnog sveta. Jednopolarni svet danas je svet zamišljen da bude predvođen velikom koalicijom SAD, Evropske Unije i njihovih satelita. Ta velika koalicija ima imperijalni karakter, to jest postoji centar moći koji diktira i modeluje ponašanje od centra u potpunosti zavisne periferije, to jest zemalja dominiona i protektorata. Glavne odlike jednopolarnog sveta inače, a posebno ovakvog kako su ga zamislili SAD i Evropska Unija su – jednoumlje i manje ili više otvorena brutalna tiranija koja je sve manje zaogrnuta humanitarnim motivima. Današnji jednopolarni svet predvode romano-germanski narodi koji misle da ceo svet treba da sledi njihov model razvoja.

Evroazijske integracije su praktičan odgovor na izazov jednopolarnog sveta. Stvaranje Evroazijskog saveza znači formiranje novog pola moći u svetu kojim se automatski prelazi u režim višepolarnog sveta, a kojim se razbija monopol vladanja koalicije okupljene oko SAD i Evropske Unije. Ovde je važno da se kaže da u kontekstu stvaranja višepolarnog sveta svoju ulogu igra i već pomenuti forum zemalja BRIKS, ali BRIKS nije integrativni proces, već upravo forum zemalja. Integracije znače viši stepen uzajamnog dejstva, a to znači i veću sigurnost zemalja članica. Zato bi za Srbiju bolje bile evroazijske integracije, ali mi treba maksimalno da podržimo i BRIKS.

Šta nije Evroazijski Savez? Evroazijski Savez nije SSSR 2.0. Evroazijski Savez nije ruski imperijalni projekat. Evroazijski Savez nije masonski projekat. Evroazijski Savez nije isto što i Evropska Unija, mada koristi neka dobra iskustva u stvaranju Evropske Unije, ali i odbija da ponovi mnoge greške Evropske Unije. Tako na primer gospođa Tatjana Valovaja, ministar za osnove pravce integracije i makro-ekonomiju Evroazijske Ekonomske Komisije kaže da za Evroazijski Savez brzo privlačenje novih članica neće biti prioritet upravo zbog negativnih iskustava koje je u vezi sa tim imala Evropska Unija. Mnogo je važnije da se detaljno razmotre sve pozitivne i negativne strane koje bi potencijalna zemlja članica imala od evroazijskih integracija, nego njeno brzo učlanjenje sa ciljem širenja političke i ekonomske moći.

Još jedna vrlo važna stvar po kojoj se Evroazijski Savez razlikuje od Evropske Unije je pitanje očuvanja identiteta i samobitnosti naroda koji ulaze u integracione procese. Dok je u Evropskoj Uniji na delu princip IZ MNOŠTVA JEDNO koji dovodi do postepenog gubljenja nacionalnog identiteta i samobitnosti pojedinih naroda i njihovog pretvaranja u amorfnu masu liberalizovanih potrošača, a koji ustvari čine narod Novog Doba, evroazijska ideja se služi principom IZ MNOŠTVA MNOŠTVO, koji upravo postavlja očuvanje identiteta i samobitnosti naroda kao vrhunski zadatak. Koliko ljudi na primer zna za narod na severu Evrope koji se zove Skoljti, a koji vodi ogorčenu borbu za opstanak kao narod u okviru Norveške? Iako Norveška nije članica Evropske Unije slučaj je indikativan. Ili primer Lužičkih Srba u Nemačkoj koji su u velikoj meri asimilovani. Za razliku od Evropske Unije i Evrope uopšte, u Rusiji danas živi veliki broj naroda koji nije izgubio svoj nacionalni identitet i samobitnost. Ti narodi u okviru Rusije imaju čak i svoje organizacione jedinice, to jest republike kao na primer Tatari, Komi, Burjati i Baškiri u istoimenim republikama.

