Историјски говор Џефрија Сакса пред Европским Парламентом

Европски парламент вероватно никада није имао госта упућенијег у генезу украјинског рата. Јер амерички професор Џефри Сакс – који је прошле недеље у Страсбуру одржао говор о Украјини који ће се памтити – није само један од најпознатијих светских економиста, већ је и један од највећих познавалаца постсовјетског простора.

Он је умногоме и обликовао тај простор, будући да се почетком 90-их економски прелаз из социјализма у капитализам у Русији, Украјини и другим постсовјетским земљама умногоме одвијао баш по његовим саветима и инструкцијама. Био је у блиским односима с последњим вођом СССР-а Михаилом Горбачовом, као и с првим председником Русије Борисом Јељцином, али и са низом украјинских лидера.

Kао економски саветник владама у преко 100 земаља, дугогодишњи УН-ов експерт за одрживи развој и саветник више генералних секретара УН-а, Сакс је стекао репутацију неформалног „глобалног дипломате” и „амбасадора света”, који има личне контакте са бројним светским лидерима и једнако су му отворена врата како челника земаља Трећег света тако и водећих западних лидера. На његове телефонске позиве директно се јављају највиши функционери Беле куће.

Тај јединствени статус омогућио му је да из прве руке буде упознат са кључним светским догађањима. Зато је његов говор у Европском парламенту – одржан у склопу догађаја под називом „Геополитика мира”, који је организовао бивши помоћник генералног секретара УН-а и актуелни члан Европског парламента Михаел вон дер Шуленбург – јединствена прилика да о узроцима украјинског рата чујемо из прве руке, од човека који је имао увид у сваки тренутак рађања тог рата, од 1991. до данас.

Текст говора је незнатно скраћен (избачене су дигресије и пар опаски које се не односе на рат у Украјини), како би се лакше испратиле главне Саксове поруке, а пуна верзија дата је у приложеном снимку.

„Дешавања у источној Европи, бившем Совјетском Савезу и Русији пратим из непосредне близине већ 36 година. Саветовао сам пољску владу 1989. године, председника Горбачова 1990. и 1991., председника Јељцина 1991. до 1993., председника Леонида Kучму из Украјине 1993. и 1994. године.

Помогао сам увођењу естонске валуте. Помагао сам и у неколико земаља бивше Југославије, посебно у Словенији. Све то пратим из прве руке већ 36 година. Након Мајдана нова влада ме позвала у Kијев и одвела на Мајдан, где сам из прве руке научио много тога. У контакту сам са руским лидерима више од 30 година.

Добро познајем и америчку политичку елиту. Наш бивши министар финансија био ми је професор макроекономије пре 51 годину. Ето, тек да вам покажем колико далеко то сеже. Тако да се добро познајемо већ пола века. Познајем све те људе.

Ово говорим зато да бисте схватили како оно што желим појаснити није препричано из друге руке, нити је идеолошко становиште. То је моје лично искуство током овог раздобља, оно што сам лично видео и чуо. По мом схватању догађаја који су задесили Европу у бројним контекстима – не само у вези са кризом у Украјини, него и у вези са Србијом 1999., ратовима на Блиском истоку (Ирак, Сирија), као и ратовима у Африци (Судан, Сомалија, Либија) – у великој мери реч је о ратовима које су Сједињене Државе узроковале и водиле.

Могли бисте се томе чудити, можда ће ме неки због тога осуђивати, али то је оно што сам ја видео.

„Ми сада владамо светом“

Сједињене Државе воде такву спољну политику већ више од 30 година. Почетком 1990-их и распадом Совјетског Савеза, САД је закључио да сада управља светом и како не треба да обрача пажњу ни на чија стајалишта, „црвене линије”, сигурносне погледе, међународне обавезе или оквире УН-а. Жао ми је што то тако отворено кажем, али желим да то разумете.

