Обама је погрешио захтевом да Асад оде

Следи интервју са Збигњевом Бжежинским, некадашњим саветником Џимија Картера за безбедност а сада саветником и пуномоћником у Центру за Стратешке и међународне студије и вишим научним сарадником у Школи за напредне међународне студије Универзитета Џон Хопкинс. Интервју је водио Јакоб Хајлбрун, уредник ТНИ.

Прошло је пет година од почетка Обамине администрације, и сада ви наводите да се Запад ангажовао у „масовној пропаганди“. Да ли се Обама толико меша у сиријски проблем зато што је сувише слаб да би се одупро статус qуо-у? Шта се догодило са Обамом који нас је довео довде?

— Не могу сад да водим неку психоанализу или неку ревизију историје. Он очигледно има тежак проблем на плећима, са свим мистериозним аспектима које тај проблем укључује. Погледајте само тајминг. Крајем 2011. избија сиријски проблем, проузрокован сушом и активностима две познате аутократије на Блиском Истоку – Катара и Саудијске Арабије. Он одједном најављује да Асад мора да оде, без било какве припреме за тако нешто. Онда, у пролеће 2012, у изборној години код нас, ЦИА, која је под вођством генерала Петреуса, организује широку акцију помоћи Катару и Саудијцима и чини све што може како би они успоставили контакт са Турцима. Да ли је то била стратешка одлука? Зашто смо одједном одлучили да Сирија мора бити дестабилизована, а њена влада свргнута? Да ли је то објашњено америчком народу? Затим, крајем 2012. године, равнотежа снага се мења на штету побуњеника и постаје јасно да нису баш сви ти побуњеници „демократе“. И зато се цела политика према Сирији преиспитује. Мислим да се такве ствари морају преиспитати како би било више разумевања за америчку политику.

Историјски гледано, ми смо често помагали побуњеничке покрете: Никарагва, Авганистан и Ангола, на пример. Ако сте неоконзервативац или либерал, ви ћете рећи како је цело то помагање у циљу рушења диктатора. Шта онда фали интервенцији из хуманитарних разлога?

— У принципу не постоји ништа лоше са тим мотивом. Али ја мислим да се мора проценити ризик пре сваке акције. У Никарагви је тај ризик био толико мали због доминантне позиције Америке, а такође није било значајних непријатеља споља. У Авганистану смо мислили да ће Пакистан бити проблем, али смо то морали да обавимо због 11. септембра. Али, говорећи искључиво у своје име, ја јесам саветовао (бившег министра одбране Доналда) Рамсфелда када су му и многи саветовали да упадне у Авганистан. Мој савет је био да упадне тамо, уништи Талибане, и затим оде. Мислим да је проблем са Сиријом њен потенцијално дестабилизујући ефекат на Јордан и Либан, који су рањиви, а постоји и могућност да ће Ирак постати део већих сунитско-шиитских сукоба, и то би могао да буде велики удар и на нас и на Иранце. Мислим да су улози већи, да је ситуација прилично непредвидива и врло је осетљива по сузбијање америчке моћи у Сирији.

Да ли смо ми, заправо, сведоци закаснеле ланчане реакције? Сан неоконзервативаца, када су ушли у Ирак, је био да створе домино ефекат на целом Блиском Истоку, у којем би се режими обарали један за другим. Да ли је ово сабласна реализације те тежње?

— Истина, то би и могао да буде случај. Они се надају да ће на неки начин надокнадити у Сирији оно што су изгубили у Ираку. Али мислим да морамо имати на уму да је ситуација у региону нестабилнија него за време инвазије на Ирак. Тај став деле и сегменти израелске деснице јер сви израелски стратешки принципи најбоље функционишу ако су сви њени суседи дестабилизовани. Сматрам да је то дугорочна формула за катастрофу по Израел јер би нуспродукт тога, ако би се то десило, била елиминација амерчког утицаја у региону, и тада би Израел био препуштен самом себи. Не мислим да је то добро за Израел, и – за мене још важније, гледано из америчке перспективе – то није добро за нас.