Dakle, principi na kojima se stvara Evroazijski Savez GARANTUJU očuvanje nacionalnog, religioznog i kulturnog identiteta naroda koji ulaze u njega. Taj vrhunski princip se ne nalazi samo u premisama savremenog evroazijstva, već i klasičnog evroazijstva iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Tako na primer jedan od poznatih Evroazijaca iz tog vremena, Kalmik po nacionalnosti, Erenžen Hara-Davan koji je kao izbeglica posle Oktobarske revolucije živeo u Beogradu u Jugoslaviji je rekao: „Program Evroazijaca ne stavlja sve narode pod opšti ruski kalup koji bi ih obezličio: on daje pravo i mogućnost svakoj naciji Evroazije da razvija svoju individualnu nacionalnu kulturu kao deo opšte nadnacionalne evroazijske kulture – ukoliko je buket sastavljen iz više raznih cvetova, to je on širi i aromatniji.“

Ovde je još važno napomenuti i to da zemlje članice koje učestvuju u evroazijskim integracijama ne dele ekstremno liberalne stavove Evropske Unije u vezi sa ljudskim pravima. To se pre svega odnosi na jednopolne brakove (Rusija i evroazijske zemlje su protiv) i na odnos prema slobodi izražavanja koji nije bezgraničan (primer rok grupe „Pusi Rajot“ u Rusiji), već se poštuje većinski tradicionalni moral.

Evroazijske integracije i savremeno evroazijstvo pored svog usmerenja ka višepolarnom svetu koje im daje odbrambeni i konkurentski karakter prema evro-atlantizmu imaju kao i svaka ideologija koja pretenduje da ima globalni značaj i svoju druželjubivu i za partnerstvo otvorenu crtu. Savremeno evroazijstvo je iskreno pružilo ruku Evropskoj Uniji sa ponudom ekonomskog objedinjavanja od Atlantika do Tihog okeana na opštu korist, ali je ta ruka ostala da visi u vazduhu. Najbolji primer za odnos Evropske Unije prema evroazijskim integracijama odslikava nedavno izražen stav njenog predsednika Hermana Van Rompeja koji je u toku svoje posete Viljnusu (Litvanija) izjavio da ne razume suštinu stvaranja Evroazijskog Saveza. Predstavnik romano-germanske civilizacije „ne razume“ suštinu stvaranja Evroazijskog Saveza koji predvodi Rusija! Itekako razume, a što se najbolje vidi u ucenjivačkom odnosu Evropske Unije prema Ukrajini gde Evropska Unija decidirano odriče Ukrajini da može da bude i član Evropske Unije i Evroazijskog Saveza. Tu je i poznata izjava Hilari Klinton da SAD smatraju stvaranje Evroazijskog Saveza neprijateljskim projektom.

Mesto Srbije u evroazijskim integracijama

Po nama je došlo vreme da se u Srbiji formira srbska istočnjačka/evroazijska ideologija sa pet komponenata, a to su idejna, istorijska, politička, ekonomska i kulturna. U idejne izvore srbskog istočnjaštva iz kojih crpimo nadahnuće i političku logiku spadaju pojedina dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Na primer „Reči o Svečoveku“:

„Teško tebi, Evropo, tebi nerotkinjo proroka.

Da je duh moj, Duh Sveti, što od Oca ishodi, hodio hiljadu godina za čoporom divljih svinja, zaista čopor divljih svinja pokrstio bi se do sada duhom i istinom, i mesto čekinje svila bi porasla po njemu. A tebi je duša obrasla čekinjom zbog divljeg bežanja od mene.

Zatvorila si vrata za mene, i mir, koji sam ti ponudio, odbila si. Zato uzimam nazad mir svoj, i idem da kucam na druga vrata. Dok ne nađem gostoprimstva miru mome.

Tu zastade Svečovek. Jer mu grlo i srce navreše suzama. Vaistinu, i grlo i srce!

I naveze se Svečovek na lađu, što plovljaše Tihim Okeanom.

I lice Njegovo lučezarno beše okrenuto k Aziji.

?

I beše noć; i behu zvezde na nebu.

