Kraj jednopolarnog sveta (Aktuelnost Karla Šmita)

Sa krajem bipolarne hladnoratovske ravnoteže poretka koji je ustrojen u Jalti, pojam geopolitike ponovo ulazi u opštu i masovnu upotrebu, na Zapadu kao i na Istoku. Interesovanje za ovu tokom Hladnog rata proskribovanu i zabranjivanu nauku se naglo obnavlja zbog očiglednih razloga. U svojoj knjizi Globalni nered uoči 21. veka Zbignjev Bžežinski, jedan od gurua američke strateške i geopolitičke misli, konstatuje da se istorija, suprotno očekivanjima, „ne završava, već postaje zgusnuta“, a da je „njena putanja neizvesna“. Drugim rečima, istorija se ubrzava i primiče se svom raspletu. Tokovi istorijskih događaja obiluju neočekivanim preokretima i izmiču jednostranim shematskim objašnjenjima.

Kraj paradigme bipolarnog sveta, obeleženog sučeljavanjem dva vojna i ideološka bloka, doneo je i novo geopolitičko prekomponovanje sveta, čiji kraj i ishod još ne naziremo. To, izvesno, nije nova epoha mira niti kraj istorije u sveopštem blagostanju, o kome su sanjali liberalni ideolozi. Njegove neposredne posledice su krvavi sukobi koji, podsetimo se, počinju američkom intervencijom u Persijskom zalivu, u bivšoj Jugoslaviji i na teritoriji Sovjetskog Saveza, seleći sa dalje ka Bliskom i Srednjem istoku i severu Afrike; demografske eksplozije i migracije ka srcu Evrope; politička i ekonomska kriza Zapada, uključujući i onu koja preti raspadom Evropskoj uniji; naglo i, čini se, nezaustavljivo opadanje moći SAD; povratak „religijskog fundamentalizma“, uopšte veroispovesti kao faktora moći (na primer, u vidu „lažnog islamskog kalifata“); neslućeno rasplamsavanje terorizma širom sveta i hantingtonovski „sukobi civilizacija“. Ovi događaji, praćeni milionskim žrtvama, obeležili su kraj jednog i početak novog veka. To nije poslednji razlog savremene rehabilitacije geopolitike i obnavljanja zanimanja za spoznajne perspektive koje ona nudi.

JEDAN POKUŠAJ DIFAMACIJE

Tokom 90-tih godina i u našoj javnosti, na stranicama štampanih medija, raznovrsnim forumima pa i na naučnim skupovima, vodila se prilično žučna rasprava o utemeljenosti geopolitike kao nauke. Tada su predstavnici „liberalne i građanske Srbije“ sistematski demonizovali zagovornike geopolitike kao „fašiste“ ili barem one koji naginju fašizmu – kao kriptofašiste. Geopolitika je, ukratko, anatemisana kao „fašistička nauka“. Eho te polemike i tipičan primer takve difamacije nalazimo u predgovoru Dragoša Kalajića za knjigu Vreme imperija (Beograd, 2002), gde se posebno apostrofira istup „jednog univerzitetskog poslužitelja nekad marksizma-lenjinizma a danas mondijalizma“ (globalizma). Reč je o istupu „borca za ljudska prava“ i „jednog od najuglednijih srpskih stručnjaka za međunarodne odnose“, profesora Vojina Dimitrijevića, na naučnom skupu koji je priredilo Savezno ministarstvo odbrane 23. februara 1993. godine u Centralnom klubu Vojske Jugoslavije (istup uvaženog profesora predstavlja odgovor na Kalajićevo izlaganje):

„Vraćamo se na neke prapočetke evropske misli (…) u prilogu gospodina Kalajića operiše se kao sa autoritetima s Kjelenom (reč je o Čelenu, prim. D. K.), švedskim geopolitičarem koji je bio izuzetno popularan u Nemačkoj, naročito nacističkoj (…) Kjelen je tipičan geopolitičar škole `Blut und Boden`, sklopa države kao kombinacije krvi i tla. Pitanje je da li na takvoj jednoj osnovi, neću da se povinujem modama, bez obzira, dakle, što Kjelena više niko ne pominje, može da se zasnuje procena situacije koja bi imala veze sa stvarnošću. Ili Karl Šmit, jedan od najuglednijih i verovatno najinteligentnijih podržavalaca Hitlera, čija je čitava teorija politike zasnovana na večitom odnosu neprijatelja“ (Vojin Dimitrijević: Šta posle marksizma-lenjinizma).

