Geopolitika haosa i pad američke imperije

Američka spoljna politika dosegla je istorijsku kritičnu tačku, primećuje Hal Brends za američki Blumberg, dodajući da to nema nikakve veze sa kontroverznim predsedničkim mandatom Donalda Trampa.

Približno četvrt veka trajao je američki pokušaj „globalizacije liberalnog poretka“, tokom kojeg je Vašington pokušavao da integriše potencijalne protivnike – Rusiju i Kinu – u liberalni sistem, do te mere da one više neće imati želju da ga dovode u pitanje, pri čemu bi Amerika ostala vodeća svetska sila.

Ovaj ambiciozni projekat zasnivao se na jednostavnoj ideji: da će se Rusija i Kina neizbežno kretati putem političke i ekonomske liberalizacije, što će ih na koncu učiniti kompatibilnim (u stvarnosti trajno podređenim) Americi i „njenim vrednostima“.

Takva očekivanja su se pokazala iluzornim. „Taj projekat je sada“, zaključuje Hal Brends, „nesumnjivo stigao do svog kraja“. Američki „novi svetski poredak“ (tako glasi naslov teksta) sada je „i zvanično mrtav“. Rusija i Kina krenule su drugačijim putem. Iz tog razloga, „novi cilj strategije SAD više neće biti integracija suparničkih velikih sila u globalni svetski (liberalni) poredak“, već nešto daleko skromnije: „odbrana postojećeg međunarodnog sistema… od njihovih nasrtaja“.

Odbijanje liberalnog poretka

To je nova geopolitička realnost koju Amerika teško prihvata, jer je njena vizija sveta, posebno posle kraja Hladnog rata, bila unipolarna. Ona je podrazumevala „jedinstveni model političke i ekonomske organizacije u jedinstvenom globalnom sistemu pod američkim vođstvom“. To je decenijama bila glavna preokupacija američke spoljne politike, njen opsesivni motiv. Posle rušenja Berlinskog zida i pada „sovjetske imperije“, SAD su nastojale da u Rusiji pod Jeljcinom podstiču „demokratske reforme“, u pravcu ekonomije slobodnog tržišta, istovremeno sa širenjem NATO-a na Istok, koje je obuhvatalo zemlje Varšavskog ugovora, Balkan i pojedine republike bivšeg Sovjetskog Saveza.

Ishod takve politike je moguće opisati jedino kao katastrofalan: sistematsko siromašenje i slabljenje Rusije tokom 90-tih proizvelo je suprotan pokret. Događaji se nisu razvijali u očekivanom smeru. Brends, u tipično liberalnom maniru, pribegavajući ideološkim stereotipima, govori o povratku na „autoritarni model vladavine“. U pitanju je nešto drugo. Rusija ostaje svet za sebe, koji odbija da se integriše u „kolektivni Zapad“. U programskom govoru održanom 2007. godine, na Minhenskoj konferenciji za bezbednost, ruski predsednik Putin odbacio je unipolarni svetski poredak, kao „poredak jednog suverena i jednog gospodara“. Posle godine 2014, isprovocirana ukrajinskom krizom (koju je izazvao Zapad), Rusija se konačno okrenula ka Istoku i „strateškom partnerstvu“ sa Kinom.

Na sličan način, „sveobuhvatni angažman“ koji je Vašington sprovodio prema Kini, bio je „usredsređen na integrisanje Pekinga u globalnu ekonomiju“, kako bi „bogatija Kina“ prihvatila liberalne političke reforme na unutrašnjem, a na spoljnjem planu ulogu koju su joj dodelile SAD: skromne regionalne sile unutar postojećeg liberalnog poretka, na čijem bi se vrhu i dalje nalazio Vašington.

„Liberalizacija Rusije“ (prema američkom obrascu) trajno je zaustavljena krajem prošlog veka. U stvari, liberalni model u Rusiji doživeo je potpuni slom, da bi se pod Putinom Rusija usmerila ka obnavljanju sopstvene držvnosti i suvereniteta. U Kini, ekonomski rast i integracija u globalnu ekonomiju nisu doveli do političke liberalizacije. Suprotno očekivanjima, vladajuća Komunistička partija zadržala je i učvrstila sopstveni sistem vladavine, zasnovan na centralizaciji vlasti, i to „do nivoa kakav nije viđen decenijama“.

