Promena srpske svesti kao glavni cilj Imperije na Balkanu

ONI SU PROMENILI SVEST

Promena svesti, koju od Srba traži Imperija, već se desila kod mnogih. Dovoljno je setiti se da je Tomislav Nikolić bio zagovornik Velike Srbije i granične linije srpskog etničkog prostora Karlovac – Karlobag – Virovitica; da ga je Aleksandar Vučić u tome podržavao, vatreno braneći stavove svog kuma, haškog zatočenika Vojislava Šešelja; da je Ivica Dačić svoju karijeru gradio na odanosti Slobodanu Miloševiću, koji se usudio da 72 dana brani Kosovo od agresije NATO pakta; da je Velimir Ilić podržavao Vojislava Koštunicu u njegovoj  odbrani Kosova i Metohije zasnovanoj na međunarodnom pravu; da je Dragan Marković Palma bio blizak Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim „tigrovima“; da je Vuk Drašković nekad pretio odsecanjem ruke svakom onom ko digne tursku zastavu u Raškoj oblasti i tvrdio da se Kosovo i Metohija moraju braniti svim silama; da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio svetosavskom retorikom obuzeti vođa studentskih protesta 1996/1997. I mnoge perjanice soroševskog „drugosrbijanstva“, od Biljane Srbljanović do Nikole Samardžića, negda su bile gorljivi zastupnici srpskih nacionalnih interesa.  Sada svi oni, zdušno, svako na svoj način, predaju Srbiju tuđinu i odriču se Kosova i Metohije. Dimenzije promena su takve da analitičar Miroslav Lazanski u „Politici“ od 20. jula 2013., pomalo ironično, pominje sovjetskog stručnjaka, profesora Smirnova, koji je devedesetih godina prošlog veka, sa predstavnicima američkih obaveštajnih službi radio na programima „psihokorekcije“ i ispiranja mozga. Lazanski kaže: “Kad danas slušam neke ovdašnje političare koji gorljivo govore o potrebi promene naše svesti i mišljenja, onako zlobno razmišljam da li su zapravo oni već podvrgnuti psihotroničkoj obradi promene svesti. Jesu li već bili pacijenti profesora Smirnova?“ (1,13)

Sada se, posle političara i „elite“, traži promena svesti većine Srba.

To je, po Nikoli Ljotiću, glavni zadatak premijera Ivice Dačića i vicepremijera Aleksandra Vučića. Reč je o svojevrsnom „psihocidu“ – „ubijanju božanske duše jedne nacije, konkretno srpske“ (1,2).

KAKVA PROMENA SVESTI?

 Ugledni srpski intelektualac, profesor dr Milo Lompar, objašnjava nam kakva se promena svesti od nas traži. On kaže: “Nije dovoljno ovladati zemljom i narodom, već je neophodno ovladati kolektivnim razumevanjem sveta u kolonizovanoj ili okupiranoj zemlji. Neophodna je, dakle, ideologija. Treći uslov Nemačke – da bi se saglasila sa određivanjem datuma u koji će Srbija otpočeti pregovore za pristupanje Evropskoj uniji – glasi: neophodna je promena svesti. On deluje kao prestilizovani treći uslov austrougarskog ultimatuma iz 1914. godine, u kojem je zapisano da se srpska vlada mora obavezati „da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske“. Taj stav nije nikakva slučajnost. Tako je Rolf Diter Kluge, profesor univerziteta i direktor slavističkog seminara Univerziteta u Tibingenu, predložio 1999. godine „da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije“. Zašto se, dakle, konstantno ponavlja zahtev za promenom svesti? Zato što samo promena svesti obezbeđuje nepovratni smisao nasiljem ustoličenih činova i misli“ (2,177).

