Da li je kralj Milan bio „otac srpske masonerije“

Negde pred svoj definitivni odlazak iz Srbije, dakle prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu, kralj Milan je na jednoj cedulji upućenoj ministru prosvete i velikom masonu Andri Đorđeviću napisao i ove redove: Kao otac slobodnog zidarstva u Srbiji (čudim se da Vajfert i Marko Stojanović danas, kad je kralj primirio sve stranke, čine izvesne teškoće itd.), iz čega se moglo zaključiti da je kralj Milan sebe smatrao ocem slobodnog zidarstva u Srbiji. S kojim pravom? Da je on tu misao rekao za javnost, odnosno za nemasonske krugove, stvar bi mogla nositi ovaj ili onaj karakter, pa dobiti i ovo ili ono tumačenje, ali pošto se sa tom mišlju kralj Milan neposredno obraća jednom velikom masonu, on je svakako imao neki osnov da tako nešto napiše. Prema tome, ovi njegovi redovi nisu bili neki “ćor-fišek”; u njima je moralo ležati i neko zrno istine.

Po mome uverenju, kralj Milan, ako i nije bio mason, morao je “kumovati” obnovi masonerije na ovaj ili na onaj način, samo se pitam da li je to on učinio pre ili posle svoje abdikacije. Moguće je jedno i drugo; ovde su hipoteze takve da se mogu podržavati. Čovek koji je napisao redove “Ja, kao otac slobodnog zidarstva u Srbiji”, izvesno nije mogao biti daleko od masonerije. Koliko joj je onda bio blizak?

Prva hipoteza: Godine 1881. osniva se Radikalna stranka. Pašić i Pera Todorović nisu masoni. Svetomir Nikolajević je izgleda zbog masonstva čak morao i da napusti Glavni odbor Radikalne stranke, jer su radikali svoj Glavni odbor smatrali za jedan tajni komitet, i nisu hteli da trpe da neko tajne deklaracije toga komiteta dostavlja svojoj loži.

Ja sam nekad imao ogroman tekst Nikolajevićeve ostavke, koji mi je poklonila gđa Pere Todorovića, ali sam ga, negde oko 1937. poklonio Duji Nikolajeviću (Dušanu S. Nikolajeviću, sinu Svetomirovom, prim. S.Ć.), jedno da bih mu učinio zadovoljstvo, a drugo zato da bi on o tome dalje pisao na osnovu jednog autentičnog dokumenta, što on, međutim, nije učinio.

Pašić nije bio mason, ali su masoni – radikali bili Paču, Đaja, Vesnić, Milovan Milovanović…

Među starijim radikalima masoni su bili samo Paču, Đaja, Vesnić i Milovan Milovanović, a tek docnije dr Vas(a), I. Jovanović i drugi. Među liberalima 1881. skoro i nema masona, jer Jov(an) Ristić i Vladimir Jovanović nisu bili masoni… Ali iste 1881. osniva se i Napredna stranka, u njoj Milutin Garašanin i Stojan Novaković nisu bili masoni, a u kojoj ipak ima malo masona i za koju je sva jevrejska čaršija, te joj Jevreji redovno daju i ponekog narodnog poslanika.