U krajnjem ishodu, tako osnažene Rusija i Kina pokazale su ne samo da ne prihvataju „liberalni svetski poredak“, već su ga i otvoreno dovele u pitanje, bilo samostalno i svaka za sebe, poput Rusije 2008. u Gruziji ili 2014. u Ukrajini, ili Kine, koja je pokazala ambiciju da dominira sopstvenom „pomorskom periferijom“, sukobljavajući se sa SAD u Južnokineskom moru, bilo koordinisanim nastupom, saradnjom na izgradnji projekta „Novog puta svile“, te u nizu spoljnopolitičkih kriza, od Severne Koreje sve do Sirije. Epohalni značaj ovih promena još nije dovoljno shvaćen na Zapadu. Prema ruskom sinologu Vladimiru Maljavinu, ovde je reč o stvaranju „novog globalnog lika Evroazije za XXI vek“.

Odbrana američke hegemonije. Epoha Post-Zapada

Amerika više nije u stanju da ostvari „potpuno integrisani“ (odnosno, unipolarni i uniformni) svet, već je prisiljena na odbranu postojećeg međunarodnog poretka i njegovih vrednosti, koje sada uspešno osporavaju nove sile u usponu – pre svih, Rusija i Kina. Broj „otpadničkih zemalja“ naglo raste, od Evrope, preko Južne Amerike sve do Azije, uključujući i neke od dojučerašnjih bliskih saveznika Vašingtona (Turska).

Zaključak se sam nameće: „Rusija i Kina su potpuno zaustavile poslehladnoratovski pokret ka globalnoj integraciji pod vođstvom SAD“. Svet budućnosti neće biti unipolaran već multipolaran, sa čitavim nizom sila koje će zahtevati ravnopravan tretman i na raznovrsne načine osporavati hegemoniju Sjedinjenih Država. Nasuprot tom multipolarnom svetu u nastajanju stoje SAD sa svojim „saveznicima“: oslabljeni Post-Zapad, koji nastoji da odbrani svoje „vrednosti“, odnosno da po svaku cenu zadrži status kvo i očuva sopstvenu hegemoniju.

Sama ta činjenica produbljuje već postojeću krizu Zapada, proizvodeći nove raskole i podele. Epoha američke hegemonije je nepovratno završena, a američka imperija, nesuđeni „novi Rim“, pokazuje sve očiglednije znakove slabljenja. U važne znakove kraja te hegemonije, na spoljnopolitičkom planu, spada i završetak američke dominacije na Bliskom istoku. U najkraćem: „Sirijski rat se bliži kraju a sa njime se završava i – iz Vašingtona generisana – višegodišnja kriza celog Bliskog istoka. Šta god da su bile namere Amerike u iniciranju destabilizacije i ratova u tom delu sveta, ishod je – to je sasvim jasno – američki i poraz vašingtonskih saveznika i gubitak dominacije Amerike na Bliskom istoku. Posle četrnaest godina američko-zapadnih ratova, dominantnu ulogu na Bliskom istoku sada imaju Rusija, Iran i Kina. To su tektonske promene, koje će definisati sudbinu ne samo Bliskog istoka, nego i međunarodnih odnosa u Evropi, Aziji i delu Afrike (Siniša Ljepojević: Kraj američke hegemonije na Bliskom istoku).

Na unutrašnjepolitičkom planu, Amerika je sve više obuzeta sopstvenim krizama. To je očekivana i neizbežna posledica gubitka statusa svetskog hegemona koji je još do skora diktirao pravila igre. U realnom sektoru, SAD više nisu prva svetska ekonomska sila. Taj primat upravo preuzima Kina. Vojnu supremaciju Sjedinjenih Država osporila je Rusija svojim vojnim angažovanjem u Siriji, a ovakve akcije će se očigledno nastaviti i u bliskoj budućnosti. Posledica svega toga će biti neizbežan gubitak kontrole nad svetskim finansijskim tokovima i kraj hegemonije dolara. Proces „dedolarizacije“ je već započeo i on će se tokom narednih godina odvijati sopstvenom dinamikom. To odbranu „liberalnog svetskog poretka“ čini ne samo teškim, nego i, po svoj oprilici, nemogućim zadatkom: epoha američke hegemonije se nezadrživo primiče svom kraju.

