Da li su mogući oružani konflikti između Rusije i SAD

Ruski savet za međunarodne poslove (RSMD), na čijem čelu je bivši ministar inostranih poslova Igor Ivanov, objavio je na svom informativnom portalu ekspertsku analizu problema nuklearnog razoružanja čiji je autor rukovodilac Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose pri Ruskoj akademiji nauka (IMEMO RAN) i profesor Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO), Andrej Zagorski.

Radi „jačanja bezbednosti Rusije” Zagorski je predložio da se –u skladu sa mogućim budućim sporazumom sa SAD – eliminišu balističke rakete i Raketne strateške snage.

Već sutradan je Ruski savet za međunarodne poslove objavio analizu svog drugog eksperta – Valerija Aleksejeva, pod naslovom „Da li je moguć rat sa Amerikom?”.

Aleksejev tvrdi da je sa velikom verovatnoćom u narednih 10-15 godina moguć rusko-američki vojni konflikt!

Dakle, tokom dva dana RSMD ponudio je dijametralno različita scenarija moguće i verovatne budućnosti Rusije. Jedan ekspert RSMD predlaže kardinalne mere za otklanjanje klasičnog ruskog instrumenta bezbednosti, a onda drugi ekspert RSMD govori o vrlo verovatnom ratu sa SAD u najbližoj i doglednoj budućnosti.

Aleksejev prognozira verovatnoću lokalnog vojnog konflikta Ruske Federacije i SAD uz primenu regularnih oružanih snaga sa obe strane. Uslovi za taj pretpostavljeni sukob po Aleksejevom određenju su sledeći:

– vojni konflikt između SAD i RF dešava se na nekom području na periferiji, daleko od centra;

– sukob između SAD i RF je posredovan od neke treće strane koja istupa na strani Amerikanaca, odnosno, vojni sukob RF i SAD ima indirektan karakter. Ova okolnost ne isključuje ulazak SAD u ratna dejstva u završnoj fazi;

– ratna dejstva će se voditi konvencionalnim naoružanjem, što, ipak, ne isključuje mogućnost ograničene primene nuklearnog oružja u nekom trenutku konflikta.

Kao model hipotetične budućnosti vojnog konflikta, ovaj ekspert RSMD je iskoristio petodnevni rat RF sa Gruzijom u avgustu 2008., koji je, u stvari, bio indirektan vojni konflikt SAD i RF.

Za razliku od događaja 2008., Aleksejev smatra da će vojni sukob RF i SAD duže trajati i biti sa više krvoprolića. Mogući vojni konflikt između RF i SAD neće prerasti u totalni rat. Ipak, on može dovesti do toga da svaka od strana u konfliktu rezultate rata proglasi kao svoju pobedu.

Razmatrajući osnovne uzroke mogućeg vojnog konflikta između RF i SAD, Aleksejev polazi od situacije da se do sada mirni rusko-američki odnosi kreću u krug ne dajući prednost ni jednoj strani. Dvadeset godina posle nestanka SSSR-a „lideri Rusije i SAD u suštini razmatraju one iste probleme kao i krajem 1980.-ih: smanjenje napetosti i konfrontacije, obnavljanje pregovora o kontroli naoružanja i uspostavljanje ekonomskih veza”.

Postojeća permanentna konfrontacija između Moskve i Vašingtona bremenita je vojnim konfliktom sa velikom verovatnoćom da do njega dođe, smatra Aleksejev. Sada ni jedna od strana, zapravo, nije sposobna da reši svoje osnovne geopolitičke i strateške ciljeve na kontinentu Evroazije, zato je borba poprimila pozicioni karakter oslanjajući se na faktor vremena.

Posle 1990. SAD su izjavile da imaju nameru da stvore novi svetski poredak. Međutim, postojeći uslovi označavaju realizaciju samo neformalnog američkog liderstva u svetu. Bez obzira na krah bipolarnog sistema, u svetu ostaju na snazi osnovni principi sporazuma Jalta-Potsdam. Nije se promenila ni svetska struktura upravljanja u kojoj, kao i ranije, vodeća uloga formalno pripada OUN-u, preciznije, Savetu Bezbednosti OUN-a, čiji je sastav stalnih članica ozakonjen rezultatima Drugog svetskog rata.