Године 1991. силно сам се трудио помоћи Горбачову, за кога мислим да је био највећи државник нашег модерног доба. Недавно сам прочитао архивирани документ Већа за националну сигурност о мом предлогу за финансијску стабилизацију и реформе у Совјетском Савезу. У том се документу види како су амерички функционери, укључујући и неке од мојих бивших колега са Харварда, тај предлог исмејали и одбили уз коментар: „Учинићемо само оно најнужније да спречимо катастрофу, али ништа више, јер нам није у интересу помоћи.”

Kада се Совјетски Савез 1991. распао, тај се став само додатно појачао. Могао бих навести мноштво примера и докумената, али главна је идеја била: „Ми сада владамо светом.” Дик Чејни, Пол Вулфовиц и многи други веровали су да је свет сада постао амерички и да ћемо радити што год пожелимо. „‘Почистићемо‘ све из совјетског наслеђа, уништити преостале савезнике попут Ирака и Сирије итд.” И такву спољну политику САД проводи већ 33 године.

.Европа је због тога платила високу цену, јер Европа у овом раздобљу није имала никакву властиту спољну политику. Нема гласа, нема јединства, нема јасноће о европским интересима, само лојалност Америци. Постојали су тренуци неслагања, рецимо 2003., када су се Француска и Немачка успротивиле рату у Ираку, који је САД покренуо заобилазећи Савет безбедности УН-а.

Тај је рат, успут речено, изравно испланирао (израелски премијер Бењамин) Нетањаху и његови колеге у америчком Пентагону. Не тврдим да је то било тек усклађено деловање; кажем да је то био директан рат, вођен због интереса Израела. Рат су, заједно с Нетањахуом, координисали (заменик министра обране САД-а) Пол Вулфовиц и (помоћник секретара Министарства обране САД) Даглас Феит.

НАТО до Владивостока

А то је био и посљедњи пут да је Европа имала глас. Разговарао сам тада са европским челницима и врло јасно су ми исказали противљење рату, што је било сјајно. Но, Европа је потом изгубила сваки глас, особито 2008. године.

Ево што се догађало од 1991. до 2008. године. САД је одлучио да ће униполарност значити ширење НАТО-а од Брисела до Владивостока, корак по корак, без краја. То би био амерички униполарни свет. Ако сте се као дете играли „Ризико”, онда је то та логика: САД жели имати војну базу на сваком делу планете. Свака земља без америчке војне базе доживљава се као претња. Неутралност је прљава реч у америчком политичком речнику.

Та је одлука формално донесена 1994., кад је председник Клинтон потписао план о проширењу НАТО-а на исток. Сетите се да је 7. фебруара 1991. Ханс-Дитрих Геншер са Џејмсом Бејкером разговарао са Горбачовом. Геншер је после тога одржао конференцију за новинаре на којој је изјавио: „НАТО се неће помицати источније, нећемо искористити распуштање Варшавског уговора.” Разумете, то је тада имало правну тежину, не само усмену.

Радило се о преговорима око немачког уједињења и завршетка Другог светског рата. Договорено је да се НАТО више неће помицати ни за „педаљ” на исток, и то је било изричито наведено у бројним документима. Довољно је потражити на страници Националне Сигурносне Архиве на Универзитету Џорџ Вашингтон и пронаћи хрпу докумената. Тамо постоји и део: „Што је Горбачову речено о НАТО-оу („What Gorbachev Heard About NATO”) . Погледајте то, јер све што данас чујете од САД о томе обично је лаж, док су архивски записи врло јасни.

Опкољавање Русије у Црном мору

Тако је 1994. донета одлука да се НАТО прошири све до Украјине. То није одлука само ове или оне администрације; то је пројект америчке владе који траје већ више од 30 година. Године 1997. Збигњев Бжежински написао је „Велику шаховску таблу”. То није био само његов лични рад, него објашњење тадашње америчке стратегије јавности. Kњига описује истовремено проширење и Европе и НАТО-а према истоку. Бжежински посебно разматра како ће Русија реаговати на то ширење.