SAD neće postojati za deceniju ili dve

U svom eseju pod rečitim naslovom Kraj imperije (The End of Empire), Kris Hedžis, dugogodišnji dopisnik Njujork tajmsa sa Bliskog istoka i Balkana, ukazuje na neke od nesumnjivih znakova nastupajućeg imperijalnog kraja: „Američka ekonomija je iscrpljena ratovima na Bliskom istoku i ogromnom vojnom ekspanzijom širom planete. Opterećena je rastućim deficitom, zajedno sa razarajućim efektima deindustrijalizacije i globalnih trgovinskih sporazuma“. U takvim uslovima, neminovno je i naglo opadanje vojne moći: „Imperija će gubiti svoj uticaj sa potiskivanjem dolara kao rezervne svetske valute, uvlačeći Sjedinjene Države u tešku depresiju i izazivajući masovno smanjenje njene vojne mašinerije“.

Perspektive koje iznosi Hedžis su krajnje sumorne i obeshrabrujuće (za poklonike liberalnog poretka i američke hegemonije): „Smrtonosna spirala se pokazuje kao nezaustavljiva, što znači da SAD, onakve kakve danas poznajemo, više neće postojati za deceniju ili najviše dve“. Odgovornost za to, prema ovom autoru, leži na američkim političkim elitama: „Imperije u padu prihvataju skoro dobrovoljno samoubistvo“. „Zaslepljene arogancijom i nesposobne da se suoče s realnošću opadanja sopstvene moći“, američke političke elite „povlače se u svet fantazija do kojeg više ne dopiru teške i neprijatne činjenice. Oni zamenjuju diplomatiju, multilateralizam i politiku jednostranim pretnjama i neobuzdanom primenom instrumenta rata“. I to je simptom imperijalnog opadanja koji je već mnogo puta viđen u istoriji. Reč je o fenomenu kojeg istoričari nazivaju „mikro-militarizmom“: sklonosti ka nepromišljenim vojnim akcijama kao kompenzacijama za velike i bolne poraze. Odbijanje da se prihvati realnost samo ubrzava sunovrat, do dramatičnih razmera. Ukrajina, Sirija, a sve više i Severna Koreja su očigledni primeri pogrešnih procena odnosa snaga: precenjivanja svojih i potcenjivanja snaga protivnika.

Smrtna presuda imperiji

Međutim, tragične strateške greške počinjene su već ranije, početkom milenijuma, agresijama na Avganistan i Irak, još u početku Bušovog „beskrajnog rata protiv terorizma“. „Kolektivna deluzija je razlog zbog koga su Sjedinjene Države napravile najveću stratešku grešku u svojoj istoriji, koja je zvučala kao smrtna presuda imperiji – invaziju na Avganistan i Irak“. Amerika je u tim ratovima, što je sada više nego očigledno, doživela strahovit poraz, ali američko vođstvo odbija da prihvati ovu činjenicu. Odlukom da ojača američko vojno prisustvo u Avganistanu, predsednik Tramp nastavlja stopama svojih prethodnika. Američka strategija u Iraku je manje jasna, pošto su SAD najpre pomagale stvaranje Islamske države, kao svog oružja protiv Sirije i Irana, da bi se na koncu okrenule protiv nje. Posledica toga je jačanje Irana, „uspon radikalne iranske imperije“ prema rečima Henrija Kisindžera, što je Iran učinilo najznačajnijom silom u ovom delu sveta.

Ovim „greškama“, iracionalnom i nepromišljenom korišćenju vojne sile, tipičnim za imperije u fazi opadanja, posebnu pažnju posvećuje istoričar Alfred Mekoj u svojoj knjizi U senci američkog veka: uspon i opadanje globalne moći SAD.

Prema Mekoju, brutalnost tih akcija izazvala je suprotan efekat i razotkrila SAD kao silu koja pribegava državnom terorizmu: „Mi (SAD) smo na Bliskom istoku pokazali spremnost na masovne zločine, neselektivno nasilje, sklonost ka lažima…“ Ukratko, „ka svim onim akcijama koje su dovele do našeg poraza u Vijetnamu“.

