Нова карта Русије

Година 2013.* не постоји сама за себе. Она је уписана између 2012. и 2014. Саме по себи 2012. и 2014. година нису просто бројке, то су смислови смештени у контекст руске историје. Путин је сасвим исправно рекао да наша историја није почела 1991. године нити ће се завршити 2013. А то значи да руски народ и руска историја представљају извесно узастопно одвијање одређених тенденција, исказа, смислова. И да би се одређивали планови за догледну будућност, да би се говорило о дневном реду за 2013. годину, да би се завирило сто година унапред, неопходно је држати у свести сву пуноћу руске историје. За почетак, треба уопштити раздобље од 1913. до 2013. године.

Немачки философ Едмунд Хусерл говорио је да је време попут музике. Ми схватамо садашњост само као музичку фразу – појединачна нота, узета без претходног и следећег музичког фрагмента, не носи никакав смисао. Она стиче смисао када мелодија почне да звучи. Тако и годину дана живота земље, раздобље живота народа – то је извесна музичка фраза која има значење само у контексту читаве историје у целини, као у музичком делу.

У супротном ћемо слушати какофонију.

Садашња 2013. година је појединачна нота. Део какве мелодије она представља? Да би се о томе говорило, треба појмити историју. Појмити историју као историју народа, државе, политике, друштва, спољне политике, унутрашње политике.

Тада ће и година стећи своје значење, тада се може предвиђати и, полазећи од задате мелодије, почети импровизовање. Пошто се нота, коју узимамо у датом конкретном тренутку, пре тога рађа у свести музичара, а не услед тога што он притиска ову или ону дирку. Он притиска дирку зато што свира мелодију, зато што за њега постоји целина, постоји музика. Те зато и за нас 2013. година мора да постане део целине.

У КОЈОЈ ТАЧКИ ИСТОРИЈЕ СЕ НАЛАЗИ САВРЕМЕНО ЧОВЕЧАНСТВО?

Ми живимо у доба темељне кризе која ће сваког часа прерасти у планетарну катастрофу. Даљи развој по инерцији оних процеса који се сада одвијају, неминовно ће и јамачно довести људе у пропаст. У чему је смисао те катастрофе која нам се сасвим приближила?

Човечанство је достигло крајњи домет друштвеног кретања путањом зацртаном у Ново доба: технички и материјални прогрес, индивидуализам, демонтажа традиционалног друштва и светских религија, либерализам, буржоаска свест, индустријализација, модернизација. Европа и Америка довеле су ту линију до логичке крајности, иза које више не следи модерна, већ постмодерна. Ми живимо у условима постмодерне. Шта то значи? За разне зоне Земље смисао се такође разликује.

За Запад постмодерна означава да су сви главни задаци, које је поставило Ново доба, испуњени. Размотримо у шта се то претворило.

Техника је постала аутономна и ослобођена стега, и кроз извесно време биће створени савршенији механизми и аутомати (киборзи, мутанти, клонови) којима људи више неће бити потребни.

Индивидуа се сасвим отргла од друштва и стала у средиште постсоцијалног система: сада свако може да мисли шта хоће, ради шта хоће, верује у шта хоће, живи где хоће, понаша се како хоће, бира пол, земљу боравка, занимање и идентитет по сопственом нахођењу. На место друштва дошло је постдруштво које се састоји из индивидуа. Идеологија људских права заменила је све пређашње облике колективног идентитета.

Све политичко-економске алтернативе капитализму скинуте су са дневног реда, буржоаско тржишно друштво, где све вредности имају финансијски монетаристички еквивалент, коначно се учврстило као једино могуће. У том друштву све има цену изражену у бројкама, све се продаје и све се купује. Тај поредак новца постао је тоталан.

Индустрија је развијена готово до потпуне аутоматизације главних производних процеса, и средиште економије измештено је у финансијски сектор и сектор услуга. Пројекти и разраде значе и коштају знатно више од саме производње реалних роба. Економија високих технологија – информационих, комуникационих итд. – учинила је индустријску област другостепеном (зато су главни индустријски капацитети измештени из високоразвијених земаља на периферију – феномен делокализације).