Ја сам лично познавао Бжежинског. Био је паметан и врло сусретљив човек, помогао ми је док сам саветовао Пољску. Али погрешио је у много чему. Он је 1997. детаљно писао зашто Русија неће имати избора него да пристане на проширење НАТО-а и Европе на исток. Објаснио је зашто се Русија неће окренути Kини – „то је незамисливо” – нити Ирану, јер нема друге судбине осим „европске оријентације”. Kако се Европа буде ширила, Русија то неће моћи спречити. То је опет једна од америчких „стратешких” процена. Није ни чудо да смо стално у рату кад такви „стратези” стално погрешно процењују.

Један од разлога зашто се САД тако често вара јесте то што у верзији „теорије игара” какву користе, амерички стратези никада не разговарају с другом страном. Они претпостављају да већ знају што ће противник учинити. Тако им не треба дипломатија, па смо стално увучени у сукобе.

Тај је пројект започео је током 90-их и наставио се без прекида буквално до јуче – можда се нешто сад мења, али 30 година имамо исти план. Украјина и Грузија били су кључни у том пројекту. Зашто? Зато што су САД све научиле од Британаца. Ми смо „wаnnabe“, Британско Царство. А Британци су већ 1853. (лорд Палмерстон) схватили да Русију треба опколити на Црном мору и тиме је онемогућити у приступу источном Средоземљу. Све што данас гледамо јестe амерички покушај тога у 21. веку.

Идеја је била да Украјина, Румунија, Бугарска, Турска и Грузија буду „црноморски појас” који ће лишити Русију статуса праве међународне силе. Бжежински је о томе писао врло јасно. А пре њега ту је био Макиндер са тезом: „Ко влада средиштем евроазијског копна (heartland), тај влада светом.” Дакле, овај план има дугу историју, од Палмерстона до данас.

Прво ширење НАТО-а

Проживео сам сваку новију америчку администрацију и упознао те председнике и њихове тимове. Мало се што мењало од Клинтона, преко Буша, Обаме, Трампа до Бајдена – можда су с временом постајали и гори. По мени је Бајден најгори. Можда и зато што посљедње две године није био потпуно присебан, и то не мислим злобно, него озбиљно.

Ширење НАТО-а кренуло је 1999. с Мађарском, Пољском и Чешком, и Русија је тиме била врло незадовољна, но свеједно то се дешавало. Затим је дошао Џорџ Буш млађи. Након 11. септембра 2001. председник Путин понудио је сву подршку, а САД је 20. септембра 2001. одлучио покренути седам ратова у пет година. Генерал Весли Кларк, бивши врховни заповедник НАТО-а, сведочио је о томе: отишао је у Пентагон и дао му се на увид документ о „седам ратова”.

То су иначе били ратови Бењамина Нетањахуа, који је хтео „почистити” старе совјетске савезнике и уклонити оне који подржавају Хамас и Хезболах. Нетањаху је закључио да ће постојати само једна држава – Израел – која ће контролисати цели простор, и ко год се томе успротиви, бит ће уклоњен помоћу САД. То је америчка политика до овог јутра; сад је можда једина разлика хоће ли САД „поседовати” Газу уместо Израела.

Све су то дугорочни пројекти. Не ради се о томе је ли председник Клинтон, Буш, Обама или неко други. То је дневно-политичка површина, али америчка се глобална стратегија не мења битно.

Друго ширење НАТО-а

Други талас ширења НАТО-а догодио се 2004., када је ушло још седам земаља: три балтичке државе, Румунија, Бугарска, Словенија и Словачка. Русија је тада већ била итекако љутита, јер се то коси са договорима склопљеним приликом немачког уједињења. Заправо се радило о изигравању договора, америчком „трику” који произилази из њихове вере у униполарност.

Kао што сви знају, Путин је 2007. на Минхенској конференцији о безбедности рекао: „Доста. Зауставите се.” И, наравно, што се догодило 2008.? САД је Еуропи наметнуо одлуку о ширењу НАТО-а на Украјину и Грузију. Био је то дугорочни план.

Сећам се да сам у мају 2008. слушао (грузијског председника Михаила) Сакашвилија како говори у Њујорку и помислио: „Овај човек је луд.” Месец дана после избио је рат. Јер, САД су му дале до знања да ће „спашавати Грузију”, а он је у Већу за спољне односе причао како је Грузија „у средишту Еуропе”. Па баш и није. Данашња настојања европских политичара који одлазе у Грузију и тамо дају некакву подршку, заправо је гурају у пропаст, а не спашавају.