Nesumnjiva odgovornost za to leži na „arhitektama rata u Beloj kući Džordža V. Buša i mnoštvu korisnih idiota u štampi i u akademskim institucijama koji su kao čirslidersice navijali za rat…“ Oni su insistirali da se u Bagdad uvede demokratija i da se ona potom proširi na čitav Bliski istok, uveravajući javnost da će Iračani i Avganistanci pozdraviti američke trupe kao oslobodioce. Ovi nemilosrdni vojni udari imali su za cilj da obnove američku hegemoniju u regionu i američku dominaciju u svetu – ishod je bio upravo suprotan od toga.

Takve intervencije ubrzale su delegitimizaciju američke politike u svetu. Skrivajući se ispod retorike o demokratiji i slobodi, „CIA je sve vreme, iza scene, koristila svoj repertoar prljavih trikova za orkestriranje udara, nameštanje izbora i izvršenje atentata, crne propagandne kampanje, podmićivanje, ucenjivanje, zastrašivanje i mučenje. Ali ništa od toga više ne funkcioniše“. Da bi vladale, imperijama nije dovoljna puka sila. Potrebna im je svojevrsna mistična aura, a ona je, u američkom slučaju, nepovratno iščezla. Uništile su je, među ostalim, „fotografije fizičkog zlostavljanja i seksualnog ponižavanja arapskih zatvorenika u Abu Graibu“.

Kolaps do 2030.

„Brutalnosti u inostranstvu“, zaključuje Mekoj, „odgovara porast brutalnosti kod kuće“. Reč je o spirali (policijskog) nasilja koje se proširilo Amerikom, izazivajući jednako radikalan odgovor na drugoj strani. Opšta slika je duboko deprimirajuća – to je slika imperije na umoru. Mnogi američki gradovi su u međuvremenu pretvoreni u ruševine. Obrazovni sistem je propao. Najporaznija posledica imperijalnog pada  jeste „urušavanje intelektualne infrastrukture Amerike“, o čemu svedoče i „razočaravajući rezultati američkih đaka na svetskom PISA testu“: „Tek 41. mesto u matematici i 21. u nauci? Zemlja s ovakvim resursima i uslovima školovanja? To je katastrofa. Kina je svetlosnim godinama ispred nas, u svih pet najvažnijih kategorija PISA testa. Do 2030. oni će biti zemlja genijalnih naučnika i inženjera, što će joj omogućiti svetsku dominaciju“.

Istovremeno, „zavisnost od narkotika, samoubistva, masovni obračuni vatrenim oružjem, depresija i morbidna gojaznost pogađaju (američku) populaciju koja je već zapala u dubok očaj“. Siromaštvo se širi Amerikom, koja je, koliko do juče, bila obećana zemlja materijalnog prosperiteta, i danas „pogađa najmanje polovinu zemlje“. Razočarenje i bes siromašnih „uništili su mit o funkcionalnoj demokratiji. Predsednički tvitovi i retorika proslavljaju mržnju, rasizam i neprilagođenost…“

Konačno, američka politika postaje sve više iracionalna i nepredvidljiva, i sve teže korespondira sa stvarnošću. „Predsednik je u svom nastupu u Ujedinjenim nacijama zapretio da će uništiti drugu naciju (Severnu Koreju) i izvršiti akt genocida“. Iz tih razloga, SAD širom sveta „postaju predmet ismevanja i mržnje“. Budućnost takve Amerike sve jasnije „predskazuju distopijski filmovi, koji više ne predstavljaju američke vrline… ni mit o ljudskom progresu“.