Поменули сте, мислим на МСНБЦ, могућност одржавања међународне конференције. Да ли мислите да је то још увек одржив приступ, да би Америка требало да буде убеђена да направи компромис са Кином, Русијом и другим силама како би се постигло мирно решење за овај грађански рат?

— Ако бисмо решавали проблем само са Русима – што мислим да бисмо и морали јер су они делимично укључени – и такође морамо и са Француском и Британијом, које су некадашње колонијалне силе на тим просторима и које су прилично омражене. Шансе за такве преговоре не би биле реалне као што би биле са Индијом, Кином и Јапаном, који су се већ залагали за стабилан Блиски Исток. Те земље би можда могле кумулативно да помогну да се створи компромис у којем, бар званично, не би било победника, али би тај компромис могао да донесе нешто што се предлаже већ више од годину дана. Наиме, требало би да постоји нека врста међународно финансираних избора у Сирији, на којима би могао свако да се кандидује, и то би спасло Асадов образ, али би опет могло да дође до договора да одслужи још један мандат, ако га добије, али не више од тога.

Колико је то реално? Обама је јасно ставио да знања да није одушевљен слањем оружја побуњеницима. Колико је то заиста реално? Да ли можда идемо у правцу веће америчке интервенције?

— Бојим се нагињемо ка неефикасној америчкој интервенцији, што је још горе. Постоје ситуације у којима интервенција није најбоља, али није ни најгора од свих могућих опција. Али оно о чему ви причате јесте повећање помоћи антиасадовским снагама, које су неефикасне. У принципу, то би штетило нашем кредибилитету. У најгорем случају, то би убрзало победу свих оних групација које су непријатељски настројене према нама више него што је то Асад икад био. Још увек не знам зашто смо закључили те 2011. или 2012. изборне године да Асад треба да оде.

Ваш одговор везан за Израел је крајње фасцинантан. Да ли мислите да ће, ако регион доживи преокрет, смањењем америчког утицаја Израел то видети као прилику да се консолидује или ће чак радикализовати своје потезе када Јордан буде у пламену?

— Да, разумем на шта циљате. Краткорочно гледано, мислим да би дошло до тога да се Израел претвори у тврђаву. Али би пре свега било крвопролиће, где би и Израел доживео губитке. Али би тамошња десница на то гледала као на начин преживљавања.

Али, дугорочно гледано, непријатељски настројен регион не можете држати, чак ни да сте Израел, који има нуклеарно наоружање. Израелу би се десило оно што се нама десило у неким ратовима, мада у мањем обиму. Мучите их, изгладњујте их, деморалишите их, проузрокујте „одлив мозгова“, а затим и катаклизму коју не бисмо могли да предвидимо у овој фази, јер не знамо какав ће бити однос снага. Са друге стране, Иран је у суседству. Он ће бити нуклеарно оспособљен. А, чак и да претпоставимо да их Израел саботира, шта је са Пакистаном и другима? Идеја да јака и веома мотивисана држава али са шест милиона људи, контролише цео регион је пуст сан.

Претпостављам да је моје последње птање следеће: ви сте сада у некој врсти опозиције тренутно. Доминантан глас у медијима из редова интелектуалаца је либерално/неоконзервативно језгро, које позива на акцију у Сирији засновану на емоцијама. Да ли мислите да је, чак и после дебакла у Ираку, дебата о спољно-политичким питањима крајње лоша?

— (смех) Мислим да одговор на то питање знате боље од мене, али ћу вам понудити неку нову перспективу. Америка је веома мотивисана и добра земља. Вођена је добрим мотивима. Али је такође земља са екстремно летаргичним разумевањем за светска питања, и још увек се сматра да Америка свуда треба да превлада, ако треба и силом. Сматрам да је доста сложена ситуација, а решења нуде или демагози или људи који су недовољно паметни да предложе нешто смислено; то је нешто што људи не могу да разумеју. Евентуално бисмо имали огроман регионални рат, где бисмо имали више непријатеља него што нас тренутно Арапи мрзе. И то би била катастрофа за нас. Али то није перспектива просечног Американца, који не чита пуно о дешавањима у свету. Ово је земља пријатних осећања, али у њој не постоји никакво знање о спољњем свету.

Извор: Нови Стандард