Прегруписавање снага

Сједињене Америчке Државе, које су навикле да државе које им не одговарају одмах смештају међу „земље-отпаднике“,  сада ризикују да се и саме нађу у међународној изолацији. Статус Вашингтона као светског политичког центра утицаја све више  слаби, а политика коју је Обамина администрација повела против Сирије је испала кратковида и стратешки погрешна. Америчка игра „корисног непријатеља“, у које је Америка убројала Сирију и Иран, није успела. Нико не жели да са тим земљама ратује на страни Америке, а инсистирање Беле куће да доминира регионом Блиског Истока се све одлучније одбацује…

На недавном   Самиту Шангајске организације за сарадњу (ШОС), одржаном у Бишкеку, главном граду Киргизије,  у центру пажње се нашло сиријско  питање . Све земље ШОС-а (Русија, Кина, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан), гласале су искључиво за мирно решавање  конфликта и одобриле су иницијативу В. Путина о начину решавања сиријске кризе. Лидери тих земаља су се сложили да проблем треба да се решава искључиво мирним методама, дипломатски, без војног мешања  било кога. Чињеница да су декларацију којом се даје општа оцена међународних проблема руководиоци земаља-чланица ШОС-а једнодушно потписале указује на висок ниво њиховог међусобног поверења.

Бишкекска декларација  представља озбиљан аргумент у корист јачања правне базе за уређење света, засноване  на општепризнатим принципима и нормама међународног права  и у складу са комплетном Повељом Организације Уједињених нација.

Запад, још увек заробљен илузијама о свемоћи алијансе НАТО, ни сада  не жели да ШОС прихвати као важан фактор међународних односа. У условима динамичних и темељних  промена у свету таква окорелост   у начину гледања није само погрешна, већ је и опасна.  Оне  који и даље користе дупле стандарде треба подсетити да је Шангајска организација за сарадњу основана пре 12 година ради учвршћења стабилности и безбедности колосалног географског простора  које уједињује  не само државе шест сталних чланица, већ и земље са статусом посматрача: Авганистан, Индију, Иран, Монголију и Пакистан. Недавно се, у својству  партнера у дијалогу за сарадњу са ШОС-ом, прикључила и Турска, а у истом статусу раду те организације су се прикључили Белорусија и Шри-Ланка. Како су проценили експерти, ШОС представља половину човечанства, а у географском односу – то је већи део територије Евроазије. За Вашингтон би то требало да представља доказ да за земље Централне Азије, као и Русију и  Кину, Индију и Пакистан, Иран и Авганистан курс садашње администрације САД-а, који прети војном агресијом на Сирију није прихватљив. Искуство Ирака показује: после америчке агресије ситуација у Сирији  ће  постати не само лошија него што је била, већ  једноставно – катастрофална. Вероватно ће се исто то догодити и са Авганистаном, када 2014.године армије коалиције НАТО (ISAF) напусте ту земљу.

Конфликт у Авганистану, који може бити  продубљен агресијом  Америке, на Бишкекском самиту ШОС-а је представљао једну од важних тема. Земље Централне и Јужне Азије са узнемиреношћу очекују почетак 2014.године. Нестабилност у Авганистану остаје основни фактор од кога зависи ситуација у региону. Дужина трајања и непомирљивост карактера у конфликту чији су коренови прастари, а они су и етнички и религиозни, авганистански проблем чине једним од најактуелнијих светских проблема. Да ли је авганистанска армија у стању  да, када америчка војска  напусти ту  земљу, одржава макар и релативан ред? Много је оних који су убеђени да није.

У вези са Авганистаном Бишкекска декларација ставља акценат на то, да се ШОС  залаже за независну, неутралну и мирну државу, ослобођену од тероризма. Национално помирење треба да се врши под вођством Авганистанаца и да га врше сами Авганистанци тако, да то допринесе  што бржем постизању мира и стабилности  те земље. По  авганистанском питању, као и у случају са Сиријом, у међународним напорима да се политички регулише и укаже помоћ у обнови Авганистана, чланице ШОС-а подржавају координациону улогу УН, јер без изузетка све сматрају да тај посао за ШОС има приоритет.