Kolaps američke imperije, prema ovom istoričaru, u takvim okolnostima naprosto je neizbežan. „Kina je postala druga najveća svetska ekonomija u 2010. godini, a iste godine postala je i vodeća svetska nacija u proizvodnji“, primat koji su dugo držale SAD. Zajedno s tim, opada i američka vojna moć, o čemu svedoče i dokumenti Sekretarijata za odbranu, a vojna superiornost, nasuprot konkurentskim državama, postaje sve manje održiva. Na primer, Američki nacionalni obaveštajni savet (US National Intelligence Council) u jednom od svojih periodičnih izveštaja (Global Trends 2025) navodi da je „transfer globalnog bogatstva i ekonomske moći“, koji „nema presedana u istoriji“, „već u toku“, te da se „odvija sa Zapada na Istok“, što rapidno umanjuje vojnu moć SAD. Stratezima u Beloj kući preostaje nada da će taj „transfer“ biti blag i neodređeno dugog trajanja. Međutim, prema Mekoju, kolaps će nastupiti do 2025, a najkasnije do 2030. godine, ukoliko se američke političke elite ne potrude da ga ubrzaju.

Četvrto veliko skretanje

Za to vreme, u samim SAD dolazi do naizgled sasvim iracionalnih i bezrazložnih erupcija nasilja. To je posebno primetno tokom poslednjih predsedničkih izbora i posle pobede Donalda Trampa. Amerika je u međuvremenu postala duboko podeljena zemlja. Politički skupovi se sve češće okončavaju nasiljem, nemilosrdnim obračunima među neistomišljenicima, što postepeno stvara atmosferu građanskog rata u samim Sjedinjenim Državama. Zaista, kakva je „budućnost društva koje ni tragedija ne uspeva da ujedini, a himna ga razjedinjuje“?

O tome, u svom dokumentarnom filmu Nulta generacija, ubedljivo govori nedavno smenjeni glavni strateg Bele kuće Stiven Benon. Film je baziran na knjizi Vilijama Štrausa i Nila Houva Četvrto skretanje iz 1997. godine. „Velika skretanja“ su krizni periodi koji se ciklično, otprilike na svakih 80 godina, ponavljaju unutar američke istorije, poput Američke revolucije, Građanskog rata, Prvog i Drugog svetskog rata (kao dve faze istog konflikta), te Bušovog „naizgled beskrajnog rata protiv terorizma“. Amerika se upravo danas, prema Benonu, nalazi na pragu „četvrtog velikog skretanja“.

Unutrašnje protivurečnosti ova sila je i do sada rešavala nasiljem, bilo nasiljem koje je izvozila spolja ili ga primenjivala kod kuće. „Rat protiv terorizma“ je, sam po sebi, znak duboke krize izazvane unutrašnjim protivurečnostima. Ali stvarni raspad počinje u jesen 2008. godine, sa finansijskim i ekonomskim kolapsom Amerike. Potom je usledilo spasavanje finansijske elite, potonuće američke srednje klase i početak revolucionarnog perioda u kome Amerika živi i danas. To je naredno „veliko skretanje“, nova i sudbonosna prekretnica u američkoj istoriji, uporediva sa razdobljem Građanskog rata.

Talas ovih revolucionarnih promena stvorio je trampizam i doveo Trampa na čelo Bele kuće. Priklanjanje Trampa političkom establišmentu (kojeg je on prethodno nazvao „močvarom koju treba isušiti“) i njegovo odustajanje od onoga što je na spoljnopolitičkom planu proklamovao tokom predizborne kampanje ne znači da je kriza prevladana. Trampizam u Sjedinjenim Državama će se nastaviti, sa Trampom ili bez njega.

Multipolarni umesto unipolarnog poretka

Nova geopolitička realnost u svetu je multipolarna. To jasno pokazuju krize u Ukrajini, Siriji ili na Korejskom poluostrvu. „Početkom 21. veka“, primećuje Siniša Ljepojević, „kada je Amerika krenula u ratne avanture i razaranje Bliskog istoka, govorilo se kako ustvari Vašington želi da stvori `novi Bliski istok`. I, zaista, stvoren je `novi Bliski istok` ali on nije američki.“

U Ukrajini je početkom 2014. godine putem državnog udara uspostavljena vlast proameričke i prozapadne hunte, čija je ambicija bila da prekine sve veze s Rusijom, kako bi se navodno integrisala u zapadne strukture – EU i NATO. Usledio je građanski rat u Ukrajini, koji je pokazao neodrživost pozicije novih vlasti, prouzrokujući duboku podelu u ukrajinskom društvu i, najzad, nemogućnost da Ukrajina na ovaj način ubuduće postoji kao nezavisna država.

