Од раних дана европске колонизације источне обале Северне Америке почетком 17. века до побуне против британске круне 1776, од грађанског рата 1861-1865. до краја Хладног рата 1989, житеље Сједињених Држава карактерисао је дух оптимизма: „Нама је боље него нашим родитељима, а нашој деци биће боље него што је нама“; „Шта хоћемо то и можемо, само ако се довољно потрудимо“; „Сваки човек има богомдане таленте и господар је своје судбине да их развија у утакмици са другима заснованој на фер-плеју једнаких шанси“. Лузери понекад немају среће, али углавном су и сами криви за злехуду судбину. Ми смо „једна нација под Свевишњим“, суштински добра.

Наведена парадигма, заснована на наслеђу просветитељства, успешно је функционисала нешто више од два века. Већ деценијама, међутим, она је под ударом револуционарне елите скоро искључиво белог, привилеговано буржоаског порекла, која Америку жели да трансформише у носиоца нове визије линеарног успона „прогресивног човечанства“ сходно идеолошкој матрици тзв. културног марксизма. Намећући окове политичке коректности у јавном дискурсу, они теже да избришу разлике између нација, вера, раса, држава, између мушкарца и жене, родитеља и детета, а пре свега између Добра и Зла.

Отровно семе културног марксизма посејано је пре више од једног века, уочи Великог рата, као што је упозорио Освалд Шпенглер у Сумраку запада – премда тај термин још није постојао. После разорног европског грађанског рата 1914-1945, клијање цветова зла почело је у пуном јеку маја 1968. у Паризу, са таласом студентских протеста који се потом проширио на земље и градове са обе стране Атлантског океана.

Семе зла

У Америци је протеклих седмица култур-марксистички хибрид made in USA попримио зрелу форму безочном крађом председничких избора, демонизацијом противника лажних победника и криминализацијом сваког облика отпора њиховој „победи“. Сада предстоји завођење диктатуре носилаца нове, револуционарне Америке под плаштом привидног континуитета постојећег уставног поретка САД. Тај нови поредак личиће на ону Америку која је настала пре четврт миленијума, и која је постојала отприлике до краја Хладног рата, само као што вампир личи на живог човека; али да се вратимо на почетак.

Позне шездесете године ХХ века биле су инкубатор идеја које су имале тешке последице за политичку и интелектуалну путању савременог света, све до данас. Дух негације ауторитета и одрицања од свих норми понашања, дух цивилизацијског самопорицања и деконструкције свега постојећег, већ је лебдео над Западом. Родила се постмодерна идеологија „политике идентитета”, која стапа теорију моћи Мишела Фукоа и мутирани лењинизам познат као културни марксизам. Произвела је морбидну опседнутост расом, родом и сексуалном оријентацијом, специфичним обликом лудила које сада метастазира.

После неуспеха брзог револуционарног преокрета, који је 1968. испрва деловао изгледно, прихваћена је спорија али плоднија стратегија „дугог марша кроз институције” коју је између два светска рата осмислио италијански комуниста Антонио Грамши. У есеју Контратреволуција и револт, првосвештеник франкфуртске школе Херберт Маркузе са одобравањем је констатовао да „дуги марш кроз институције значи пре свега радити против свих етаблираних установа изнутра – али не са циљем њиховог подривања, већ зарад преузимања контроле над њима“.

У класичној марксистичкој теорији мотор историје била је супротност између производних снага и производних односа, између пролетера који је експлоатисан и власника средстава за производњу, капиталисте, који га експлоатише. У културно-марксистичком моделу пролетер је замењен сексуалним, родним, расним, мигрантским и свим другим мањинама. Идеални модел новог пролетера јесте црна, једнонога лезбејка исламске вере која говори шпански, а капиталисту је заменио бели, хетеросексуални мушкарац хришћанске вере. Нови социјални инжењеринг изискује да, без обзира на то колико је ко талентован и колико улаже напора, исходи на крају морају бити исти за све.

Дискурс заснован на рационалним премисама постаје не само немогућ него и забрањен, јер се намеће став да емотивна реакција неке друге стране – да ли ће се неко осећати увређеним, пониженим или маргинализованим – диктира шта је допуштено у јавном дискурсу. Од такве „бриге“ изузети су само белци, а бели мушкарци пре свега. Плод је облик „Храброг новог света“ Алдуса Хакслија у квазилибералној обланди. Следи атомизација друштва у коме се губи осећај групне кохерентности и заједништва и тежи се његовом разбијању на индивидуалне мањине са специјалним правима. Тиме се подрива осећај друштвене кохезије и солидарности, лакше се успоставља контрола на свим нивоима и далеко се лакше манипулише људима.

