На удару обојеног пуча – хоће ли издржати Српска?

Да би се правилно тумачили „обојени“ процеси у Републици Српској – за сада више латентни него демонстративни и акутно претећи – неопходно је контекстуализовати превратничку проблематику као целину. Ја бих ту издвојио три главна момента.

Прво, шта циљана држава, или друштво, и његови ресурси представљују за режисере „обојене револуције,“ субјект или објект? Да ли се ради о демократском мисионарству и племенитој тежњи да се свим народима света омогући да благоденствују у плодовима општег просперитета? Или је прави мотив нешто друго?

Језиво упечатљив одговор на ово кључно питање пружа Карл Гершајм, председник „Националне задужбине за демократију“ (NED) када говорећи о борби за превласт у Украјини буквално каже: „Украјина је највећи згодитак“ („The Ukraine is the biggest prize“). Овако се не говори о нечему или некоме кога желимо да усрећимо, већ да савладамо и похарамо. Mutatis mutandis, замените Украјину Србијом, Венецуелом или Републиком Српском – сваки од тих „згодитака“ се разликује по вредности, али менталитет и морални кодекс нападача и пљачкаша увек су исти – и добићете врло реалну слику о правој природи процеса који разматрамо. Узгред, Гершајмова карактеризација о томе шта представља Украјина (или Република Српска, или Венецуела) поклапа се са гледиштем министра иностраних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова по истом питању: „Мало озбиљних аналитичара сумња,“ рекао је Лавров пре два дана, „да се овде не ради само о судбини Украјине, већ да је Украјина само кориштена, и даље се користи, као пион у геополитичкој игри.“

Друго, у овој игри, по прописаним правилима, учесници нису равноправни. Нема фер понашања и шпил карата је намештен против стране која је предодређена да изгуби. Мобилисана су сва материјална и пропагандна средства да би се практично гарантовала пропаст жртве. Пре свега, жртви је забрањено да се брани. Како примећује Јелена Пономарјова, када нападнути систем покуша да пружи отпор „Американци укључују све расположиве елементе притиска на руководиоце земаља, и њихове апарате репресије, да би се уздржали од коришћења јаке снаге. Ако, пак, владари не следе препоруке из Вашингтона, онда их склањају помоћу војне агресије, како се то десило у Либији.“

Треће, при свем том избављење из раља „обојене револуције,“ мада сложено, ипак није немогућа мисија. Успех „обојене револуције“ у свакој земљи у основи зависи од поремећаја у систему вредности друштва и погрешне процене неког битног елемента стварности, у првом реду кључних приоритета. Како примећује руски парламентарац Евгениј Фјодоров, наравно из специфично руског угла али опаска није без универзалне примене, да би пројекат „обојене револуције“ у једном друштву узео маха потребно је формирање „негативног јавног мњења и услова социјалног песимизма“. Русија се може заменити Републиком Српском или неким другим предметом оперативне обраде професионалних превратника. Фјодоров додатно указује на значајан допринос фактора као што су „систематско васпитавање некритичког размишљања“ и масовно „упијање пропагандних стереотипа“.

Сличну тезу, да је један од најважнијих бедема заштите од механизама „обојене револуције“ уствари одбрана идентитета нападнутог друштва, развија и руски аналитичар Игор Бојков. Он каже: „Покаже ли се таргетирано друштво као заједница свесних, одговорних и патриотских грађана, а не као бесловесна гомила тупавих потрошача, непријатељ, који се већ устремио на Русију, мораће да одступи. Баш као што узмиче сваки пут кад наиђе на друштво изнутра обједињено и психолошки спремно за борбу. Светао пример тога је Кина“.

Неморамо узимати Кину као светао пример да би разумели поенту Бојковљевих речи и ценили њихову применљивост у овој средини.

Применимо сада ове увиде на неколико варијаната развоја, у догледном периоду, политичке динамике у Републици Српској данас. Угрубо, на видику су три варијанте расплета.

Прва варијанта је одржавање избора у октобру, као што је законом предвиђено. Нема сумње да је то пут којим позиција жели да иде зато што је најудобнији за њу. Али са становишта протагониста „обојене револуције,“ које не бих мешао са опозицијом осим ако се она сама са њима не би слила, ово није безусловно пожељан сценарио. Као што се у теоретским радовима Џина Шарпа јасно наводи, изборни процес је прихватљива опција једино ако је резултат тесан – или би се пропагандно могао убедљиво приказати као тесан – да се комбинацијом популарног притиска одоздо, неумољивом медијском хајком и притиском извана власт натера на политичку капитулацију. Ту се препознаје сценарио Петог октобра у Београду.

У оној мери у којој власт има изгледе да одржи чисту и неспорну победу, примамљивост изборне опције убрзано опада са становишта „обојених демократа.“

Очигледно је да ту имамо један велики проблем у Републици Српској, бар у овом тренутку. Упркос свим инвестираним ресурсима, пројекат снага „обојене револуције“ (да користим један амерички израз за овакву ситуацију) још се није ни одлепио од земље, није узлетео. По свим прорачунима, већ је требало да буде у ваздуху, а њихов авион још увек рула по писти. Ако ову чињеницу тумачите у оптимистичком смислу, да су самим тим најоштрији облици унутрашње кризе преброђени и да се спокојно могу очекивати избори у мирној атмосфери, погрешили сте. То највероватније само значи да ће изборни сценарио бити одбачен у прилог уличног.