Zašto je zaista danas važna geopolitika i da li bi se treblo uopšte baviti izučavanjem radova geopolitičara, uključujući i njene klasike, poput Čelena? I zašto je danas bitan mislilac kao što je navodni „podržavalac Hitlera“ Karl Šmit?

ISTORIJSKE INTUICIJE GEOPOLITIKE

Tokom proteklih decenija geopolitika je postala ne samo nezaobilazno već i najvažnije oruđe za razumevanje vremena u kome živimo i vrtoglavih promena kojima smo izloženi. Danas „geopolitiku (…) pominju sva ozbiljna epohalna dokumenta zvaničnih vladara Zapada (…) ona je sama po sebi zauzela mesto osnovnog interpretativnog modela savremenih političkih i analitičkih elita“ (Aleksandar Dugin: Osnovi geopolitike). Geopolitika je u svom najširem smislu doživela istinski bum, vraćajući se na naslovne strane medija i u analize udarnih vesti. Geopolitiku pritom ne bi trebalo shvatiti kao dogmu, kao spisak jednom utvrđenih i nepromenjivih istina. Ona je pre metod mišljenja ili „pregršt istorijskih intuicija“, koji uključuje čitav niz drugih disciplina i na taj način iznova potvrđuje svoju primenjivost i životnost.

Odgovor na drugo pitanje, koje je na pomenutom skupu postavio Vojin Dimitrijević – ono o relevantnosti misli Karla Šmita – danas pruža desetine studija koje su u međuvremenu posvećene ovom kontroverznom misliocu. Same po sebi, one svedoče o njegovoj „uznemirujućoj aktuelnosti“, bez obzira na to da li su ih pisali zagovornici ili protivnici Šmitove misli. To je, makar na prvi pogled, jedan od paradoksa savremenih političkih nauka: do obnavljanja interesovanja za delo ovog antiliberalnog mislioca dolazi „upravo u vreme trijumfa koncepta liberalne države nad njenim rivalima“ (Saša Gajić). Istup pomenutog „univeritetskog poslužitelja“ ostaje jedino da svedoči o stvarnim dometima naše akademske misli: o njenom upravo tragičnom nesnalaženju u novoj realnosti na kraju XX veka.

Zbog čega je Karl Šmit, nasuprot mišljenju ovog predstavnika akademske javnosti, značajan i danas, možda i značajniji i aktuelniji nego u vreme dok je pisao svoje radove?

LOGIKA KOPNA I LOGIKA MORA

Dualnost kopna i mora predstavlja jedno od temeljnih razlikovanja na kojima počiva geopolitika. To je njena fundamentalna antiteza.

Kako primećuje francuski mislilac Alan de Benoa u svojoj studiji Karl Šmit današnjice (Beograd, 2013), ta suprotstavljenost „nije čisto Šmitova, jer je nalazimo i kod mnogih drugih vojnih stručnjaka, geopolitičara ili eksperata za vojnu strategiju“, ali upravo kod Šmita „`logika kopna` i `logika mora` imaju veći opseg“.

Čovek je pre svega „kopnena životinja“. Sredina mora mu je strana; o tome govori i drevni verski užas koji čovek oseća pred stihijom mora. Do dana današnjeg, „more je ostalo skopčano sa opasnošću i zlom“ (K. Šmit). Tragove tog straha nalazimo u biblijskoj Knjizi postanja. S druge strane, more je, za razliku od kopna, i prostor bezgranične slobode. „Kopno određuje konkretnu slobodu, koja je uvek jedna lokalizovana sloboda, u odnosu na `tečnu` i `bezobličnu` slobodu mora.“ Kopno poznaje granice – more ih, naprotiv, ignoriše ili poništava.

Na još dubljem nivou, more simbolizuje haos, kopno utvrđeni poredak, stabilnost. More je vreme (dinamika), kopno prostor (nepokretnost, fiksiranost). U pitanju su i dva temeljna aspekta ljudske egzistencije. Na razvijanju jedne od ove dve kategorije počiva državna moć: imperije su ili telurokratije (kopnene imperije) ili talasokratije (pomorske imperije). Telurokratije podrazumevaju postojanje prestonice i provincija, talasokratije metropole i njoj u potpunosti potčinjene kolonije. Sloboda mora je i sloboda svetske trgovine, a te dve slobode su „stalno bile povezivane u prošlosti“. „Logika mora je“, zaključuje De Benoa, „logika plime i oseke“.