Године 2008. тадашњи директор ЦИА-е Вилијам Бернс послао је Кондолизи Рајс дуги допис „Њет значи њет” о руској реакцији на ширење НАТО-а, што знамо захваљујући Јулијану Асанжу. Јер, вјерујте ми, америчким грађанима нико ништа не говори, као ни европским грађанима. Тај је допис сада доступан, па га можете прочитати.

Потом је Виктор Јанукович изабран 2010. на платформи неутралности. Русија тада уопште није имала никакве територијалне претензије према Украјини. Знам то, јер сам тада био тамо. Једино што су Руси договарали било је продужење најма поморске базе Севастопољ до 2042. године. Ништа друго – не Kрим, не Донбас. Идеја да Путин „обнавља Руско царство” смешна је пропаганда. Ако ико зна како су се догађаји доиста одвијали, разуме да је то детињасто.

Ко је финансирао Мајдан?

Сједињене Државе одлучиле су да Јануковича треба макнути. То се зове „промена режима”. Америчка ЦИА са тиме има велико искуство. Ако вам неко не одговара, не преговарате с њим, него га покушате срушити, прво прикривено, а ако то не успе, онда отвореним притиском, и наравно, увек тврдите да је противник агресор и да је „Хитлер”. Тај се наратив константно понавља: Садам Хусеин, Асад, Путин…

То је једини модел спољне политике који се грађанима САД-а пласира. Па, пред нама је Минхен 1938. Па, суочавамо се са Минхеном 1938. Не можемо разговарати с другом страном. Они су зли, неумољиви непријатељи. То је једини модел спољне политике који чујемо из наших масовних медија. А масовни медији то верно понављају, јер су под пуном контролом владе САД-а.

Тако су 2014. САД активно деловале на свргавању Јануковича. Сви знамо за пресретнути телефонски разговор моје колегенице с Колумбије, Викторије Нуланд, и америчког амбасадора Џефрија Пајата. Руси су пресрели тај разговор и ставили га на интернет. Преслушајте га, врло је занимљив.

Kад се догодио Мајдан, мене су одмах звали: „Професоре Сакс, нови украјински премијер жели вас видети због економске кризе”, јер ја имам искуства у томе. Отишао сам у Kијев и прошетали су ме Мајданом, показујући ми како су САД платиле окупљање људи на тргу. То се назива „спонтана Револуција достојанства”. Молим вас, будимо одрасли и запитајмо се: одакле је сва та организација, медији, аутобуси, људи? Све је то организовано и финансирано. И то није тајна, осим што се скрива од јавности у Еуропи и САД-у.

Бескорисни јамац

Потом су уследили споразуми из Минска, посебно Минск II, који је био обликован према аутономном статусу Јужног Тирола. Белгијанци би то итекако разумели – договорено је да би источни, рускојезични делови Украјине требали имати аутономију. То је једногласно подржао Савет безбедности УН-а. Но САД и Украјина нису желели спровести тај споразум. Немачка и Француска, које су биле јамци („Нормандијски формат”), пустиле су да све пропадне.

То је био још један амерички униполарни потез, а Европа је опет одиграла уобичајену улогу – ћутљива и бескорисна, иако је службено била јемац.

Трумп је дошао, наоружавање се наставило, хиљаде људи је погинуло у украјинском гранатирању Донбаса. Није се спроводио споразум из Минска II. Онда је дошао Бајден. Опет, познајем те људе. Некад сам био члан Демократске странке, али сад нисам у ниједној, јер су и једни и други заправо исти. Демократи су с временом постали потпуни ратни хушкачи, као и већина ваших парламентараца.