Традиционално друштво и све његове установе – религија, сталежи, породица, па чак и полна строго фиксирана припадност – укинути су и демонтирани. Модернизовано човечанство коначно је раскинуло са Традицијом у свим областима људског живота, створивши новог човека, апсолутно слободног од било каквих ваниндивидуалних (социјалних) ограничења. Модернизација је завршила свој програм, и Запад је ступио у постмодерну.

У „другом свету“ (земље БРИКС и друга друштва која се активно модернизују, подражавајући Запад) прилике су квалитетно другачије. Ту се још увек одвија бурна, силовита модернизација и прелазак у постмодерну још није изведен. То значи следеће.

Одвија се буран развој технике и високих технологија с циљем да се достигне Запад у тој области. Пошто нису у стању да развију сопствене обрасце, обавештајне службе тих земаља усредсредиле су главну пажњу на прибављање високих технологија и технолошких тајни ради њихове имитације у сопственим индустријским погонима. Ипак се у свим кључним областима запажа квалитетно заостајање за Западом.

Структуре традиционалног друштва остају врло снажне и стабилне у главнини становништва. Сачувани су патријархални, патерналистички модели, снажне су јавне верске установе, породица и полни идентитет не доводе се у питање. Тек појединачан незнатан постотак прозападних космополитски оријентисаних житеља великих градова (најчешће омладина) тежи опонашању културних клишеа индивидуализма.

Буржоаски односи тек продиру у социјалне структуре и остају подређени националним или социјално оријентисаним моделима економије, а такође се комбинују са широким економским патернализмом. Засад ни издалека немају све вредности финансијски израз. Капитализам тек продире у дубину тих друштава, изазивајући постојани узвратни отпор.

Индустрија се бурно развија (изузев Русије), и те земље постају области силовитог индустријског раста. Главни сегмент светске индустрије премешта се управо у њих, док асортиман, економске технологије и финансијске полуге остају у рукама Запада. Та зона постаје приоритетан простор секундарног сектора производње у светским размерама. Модернизација се налази у раном стадијуму, а не у касном, као у земљама Запада. Ту се одиграва прелазак из традиционалног друштва у савремено друштво, а на Западу – из савременог у друштво постмодерне.

Постоји и трећа категорија земаља, где је модернизација у заметку и где су структуре традиционалног друштва и даље преовлађујуће. У њих спада већина земаља Африке, многе земље Латинске Америке, Далеког Истока, Средње Азије и Тихоокеанског региона. Ту социјалне промене имају спољно (колонијално) обележје и дотичу тек незнатан део становништва, интегрисан (непосредно или посредно) у систем „колонијалног“ управљања.

Читав тај систем са више ступњева доживљава кризу. Западни сектор – кризу постмодерне, исцрпљености процеса модернизације. Даљи изгледи социјалних, културних, економских, техничких и политичких преображаја нису више очигледни, и Запад се све више пита: да није био лажан читав пут западне цивилизације у Ново доба, да није био грешка и почетак „сумрака Европе“, о коме је писао Шпенглер? Техника је истиснула културу, а скупа са њом и сâм људски дух.

То је јако важно: све до јуче Запад није сумњао у то да управо његов историјски пут представља узор за све остале народе Земље, док је данас, у условима постмодерне далек од такве уверености, и суочава се са питањем оправданости свога курса, сумњом у његову истинитост, универзалност и неминовност. На томе се заснива читава философија и култура постмодернизма, која је на Западу постала претежна. То је култура разочарења, сумње, несигурности, колебања, па чак и очајања.

Друштво „другог света“ доживљава кризу сасвим друге врсте. Модернизација покреће масе традиционалног друштва, што ломи уобичајене структуре, али заједно с тим изнедрује талас протеста и свесног фундаментализма, конзервативизма и интегризма. Појава у тим друштвима великог броја сувишних грађана услед високог темпа демографског раста, силовити слом уобичајеног уређења и ширење информационих интерактивних технологија отвара могућност за опсежно изражавање не само модернизационих него и противмодернизационих стратегија. Огроман талас миграната из тих земаља обрушава се на земље Запада, наочиглед мењајући етнокултурну равнотежу. При томе мигранти тек делимично усвајају културни кôд Запада, у који ни он сам више није сигуран, рађајући нове трауматичне социјалне типове – често скопчане с радикалним тенденцијама (укључујући фундаментализам и тероризам).