I kriza na Korejskom poluostrvu demonstrirala je nemoć SAD da i dalje istrajavaju u ulozi svetskog hegemona. Pravi cilj američkih akcija, pri tom, uopšte nije Severna Koreja nego Kina. Odgovor Kine na to bio je jasan i nedvosmislen: Kina neće dozvoliti destabilizaciju poluostrva, a ni smenu režima u Pjongjangu.

„Svet se trenutno“, tvrdi u svojoj analizi Geopolitika multipolarnog poretka XXI veka Endrju Koribko, „nalazi u srcu velike tranzicije iz unipolarnog u multipolarni poredak, od koje se očekuje da bude ključna karakteristika decenija koje predstoje, ako ne i čitavog XXI veka.“ Tokom te tranzicije sile koje teže multipolarnosti sukobljavaju se sa i dalje „unipolarnim Vašingtonom, koji ne želi da izgubi hegemoniju. SAD ne žele da budu prve među jednakima u koncernu velikih sila XXI veka…“

Smena u Beloj kući, suprotno očekivanjima, nije dovela do radikalne promene ili do zaokreta u spoljnopolitičkom kursu Vašingtona. Međutim, jednostrane akcije, kao što je napad na vazduhoplovnu bazu Šajrat u Siriji, pojačavanje vojnog prisustva u Avganistanu ili pretnje genocidom upućene Severnoj Koreji, kao produžetak politike Trampovih prethodnika, ne dovode do željenih posledica. One se svode na retoriku zastrašivanja i sporadične demonstracije sile, i ne mogu da suštinski promene geopolitičku poziciju SAD, a to je, u osnovi, pozicija imperije na zalasku, ili imperije u naglom padu. Ovakve akcije, upozorava istoričar Mekoj, prete da se „pretvore u ponižavajuće poraze i samo ubrzavaju proces koji je već uveliko u toku“.

Strategija haosa

Amerika ne može da prihvati multipolarni svet, jer Amerikanci, kako konstatuje Čarls Krauthamer, uticajni uvodničar Vašington posta, „žive u jednopolarnom svetu“. Jedina preostala strategija SAD u tom slučaju ostaje geopolitika haosa. Vašington više nije u stanju da ponudi neki održiv model, scenario ni sistem vladavine, pa čak ni da u pojedinim zemljama trajno ili barem na duži rok instalira proameričke režime.

Američke intervencije i „obojene revolucije“ su, kako primećuje ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, za sobom ostavile „potpuno rasulo, raspad, kolaps, divljanje. U Ukrajini (kao i u Iraku i Libiji) jasno vidimo to isto. SAD energično sravnjuju sa zemljom postojeći sistem i ničim ga ne zamenjuju… Što je više uticaja SAD, tim je više haosa. Ne samo u Ukrajini i u islamskom svetu, nego i u Evropi i, na kraju, u samim SAD.“

SAD su proteklih godina destabilizovale Bliski istok, sever Afrike, pre toga Balkan i istok Evrope. Danas, sa migrantskom krizom, talasom terorizma i podsticanjem secesionizma, one seju haos širom Evropske unije, a to širenje haosa, pod izlikom demokratizacije, zapravo nema više nikakav cilj, već postaje cilj samo po sebi. Haos je strategija imperija u slobodnom padu.

Takav haos se, međutim, upravo zakonomerno vraća tamo odakle je i potekao: u same Sjedinjene Države. Politička klima i poslednji događaji u SAD govore u prilog tome. One koji se nadaju da će američki pad trajati dugo, istoričar Mekoj podseća na još jednu istorijsku zakonomernost: „Uprkos oreolu svemoći koji obasjava imperije, čak i površan pogled na njihove istorije trebalo bi da nas podseti na to koliko su to krhke tvorevine. Ekologija njihove moći je toliko osetljiva da se imperije, kada stvari ozbiljno krenu nagore, redovno raspadaju neverovatnom brzinom: u slučaju Portugalije bila je to samo jedna godina, u slučaju Sovjetskog Saveza dve, osam godina za Francusku, 11 godina za Osmansku imperiju, 17 za Veliku Britaniju i, po svoj prilici, 22 godine za SAD, ako sa brojanjem počnemo od izuzetno važne 2003. godine“.

Izvor: Stanje stvari