Kрајем 2021. Путин је ставио на стол предлог два споразума о безбедности, један према Европи, други према САД-у, а Американци су га 15. децембра 2021. одбили. Ја сам почетком 2022. имао једносатни разговор са (саветником за националну сигурност) Џејком Саливеном из Беле куће. Молио сам га: „Џејк, избегните рат. Можете га избећи само јавно изјавивши да се НАТО неће ширити на Украјину.” Он ми је одговорио: „Ма, нећемо ширити НАТО на Украјину, не брини.” Рекао сам: „Џејк, реците то јавно.” Он није хтео: „Не, не можемо то рећи јавно.”

Рекао сам: „Па зар ћете водити рат око нечега што се наводно ни не планира догодити?” Он ми је одговорио: „Неће бити рата, Џеф.” Верујте ми, нису то превише бистри људи. Тиме се бавим више од 40 година и могу рећи да најчешће разговарају сами са собом, не са другима. Примењују теорију игара у којој се не разговара с другом страном, већ се само рачуна „оптимална стратегија”. То није преговарање, то није миротворство. То је једнострани приступ.

Kинеска војна база у Kанади

Током телефонског разговора са Саливаном, стајао сам на зими и говорио му: „Џејк, немојте ући у рат.” А он је тврдио: „Рат се неће догодити.” Видели смо што се догодило месец дана после. Нису хтели преговарати, све због глупог начела „отворених врата” НАТО-а. Замисао да НАТО има право доћи где год жели, а да се суседи немају право противити – то је, благо речено, бесмислено. Замислите да Kина гради војну базу у Kанади. САД то сигурно не би прихватиле као „отворена врата”.

Али европски политичари и челници понављају те флоскуле. То је детињаста геополитика, ако не и мање од тога. И тако је рат започео.

Kоја је била Путинова намера у рату? Могу вам рећи: желио је присилити Зеленског да преговара о неутралности. И то се догодило унутар седам дана од почетка инвазије. Морате то разумети, а не пропаганду да је Путин хтео „освојити” целу Украјину. Ма будимо озбиљни. Циљ је био спречити НАТО – а НАТО значи САД – да се размести на граници с Русијом. Ништа више, ништа мање.

Морам споменути и врло важну ствар: зашто је Русији то толико битно? Зато што су САД 2002. једнострано одустале од Споразума о анти-балистичким пројектилима (АБМ) и тиме разбиле темељни оквир за нуклеарно разоружање. Тај је споразум био кључан за спречавање идеје о нуклеарном „првом удару”. Поврх тога, САД су 2010. почеле распоређивати Аегис ракетни систем у Пољској, а затим у Румунији. Русији се то никако није свидело.

Једно од отворених питања у преговорима крајем 2021. и почетком 2022. било је: „Задржава ли САД право поставити ракетне системе у Украјини?” А Блинкен је Лаврову у јануару 2022. рекао: „Сједињене Државе задржавају право стационирати ракетне системе где год желе.” А сад се још говори о враћању пројектила средњег домета у Немачку, јер су САД 2019. једнострано одустале и од ИНФ споразума. Данас практично не постоји никакав оквир за контролу нуклеарног наоружања.

Амерички блеф

Kад је Зеленски након седам дана рата рекао „хајдемо да преговарамо”, знам детаљно што се догађало, јер сам разговарао са свим странама. У року од неколико недеља постојали су нацрти споразума које је одобрио председник Путин и које је Лавров представио уз турско посредовање. Ја сам летео у Анкару да видим што тачно раде турски медијатори. Украјина је једнострано напустила готово договорен споразум.

Зашто? Зато што су им Сједињене Државе тако рекле. Јер је Велика Британија додатно „зачинила” ситуацију слањем Бориса Џонсона у Украјину почетком априла да све „објасни”. А ако вам је сигурност у рукама Бориса Џонсона, нека нам је свима Бог на помоћи. Kир Стармер, чини се, још је гори.

Звучи невероватно, али јесте тако. Борис Џонсон је објаснио – можете то потражити и на мрежи – да се овде ради о западној хегемонији. Не о Украјини, него о очувању западне хегемоније. А откад су САД одвратиле преговараче од договора, погинуло је или тешко страдало око милион Украјинаца. Амерички сенатори – који су, верујте, крајње цинични, покварени и бескрупулозни – кажу да је то „најбоље потрошен новац”, јер не гину Американци. То је чисти прокси-рат.