У исти процес увлаче се и земље најдаље периферије, које такође додатно напајају таласе миграната како у земљама Запада тако и у земљама „другог света“.

Општи демографски успон наочиглед мења структуре планете, а никакве разумљиве матрице за сређивање тих процеса, у светлу смањења природних ресурса у глобалним размерама, наглог погоршања еколошких прилика и све већих захтева широких маса модернизованог човечанства – нема, што ствара критичну ситуацију у свим зонама.

У догледној будућности међусобно преклапање тих двају катастрофалних процеса неминовно ће довести до резонанције катастрофа. Зато се људи све чешће обраћају апокалиптичким сценаријима, предвиђајући „смак света“, „светски рат“ или још неку невиђену историјску катастрофу. Људска историја запала је у ћорсокак, и нико не зна како из њега изаћи. У таквој ситуации несмотрено је и чак недопустиво правити се да је „све у реду“ и „све се одвија по плану“. Ми живимо, балансирајући на ивици…

ИСТОРИЈСКИ ТРЕНУТАК РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

У светлу опште светске кризе и катастрофалних предосећања треба укратко обухватити погледом логику руске историје.

Русија се од давнине до савремености увек трудила да учврсти и сачува своју јединственост, нађе сопствени пут развоја. Русија је у почетку била део Православног света, затим је интегрисана у монголску велесилу Џингис-кана и после XV века коначно стекла независност, поставши самостална државна, социјално-политичка и културна творевина, појединачна посебна цивилизација која спаја како западне тако и источне црте. У руском народу је одвајкада живела вера у сопствену васељенску мисију, а од краја XV века она стиче статус званичне политичке теорије „Москва – Трећи Рим“. Касније, после реформи Петра I, та мисија је преиспитана у световном, европском кључу – као јачање велике континенталне хришћанске силе способне да конкурише с европскими државама и империјама Истока за утицај на светску политику.

У ХХ веку та руска мисија после револуције из 1917. године уобличена је у идеју светске револуције, где је Совјетски Савез поново замишљан као штаб васељенских преображаја човечанства посредством изградње праведног и слободног друштва, „раја на земљи“.

При томе је у свим етапама Русија увек истицала своју принципијелну различитост од Запада, Европе. У почетку је то имало верско обележје (православље – насупрот католицизму), касније – супарништво с европским силама за политички утицај, и најзад, поимано као конкуренција двају идеолошких лагера – социјалистичког и капиталистичког.

Постојање посебне мисије и опозиција Западу били су неодузимиве константе читаве руске историје, њен осовински вектор.

Криза савремене цивилизације, у чијем средишту несумњиво стоји криза самог Запада и општељудског модела који он намеће у планетарним размерама, по логици руске историје представаља сасвим очекиван и предвидив догађај, а такође стање историјског процеса, јер је управо томе увек била супротстављена Руска (стари назив Русије – прим. прев.), на различите начине изражавајући своје неслагање у овој или оној етапи. То значи да се руска историја увек заснивала на интуитивном осећању да Руси носе у себи алтернативни план цивилизације, спасење и избављење од оних катастрофа којима је Европа бременита.

Зато се у садашњој етапи историја Русије поново обраћа принципијелној теми: одбацивању Запада с његовом претензијом на универзалност (а у нашим условима то значи избегавање оне катастрофе којој се Запад сасвим приближио) и формулисању алтернативног курса светске историје, заснованог на осмишљавању историјског руског искуства и узимајући у обзир интуитивну руску мисију која оживљава ту историју.

Руси су предосећали да су створени за то да у критичном тренутку спасу свет од неминовне пропасти и покажу народима пут ка идеји и духу који избављају од слома.

Са тог становишта читава руска историја доводи управо до нашег доба, када криза постаје глобална и захтева радикално решење. Према томе, садашње време и јесте руско време. Време да се каже своја убедљива, главна реч у светској историји.

Наступа онај тренутак када Руси морају да спасу свет. Чим ми постанемо свесни тога, пред нама ће логички почети да се развија акциони план за препород Русије, који одражава основне стране руске мисије и даје одговор на катастрофалне изазове времена и услове глобалне кризе.