Postavlja se pitanje: Da li je kralj Milan još tada, dakle oko 1880. pomoću naprednjačke masonerije, hteo da zaustavi val radikalizma i radikalske rusofilije? A pošto je masonerija jedna tipično evropska pojava, nije li kralj Milan, preko masonerije, hteo da jednu zapadnjačku i rusofobsku, a ujedno dvorsku stranku par excellence – kao što su bili naprednjaci – preko bečko-peštanskih loža čvrsto veže za Zapad? Ako bi to bilo tako, onda je borba između naprednjaka i radikala imala sasvim drugačije rezone nego što su oni koje su dosad iznosili naši istoričari, kao što je i radikalsko-naprednjački razlaz pre toga imao svoje dublje korene i sasvim posebne uzroke, a onda bi i fuzija radikala i liberala imala svoje posebno objašnjenje, nije je naravno teško uspostaviti, jer su stariji masoni poumirali, masonske arhive nestale između 1912. i 1950. i mi bismo sad bili upućeni samo na više-manje oštricama nagađanja, jer smo lišeni pouzdanih podataka, dokaza, iskaza itd. Pri tome svemu, ipak valja znati da bi dokazivanje ove hipoteze bilo vrlo teško čak i da su masonske hartije sačuvane, jer bi to pretpostavljalo vrlo pipav rad, tj. moralo bi se voditi računa kad je ko od naših državnika stupio u masoneriju (ili kad je počeo da joj se “udvara”), pa tek onda osvetljavati njegov politički rad i javni stav i objašnjavati ga masonskom ideologijom. Danas je to apsolutno nemoguće preduzeti: Vreme je odmaklo, ljudi su poumirali, oskudica pismenih podataka je potpuna, a svako eventualno tvrđenje bi bilo jedna avantura, odnosno čista proizvoljnost; ali bi možda strane masonske arhive imale poneki podatak ili dokument koji bi dao “polaznu tačku” za dalja, nova rezonovanja (iako ja inače ne verujem da je sva istorija samo u dokumentima i arhivama, ipak više volim dokumentovano izlaganje, nego ono koje je samo čisto logičko).

Masonska vlada Svetomira Nikolajevića svojim nepopularnim odlukama kompromitovala je framasoneriju u Srbiji

Druga hipoteza: Masonerija je devedesetih godina XIX veka u Srbiji ako ne iskompromitovana, a ono svakako jako uzdrmana u svojoj dobroj reputaciji, jer je Svetomir Nikolajević 1894, kao ministar unutrašnjih dela u kabinetu Đorđa Simića, a zatim kao njegov naslednik na položaju predsednika vlade, učinio stvari koje su mu zamerali i masoni i radikali. Za vreme njegove vlade bio je ukinut Ustav od 1888. i vraćen tzv. namesnički Ustav iz 1869, što mu nikada nije zaboravljeno niti oprošteno, i što mu je večito zamerano, a tada je on bio vanredno ugledan mason, njegova je politika stavljena na račun masonerije, pa je tako i nastala ona luda povika na “framasone”, koja je skoro čitavu jednu deceniju činila rad masonerije u Srbiji otežanim… Ali kad je došlo do vlade dr Vladana Đorđevića, kralj Milan se vratio u Srbiju. Stvari sada dobijaju drugi pravac – stišavanje političkih strasti. Svi se pogledom obraćaju na jug, tj. na Makedoniju, gde su čak masonske ustanove “Svetosavska škola” i “Pripravna učiteljska škola” izliferovale veliki broj agenata naše makedonske politike, među kojima je bilo i masona (npr. prota Serafim Krstić, sin slavnog pop-Stojana… i drugi). Sad je pitanje: Nije li kralj Milan možda baš tada doprineo da se masonerija u Srbiji reorganizuje za neke nove zadatke i nije li on tada učinio nešto za sve što bi mu davalo prava da ipak sebe nazove “ocem srpske masonerije”?

Kralj Milan je pokušavao da postane mason preko pariskih loža, jer ga je srpska “bremasonerija” odbila

Mi nismo u stanju da odgovorimo na to pitanje, i mi ga ovde samo postavljamo, a ostavljamo drugima koji to pitanje mogu da reše da ga i rešavaju. Međutim, da bi olakšali taj posao, mi smo razgovarali sa Damjanom Brankovićem, starcem od 87 godina, starim i uglednim beogradskim masonom, koji je još bodar duhom i koji dobro pamti. (On je inače Vojvođanin, možda ne čisto srpskog porekla, studirao je trgovačke škole u Segedinu, bio je trgovački agent i često Pašićev tajni i pouzdani savetnik u stvarima spoljnotrgovinske politike, pa čak njegov spoljno-politički agent u inostranstvu i njegov dobrovoljni politički informator; on zna mađarski, nemački, a čita i govori francuski; ima zdrava razuma, i nije prema meni bio ni zatvoren čovek, čak je stari prijatelj sa mojim ujakom Stoimirovićem. On mi je kazao sledeće:

“Kralj Milan se prebacio kada je sebe nazvao ocem srpskog slobodnog zidarstva. Mi ga zidari nismo cenili uopšte, i to zbog njegove nepostojanosti. On je hteo da uđe u slobodne zidare preko Pariza, ali mu je tamo rečeno da se pariski slobodnozidarski drugovi ne žele teritorijalno da mešaju u nadležnost beogradske lože, te da bi trebalo samo preko nje da uđe u zidare. On je, međutim, insistirao i onda je Pariz pitao nas kakav je on čovek, a mi smo iz Beograda potvrdili da je on nepouzdan.

Od naših vladara masoni su bili Aleksandar Karađorđević i Mihailo Obrenović

Balkanski vladaoci uopšte ne mogu da budu postojani, jer je političko tle veoma rovito, socijalna sredina u stalnome previranju, a Balkan je vetrometina na kojoj je teško biti politički sledstven i apsolutno konsekventan. Zato među balkanskim vladaocima nije ni bilo mnogo “braće”. Od naših vladara su masoni bili knez Mihailo i kralj Aleksandar Karađorđević – ovaj poslednji preko engleskoga dvora, s kojim je bio okumljen. U Engleskoj, Danskoj i severnim zemljama vladaoci su uvek i masoni, pa čak i šefovi masonerije.

Tako na Zapadu, masonstvo je stvar pristojnosti, a biti na Zapadu mason znači imati svedodžbu ispravnosti. Kod nas vam je bilo i ovako i onako. Bilo je i strašnih “štrebera”, koji su se uvlačili u naše redove radi karijere i lične koristi. Ti ljudi nisu poštovali naše osnovne principe – humanost i toleranciju, ali su se pravili da su jako privrženi tim idealima i u stvari radili “svoja posla”. Ne znam da li je kralj Petar I bio mason, svakako da jeste, i to preko Francuske ili Švajcarske, ali ne kroz našu ložu. Stari Garašanin, Ilija, svakako je bio mason, ali ne znam sasvim pouzdano. Sad se spremam da na četrdesetodnevnom pomenu Slavku Dukancu održim govor, jer sam bio bolestan, pa mu nisam bio na pogrebu. Dukanac je npr. bio mason, i to dobar mason. Ali kralj Milan niti je bio brat mason, niti je mogao biti naš otac!”

Na Balkanu nikad nije bilo poštene, prosvećene i jake elite

… Nisam hteo da zamaram starca daljim zapitkivanjima, ali nismo bili ni sami: pored njega su bili njegova gospođa i svastika, mati Stanoja Mihailovića, nekadašnjeg poslanika u Tirani, koji se 1944/5. izgubio negde u emigraciji. Te dve starice su remetile ionako težak razgovor, jer je Branković jako nagluv, te se moralo ludo vikati, a u susednoj sobi je bio i njegov sin, psihopata, koji se nekad bacao sa trećeg boja (sprata, prim. S.Ć.) na ulicu da izvrši samoubistvo, a koji je bio jako neraspoložen i koji me je nervirao. Branković je pokušavao da mi izloži neku svoju naročitu filosofiju, pa mi je savetovao da čitam Larousa Rougiera Ia mustique democratique, Gabriela Hanottcana La democratie et le travail i Homoa La societe de jadis et du present, terajući me da ispišem naslove tih knjiga i da ih potražim… On smatra da sve zavisi od elita, i da na Balkanu nikad nisu mogle da se iskristalizuju i obrazuju poštene, prosvećene i jake elite; međutim, nastavljao je Branković, “narod mora biti vođen i rukovođen – u tome je sve – a kod nas se na to i zaboravljalo, a naročito se nije vodilo računa da je to posao koji zahteva i mnogo pameti, i mnogo hrabrosti i izvanredno mnogo osećanja lične odgovornosti.

Tekst pisan 25.09.1953.

Izvor: Vizionarski