После свега што се збило на вашингтонском Капитолу 6. јануара и након њега; после свега шта се збило на председничким изборима у Џорџији, Висконсину, Мичигену, Аризони и Пенсилванији 3. новембра (као и у данима уочи и након тих избора); а у целини и после свега шта се широм САД десило после неочекиване победе Доналда Трампа на изборима за председника новембра 2016. – када је уследио четворогодишњи државни удар дубоке државе на легитимно изабраног шефа државе – намеће нам се паралела са претходним случајевима коришћења тобожње претње зарад успостављања тоталитарне контроле. Злоупотреба упада демонстраната у Конгрес 6. јануара 2021. има богату предисторију.

Пожар у згради Рајсхтага, фебруар 1933. Догађај који и данас симболизује импровизовање насиља над парламентом ради увођења тоталитарних режима – Фото: Records of the Office of War Information, 1926 – 1951

Узори новог режима

Француска револуција ушла је у фазу отвореног тероризма првих дана септембра 1792. године, када је масакрирано преко 1.600 наводно политички непоузданих заточеника у Паризу. До данас покољ се зове еуфемизмом les Journées de Septembre („септембарски дани“). Револуционари су тај злочин доследно поновили у десетинама француских градова, тврдећи да тиме бране la Patrie од страних непријатеља и домаћих контрареволуционара. Већина жртава није представљала никакву претњу, али покољи су послужили да се учврсти власт зликовачке клике јакобинаца на челу са Робеспјером.

У преломној тачки Бољшевичке револуције, у августу 1918. године, комунисти су искористили покушај Фани Каплан да убије Владимира Иљича Лењина да би, у року од свега неколико дана, отпочели масовну кампању црвеног терора. Током три године које су уследиле, уморено је на стотине хиљада људи који су обележени као класни непријатељи. Овај талас разузданог терора потом је представљао узор другим комунистичким режимима и покретима унутар и ван СССР-а, нарочито Кини, како да спроводе истребљења наводних непријатеља. По Лењиновој рецептури уништили су на десетине милиона живота у наредних пола века.

Упркос свом неповерењу у аустријског каплара без педигреа, председник вајмарске Немачке Паул фон Хинденбург – конзервативни ратни јунак без мане и страха – 30. јануара 1933. године именовао је Адолфа Хитлера за канцелара. Хитлер је испрва био на челу коалиционе владе у којој су његови националсоцијалисти имали само три министарска портфеља. Четири недеље потом, ментално лабилни холандски комуниста Маринус ван дер Либе подметнуо је пожар који је уништио део зграде Рајхстага. Још увек је неизвесно да ли су нацисти били свесни његове намере и да ли су му намерно допустили да је изврши. Сигурно је да су искористили овај догађај да би месец дана касније на брзину прогурали кроз престрављени Рајхстаг (скупштину) радикални Закон о посебним овлашћењима (Ermächtigungsgesetz). Он је Хитлеру, легално и по Уставу, дао свеобухватне диктаторске моћи. Вајмарски систем је био мртав. Све остало је – сходно устаљеном клишеу – ствар историје.

Демонстрације у Вашингтону 6. јануара махом су биле мирне. Један део учесника протеста, укључујући и инфилтриране левичарске активисте, провалио је потом у зграду Конгреса. Полиција је убила једну ненаоружану белкињу, ветеранку са 14 година службе (која је потом постхумно демонизована у мејнстрим медијима), а још четири особе су „умрле“ у нејасним околностима. Уистину ти демонстранти нису били никаква „крајња десница“, а камоли бели расисти или „неонацисти“. Они су претежно били обични, по свом схватању родољубиви Американци, регуларан обични свет који елите презире. Није било подметања пожара, пљачкања, ни насумичног насиља над пролазницима – као што се протеклог лета свакодневно дешавало у Сијетлу, Портланду и другим градовима.

За сада се не зна да ли су „јуриш“ на Капитол 6. јануара подстицали агенти-провокатори из подземних слојева мочваре америчке дубоке државе, или су њени контролори напросто допустили да се „хаос“ деси да би потом пожњели плодове које су већ очекивали. Како год било, овај догађај – који је корпоративна медијска машинерија одмах уоквирила према унапред спремним клишеима – савршено је одговарао интересима наступајућег режима и његовим кохортама. За само неколико сати тзв. лоши губитници преобразили су се у домаће терористе који врше државни удар.