Руска историја нам указује да је данас дошло време за проглашавање руске идеологије, коначне формулације Руске идеје.

ПОЛИТИЧКИ БЛОК

Који су принципи руске идеологије?

Русија је све, остало је ништа. Нема ничега вишег од Русије. То је апсолутна вредност. За њу се може бити спреман на све.

Све снаге које доводе у питање ту главну тезу морају бити или маргинализоване или уништене. У сваком случају, радикално уклоњене са власти у свим областима – политичкој, идејној, економској, културној. Сви морају проћи тест лојалности Русији.

Каква мора да буде власт у Русији?

Власт у Русији мора да буде руска, јака, паметна и делотворна.

Руска – значи да се заснива на логици руске историје, да је укорењена у љубави према руском друштву, руском идентитету, религији, култури, психологији. Без љубави према Русији власт ће бити неруска.

Јака – значи да мора бити суверена и не сме допуштати никакве компромисе ни полумере у односима с опозиционим снагама и кршењима успостављеног руског поретка.

Паметна – значи да се мора заснивати на руској философији, мора стално интелектуално да расте, да буде компетентна у оној мери у којој то захтевају одговори на изазове савремености.

Делотворна – значи да мора да поставља себи задатке, означава их разумљиво, а затим да се залаже за њихово спровођење.

Какав мора бити политички систем Русије?

У критичним условима неопходна је национална диктатура са потчињавањем свих грана власти једном средишту управљања. Може се сачувати постојећи формат председничке републике. За вршење ауторитарног управљања тај модел одговара.

У далекој перспективи целисходно је размотрити питање обнове монархије.

Ауторитаризам у стратешким питањима мора бити компензован проширењем овлашћења у питањима локалне самоуправе, земски принцип (земство – локална самоуправа у царској Русији – прим. прев.). Власт мора да немилосрдно уништава корупционе сегменте елите, почев од самог врха. Она мора бити идејна.

При томе власт мора да полази од приоритета руског народа као главног субјекта историје. Зато она мора бити народна и у одређеном смислу демократска.

Руска револуција

До руске власти може се доћи како еволуционим (конзервативним) тако и револуционарним путем. Не треба да искључујемо ни једно ни друго. Најважнији је резултат.

Каква треба да буде руска држава?

То мора бити држава империјског типа – која је централизована у стратешкој сфери и допушта широку разноврсност облика самоуправе на доњем, регионалном, општинском ступњу. Разни региони могу се разликовати у нормативима локалног живота, узимајући у обзир регионалне, историјске, културне, етничке и конфесионалне особености. Најбољи представници свих регионалних друштава морају да се слободно интегришу у општу државну елиту ако докажу своју лојалност држави, висок културни ступањ, оданост Русији и делотворност.

СОЦИЈАЛНИ БЛОК

Које су основне црте будућег руског друштва?

Друштво мора бити колективистичко, општа добробит мора бити постављена радикално изнад индивидуалног благостања.

Друштво мора бити духовно и идеално оријентисано, а не материјалистичко нити потрошачко.

Друштво мора бити солидарно, а не отуђено. Друштво мора бити поштено, а не лажљиво нити корумпирано.

Друштво мора бити такво да у њему једни друге уздижу, а не понижавају.

Друштво се мора развијати у складу са традицијом, а не упркос њој.

Друштво мора бити руско, а не западно ни глобалистичко.

Друштво мора бити здраво и природно, а не болесно ни изопачено.

Како треба да буде организована информациона сфера?

Мора се организовати руска информациона средина која ограничава приступ западних и глобалистичких утицаја. На границама Русије морају стајати мрежни филтери који спречавају продор западних и глобалистичких информационих токова у информационо поље.

У погледу теме пола Руси морају бити хетеросексуалци и супротстављати се свим облицима родних изопачености. Здрава породица, рађање деце и љубав мушкараца и жена морају бити неприкосновени основ полног морала. Абортуси се морају забранити.

ЕКОНОМСКИ БЛОК

Руска економија

Економија мора бити не само делотворна него и праведна. Најбоље одговарају рецепти социјалистичке организације засноване макар на прогресивном порезу и праведној расподели радом стеченог међу свим члановима друштва.