Све што подразумева улична варијанта знамо из теоретских списа Џина Шарпа и пук. Роберта Хелвија и из практичног искуства неколико до сада успешно изведених уличних преврата, популарно познатих под називом „обојене револуције.“ То подразумева синергично деловање лажних невладиних организација и преузетих медија, злоупотребу и професионално каналисање масовног незадовољства, креирање доминантне илузије, односно лажне заставе под којом се сврставају и манипулишу масе, персонализација друштвених проблема и сатанизација једне личности као искључиве препреке њиховом успешном решавању, харангирање маса и испирање мозга применом технике провокација – ескалација, окупљање лажног узорка глобалног друштва на централном месту које је најпогодније за медијску манипулацију, инсценирање „варнице,“ то јест инцидента где се десетине или стотине људи цинично жртвују ради „вишег циља“, и – најзад – инструментализација слуђене масе за насилно заузимање симболичних центара власти.

Цео трик „обојене револуције“ састоји се из тога да се заведени грађани, који се користе само као статисти, убеде да су они главне и једине звезде ове продукције. Међутим, управо у тренутку успеха, њихова улога у преврату је завршена и они се шаљу кући. Сцену преузимају професионалци и њихови унапред одређени локални агенти, као Јацењук у Украјини. Они долазе на управу земље, не вољом заведених грађана, него самовољним одлукама страних моћника, као што смо сазнали из конспиративног телефонског разговора где су сва питања везано за кадровску политику будућих марионетских власти у Кијеву била унапред решена, без учешћа једног јединог Украјинца.

Чињеница да овакав сценарио, у овом тренутку, у Републици Српској не изгледа претерано вероватан није повод за опуштање. Ако и јесте тако, то није зато што је супротна страна пасивна. Инфраструктура за извођење „обојене револуције“ у Републици Српској је на месту и сви пратећи елементи активно функционишу. Локални извођачи радова су ниског људског квалитета, али инострани спонзори су професионални, упорни, врло мотивисани да постигну своје циљеве и располажу са импресивном количином готовог новца. Надасве, они су флексибилни и непрестано анализирају опције и исправљају грешке. Поред плана А, они увек имају план Б, који смо управо описали, а у случају потребе – и план Ц.

Шта је, дакле, трећа варијанта, план Ц? Назнаку о томе шта би ово могло бити дао је Емир Суљагић, координатор Коалиције Први март. У суштини, ради се о радикалној проблематизацији статуса Бошњака у Републици Српској и коришћењу тог питања као окидача за интернационализацију вештачки створеног проблема. Цитирам Суљагића:

„Годинама су грађани несрпске националности у ентитету РС грађани другог реда, систематски и системски доведени у положај уљеза у властитој земљи, чија су дјеца изложена асимилацији у образовном систему, имовина изложена пљачки и отимачини и годинама инсистирају на јасном, артикулисаном и политичком одговору на политику коју воде власти у РС-у.“

Ово су у ери доктрине „права на заштиту,“ R2P, врло тешке речи, потпуно независно од чињенице да немају везе са стварношћу. Да би се активирали механизми оружане интервенције самозване „међународне заједнице“ таква веза је непотребна. Довољан је наизглед плаузибилан повод.

Потсетићу вас на само два елемента пре него што кажете да је овакав сценарио фантастичан. У фебруару ове године, високом представнику је било довољно неколико бачених молотовљевих коктела у Федерацији да се позове на фантомска „Бонска овлашћења“ и да припрети да би могао да позове појачања већ размештеним међународним снагама ради „завођења реда“. Сумња ли ико да се сурово угњетавање једне мањине, на које се позива Суљагић, квалификује као довољан повод не само за довођење појачања већ и за њихово драстично коришћење против угњетачких институција Републике Српске?

У случају потребе да се импровизује још драматичнији повод за операцију „завођења реда,“ где би угњетачке установе Републике Српске биле разбијене као колатерална штета, чиме би се остварили циљеви „обојене револуције“ неостварени коришћењем прве две опције, предлажем вам да размислите о следећем. Поред локалних екстремиста, у БиХ је већ присутно неколико стотина ветерана са сиријског ратишта који на овим просторима стоје на располагању истим спонзорима који су их за своје циљеве користили у ратним зонама широм света. Министарка иностраних послова Аустрије, Јохана Микл-Лајтнер, пре неки дан је у Сарајеву изразила забринутост да „све више људи не само из Аустрије, него и из других европских земаља, иде да се бори у Сирији.“ Она је знаковито додала да су у њеној земљи забринути „шта ће се десити када се ти људи врате у своје земље након што стекну ратна искуства у Сирији.“

Грађани Републике Српске би требало да поделе ту забринутост, поготово у светлу коментара господина Суљагића и недавних изјава високог представника. А поред тога и због чињенице – о чему смо се осведочили не само у Дамаску него и у Кијеву – да спонзори оваквих преврата када су у питању сарадници нису ни мало пробирљиви. Од екстремних верских фанатика до неонациста, сви су добродошли уколико се процени да могу послужити непосредној сврси.

Основно питање које смо поставили гласи: хоће ли издржати Република Српска? Сваки усиљени покушај позитивно интонираног одговора, спиновање стварности да би се дошло до успављујућег закључка да „наравно хоће“ и да је „неуништива“, представљао би медвеђу услугу грађанима, неодговорно непоштовање младих људи коју су у њене темеље уградили своје животе и дилетантско затварање очију пред необоривим доказима јасне и непосредне опасности. Зато вас као одговор на питање „хоће ли издржати“ нећу замајавати утешним речима које вероватно очекујете да чујете од мене.

Уместо тога, парафразираћу одговор једног од отаца-оснивача Америке, Бенџамина Франклина, на слично питање које му је поставила једна забринута госпођа, после уставотворне скупштине 1787. године:

„Опстаће, ако је ви одбраните.“

Реферат на научном скупу “Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације“, одржаном 26. априла 2014. у Академији наука и уметности Републике Српске

Извор: Фонд Стратешке Културе