Контролори америчке перманентне државе су све старе лекције стечене из Париза 1792, Петрограда 1918. и Берлина 1933. здушно применили у овом случају. У томе је исте вечери предњачио сам Џозеф Бајден. Он је у своме изливу мржње звучао као Лењин. „Оно чега смо ми били сведоци није било неслагање“, рекао је он, „није био неред, нити су биле демонстрације. То је био хаос. Оно нису били демонстранти, и да се нисте усудили да их зовете демонстрантима! То је била разуларена руља; то су били побуњеници, домаћи терористи. То је оно што су они, напросто, у основи.“

Остатак Бајденове изјаве је најавио агенду новог режима. „Нереди“ на Капитолу су били прека осуда целокупног председничког мандата Доналда Трампа, јер је он „од почетка покренуо општи напад на установе наше демократије.“ Тиме што је поставио на Врховни суд судије који законе тумаче сходно слову Устава, он је хтео да подрије правду. Његове врло утемељене притужбе да су га шпијунирали званичници Обамине админстрације биле су „напад на америчке обавештајне службе“. А то што је Трамп указивао на хроничну пристрасност корпоративних медија – то је, тобоже, био напад на „слободне медије“.

Амерички председник Доналд Трамп поздравља своје присталице током митинга испред Беле куће, Вашингтон, 06. јануар 2021. – Фото: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images

Наредног дана су Фејсбук и Твитер затворили Трампове налоге, наводно да би га тиме спречили да не „даље потпирује мржњу“ и „подстиче насиље“. Они то нису учинили када је лидер Представничког дома Ненси Пелоси позивала на „устанак“ против Трампове администрације, нити су то учинили када је чланица Конгреса из редова радикалних демократа Алексадрија Окасио-Кортез тврдила да наводно дискриминисаним жртвама система „није преостало ништа друго но да се дигну на устанак“. Нису малим прстом мрднули када је Камала Харис рекла прошлог лета да „немири“ на улицама америчких градова не треба да престану.

У стварности, Трамп ниједног часа није подстицао своје подржаваоце да јуришају на Капитол, а још мање их је хушкао да изврше неки наводни преврат. „Прошетаћемо се низ Авенију Пенсилваније“, поручио им је. „Отићи ћемо до Капитола  и покушаћемо да… нашим републиканцима, оним слабијим… пружимо ту врсту поноса и храбрости која им треба да поново поврате своју земљу. Хајде, далке, да се прошетамо низ Авенију Пенсилваније. Желео бих да вам се свима захвалим… што сте ту, ово је невероватно.“ Иначе, Авенија Пенсилваније води ка Капитол хилу, узвишењу на коме се налази зграда Конгреса. Доћи до Капитола је стандардни модус операнди стотина хиљада, вероватно милиона демонстраната кроз двоиповековну историју САД.

Сама претпоставка да је овај Трампов позив подстрекивао на побуну имплицира да је он сублимирано упутио прикривени миг који је био упућен и видљив само онима који носе капе са геслом MAGA (Make America Great Again). Та сулуда тврдња Бајдена, медијске машинерије и чланова доњег дома Конгреса који су Трампа опозвали по други пут је апсурдна. Она сугерише post hoc ergo propter hoc да Трамп није морао јасно да својим поборницима каже како је желео да се они понашају. Не! Пошто је јуриш на Капитол 6. јануара уследио после Трампових бројних изјава да су избори од 3. новембра покрадени, следи да су те његове изјаве саме по себи довеле до нереда.

Ово је само још једно реторичко оруђе које су јакобинци, бољшевици и нацисти оберучке прихватали, а које сада примењује наступајући амерички режим: било какво изражавање незадовољства са делима или политиком режима равна је издаји, подстицању насиља, чак тероризму. Следствено томе се мора криминализовати и казнити. Ко не прихвата наратив о Трамповој моралној срозаности и криминалној кривици, као и о намери побуњене руље његових поборника да изврше пуч, тај је бедна расистичка свиња која ће сносити последице. „Да се нисте усудили да их зовете демонстрантима!“ (како рече Џозеф Бајден) такође значи: „Да се нисте усудили да кажете да Трамп није подстицао немире!“ и „Не усуђујте се да сумњате у било који део нашег одобреног наратива, сада или ма када!“

„Често се призива историјски пример Немачке – понекад превише често“, написао је 9. јануара у Вашингтон посту Мајкл Бренер, левичарски професор историје. „Али ретко када је то било толико блиско нашој стварности као што је данас.“ Он је у праву, мада не на начин који је намеравао својим исказом. Наша стварност јесте да се васпоставља тоталитарни режим у Вашингтону са активним учешћем свих делова дубоке (перманентне) државе. Што се, пак, тиче обичног грађанства, нови режим очекује од већине Американаца да се понашају као и десетине милиона добрих и цивилизованих Немаца за време нацистичке владавине. Они ништа нису учинили да би наудили Јеврејима и другим назначеним непријатељима Државе. Али они такође ништа нису учинили да би им помогли, или да подрију режим.