Олигархат подлеже уништавању. Државни сектор мора да контролише стратешке области економије, остало треба препустити приватницима, уз захтев ригорозног придржавања социјалне оријентације предузетничке делатности.

Против капитализма

Капитализам је западноевропска појава, сасвим страна руској историји и руском друштву. Капиталистичке моделе Руси су преузимали и они су изазивали масовно одбацивање. Либерализам и капитализам морају се одбацити пошто уопште не одговарају руским вредностима.

КУЛТУРНО-ФИЛОЗОФСКИ БЛОК

Однос Руса према Богу

Руски човек мора бити прво Рус и тек потом човек. Он мора да саодноси себе са Богом, Творцем неба и земље, и да гради свој живот на основу Божјих заповести. Покушај ослобађања од Бога довео је Запад до смрти сâмог человека. Ми не треба да идемо тим путем. Ми треба да оживимо Бога, вратимо се Њему, живимо пред лицем Бога Живога.

Хуманизам и дехуманизација

И хуманизам, и дехуманизација која је дошла после њега – појаве су западне културе, засноване на богоборству и тежњи за ослобођењем човека од духовне димензије и лишавањем Васељене њеног Творца. И једно и друго нама је неприхватљиво. Руса чини човеком припадност народу и вера у Творца.

Техника

Техника данас замењује човека на Западу и у глобалним пројектима. Развој технике не пружа одговор ни на једно уистину важно питање људског битка; битак, љубав, живот, смрт, вера, моралност, лепота – све то нису техничке већ метафизичке појаве. Техника мора бити спуштена с њеног постоља на другостепено место. То није идол нити циљ, то је само средство. Некритичка вера у технички прогрес – то је облик лудила. Сем тога, техника уништава околни свет, па чак и самог човека. Њу је нужно зауздати.

Постчовек

У западном друштву на човеково место постепено долази постчовек, мутант, клон, киборг. Ми морамо да објавимо свети рат тој изрођености.

Религија и њен симулакрум

Данас враћање религији често доводи до пародијских кичастих облика. Уместо изворног откривања Традиције, узимају само поједине њене фрагменте и теже да их комбинују с елементима савремености и чак постмодерне. Та пародија је опасна. Потребно је пробити се до изворне и чисте Традиције без примеса духа савремености.

Како изградити руску философију?

Руску философију треба градити полазећи од руског Логоса. Руски Логос спава у дубини руске душе. Он засад није испољен, а на месту руског Логоса стоји незграпна и бесмислена пародија, некритички копирана са западноевропских узора.

Нама је потребна сопствена руска философија. Први покушај такве философије предузет је крајем XIX века, али је прекинут 20-тих година XX века после успостављања бољшевичке диктатуре. Ми морамо да започнемо другу етапу обликовања самобитне руске философије.

Како Руси треба да схватају смрт?

Руска смрт мора бити у средишту пажње руске културе. Смрт није ни пад, ни потпуни небитак. Смрт је другачија димензија живота, оно што живот чини опорим. Рус преживљава смрт у свом народу, држави, култури и историји. Али је смртан, и то је његова цена за то да буде Рус.

Основи руске културе будућности

Руска култура мора бити месијанска. Руси морају да открију народима света истину, која је њима самима неочевидна. То је месијанство упитаности, а не универзалног наметаног одговора. Руска култура – то је култура загонетке.

СПОЉНО ПОЛИТИЧКИ БЛОК И ОДНОС ПРЕМА ЗАПАДУ

Запад треба одбацивати као катастрофу. То је декадентна цивилизација која је разорила основе нормалног и здравог друштва. Запад је, почев од Новог доба, полудео. Он своје безумље, своје нападе грамзивог освајања и духовног изрођавања, праћене паклом технике ослобођене стега и декаденцијом индивидуализма, шири на читав свет. То се зове „глобализација“. Радикално одрицање од Запада – то и јесте руски одговор.

