Јесен арапског „пролећа“ – зашто је пао Морси

Амерички експеримент познат као „Арапско пролеће“ је, за сада, доживео политички неуспех у Египту. Америка и Запад, међутим, не одустају и не желе да признају неуспех свог експеримента. Америка и њени западни сателити не одустају од директне контроле у арапским земљама, чак, као у Египту, и када се уради све што вашингтонска администрација жели и планира, а цена тога и било каква перспектива милиона људи уопште није важна.

Званична верзија је да, упркос проглашеној успешној демократској револуцији пре две године, Египат мора да поштује народну вољу исказану на улици, изгледа само на улици, и да се таква у основи насилна смена власти проглашава демократијом, демократском транзицијом. Војни дрзавни удар у Египту је чак проглашен „демократским ударом“. Сада је, мање више, јасно шта се догодило, али требало би бацити светло на кључне играче у тој драми. Ту су два кључна играча – Муслиманска браћа (или братство) и мрежа невладиних организација окупљених у покрет Тамарод.

Муслиманска браћа су, упркос исламској дефиницији, од самог почетка били кључни инструмент Запада. Тај покрет су 1928. године основали Британци како би се са позиција ислама борили против све јачих секуларних покрета који су били борци за независност Египта. Од тада до данас Муслиманска браћа су, у ствари, под директном контролом пре свега Велике Британије а потом Америке као финансијера. Када је пуковник Гамал Абдел Насер као секуларни лидер извео државни удар 1952. године и збацио монархију, Муслиманска браћа су готово нестала. Насерова власт се, знајући да су Муслиманска браћа инструмент Запада и уствари, ропства, сурово обрачунавала са њиховим припадницима, и тај покрет је готово био нестао. До обнове долази негде крајем 70-тих и почетком 80-тих година прошлог века, када су Британија и Француска дошле на идеју да се оживи исламски покрет који би био база за муџахединске формације које би се бориле у Авганистану против Совјета. Америка је прихватила ту идеју а логистику су обезбедили Египат и Саудијска Арабија. Касније долази до стварања огранака Муслиманске браће у свим исламским пре свега арапским земљама а у различитим формама. Једна од тих организација је и палестински Хамас. Званично, проглашени су за непријатеље Запада и западне цивилизације, а иза сцене су живели од западних пара и западних клијената, и били кључни инструмент западне политике, док је Египат био база и идеолошки лидер Муслиманске браће.

С једне стране, Запад је доводио своје лидере, званична власт је била кључни амерички савезник а, с друге, Муслиманској браћи је пристизао новац са разних страна. Њихова популарност је нагло скочила у јавности када је у време председника Хоснија Мубарака Египат прихватио шок терапију ММФ, чиме је почела ововремена економска и социјална криза у тој земљи. Као парадржава, брзо су се наметнула Муслиманска браћа са својом мрежом бесплатне здравствене заштите, али без чекања у реду, продавница и низа социјалних служби прикривених кроз мрежу исламских хуманитарних организација. Муслиманска браћа су тако за милионе људи постали једина нада и, захваљујући доброј унутрашњој организацији, постали су прихватљива алтернатива држави. Временом су постали најорганизованији и најмоћнији покрет у земљи.

Мубарак је тога био свестан и кад год је могао „ударао“ је по Муслиманској браћи, хапсио, трпао у затвор и забрањивао. Браћа су, међутим, опстала као резервна варијанта Запада. Уствари, требало је да они буду носиоци још једне необичне идеје Запада – тачније Британаца и Француза а коју је Америка прихватила. Реч је такозваној исламској социјалдемократији, која је требало да буде модел за демократију у исламским земљама. И час реализације пројекта је дошао са такозваним „Арапским пролећем“.

Други кључни играч су невладине организације, које је Запад одавно основао и финансирао. Ту је главна организација Кефаја (Доста је) основана још 2004. године. Почетну популарност у јавности стекла је борбом за уставне промене и људска права, а не захтевима за рушењем власти, то је дошло касније. Кефаја је била кључни организатор побуне против Мубарака 2011. године, али, када је створен амбијент, њени активисти су се повукли у сенку и водећу улогу препустили Муслиманској браћи. Сада је поново активирана и у априлу ове године Кефаја мења име у Тамарод (Побуна). Лидери Кефаје, сада Тамарода, кажу да су организовани по моделу „Наранџасте револуције“ у Украјини и покрета Солидарност у Пољској.