Iz te temeljne razlike kopna i mora proizilazi i razlika između dva oblika rata – kopnenog i pomorskog. U kopnenom ratu suparnici su armije, a civilno stanovništvo ostaje van sukoba. U pomorskom ratu neprijatelj je celokupno stanovništvo – svaki državljanin suparničke zemlje, pa čak i „neutralna osoba koja održava odnose s neprijateljem“, jer je cilj uništiti njegovu trgovinu, razoriti njegovu privredu i puteve snabdevanja. Otuda su njegove omiljene metode bombardovanje i blokada obala.

Sa stanovišta logike mora, svet je jedan i nedeljiv, pošto je more na strani bezgranične trgovine; more je trgovina, kopno politika. Sjedinjene Američke Države predstavljaju tipičnu talasokratiju našeg doba (nešto ranije to je bila Velika Britanija). Njena vojna sila i danas počiva na nosačima aviona, koji američku vojnu moć projektuju na najveći deo planete (ili je to važilo još donedavno, pre promene ravnoteže vojne moći u svetu). Amerika je talasokratska sila par excellence: trgovačka republika, antiimperija modernista, Nova Kartagina. Otuda je za SAD svet jednopolaran i nedeljiv. „Mi (Amerikanci)“, pisao je Čarls Krauthamer, „živimo u jednopolarnom svetu“.

OD DRŽAVE KA IMPERIJI. TRANZICIJA KA NOVOJ PLURALNOSTI

Krajem tridesetih godina prošlog veka Šmit predviđa da će svet budućnosti biti ili multipolaran ili jednopolaran. U ovom poslednjem slučaju, ukoliko svet zaista postane jednopolaran, biće neminovno podvrgnut hegemoniji samo jedne svetske sile – SAD. Težnja ka obrazovanju jednog i jedinstvenog sveta označava i težnju za ukidanjem politike. „Politički svet“ je, naime, obavezno multipolaran, pošto u njemu postoji odnos prijatelj-neprijatelj, što implicira postojanje najmanje dve različite politike. Drugim rečima, u njemu opstaje „politeizam vrednosti“ (Maks Veber), dok je jednopolarni svet „monoteistički“. „Planetarna evolucija je već dosta dugo vodila jasnoj dilemi između univerzuma i pluriverzuma, između monopola i polipola, odnosno pitanju da li je planeta zrela za globalni monopol samo jedne sile…“ (K. Šmit).

Godine 1932. ovaj teoretičar „totalne države“ i njenog suvereniteta piše da je „vreme države u padu“ i da je „država, to remek-delo evropske forme i zapadnog racionalizma, svrgnuta sa prestola“. Pod državom Šmit uglavnom misli na državu-naciju, onu čije je vreme nepovratno isteklo. Šmit je, kao etatista, uprkos tome na strani države. Ipak, to još ne znači i ukidanje politike, jer je država samo jedan politički entitet, pored drugih mogućih. Pojam carstva (Reich), prema ovom misliocu, veoma dugo je kroz istoriju predstavljao veliku alternativu modelu države-nacije.

Na mesto države, kakvu smo do sad poznavali, stupa „veliki prostor“; to je jedan od njegovih najvažnijih zaključaka. Ova tačka označava prelaz od nacionalne države, sa svojim zatvorenim granicama, na problematiku imperije i imperijalne moći. Pojam „velikog prostora“ je kompleksan i ne možemo ga izjednačiti s pojmom carstva, imperije (rajha). „Veliki prostor“ je centriran oko jednog carstva (imperije), koje reguliše odnose država članica i omogućava „velikom prostoru“ da razvija sopstvenu političku ideju. Misija carstva jeste da organizuje „veliki prostor“ i da ga „štiti od spoljne intervencije“, izbegavajući zamku pukog mehaničkog proširivanja nacionalnog suvereniteta na dimenzije „velikog prostora“. Njihova ravnoteža obrazovaće poredak koji je u stvari „nomos zemlje“.