Криза Запада

Запад је данас у најдубљој кризи. Његов систем вредности се раствара, прождире га техника и потреса економска криза. Ми живимо у доба краја Запада, и тај крај представља закономерни резултат његовог сасвим погрешног пута развоја, који је одабрао у Ново доба. Наш задатак састоји се у томе да по могућности останемо незахваћени последицама његовог неминовног слома.

Европа и САД

Најужаснију појаву западне културе представљају САД, светска империја зла. Европа очајнички покушава да сачува макар мрве свог древног културног наслеђа. У САД нема се шта спасавати, и та ђаволска земља осуђена је на пропаст. Ако се поставља питање о избору између САД и Европе, Русији је ближа Европа. Њој је спасење потребно, али је ми можемо спасити тек пошто спасемо себе саме од Запада, што између осталог значи и од сâме Европе.

Како градити Евроазијски савез?

Народи и друштва постсовјетског простора припадају истој културној матрици, истом кôду. Сличност је у свему: у економији, демографији, историји, обичајима. У основ Евроазијског савеза треба ставити принципе геополитичког културног, стратешког и економског јединства.

Геополитика претпоставља јединство цивилизацијског и војно-политичког управљања Евроазијским савезом.

Култура – откривање заједничког културног кôда свих друштава која улазе у Евроазијски савез. Економија мора бити заснована на општем Царинском савезу и јединственој валутној зони (евроазијска рубља). Сâм Евроазијски савез могућ је само у општој структури вишеполарног света.

Вишеполарни свет

Ради стварања вишеполарног света треба се објединити са свим земљама које одбацују једнополарност, хегемонију САД и глобализацију.

Вишеполарни свет треба да се састоји из неколиких цивилизација: северноамеричке, европске, јужноамеричке, евроазијске, арапско-муслиманске, континентално-муслиманске, афричке, индијске, кинеске. Цивилизације образују полове или „Велике просторе“.

Какав мора бити однос према Истоку?

Проблеми земаља Истока умногоме су слични онима са којима се суочава Русија. Али постоје и разлике. Одговори на те изазове у Русији и земљама Истока могу бити слични, али се могу и разликовати, као што се разликују наше културе и религије. С Истоком је неопходан садржајан и добронамеран дијалог.

Исток данас унеколико иде путем Запада и модернизације, унеколико све јасније увиђа сопствене културне особености. Тај двојаки процес у свакој земљи Истока се одвија у разним сразмерама. За Русију су ближа она друштва Истока где Традиција игра водећу улогу и подређује себи модернизацију.

В Л А С Т

Власт и историја

Власт је жижа остваривања историје. Кроз тачку власти пролази нит историје као битка друштва, народа, државе. Власт је зато света.

Власт и геополитика

Русија је Хартленд, средишња земља, и мора да заснива своју геополитику на принципима Копна. Задатак Копна (Евроазије) у геополитици представља ослобођење од контроле непријатељске цивилизације Мора (данас су то САД и земље блока НАТО) над обалском зоном и избијање на просторе Светског океана, крећући се ка обалама конкурентског геополитичког блока – то јест ка САД.

Русија је својим географским положајем и величином својих територија осуђена на то да независно од било чега води „велики рат континената“.

Власт и друштво

Власт мора бити она која успоставља поредак и учествује у оздрављењу друштва, задајући критеријуме социјалних норми. Власт, будући народна и историјски заснована, мора да диктира друштву какво треба да буде. А оно треба да буде руско, морално, здраво и праведно.

ИДЕОЛОГИЈА

Либерализам

Либерализам је квинтесенција Запада. Та идеологија сасвим противречи руском друштву и руској историји. Та идеологија мора бити одлучно одбачена.

Социјализам

Социјализам знатно прецизније одговара руском друштву од либерализма. Ипак се у западним верзијама он се често разилази са руским вредностима (атеизам, материјализам, слепа вера у прогрес). Мора бити изграђен руски социјализам.

Национализам

Класичан буржоаски национализам и тим пре национализам расистичког типа сасвим су страни руској историји и руском друштву. Он ће довести до разарања етничког идентитета како руског народа тако и других етничких група. Национализам је опасан за Русију.

4ПТ

Неопходно је развити Четврту политичку теорију с оне стране либерализма, класичног социјализма (комунизма) и национализма (расизма). То је изазов за интелектуалну авангарду нове Русије.