Objektivni razlozi rusko-američke konfrontacije su: postojanje ruskog vojnog potencijala koji je sposoban da tehnički uništi SAD i sposobnost RF da posredstvom SB OUN-a blokira američke odluke.

Rusija ne priznaje američko liderstvo. U tim uslovima, smatra Aleksejev, bez rešenja „ruskog problema” SAD ne mogu da realizuju svoj projekat globalnog svetskog poretka. Rusija istupa kao inicijator formalnih i neformalnih koalicija koje su pozvane da blokiraju politiku SAD. Sem toga, u oblasti izvoza vojne tehnologije, Rusija vodi komercijalnu politiku nezavisnu od SAD. Ona istupa kao donator tehnologija za zemlje koje žele da oforme potencijale sile u cilju suprotstavljanja Vašingtonu.

Aleksejev smatra da je početak nove spirale napetosti donela 1994. godina, kada je administracija predsednika Klintona shvatila da neće uspeti brzo da reši zadatak razoružanja Rusije. Od tog momenta je za Vašington ruski režim postao neprijateljski.

Početkom 2000-ih situacija se samo pogoršala. Ipak, jačanje autoritarnosti u Rusiji ne može biti uzrok konfrontacije, smatra ekspert RSMD, budući da SAD radi realizacije sopstvenih ciljeva redovno sarađuju sa režimima mnogo autoritarnijim nego što je „putinovska” Rusija.

Od sredine 1990-ih SAD pokušavaju da utiču na ruski politički sistem putem stvaranja negativnog imidža naše zemlje kao autoritarne i kriminalne države. Amerikanci u Evropi promovišu mere za suprotstavljanje politici ruskih energetskih kompanija. U Rusiji SAD finansiraju opoziciju pokušavajući da vlasti približe kandidate poželjne za SAD i proučavaju potencijal separatističkih težnji u Rusiji.

Netrpeljivost SAD prema drugom predsedničkom mandatu Vladimira Putina povezana je sa činjenicom da predsednik ne čini ustupke Amerikancima na pozive po pitanju razoružanja, kao i sa saznanjem o nemogućnosti da u doglednoj budućnosti promene ruski režim posredstvom delovanja nesistemske opozicije. Odgovor SAD postalo je pooštravanje politike u odnosu na Rusiju u raznim formama.

Ekspert RSMD smatra da su u takvoj situaciji Sjedinjene Države zainteresovane da poraze Kremlj u regionalnom vojnom konfliktu. Ipak, u takvom konfliktu Rusija neće biti pasivna žrtva američke politike nalik na Jugoslaviju, Irak ili Siriju.

Uz određene uslove sama logika ruske spoljne politike može da doprinese izbijanju takve vrste konflikta, tvrdi Aleksejev. Ruska spoljnopolitička strategija povezana je sa nestabilnošću njenog unutrašnjeg političkog sistema.

Da bi prinudio Vašington na dijalog, Kremlju je potrebno ili naglo slabljenje pozicija SAD ili impresivna demonstracija sile. Idealno rešenje mogla bi da postane pobeda Rusije u regionalnom konfliktu. Unutar Rusije „opšti ispit” omogućiće da se konačno povuče linija ispod raspada SSSR-a i privatizacije 1990-ih godina.

Ekspert RSMD, Aleksejev, nabraja moguće scenarije vojnog konflikta: „treći rusko- japanski rat”, „arktički rat”, „dalekoistočni rat” i t. d. Odmah treba istaći da autor članka isključuje iz vojnog konflikta krizne tačke u SNG.

On smatra da je „sukob ruskih i američkih oružanih snaga teoretski moguć u takvim konfliktnim tačkama SNG, kao što su Krim, Crno more, Zakavkazje. Međutim, takav konflikt neće omogućiti ni Moskvi ni Vašingtonu da reše osnovne političke zadatke. U njemu će pobeda za Rusiju izgledati suviše očigledna, a za SAD – postaviti pitanje o eskalaciji”.

