Početak duge konfrotacije Moskve i Vašingtona

RUSKO-američki odnosi verovatno su ušli u dug period konfrontacije. Ti odnosi su u periodu pre 2012.-2013. već bili na mrtvoj tački teškog uzajamnog jeda. Analiza današnjih interesa elita ukazuje na pravac pogoršanja. Važno je da ta konfrontacija ne preraste u direktan vojni sukob.

Prvo o SAD

Pošto je, kako se činilo, pobedila u hladnom ratu i bezmalo ostvarila san o Pax Americana, američka vladajuća elita pokušala je da učvrsti pobedu, čak i da proširi „američki svet“, pored ostalog i pomoću vojne sile. Međutim, Amerikanci i njihovi saveznici pretrpeli su politički poraz. Kriza 2008.-2009. urušila je verovanje u liberalni model ekonomskog razvoja, koji se zasnivao na Vašingtonskom konsenzusu i povezivao sa SAD. Ispoljeni raskol američke elite, koji je pokazao neefikasnost u novim uslovima političkog modela SAD, naneo je još jedan udarac američkoj „mekoj sili“ – spremnosti da se dobrovoljno slede Amerikanci, da se oponašaju i da im se drugi potčinjavaju.

Svi ti neuspesi dešavaju su u svetlu naglog uspona „novih“, pre svega Kine, koji se ispoljio početkom 2000.-ih.

Za deset godina – od početka 2000-ih – svetske pozicije SAD gotovo da su se srušile, ako se uzme u obzir visina na koju ih je podigla umišljenost Amerikanaca i glupost ostalih koji su povlađivali mitu o „unipolarnom“ svetu.

Krajem 2000-ih u odgovornim krugovima američke elite formiralo se mišljenje da Amerika treba da smanji suvišne spoljne obaveze i da se bavi unutrašnjim preporodom. Upravo time se i bavio Barak Obama, ali je izazvao još veći raskol koji se graniči sa mržnjom od strane konzervativnih i mesijanskih snaga. Sasvim je moguće da će Obamu zameniti pravi revanšistički tim.

Dok uobičajeno proglašavaju politiku usmerenu na održavanje mira i stabilnosti, SAD de-fakto prelaze na politiku destabilizacije ključnih regiona sveta. Podrivaju se ostaci međunarodnog prava – i agresijom i masovnim ubijanjem ljudi pomoću bespilotnih letelica. To je značajna, ako ne i kardinalna promena spoljnopolitičkog kursa. Siguran sam da će se za većinu članova američkog spoljnopolitičkog establišmenta čak i sumnja da SAD zastupaju kurs destabilizacije pokazati uvredljivom. Međutim, takav kurs postoji.

Avangardna strategija formiranja zona nestabilnosti i potencijalne zavisnosti najjasnije se pokazala u provociranju ukrajinske krize i njenom daljem raspirivanju.

U ruskom rukovodstvu dominirao je ne samo antiamerikanizam nasleđen iz hladnog rata, nego i iskustvo politike tokom poslednjih 25 godina, koja se smatra nepravednom, čak i podmuklom. Sa ruske strane možda i nije bilo više šansi za normalne odnose posle bombardovanja Jugoslavije, koje je zaprepastilo čak i većinu prozapadnih članova ruske elite. Ali, V. V. Putin je pokušao još jednom posle terorističkog napada na SAD. Nije uspelo. Usledio je nov talas širenja NATO-a i povlačenje SAD iz sporazuma o PRO.

Gotovo da i nije bilo želje da se pokuša još jednom sa Obamom, a ako je delimično i bilo, onda su posle Libije iščezli njeni poslednji ostaci. Pošto se opekla kompleksima od sopstvenih poniženja tokom prethodnih godina, Rusija nije pokušavala da se dogovori u trenutku američke konstruktivnosti. Greška obe strane bilo je i„resetovanje odnosa“. Ono se oslanjalo na dnevni red koji je nasleđen iz prošlosti i nepotreban obema stranama, na smanjenje strateškog ofanzivnog naoružanja, a istovremeno ignorisalo istinski važna pitanja – destabilizaciju Bliskog Istoka, i najvažnije, postsovjetskog prostora, kao i globalne probleme.

Sada su šanse za izlazak iz konfrontacije male. Teoretski postoji mogućnost za nagli zaokret. Obama nema razloga da se plaši izbora, Putin je – jak unutar zemlje. Ali, balans interesa i uzajamno iritiranje ometaće traženje kompromisa. Pre je moguća eskalacija.