Све је, дакле, јасно али остаје ипак питање зашто је срушен Морси. То је у овом часу кључно јер државни удар не значи и револуцију, о којој говори Запад. Уствари, ни 2011. се у Египту није десила револуција, само насилно рушење власти. Морсија су срушили исти они који су срушили и Мубарака иако су Морсија донедавно славили као „првог демократског председника Египта“, као „умереног муслимана“, припадника Муслиманске браће и човека који је школован у Америци. Све је, дакле, ту. Изгледа, међутим, да су Американци и Запад потценили Морсија. Погрешна процена. Он јесте амерички ђак, али проблем је што они који су се школовали у Америци, дакле боравили довољно дуго, најбоље и знају каква је Америка и у основи нису баш одушевљени и имају извесно подозрење. Једини изузетак је председник Грузије. Најверније америчке слуге су курсисти, а не стварни амерички ђаци. Уз то, показало се да Муслиманска браћа сматрају да су они победили а не Морси, па је он морао да спроводи њихову, а не своју политику, што је ослабило његову стварну моћ.

Основна грешка је, утисак је, то што су Морси и лидери Муслиманске браће били уверени да је сада, када су освојили власт у најмоћнијој арапској земљи, дошао час да они спроведу своје, а не америчке планове. Морси је имао амбицију да створи свој блок међу исламским земљама који не би био под америчком контролом. Кренуо је тако пре свега у стварање блока, савезништва са Катаром и Турском, чије су власти изузетно блиске са Муслиманском браћом. Морси је, знајући шта је ММФ, одбацио нови кредит Фонда и за финансијску подршку се обратио Катару, Турској и Саудијској Арабији. И добио је ту помоћ.

Од Катара и Саудијске Арабије је добио шест милијарди долара, од Турске једну милијарду а Либија, чија је власт под контролом Муслиманске браће, је дала две милијарде долара некадашњих Гадафијевих пара. Стварање тог засебног блока је против америчких интереса, а значило би остамостаљивање Муслиманске браће. То се није могло дозволити.

Одлука о смени Морсија је донесена још пре неколико месеци када су почеле и припреме. Слабљење турског премијера Ердогана је део тих припрема, Потом је дошла „наредба“ Америке емиру Катара Хамаду бин Халифа ал Танију, човеку веома блиском Муслиманској браћи, да абдицира у корист свог сина Тамима. И, што је још важније, оставку је морао да поднесе и дугогодишњи председник владе и министар спољних послова Катара Хамад бин Јасим ал Тани. Тај човек је био кључна личност Муслиманске браће и годинама најутицајнији у Катару. Морсију је очигледно било јасно шта му се спрема, па је онда покушао да одобровољи Америку. Затворио је амбасаду Сирије у Каиру, позвао на војну интервенцију у тој земљи и на крају признао Косово. Пристао је, такође, и на америчке захтеве да именује нову војну команду и нови састав Врховног уставног суда. Да именује оне који су га и скинули са власти и извршили државни удар. Уз то, прихватио је да Америка у Египту распореди неколико хиљада својих војника. Све је то било сувише касно и недовољно.

Морси је морао да оде.

Морсија и његову власт је било релативно лако скинути и још лакше пробудити енергију народног незадовољства. Покрет Тамарод је за само месец дана успео да организује девет хиљада протеста широм Египта. Морси и његови су довели Египат до потпуно економског колапса и нису успели да успоставе елементарни ред у земљи. Морси је, уз помоћ коју је добио за годину дана потрошио и двадесет милијарди долара државних резерви, али ништа није помогло. У земљи у којој ни један њен становник, како се говорило, не леже у кревет гладан за свега три године од „револуције“ сада је 14 милиона гладних. Незапосленост је порасла а међу младима од 15 до 29 година старости без посла је њих 82 одсто. Систем је срушен током „Арапског пролећа“ 2011. године и ту није било помоћи. И то су типичне америчке „револуције“: садашња Америка може да руши власти и све финансира штампаним доларима, али нема снаге нити жеље да обнови урушено друштво.