A magi azijski ispitivahu zvezde, i s uzbuđenjem velikim smotriše novu zvezdu, koja im nagovesti – povratak Cara iz progonstva.“

Tu su i neka dela Jovana Cvijića („Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“):

„Važna uloga koju je Balkansko Poluostrvo igralo u razvitku civilizacija proizilazi, dakle, većim delom iz njegovog položaja i geografske prirode oblasti i egejskih ostrva, iz morfoloških osobina koje mi nazivamo evrazijskim.“

„Ali su karakter vizantijske države i vizantijske civilizacije bili, isto tako kao i Hrišćanstvo, i to velikim delom, istočnjačkog porekla; njihovi najistaknutiji građani dolazili su, jedni iz Prednje Azije, drugi sa Balkanskog Poluostrva. Kao i u ranijim civilizacijama egejskog basena i u vizantijskoj civilizaciji se ogledao posrednički evrazijski karakter ovih oblasti.

Sa azijskog i afričkog Istoka proizašle su nekolike od najdubljih inspiracija i najvelikodušnijih osećanja i misli koje su izmenile čovečanstvo. One su dobile svoj najsavršeniji oblik i potpun razvitak na egejskim obalama Balkanskog Poluostrva.“

Tu je, naravno, kao nezaobilazna ideološka komponenta i srbsko post-vizantijsko nasleđe.

U istorijske događaje koji potvrđuju opravdanost ideje Srbije na Istoku spadaju na primer seobe Srba iz Austro-Ugarske u carsku Rusiju polovinom 18-og veka i osnivanje oblasti Slavjanoserbija i Nova Serbija u istočnoj Ukrajini.

Glavni politički izvor je pouka koju treba da izvučemo posle 200 godina maltretiranja na ovaj ili onaj način od strane Zapada, a pre svega od strane Evrope, a posebno događaji iz poslednjih 20-ak godina. Treba da kažemo – Dosta! Vreme je za spasonosni zaokret ka Istoku i Rusiji – Evroaziji (termin koji je uveo jedan od osnivača evroazijstva Pjotr Savicki).

Ekonomski izvori srbske istočnjačke ideologije su pragmatične prirode, jer na ogromnim prostorima Evroazije nas čekaju sirovine, energenti i velike šanse za dugoročne poslove, a to znači i radna mesta. Kao dokaz ovome imamo danas veliku srbsku populaciju u Rusiji koja se konstantno povećava, a kojoj pripada i autor ovog teksta. Rusija i Evroazija danas ekonomski brzo napreduju i smatramo da je životni interes Srbije da se pruključi ovom vrenju.

Kulturni izvori su na primer pesme Ivana V. Lalića iz njegovog vizantijskog opusa i „druga knjiga seoba“ Miloša Crnjanskog.

Što se tiče praktičnih modaliteta ulaska u evroazijske integracije Srbiji danas nije neophodno da se i fizički graniči sa zemljama koje trenutno čine Carinski Savez (Rusija, Belorusija i Kazahstan). Dvadeset prvi je vek. Sve vrste komunikacija su odlično razvijene. Do Moskve ste za dva i po, tri sata avionom. Imamo i elektronske mreže za finansijske transakcije. Pa ne putuje se u Rusiju nakonjima. Pored mogućnosti putovanja u Rusiju avionom i suvozemnim putem preko nekoliko zemalja, mi smatramo da maksimalno treba iskoristiti ono što već imamo, a to je reka Dunav i njen međunarodni status. Preko reke Dunav Srbija ima direktan izlaz na Crno more, a preko Crnog mora direktan pristup Rusiji i Evroaziji. Mi smo za stvaranje srbske crnomorske flote koja bi bila izgrađena u Srbiji (imamo brodogradilišnu industriju), a koja bi bila ukotvljena u nekoj rumunskoj i/ili bugarskoj luci. Naravno, stvar je političkog dogovora između Srbije i Rumunije i/ili Bugarske da se ovakva ideja ostvari.