Јуриш на Конгрес наговештава нови талас терора против „бедника достојних презира“ (како је Хилари Клинтон назвала Трампове поборнике у јесен 2016), чиме ће се само заокружити спори државни удар који је отпочео чак и пре Трампове инаугурације пре четири године. Под Бајденовим режимом сумњивог легитимитета, федералне службе које су задужене да шпијунирају Американце и да их држе под контролом добиће огромна средства за проширење свог дијапазона рада. Пошто Демократска странка има оба дома Конгреса под контролом, увешће се законске мере које ће им бити неопходне да би држали „домаће терористе“ под будним оком, да их баце у затвор или затворе у луднице. Половина нације ће бити делегитимизована и обесправљена – један део ће злурадо потказивати домаће издајнике, док ће остали грађани остати по страни као „добри Американци.“

Ако и када се ова ноћна мора буде завршила, многи Американци ће тврдити да „нису знали“ и многи ће тврдити да су „само поштовали закон“. Такав мизерни став већ прожима све слојеве некада индивидуалистичког друштва које је освојило Запад и трансформисало континент. Пораз Америке пред тоталитаризмом левице је трагичан, уистину шпенглеровски колапс нечега шта је својевремено много обећавало. Приметан је у немом прихватању бруталне цензуре друштвених медија и идиотских мера везаних за COVID-19. На памет нам падају редови из De Profundis-а Оскара Вајлда, које је јапански премијер Коноје подвукао на самртничкој постељи: „Ма колико да је ужасно шта је свет учинио мени, далеко ужасније је оно шта сам ја учинио самом себи.“

Полицајац хапси демонстранткињу током протеста испред Конгреса САД, Башингтон 06.01.2021 – Фото: Ројтерс

Предстојећа трагедија може бити у америчком интересу само ако ће Американци у наступајућој кризи, којој ће бити подвргнути, постати отпорни на левичарско-неоконзервативни Gleichschaltung и ако се не буду бојали да му се одупру како год буду сматрали за сходно. Нисам оптимиста, али немојмо прејудицирати – тест издржљивости је ту, пред нама. Маске су спале, а рогобатно лице освешћеног (woke) тоталитаризма је сада јасно видљиво свима. Свако ко се осећа Американцем мораће да направи избор и да заузме став. Ово je историјски тест првог реда! Двадесет и први век можда ипак, на прагу треће деценије, обећава да ће бити узбудљиво време за живот.

Дијалектичка синтеза

Лажи на којима почива Бајденова „победа“, она главна и основна, јесте да Бога нема па је стога све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствену амбицију реши сва питања свога постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском, по рецептури Џона Ленона: без раја, без пакла, у свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас. Америка данас указује колико се одмакло на путу остварења сатанске визије „либерално-демократске“ нирване која почива на истим идеолошким премисама као и ранији тоталитарни, антитрадиционални, материјалистички пројекти – од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Броза и Пола Пота.

Данашња Америка није демократска земља ни у једном стандардно прихваћеном значењу тог термина. Свакако није у смислу старогрчког полиса који је праотац модела, нити у смислу америчких очева нације из 1776, нити у смислу било које употребљиве дефиниције тог термина пре или после тога. Демократија је, наравно, неизбежни шлагворт у дискурсу политичке елите која преко четири године спроводи трајни пуч против демократски изабраног шефа државе у Вашингтону, али само као идеолошки концепт заснован на вредновању исхода политичког процеса. Конкретно: „демократска“ је имиграциона политика која сваке године пушта милионе асимилацији неподложних странаца у земљу (који ће пре или касније наравно постати део гласачке машине демократа), али не може и не сме бити легитимна жеља стотина милиона Американаца да такву имиграциону политику подвргну тесту воље већине нације, нпр. у виду референдума. Само залагање за такву јерес проглашава се ксенофобијом и расизмом.

Стари патриотски атавизми – чије смо манифестације видели у САД после 11. септембра – корисни су да би се бели младићи мотивисали да стављају главу у торбу по беспућима Кандахара или Фалуџе. Ти симболи не дотичу стратеге новог тоталитаризма. Попут Марксовог пролетера, они немају отаџбину; нису лојални ниједном народу, ниједној земљи или држави. Спремни су да служе ма којој од њих, уколико могу да је претворе у оруђе сопствене воље за моћ. Године 1792. то је била Француска, а 1917. Русија. Данас су САД њихов омиљени домаћин. Као прво, Америка је данас још увек моћнија од ма које државе. Као друго, политички систем САД показао се невероватно погодним за пенетрацију од стране поборника постхуманог погледа на човека, живот и свет.