Ali, šta se mora odstraniti iz svesti Srba da bi oni bili nepovratno porobljeni? To je, kako je Kluge naslutio, hrišćanski etos slobode i pravde, izražen, između ostalog, u srpskim narodnim pesmama proisteklim iz zaveta Srba sa Hristom. Dakle, Imperiji ovo smeta: “Zemaljsko je za malena carstvo, / a nebesko uvek i doveka“; “A ja ti se ne bih povratio, / Ni iz ruke krstaš barjak dao, / Da mi care pokloni Kruševac. / Da mi kaže družina ostala: / “Gle, strašivca  Boška Jugovića, / Gdje ne smede na Kosovo poći, / Za krst časni krvcu proljevati, / I za vjeru s braćom umrijeti“; „Bolje ti je izgubiti glavu / nego svoju ogrešiti dušu“; „Pravda drži zemlju i gradove“; “Žari, pali, udbinski dizdare, / Red će doći i na tvoju kulu“… Sve je to sintetisao genijalni Njegoš u „Gorskom vijencu“, odakle čujemo: “Da ginemo i krv proljevamo, / Da junački amanet čuvamo ,/ Divno ime i svetu svobodu“ i „Neka bude što biti ne može“.

ŠTA SE SRBIMA MORA IZBACITI IZ GLAVE?

Srbi su brojem mali, ali duhom veliki narod, koji je bio spreman da se za slobodu bori sa višestruko jačim neprijateljem. Tako je bilo u Srednjem veku – Srbi su se dizali protiv  nadmoćnije Vizantije i protiv papinih pretenzija, usmrtili su u boju sultana Murata na Vidovdan 1389. i vekovima dizali ustanke protiv Turaka, branili se od Beča i Berlina 1914. godine, digli ustanak protiv Hitlera pre  drugih u Evropi 1941, odolevali NATO paktu 1995. i 1999, a sada, u Kosovskoj Mitrovici, brane most na Ibru. I to  zato što su živeli slobodom i za slobodu.

Letopisac herojstva Srba u Prvom i Drugom svetskom ratu, Antonije Đurić, opisuje odgovor pukovnika Milivoja Stojanovića, komandanta Gvozdenog pešadijskog puka Moravske divizije, od koga je austrougarski komandant Oskar Poćorek 1914 tražio da se preda jer će, navodno, bečke trupe za tri dana ući u Beograd. On je glasio: „Poćoreče, carevi većile ,/ duša mi je od Kosova stara, / tvrdo srce u gorskoga vuka, / komandant sam Gvozdenoga puka, / ne bojim se cara, ni ćesara!“ (3,10). I Poćorekove trupe su bačene u Drinu.

 To je ono što treba uništiti kod Srba – duh otpora laži, nepravdi, nasilju. Zato se traži „promena svesti“. Kukavičluk treba da bude nova mera Srbinova.

NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE KAO FORMULA SRPSKE SLOBODE

Na Vidovdan 2013. godine, kada se videlo da su izdali Kosovo i Metohiju, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić govorili su da je to, navodno, prva pobeda neke nove Srbije, prvi „novi Vidovdan“.  „Novi Vidovdan“ je jedno kvazipragmatično „Neka bude što biti mora“ po nalogu Imperije, zarad „carstva zemaljskoga“. A Vidovdan, onaj pravi, jeste NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE.