Čini se da Moskva nije zainteresovana za izlazak iz konfrontacije. Pošto nije umela da pripremi i pretvori u život ubedljivu i efikasnu koncepciju razvoja, i pošto je uprazno proćaskala o „modernizaciji“, ruska elita je delom svesno, delom nesvesno, počela da traži opravdanja za svoju pasivnost. I okrenula se ideji koja je uvek spasavala zemlju, hiljadugodišnjoj ideji o odbrani, o opasnosti spolja. Ideju su pravilno crpli. A zatim je počela već prava kriza. Pretnja se pojavila.

U situaciji oko Ukrajine, za SAD su u igri – sve manja reputacija lidera i rizik još jednog ponižavajućeg poraza. Ulozi su visoki i zbog toga što Rusija nastupa kao svojevrsni simbol „nezapada“, koji se podiže i postaje sve više antizapadni.

Oni se tuku se sa Rusijom, ali žele da priprete Kini, Indiji, Brazilu. Podstiče i osećaj, delimično lažan, osnažen sopstvenom propagandom, da je Rusija – „kolos na glinenim nogama“, da može da se dotuče i završi ono što nije urađeno prošlih decenija.

I SAD su uistinu krenule lošim putem. Ne samo da su odbačene sve pristojnosti u informativnom ratu, aktivirani su mač sa dve oštrice, sankcije koje podrivaju tendencije ekonomske globalizacije uz primenu platnih sistema Visa, MasterCard, pretnje da se za Rusiju odseku sistemi bankarskih plaćanja SWIFT, personalne sankcije protiv vodećih predstavnika političke elite. Te sankcije nanose štetu ne samo Rusiji, nego podsecaju sistem američkog uticaja koji su svi koristili, ali koji je najviše bio koristan za Amerikance – savremeni finansijski i trgovinski sistem.

Za STO sve jače zvone zvona

Ako Rusija istraje onda će za 5-10 godina ove najvažnije osnove američkog uticaja oslabiti. Pojaviće se novi, rezervni bankarski platni i finansijski sistemi, međunarodne banke, rezervne valute, finansijski centri, pojačaće se bekstvo od dolara i tendencija za osnivanjem trgovinsko-ekonomskih grupacija izvan STO.

Za Moskvu su ulozi još veći. Izgubiti u ovoj konfrontaciji znači pretrpeti realni poraz – za nekoliko decenija. Biće potkopane nade većeg dela elite za obnavljanje Rusije kao velike sile i samostalnog centra svetske ekonomije i politike. I, možda, za današnju Moskvu glavno – kvalitativno će oslabiti legitimnost i podrška vladajućeg režima koja se sve više zasniva na preporodu osećanja nacionalnog ponosa i vere svojstvene većini ruskih građana da „mi živimo u velikoj državi“.

Američka elita u Ukrajini ne želi da se povlači iako je dobitak – čvrsto uvođenje te zemlje u zapadnu orbitu po svoj prilici već nedostižan s obzirom na stanje ukrajinske ekonomije, države i društva. Igra se odvija za postizanje negativnih ciljeva – sprečavanje potpadanja Ukrajine pod uticaj Rusije, održavanje raskola Evrope i sve je očiglednije – slabljenje same Rusije, čak i više neskrivena želja da se sruši njen vladajući režim i lično predsednik Putin. Za SAD je cena koštanja takve politike za sada niska. Njen veći deo se prebacuje na Evropu, Rusiju i, naravno, na napaćeni narod Ukrajine.

***

Scenario koji SAD sada razvija tragikomično liči na plan skinut sa prašnjave police – borba sa „imperijom zla“ iz vremena Regana. Samo je umesto provociranja ustanka u Poljskoj i uvođenja trupa – Ukrajina, umesto korejskog Boinga – malezijski. Isti pokušaji da se obore cene nafte i ne dozvoli izgradnja novih cevovoda koji povezuju Rusiju i Evropu.

Ruska elita je za sada na relativnoj dobiti. Pripojen je Krim, desila se sublimacija nacionalnog ponosa i samopoštovanja i nagli porast popularnosti predsednika. Nanet je osetan poraz politici ekspanzije Zapada. Ubrzan je, iako nije izvesno koliko nepovratno, proces prelaska sveta od dominacije Zapada ka ravnopravnijem i povoljnijem „nezapadu“ svetskog poretka.