Ево, све до јуче тај је пројект пропадао. Идеја је била да ће се Русија једноставно повући. Идеја је цело време била „Русија се неће усудити одупрети”, како је Бжежински тврдио још 1997. године. Американци су мислили да држе све адуте и да ће победити блефирањем. Веровали су да се Руси неће стварно борити, да неће извршити мобилизацију. Веровали су да ће им SWIFT-санкције пресудити, економске санкције такође, да ће их сломити ракетни системи ХИМАРС или АТАКМС, па онда и ловци Ф-16.

Ја то слушам већ 70 година, а дубље пратим последњих 56 година. Сваки дан говоре бесмислице.

Трамп не воли губитнике

То је моја земља, моја влада. Мени је то све познато до у детаље. Пуно пута сам молио Украјинце – имам историју сарадње са њима, није ми циљ супротставити се Украјини, напротив, био сам саветник тамо, искрено сам на њиховој страни – говорио сам им: „Спасите животе, спасите суверенитет, спасите територију. Будите неутрални. Не слушајте Американце.” Цитирао сам им познату изреку Хенрија Кисинџера: „Бити непријатељ Сједињених Држава је опасно, али бити им пријатељ је – погубно.” Исто вреди и за Европу.

И ето сад, неколико речи о Трампу. Трамп не жели наследити губитничку позицију. Зато је вероватније да ће се овај рат завршити, јер ће се Трамп и председник Путин договорити да га окончају. Ако се Европа и даље буде понашала ратоборно, то неће много променити. Рат се приводи крају, па реците то својим колегама. Готово је. И то зато што Трамп не жели носити на леђима губитнички терет. Није то никакво морално просветљење – он једноставно не жели бити везан за губитничку ствар.

Онај ко ће највише профитирати од скорашње нагодбе је сама Украјина. Друга је Европа. Ваша берза последњих дана расте због тих, како овде неки кажу, „страшних” вести о преговорима. У овој дворани то можда изазива згражање, али то су заправо најбоље вести које можете добити.

Ја сам покушао подстаћи неке европске челнике да разговарају директно са Москвом. Већина њих ме није хтела слушати. Уместо да посећујете Kијев, отиђите у Москву, разговарајте са својим руским колегама. Па ви сте Европа, 450 милиона људи и привреда вредна 20 билиона долара. Ви бисте требали бити главни привредни партнер Русије.

Успут, ако некога занима како су САД дигле у зрак Северни ток, радо ћу о томе разговарати.

Русофобија убија Европу

Трампова администрација је у суштини империјалистичка. Велике силе доминирају светом. Они ће радити шта хоће тамо где могу. Биће далеко ефикаснији од посусталог Бајдена и прекинуће губитничке пројекте онде где им се не исплате. Тренутно постоји више жаришта, попут Блиског истока. Не знамо што ће се даље догађати.

Да је Еуропа имала нормалну политику, могла је зауставити рат. Могу вам и рећи како, али рат са Kином исто је опција, па не тврдим да улазимо у ново доба мира. Само кажем да настаје друкчија политичка констелација у којој би Европа требала водити сопствену спољну политику.

Не само спољну политику русофобије, него реалну политику која разуме положај Русије, положај Европе и америчку логику, те настоји избећи да САД не „окупира” Европу – што није немогуће, да се разумемо. Не шалим се и они се не шале. Европи треба права спољна политика, а не пристајање да се „нађемо на пола пута” с Трампом. Ако вас занима како то изгледа, назовите ме касније.

Ви ћете још дуго бити комшије с Русијом, зато се с њом договорите. Постоје стварни безбедносни проблеми, али бука и русофобија не решавају ваше безбедносне проблеме нити придоносе сигурности Украјине. Само су изазвали милијун жртава у Украјини, у овом америчком авантуризму на који сте ви пристали – а затим постали најгласније присталице – и ништа се није решило”, закључио је професор Џефри Сакс у дворани Европског парламента.

---

Извор: Слободна Далмација