У своје време  чланице ШОС-а су позитивно одговориле на молбу Вашингтона, те су ради привременог размештаја војних контингената снагама Западне коалиције дале своју копнену инфраструктуру, као и ваздушни простор за транзит. Међу понуђеним инфраструктурним елементима су били киргиски аеродром Манас, базе француских војно-поморских снага и немачког бундесвера у Таџикистану и Узбекистану. После одласка Американаца и њихових савезника основна тежина подршке авганистанској влади ће се поново наћи на Таџикистану, Узбекистану и, вероватно, на Туркменији. Тим земљама ће требати помоћ јачих држава. Ту се пре свега може радити о Русији и Кини и њиховој тесној узајамној вези са Ираном. У  Авганистану Иран је традиционално   присутан  и економски, и културно, и политички, више од било које земље Шангајске организације за сарадњу. Без обзира на то, Техеран за сада није у могућности да буде пуноправан члан ШОС-а, што се објашњава важећим санкцијама у односу на Исламску Републику Иран због његовог нуклеарног програма. Међутим, што даље, то више такво објашњење губи снагу. На самиту у Бишкеку председник Рохани је изјавио да је Иран спреман да гарантује да не тежи производњи нуклеарног оружја. Време ће показати да ли је то довољно да се застарела одлука о одбијању његовог пријема међу сталне чланице ШОС-а преиспита. Иран за сада потврђује своју жељу да постане пуноправан члан те организацију.

Учествовање Техерана на Бишкекском самиту ШОС-а посматрано је као прва могућност да се свету прикаже ново лице иранске дипломатије. Председник Хасан Рохани  је добио могућност да успешно стартује на међународној арени управо у Бишкеку, у коме је, као допуна програму рада ШОС-а,  одржан његов први лични састанак  са председником Русије Владимиром Путином. Главна тема је била ирански нуклеарни програм, о чему је ирански председник изјавио да Техеран жели да се тај проблем реши што пре, и то у оквиру међународних норми, и од Русије очекује нове кораке у том правцу. В.Путин је подвукао да „Иран, као и свака друга држава, има право да уран користи у мирољубиве сврхе, између осталог и да га обогаћује.

На састанку руског и иранског председника централно питање које је разматрано је била Сирија. Позиције две земље се потпуно поклапају у томе, да ће страна војна интервенција довести не само до ескалације насиља у самој Сирији, већ може да се прошири на цео регион. Иран је близак савезник Дамаска, и без његовог учествовања биће немогуће дипломатско решавање проблема. Осим тога, Владимир Путин и Хасан Рохани су одобрили одлуку Сирије да потпише међународну конвенцију о забрани нуклеарног оружја, као и сагласност Дамаска да   хемијски арсенал  преда под међународну контролу. И још једна важна тачка: председник Рохани  сматра да је неопходно да све државе Блиског Истока ликвидирају своје резерве оружја за масовно уништење. А када то  каже  Техеран, онда се то најпре односи на Израел.

1992.године влада Израела је потписала конвенцију о забрани хемијског оружја, али израелски парламент ту конвенцију никада није ратификовао.  Питање прихватања те конвенције од стране  Израела могу да поставе Русија и Иран у  било ком тренутку, управо због захтева да се Сирији забрани хемијско оружје. Раније је Израел изјављивао  да није спреман да се ослободи те врсте оружја све док оно постоји код суседа који су према њему настројени непријатељски. Мислио је највише на Сирију. Сада се ситуација променила, и јеврејска држава више нема оправдања да и даље одбија одустајање од оружја за масовно уништење. Интересантно би било да се погледа реакција Обамине администрације у вези са  руско-иранском иницијативом Уједињеним нацијама о стављању израелског оружја за масовно уништење под међународну контролу.

Све у свему, самит Шангајске организације за сарадњу, који је одржан у  погоршаној ситуацији,  показао је  јачање утицаја ШОС-а на формирање новог регионалног система безбедности. Вероватно је дошло време да се питање давања сталног члана у ШОС-у  омогући  не само Ирану, већ и другима земљама-посматрачима,  јер би оно дозволило да се њихове политичке и економске могућности искористе у пуној мери у интересу обезбеђења безбедности Централне и Јужне Азије. 

Извор: Фонд Стратешке културе