Д Р Ж А В А

Растварање државе

Постоје у Русији снаге које позивају на растварање држава у глобалном свету и на препуштање позиција надирућој америчкој империји. Те снаге морају се уништити.

Нација

Русија никада није била нација. Немогуће је изградити нацију без уништавања руског културног језгра и отцепљења етничких зона од Русије. Национализам треба одбацити.

Империја, монархија, демократија

Русија мора бити империја, то јест спајати стратешки централизам и регионални плурализам.

У будућности се морамо оријентисати на обнову руске монархије.

Демократија мора бити органска и земска. Народ мора да саучествује у одређивању сопствене судбине.

Д Р У Ш Т В О

Стратификација

Стратификација друштва по вертикали неминовна је у свим политичким системима. Важно је да горе буду они заиста најбољи, најчистији, најдуховнији, најодважнији, најискренији и најпоштенији, а не они најбогатији, најподлији, најлажљивији и најпокваренији.

Етноси и геосоцијалност

Сви етноси морају да сачувају и стекну право на слободан развој. У првом реду – руски народ. У разним географским сегментима Русије живе разни типови становништва. То треба да нађе одраз у разноврсности модела организовања система живота у заједници на општинском ступњу.

К У Л Т У Р А

Постмодерна

Постмодерна је онај културни облик који замењује Модерну у западним друштвима. Њен смисао је у распаду индивидуалности на делове и појави постљудских типова (ризома, клонова, киборга). Тај правац мора бити са кореном ишчупан из руске културе.

Модерна

Култура Модерне у руској историји била је имитација западног искуства и није проистицала из унутрашњих услова руског живота. Модернизација је вестернизација, позападњачење, и у Русији се одвијала недоследно и није доведена до краја. Никакву модернизацију живота не треба спроводити (изузев чисто технолошких и одбрамбениих сфера). Модерна је облик западне болести. Треба га одбацити.

Традиција

У Традицији – народној, верској, културној, језичкој, етничкој – садржани су одговори на сва темељна питања са којима се човек суочава. Традиција није нешто скамењено, она се развија као што се развија органска целина – као што расте дрво. Традицију је модерна оклеветала а постмодерна исмејала. Одбацивши њих, открићемо право духовно и социјално, културно философско благо. Традиција је наше све.

Архаични слојеви културе њени су корени. Треба их брижљиво култивисати и чувати.

Срозавање

Данас се одиграва потпуно срозавање културе у Русији, коме доприносе њени социјални непријатељи-провокатори. Срозавање културног ступња становништва мора бити заустављено, а непријатељи руске културе уништени.

ИНФОРМАЦИЈЕ

Функција јавних гласила и демократија

Јавна гласила су оруђе изрођавања западног друштва, расипања његовог поретка и стварања система спретно организованих лажи. У буржоаским системима новинари под маском независног становишта изражавају смернице социјалних елита у сенци, које диктирају власти свој дневни ред и кодирају масе које им верују. Руска јавна гласила морају да се ослањају на вољу руског народа и преносе друштву нормативне, позитивне афирмативне смернице руске власти. Информационо поље мора постати поље консензуса власти и друштва, а не зона манипулација провокатора из сенке и олигараха.

Медиократија

Власт јавних гласила мора бити ограничена путем јачања њихове зависности од политичке власти и изражавања истинских народних потреба. Независна јавна гласила не постоје. Она морају бити или државна, или подруштвљена, али у сваком случају њихова припадност мора бити прозрачна. Јавна гласила је неопходно истерати на чистац.

Национална, глобална и цивилизацијска јавна гласила

Јавна гласила могу бити општинска (народно власништво), регионална (мешовит облик својине) и општедржавна (државно власништво). У Русији не треба да се широко растурају глобална јавна гласила.

Интерактив и мрежа

Мрежни облици комуникација представљају највећу опасност за суверенитет Русије пошто их у потпуности контролишу Запад и његове технологије, имају транснационалну природу. Неопходно је градити сопствену мрежну зону, технолошки сасвим независну од Запада.

Превод – Сава Росић

* Текст објављен 28.01.2013. у московском часопису Геополитика

---

Извор: Нови Стандард