Сада је очигледно све јасно, па се намеће питање шта даље, шта ће се даље дешавати. Многи хроничари су склони да верују да је државни удар у Египту почетак краја такозваног политичког ислама. Сигурно је да ће многе ствари сада бити другачије, али Запад не одустаје од политичког ислама. То је велики пројекат на чијим темељима се гради америчка политика у исламским земљама и зато је мало вероватно да ће са Египтом бити и крај политичког ислама. Верује се, такође, да би Америка могла наставити са променама власти у региону које је сама довела. Пре свега се указује на Тунис, где египатски Тамарод већ има свој огранак, а на власти је тамошња филијала Муслиманске браће. Француски председник Франсоа Оланд је, међутим, одмах пожурио и посетио Тунис дајући подршку актуелниој власти, па није извесно шта ће се догодити јер би могло доћи до трговине Америке са кључним европским савезницима.

Очекују се и промене у Турској, мада је то нешто компликванији случај. За разлику од Египта и Туниса, Турска има функционалне државне институције и није распаднуто друштво, па би све то могло много теже да иде. Пре Турске нестабилност би могла да избије у Јордану. Америка, под изговором ризика у Сирији, у тој земљи већ има око осам хиљада војника. Има и очекивања да би могло доћи до промене политике и према Сирији, али то је мало вероватно. Бивши британски шеф дипломатије искусни Даглас Херд каже да је још увек рано судити о значају онога шта се десило, па тако и о последицама. Можда ће, сматра он, бити потребно сачекати и неколико година да би се сагледале стварне последице не само рушења Морсија него и Мубарака.

Ако би за сагледавање последица требало сачекати, већ сада је јасно шта би могле бити намере Запада. Бивши британски премијер Тони Блер – који је постао нека врста гласноговорника западне, пре свега америчке, елите – поздравио је државни удар у Египту јер, иако је, како тврди, поборник демократије, „демократски изабрана влада не значи по себи и ефективну владу“. А, ако влада не успе да уради што се од ње очекује, онда, каже Блер, „народ не жели да чека наредне изборе“. У случају Египта, сматра Блер, државни удар је оправдан јер је земља у хаосу и економском колапсу. За оне који познају западну технологију Блерове поруке наговештавају нови модел у западној спољној политици. То би могла бити једина озбиљна последица експеримента у Египту. Прво дође ММФ и својим „реформама“ уништи економију земље, а то онда прати мрежа невладиних организација, које користе незадовољство јавности и понижења, што резултира сменом власти. То је одраније познато, а оно што је ново на примеру Египта, како то најављује Тони Блер, је право на насилно рушење власти јер „народ не жели да чека наредне изборе“.

Другим речима, инсталира се право на државни удар јер демократија не може да реши све проблеме у друштву. Наравно, све то важи ако је по вољи Запада, тачније Америке. После увођења праксе да међународна елита може да одузме и приватну имовину, као у случају Кипра, сада је на реду и насилно рушење демократски изабраних власти које нису по вољи Запада, чак и у случају када су дошле на власт по жељи тог истог Запада. То истовремено значи да Запад руши два основна стуба својих друштава, светињу приватне својине и демократски изабране власти.

То у овом часу тако изгледа. Тешко је, међутим, рационално судити о пре свега америчкој политици. Има ту много центара моћи, не постоји једна власт, и ко зна какве планове имају ти центри и ко је тог дана утицајнији. Утолико пре што је Египат показао да су и Америка и Запад веома нервозни, немају стрпљења, а нервоза је увек знак слабости.

Догађаји постају бржи од западних модела, а очигледно је да се Запад сада ослања на улицу и да улица на крају диктира западну политику а то није никада извесно на шта ће на крају да изађе. За сада Америка контролише и власт и улицу, и то ће у догледно време тако и да остане јер ни једна друга светска сила није још увек заинтересована да се меша у животе других људи и да намеће своју вољу. Искусни Даглас Херд је зато вероватно у праву, у догледно време не би требало очекивати било какве озбиљније промене иако се много тога десило и „народни“ дух је пуштен из боце.

Извор: Нови Стандард