Ogromni prostori Evroazije pružaju praktično neograničene mogućnosti za razvoj ekonomije. Osnovni interes Srbije bi ovde bio da učestvuje u ekonomskom kultivisanju ovih prostora. To znači da bi srbska preduzeća mogla samostalno ili kao partneri/suizvođači radova da učestvuju u velikim razvojnim projektima u Evroaziji. Pomenimo tu samo rusko osvajanje severa i Arktika, razvoj ruskog dalekog istoka i projekte razvoja u Centralnoj Aziji. Tu je naravno i prodaja srbskih proizvoda svih vrsta u evroazijskim zemljama, a posebno prehrambenih koji bi omogućili preporod srbske poljoprivrede i obnovu srbskog sela. Kako smo već rekli sa današnjim nivoom razvoja komunikacija neimanje zajedničke granice ne predstavlja skoro nikakav problem. Tu imamo dva primera koji nam daju za pravo. Prvi je primer Kalinjingradske oblasti koja je pravno u sastavu Ruske Federacije, ali teritorijalno nema zajedničku granicu sa maticom, to jest predstavlja eksklavu u odnosu na Rusiju. Kalinjingradska oblast, takođe, nije baš u prijateljskom okruženju. Oko nje su Poljska i Litvanija, obe članice Evropske Unije i NATO pakta. I kako ove činjenice utiču na Kalinjingradsku oblast? Pa ništa posebno negativno se tu ne dešava. Živi se u Kalinjingradskoj oblasti. Neko će da kaže da Kalinjingradska oblast ima izlaz na more. Ima i Srbija preko Dunava izlaz na Crno more. Neko će opet da kaže da je Kalinjingradska oblast ipak u sastavu Rusije. Jeste, ali sam mehanizam postojanja teritorije koja se ne graniči sa maticom znači da postoje modaliteti integracije.

I tu sada dolazimo do drugog primera koji je za nas, možda, još bolji, a to je Jermenija. U Jermeniji koja je, inače, pravi ruski saveznik jer je punopravni član ODKB, takođe je jedno vreme išla ista priča da je nepostojanje zajedničke granice sa zemljama Carinskog saveza činjenica koja u startu negira mogućnost njenog učlanjenja u Carinski Savez. I Jermenija se, takođe, nalazi u ne baš prijateljskom okruženju, to jest oko nje su Azerbejdžan, Gruzija i Turska. A onda se pojavio prvi čovek Kolegijuma Evroazijske Ekonomske Komisije Viktor Hristenko i rekao sve ovo što smo već pomenuli oko nivoa komunikacija u današnjem svetu koje omogućavaju Jermeniji da bude punopravni član Carinskog Saveza. I danas su već uveliko u toku konsultacije timova Carinskog Saveza i Jermenije koji razmatraju modalitete saradnje.

I da zaključimo. Evroazijski Savez je otvoreni integracioni projekat u koji dobrovoljno stupaju države iz zajedničkih interesa bez obzira na naciju i veru. Koji su to interesi? To su ekonomski, bezbednosni i kulturni interesi.

Srbski ekonomski interes je od prvoklasne važnosti. Za razliku od Evropske Unije koja je zavisna u resursima, to jest sirovinama i energentima i koja je prezasićena proizvodima i sa time povezanom velikom konkurencijom gde se, uglavnom, kupuju već poznate marke i gde je vrlo teško se probiti, Evroazija, gde takođe postoji konkurencija, ali mnogo manja i sa manje besmislenih pravila nego u Evropskoj Uniji, sa velikom teritorijom na kojoj treba ili iz početka ili dalje razvijati infrastrukturu i koju treba naseljavati, predstavlja veliku šansu za nekoga ko ima osmišljenu strategiju i ko hoće da radi.

Srbski bezbednosni interes je više nego jasan. Srbija ne može povratiti Kosovo i Metohiju i ne može ostati vojno bezbedna u budućnosti kao vojno neutralna zemlja. Srbija treba da postane punopravna članica ODKB i da krene u jačanje svojih oružanih snaga po ruskom modelu. Vojna neutralnost se pokazala kao opasan put. Svi znamo kako su kao vojno neutralne zemlje prošli Jugoslavija, Irak, Libija… Vojno neutralna zemlja danas ne znači ništa drugo nego mogućnost da svetske siledžije ako im se nešto ne svidi dođu i bombarduju je i okupiraju ili tamo postave svoje marionete.

Srbski kulturni interes je da se poveže sa državama koje spadaju u post-vizantijsku civilizacijsku sferu sa kojima deli zajedničke vrednosti, kao i mogućnost da proširi svoje veze sa za nju relativno novim, ali blistavim istočnim civilizacijama.

Izvor: Evroazijska Srbija