Po srpskom hrišćanskom misliocu Mateju Arsenijeviću, „Neka bude što biti ne može“ je Kosovsko opredeljenje: “Tu zapovest kosovskog opredeljenja Lazar je poslušao, gledajući povereno mu srbsko klasje, spremno za žetvu Nebeske Srbije. „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žetva“. To je sva srbska istorija: sve je pre roka, sve je u herojsko – mučeničkoj Prečici, sve je u svetoj tajni Nemogućeg, a sve je bilo i ostaje „čestito i milome Bogu pristupačno“, jer Bog ima svoj plan i kriterijum za Njegove Srbe koji mnogo vole Slobodu i tom ljubavlju se iskupljuju za svoje nebrojene grehe/…/ Neka bude borba neprestana: za šta? Za Carstvo Nebesko, za Nebesku Srbiju u njemu, za pravoslavnu dušu i duh Srbije, za srbsku svetost,za srbski bogočovečanski Obraz koji je srbski Spas i srbska Sloboda. /…/ Neka se i naš poraz, i naši grobovi bore za slobodu./…/ Sloboda je za Srbe visina bitovanja, Sloboda je istinski život, Sloboda je sve. Zato je Hristos – Zlatna Sloboda, najviši srbski cilj u istoriji, a put i sredstvo jeste Časni Krst, učešće u Krstu Njegovom./… /Neka bude ono što je čoveku nemoguće, a Bogu moguće, i moguće čoveku koji je sa Bogom: neka bude volja Božja, a ne naša. To je srbski hrišćanski realizam na kome je zasnovan svaki srbski istorijski podvig i akcija: uvek Nemoguće, uvek više nego što se misli da se može, ali ne ludo i uzalud, ne pretenciozno i preko svoga gubera, ne bezumno i plaho, već uzdajući se u Boga Živoga, po pravilu i obrazu svetosavskog i svetolazarevskog spasenja./…/ To srbsko „moći Nemoguće“ jeste ludost i sablazan za „civilizovan svet“, za Zapad i njegov razum, za njegovu racionalnu duhovno – političku metafiziku, a to je izvor srbske ontologije, stvaralaštva i državotvornosti. To nije anarhija, već krajnji asketsko – herojski poredak. To nije mesijanizam, to je Kosovski Zavet. I hvala Bogu da Srbi u istoriji nikad nisu imali, ni nametali drugima nikakvu mesijansku ideju, već su uvek samo imali i imaju otadžbinsku ideju: ideju pravedne odbrane, pravednog oslobađanja i pravednog ujedinjenja Otadžbine./…/ Zato Srbi mudrost crpu iz poraza a ne iz pobeda: ne zanose se pobedama već se otrežnjuju porazima, jer je i Hristos doživeo „poraz“ u ovom svetu, ali je pobedio svet, i mi ćemo sa Hristom pobediti svet. Kad god su Srbi odustajali od tog Nebeski Nemogućeg zarad zarad „pragmatičnosti“, gubili su i obraz i glavu/…/“ Cilj je, po Arsenijeviću, „svođenje Srbstva na beogradsko – dedinjski pašaluk, a srbskog hrišćanskog duha, duha zavetne zajednice, na rajetinski ateističko – egoistički mentalitet rulje u apolitičnom rasulu“ ( 3,12-13). Po Arsenijeviću, Srbi su Novom poretku  opasni jer  „u civilizaciji glasačko – potrošačkog beščašća, mravolikosti i pohote, kako znaju i umeju svedoče pravoslavnu civilizaciju duhovnog gospodstva, časti i herojske žrtve. Zato „srbska bolest mora biti uništena u Evropi“, kako je govorio pokojni gensek NATO-a Manfred Verner. Zato su Srbi „najveća kriza koja je uzdrmala Evropu“, kako vele zapadni mediji, od Drugog svetskog rata do danas. Zato se Srbima sudi na Procesu NOVOG SVETA“(3,14).

Ali, borba još nije završena. Ruska izreka kaže: „ I jedan čovek na bojnom polju je ratnik“. Samo da ostanemo uz Hrista, Logosa Božjeg, Koji je naša Svest i Savest, i da se ne odreknemo svoje duše. Jer duša je, po Evanđelju, vrednija od čitavog sveta i svakog njegovog poretka.

___________________________________________-

Uputnice:

1. Miroslav Lazanski:SAD već godinama usavršavaju sisteme nadzora i psihotronike,Iskra 1228/2013.

2.  Nikola Ljotić: Srbija bez Vučića, isto,str.2

3. Milo Lompar: Povratak srpskom stanovištu?,Catenamundi, Beograd,2013.

4. Antonije Đurić: Pamti, Srbine, i uspravi se, Zapadni studio, Loznica, 2010.

Izvor: Fond Strateške Kulture