Suprotnost ovom poretku je univerzalizam. Pozicija SAD u takvom poretku je jasna i nedvosmislena: SAD su sila koja teži unifikaciji sveta, globalnoj dominaciji i poništavanju svih „velikih prostora“, odnosno ukidanju politike. „Što je moguće više trgovine, što je moguće manje politike“, zapisao je Džordž Vašington u svom oproštajnom govoru 1796. Ipak, jaltinski poredak za Šmita nije put koji vodi ka unifikaciji sveta, već označava „tranziciju ka novoj pluralnosti“. Otuda i „redefinisanje NATO“ posle rušenja bipolarnog poretka i „širenje njegovog strateškog koncepta“ ka istoku: cilj je (po svaku cenu) sprečiti formiranje rivalskog, kontinentalnog ili evroazijskog bloka hartlenda.

PLURIVERZUM NASUPROT UNIVERZUMU

Politika je u ontološkom a i u istorijskom smislu starija od države. „Čovek bi prestao da bude čovek kada bi prestao biti političko biće“ (K. Šmit). Otuda ni unifikacija sveta ne može dovesti do ukidanja političkog, koje počiva na antitezi prijatelj-neprijatelj. U tako unifikovanom svetu, nasuprot očekivanjima liberala, rat ne bi nestao, nego bi se pretvorio u građanski rat.

Pokušaji unifikacije sveta zakonomerno izazivaju reakciju u vidu novih podela i fragmentacija, vodeći neminovno ka novim sukobima. Da li to znači da „univerzum“, jednopolarni svet, uopšte ne može biti ostvaren? (Na jednom mestu u svom dnevniku Šmit izražava svoje užasavanje pred tim svetom u nastajanju: „Koliko je grozan svet u kojem više nema spoljašnjeg, već samo unutrašnjeg“.) Današnji događaji, kako izgleda, dopuštaju ovaj zaključak. Pokušaj SAD da ostvare unificirani svet, i to posle niza krvavih ratova od Balkana do Bliskog istoka, danas se suočava s očiglednim neuspehom, uprkos činjenici da država-nacija više ne postoji ili da postoji samo nominalno. U ruševinama takvog „Jednog sveta“ ocrtavaju se konture budućeg multipolarnog sveta, sveta koji će se iznova zasnivati na granicama, koje i pripadaju „logici kopna“.

On može počivati jedino na konkretnom prostornom i teritorijalnom poretku koji je u isto vreme i opšti, prostorno vidljiv poredak – „nomos zemlje“. Mi živimo u vreme odumiranja starog nomosa, a budućnost sveta zavisi od toga da li će „novi nomos zemlje“ biti pronađen.

U međuvremenu, „nasleđe Karla Šmita danas je postalo neodvojiva sastavnica političke i pravne kulture zapadnih elita. Ispostavilo se da je znatno nadmašilo istorijsku konkretiku i prodrlo u one istorijske probleme koji nimalo nisu izgubili na aktuelnosti ni sada (…) (A. Dugin: Četvrta politička teorija). Ako je uopšte moguće govoriti o Šmitovom nacional-socijalizmu, onda bi trebalo imati na umu da Šmit razmišlja u kategorijama „velikog prostora“ i naroda (naroda u množini), dakle ne jednog (nemačkog) naroda, već njihovog mnoštva. Takav stav ga je 1936. godine, u doba Hitlerove strahovlade, koštao akademske karijere.

Ni liberalizam Džordža Buša i njegovog okruženja (kao i njegovih naslednika) takođe nije nimalo šmitovski. Kao pobornici univerzalizma (univerzuma nasuprot pluriverzumu), oni se pozivaju na „logiku mora“ i liberalno nasleđe koje je Šmit snažno odbacivao. U ovoj tački amerikanizam i hitlerizam se zagonetno dodiruju: nacizam je propovedao svojevrsni univerzalizam „arijevske rase“ na štetu ostalih i odbacivao svaku pluralnost. „Neosporno je, ipak, da je zahvaljujući politici koju američka administracija sprovodi poslednjih godina, čisto šmitovska tematika vraćena u prvi plan međunarodne aktuelnosti“ (A. de Benoa).

Izgleda da je porazom liberalnog globalizma u liku Obame ili Hilari Klinton politika unipolarnosti najzad odbačena. Da li će SAD ikad moći prihvatiti realnost postojanja drugih i različitih civilizacija, odnosno šmitovski univerzum zameniti pluriverzumom? Antiteza univerzum-pluriverzum je središnje pitanje oko kojeg se vode politički sukobi i sporovi tokom proteklih nekoliko decenija, a tako će, po svoj prilici, ostati još neko vreme. To misao Karla Šmita čini živom i iznova aktuelnom, vraćajući je u sam fokus naših promišljanja modela sveta budućnosti.

Izvor: Novi Standard