Ali pošto su izgubili u prvom krugu, kada je Rusija pomerila bezmalo skriveno meko suparništvo u takmičenje tvrde sile i volje, SAD i prema njima orijentisani Evropljani pokušavaju da pomere borbu u oblasti gde su oni jači – ekonomski pritisak i informativna konfrontacija.

Početni uspeh Rusija plaća pogoršanjem ekonomske klime i imidža na Zapadu, za koji, inače, od prošle godine Kremlj više ne brine. Ima još jedna cena – zastoj zbog odvlačenja pažnje davno sazrele ekonomske preorijentacije na Aziju kroz ubrzani napredak Sibira i Dalekog Istoka.

Odvraćanje Rusije od zaokreta na Istok ostaje jedan od ciljeva politike i SAD i Evropljana, jer bi takav zaokret pojačavao ruske pozicije u trgovini na Zapadu i učvršćivao Kinu, ali bi davao veći prostor za manevar saveznicima SAD u Aziji smanjujući njihovu zavisnost od američkih garancija.

Rusija ima mnogo manje mogućnosti za nanošenje direktne štete suparnicima. Zato sem polusimboličnog embarga na uvoz dela poljoprivrednih proizvoda ruska strategija objektivno se orijentiše na raspad Ukrajine u nadi da će se Zapad (Evropa) predomisliti i povući.

Postoji li izlaz? Ne može se isključiti najgora varijanta. Nepoverenje prelazi svaku meru. „Crni labudovi“ – nepredvidive katastrofe ili provokacije tipa oborenog malezijskog Boinga – mogu početi da lete u jatima.

Ali izlaz, verovatno, postoji. Unutar Rusije – to je mobilizacija društva na udarne ekonomske reforme, na razvoj Istoka zemlje. O neophodnoj koncentraciji na unutrašnji razvoj govorio je V. V. Putin na Krimu u avgustu 2014. Treba tražiti i dugoročnu normalizaciju – najbolje sporazumom utvrđen novi status kvo u Evropi. Teritorija koja danas predstavlja Ukrajinu, ili se defakto deli, ili postaje zona zajedničkog razvoja.

Rusiji je potreban mirni poredak na Zapadu, Evropljanima mir na Istoku Evrope. Za oba igrača pretnja je međunarodna marginalizacija, ako ne budu umeli da prevaziđu raskol i objedine potencijal i napore.

Proglašava se trajna neutralnost Ukrajine, utvrđena Ustavom i garantovana od strane spoljnih sila. Istok Ukrajine dobija autonomiju. Rusija i Nemačka postižu sporazum o zajedničkoj podršci ekonomskog razvoja Ukrajine. Dešava se uzajamni prekid sankcija i kontrasankcija.

Za sada je takvo rešenje daleko. Ali, alternativa je – rat u centru Evrope sa povećanjem opasnosti od katastrofa – u Ukrajini ima 15 nuklearnih reaktora, osuda naroda te zemlje na decenije nesreće, na stradanje desetina i stotina hiljada ljudi – ne samo u konfliktima, nego i zbog degradacije sistema životnih uslova i zdravstvene zaštite.

Naravno, slične predloge iznosi i Zapad sa odstupanjem u korist svojih interesa. Ostaje da se nadamo da će se dati šansa diplomatiji.

U svakom slučaju više se ne može sve stavljati u evropsku korpu. Zato paralelno sa pokušajima da se postigne dogovor sa Zapadom treba udesetostručiti napore za novo osvajanje Sibira, za izgradnju nove azijske ekonomske i političke diplomatije, za aktiviranje ŠOS-a i njegovu integraciju sa EvrAzES, ODKB, sa kineskom idejom „novog puta svile“ (čemu je Peking, izgleda, naklonjen), sa južnokorejskom idejom „evroazijske zajednice“, sa zbližavanjem sa budućim liderom Srednje i Centralne Azije – Iranom.

Takav zaokret biće težak za rusku evropocentričnu elitu. Ipak, pokušaj integracije sa Zapadom za sada nije uspeo.

Odustajanje od Evrope, od svojih evropskih korena, opasno je za ruski identitet i za razvoj Rusije. Ali, ne iskoristiti mogućnosti koje se formiraju na Istoku nije domaćinski i opasno je.

Nije isključeno da će se za 4-8 godina posle izražene krize, nadam se da nije „karipskih“ razmera, desiti nova normalizacija odnosa sa SAD. Kako se donedavno govorilo, ona objektivno odgovara interesima obeju strana i interesima čitavog sveta.

Izvor: Fakti