Исход пуча у Вашингтону јесте западна цивилизација која улази у трећу деценију новог миленијума као сопствена бледа сенка. Захуктали технолошки развој и пропратни раст материјалног стандарда протеклих деценија само прикривају њену културну, моралну и духовну кризу. Та криза, одавно видљива у естетском релативизму и моралном суноврату владајућих елита, најочигледнија је у демографском опадању европских нација (и северноамеричких потомака Европљана), у њиховој неспособности основне биолошке самообнове. Ово је вазда кроз историју био сигуран симптом силазне путање цивилизација на умору, који се, међутим, слави од стране владајућих елита као победа. Феномен без преседана у историји.

Владајућа елита вазда инсистира да су Америка и ЕУ дефинисани заједничким универзалним вредностима, а не припадништвом једној стварној земљи, конкретној заједници и култури пониклој у њој. У оквиру ове парадигме, Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејно-вредносни концепти; Запад је и сам идеологија. Носиоци новог тоталитаризма испилили су се из Марксовог капута. Он је додуше прекројен, али остаје вера у богомдану мисију авангардне елите да манипулацијом политичког процеса усрећује масе и да их штити од присуства неподобних реметитеља, попут 78 милиона „гађења достојних“ подљуди који су гласали за Доналда Трампа.

Исто важи и за „демократију“ за коју се бајденовски пучисти цинично залажу док је безочно силују. Њихов модел даје моћ онима који се најнасилније понашају (BLM, Антифа) и најподлије отимају своју громаду финансијског колача (војно-индустријски комплекс, Силиконска долина). Тзв. право да се буде „различит“ одвело је овај удружени злочиначки подухват у екстремни субјективизам, који сваки облик јавне дебате и усклађености ставова чини немогућим кроз цензуру друштвених мрежа. Ни Гебелс ни Орвел о овако савршеном склопу контроле нису могли да сањају.

Трампове присталице током молитве испред америчког Капитола, Вашингтон, 06. јануар 2021. – Фото: Win McNamee/Getty Images

Предуслов српског опстанка

Самомржња западних елита на обе стране Атлантика, разуздана демонизација противника, реторика тобожње слободе без икакве одговорности према ближњем, хедонизам уместо заслуженог задовољења стварно људских потреба, култура неодговорности насупрот пунолетној уздржаности, фатално су подрили темеље друштава Европе и САД. Америка је сада у зрелој фази моралног распада. Суштина културног марксизма, то смо у данашњој Америци спознали ових дана, јесте принцип да не постоји „истина“, постоји само моћ.

Пре сто година, Лењин је ову чињеницу свео на просто питање кто-кого, односно „ко ће кога да кокне?“ Ми или они. Бесмислено је за нормалне људе да унедоглед анализирају хипокризију, злочиначку праксу и либерал-нацистички програм Бајденових хендлера. За њих је право уништено у корист „правде“, а правда је само и искључиво моћ коју они сами имају (или намеравају да сада зграбе) да спроводе свој тоталитаризам. По њима није расизам да се у дистрибуцији моћи фаворизују црнци над белцима, криминалци над пореским обвезницима, хомосексуалци и остали LGBTQ перверти над нормалним мушкарцима и женама и природним родитељима деце, илегални уљези и мигранти над староседеоцима чији су преци своје земље насељавали вековима, њих градили и за њих гинули, и тако унедоглед. За њих је „дијалог“ само допуштени дискурс за остварење дугорочне стратегије потпуне контроле. Супротстављати им се логиком и рационално утемељеним дијалогом је узалудно колико и бранити се перорезом од калашњикова.

За Србе на обе стране Дрине, безрезервно и бескомпрописно одбацивање културне и вредносне матрице „председника Џозефа Бајдена“ и његових мочварних контролора предуслов је опстанка нације. Буквално. Ово, наравно, изискује трајно неприпадање не само НАТО пакту него и Европској унији као институцији која представља отелотворење злокобних идеја европске самомржње. Да би опстали, Срби морају да се по сваку цену држе по страни од трансатланских, бриселско-вашингтонских механизама за млевење свих облика идентитета, културе, традиције и морала утемељеног на колективном сећању истинских, на крви, миту и вери заснованих заједница, на наслеђу Атине, Рима, Константинопоља и вере у Христа.

Ова битка, не по први пут, није само српска.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Пад Америке пред тоталитаризмом и српски опстанак

* Обавезна поља