Očigledno da je „petodnevni rat” 2008. podvukao crtu ispod mogućnosti za vojne avanture slične vrste. Aleksejev piše da su „teoretski najviše realan poligon nemiri u Belorusiji izazvani njenim mogućim izlaskom iz Savezne države”, ali zbog nečeg prećutkuje konfliktni potencijal Ukrajine. Naznačeni scenariji ne daju „trećeg zainteresovanog” koji bi istupio kao inicijator slične vrste konflikta od strane SAD. A kao takvog treba li razmatrati Poljsku?

Zato je sumnjiva eskalacija vojnog konflikta oko Kalinjingradske oblasti zbog teritorijalnih pretenzija od strane Poljske ili Nemačke ili pojavljivanja separatističkih tendencija koje će podržati EU. Aleksejev piše o konfliktnom potencijalu problema statusa stanovništva koje govori ruski jezik u Estoniji i Latviji. Ipak, u toj situaciji inicijativa konflikta opet treba da krene od Pribaltika.

Problematičan je i scenario Aleksejeva u odnosu na Pacifički konflikt SAD i Rusije, budući da nema „trećeg zainteresovanog”. U navedenoj varijanti konflikti bi poprimili karakter direktnog sukoba SAD i RF. Kao takav on ne odgovara osnovnim uslovima hipotetičkog sukoba. „Kao dodatni izvor konflikta može da posluži američka podrška separatističkim tendencijama na Dalekom Istoku” – smatra Aleksejev u analizi takve varijante.

Ali, gde su ti dalekoistočni separatisti? Realni separatistički pokreti na periferiji Rusije mogu se ispoljiti samo u situaciji slabljenja centra, odnosno, kada on sigurno neće moći da vodi spoljne ratove.

Takođe je neizvesan ponuđeni scenario Aleksejeva o „Arktičkom ratu”. On smatra da bi kao „treći zainteresovani” za rat mogla da bude Kanada. „Između Rusije i Kanade ostaje konflikt zbog statusa Severnog pola. Potiskivanje malih kanadskih grupa iz ruskog sektora (možda posle napetog vazdušnog okršaja) za Rusiju će izgledati kao „napaćena pobeda” – piše ekspert RSMD.

U najmanju ruku takva varijanta je smešna. Potencijalne neprijateljske kanadske grupe nemaju gde da se utvrde na Arktiku sem na plutajućem ledu. Za sličnu vrstu konflikta na Arktiku nema nekih spornih ostrvskih teritorija.

Od svih razmotrenih, ostaje jedna varijanta koju je autor prilično razradio. Aleksejev smatra da je idealni poligon za vojni sukob RF i SAD rusko-japanski teritorijalni spor. Japan je za Rusiju jak protivnik koji poseduje, ako ne jednakost, onda čak i preimućstvo u površinskoj mornarici na Tihookeanskoj sceni vojnih dejstava. Ipak, faktor ruske avijacije, posebno za strateške namene, čini pobedu Moskve nesumnjivom, smatra ekspert RSMD.

U navedenom konfliktu predstavljen je i „treći zainteresovani”. Jer, u samom Japanu postoje snage koje bi mogle biti zainteresovane za poraz svoje zemlje zbog ukidanja zavisnosti od SAD, sticanja punog suvereniteta i osnivanja potpunih oružanih snaga. Pri posedovanju Vašingtona i Tokija sporazuma o savezu iz 1960. g. , rusko-japanski rat izgledaće kao ispoljavanje slabosti SAD ako ne uđu u rat.

Za Sjedinjene Države taj konflikt takođe može da odigra pozitivnu ulogu. Intervencija Vašingtona u finalnoj fazi mogla bi se prezentovati kao dokaz efikasnosti američke moći i nesposobnosti saveznika da reše problem bez učešća SAD, a takođe i kao zaustavljanje, čak i odbacivanje „ruske ekspanzije” – zaključuje Aleksejev.

U korist „japanskog scenarija” svedoči blokiranje pregovora Moskve i Tokija o teritorijalnom problemu. Kupovina desantnih brodova klase „Mistral” u Francuskoj pokazuje gde upravo Moskva vidi glavnu pomorsku scenu vojnih dejstava.

Ipak, primetimo, odlučujući značaj za sličnu hipotetičku varijantu novog rusko-japanskog rata ima pozicija Tokija. Jer, Japanci su ti koji treba da isprovociraju rat.

Izvor: Fakti