Русија је спремна и на дуги рат

Дошао је и прошао још један „округли“ датум и 24. 04. је било тачно два месеца од почетка руске специјалне војне операције у Украјини. Наша свест је снажно условљена временским фактором, стога, кад год дође такав датум, ми аутоматски процењујемо претходни период. У овом случају, таква „аутоматска процена“ односиће се на Специјалну војну операцију и мислим да постоји неколико важних ствари за разумевање исте, а многи их из овог или оног разлога губе из вида.

Сви борци антируског  информативног фронта итекако су свесни ове карактеристике свести, па ће стога у овом раздобљу сигурно бити разних средстава усмерених на уништавање вере у руску војску, водство, пут Русије и њену судбину. Све је то усмерено на „каналисање” виталне енергије кроз силазна и деструктивна стања психе као што су разочарање, неверица, љутња, малодушност, депресија, итд.

Да ли је Русија погрешила?

Непријатељски гласови ће рећи да војна операција „тоне“, да су руске трупе „заглавиле“, да је војно-политичко водство Русије „погрешило“ у процени снаге и „војног духа” Оружаних снага Украјине. Упорно се гура наратив како је руски војни и политички врх погрешио у процени спремности украјинске елите да пређе на страну Русије и одбаци Зеленског.

Такође се истиче да је руско руководство погрешило у процени спремности украјинског друштва да стане на страну Русије и устане против своје корумпиране власти коју је само украјинско друштво толико критиковало и искрено није поштовало, а добар део и презирало.

Сви људи који су активно укључени у ситуацију, који прате и анализирају што се догађа кроз интернет, већ су решили све ове дилеме у протекла два месеца.

Но, шири круг још није до краја разрадио то питање за себе, стога ће се ти људи суочити с порастом унутрашњег сукоба и, сходно томе, губитком енергије.

Зашто је потребно позабавити се овим питањем, у садашњем тренутку? Конкретно, идеје о украјинском друштву и украјинским оружаним снагама обликовале су се међу Русима током неколико деценија, најактивније у посљедњих осам година, а драстична корекција тих идеја се догађа управо сада. И то нагло.

Раздобље од једног или два месеца је врло кратко раздобље у односу на године у којима су се те идеје формирале и фиксирале у подсвести, стварајући слику света какву су Руси имали у време почетка Специјалне војне операције (СВО).

Споменимо укратко најзначајније факторе који су придонели формирању свих идеја о украјинском друштву, укључујући војску, са којима су многи тумачили ток СВО, а који су сада у сукобу са стварношћу.

Прво, размотримо прилично уобичајену идеју у Русији да се Оружане снаге Украјине могу релативно брзо поразити. Најочитији разлог су вишегодишње приче о деградацији Оружаних снага Украјине у руским медијима.

Бројни корупционашки скандали, експлозије у складиштима муниције, извештаји о пијанству и зависности од дрога у Оружаним снагама Украјине, информације о сталном сукобу између националистичких батаљона и регуларних јединица Оружаних снага, приче о сукобима између Оружаних снага Украјине са становницима оног дела Донбаса који је остао под Кијевом, приче о психичким проблемима који су уочени међу „ветеранима антитерористичке операције”, итд.

Било је заиста пуно информација о деградацији Оружаних снага Украјине, па чак и ако особа не прати вести, могла је „прихватити“ ову идеју у руском информативном простору, због чега је, не схватајући време 24. фебруара 2022, веровала у „брзу победу” над „Кијевском хунтом“.

Огроман успјех руских оружаних снага у првим данима СВО увелико је придонео осећају слабости Оружаних снага Украјине у односу на руску војску.

Кауч-генерали

Најснажнији ракетни напад у ноћи између 23. и 24. фебруара, брзи упад руских војника на север и на југ Украјине, офанзива великих размера јединица Луганске и Доњецке армије на истоку, све то је био доказ да су Оружане снаге Украјине доиста биле у шоку, а у руским медијима владало је врло оптимистично расположење.

Нису заостајали ни „кауч-генерали“ који су говорили о „колапсу јужног фронта Оружаних снага Украјине”, о „колапсу одбране Кијева” и другим победама.

Осим тога, велики охрабрујући фактор био је Путинов директан позив војсци Украјине у првим данима да збаце с власти Зеленског и отпочну преговоре.

Знајући из искуства колико је Путин опрезан с речима и колико не воли давати неутемељене изјаве, сви су претпоставили да ако је дао тако храбру и прилично рискантну изјаву, онда се заиста нада да војска Украјине још није потпуно зомбирана од стране укронацизма, те да још увек представља неку врсту независне силе, јер је војска у принципу увек ближа стварности од политичара.

Та нада је пренета на обичне људе, који су се неколико дана након тих Путинових речи искрено надали да ће ову поруку чути и војска Украјине. То су главни фактори који су у друштву довели до формирања осећаја да су Оружане снаге Украјине слабе.

Идеолошко врење

Следећа идеја о Украјини, која је придонела вери у релативно брз успех специјалне операције, је била идеја о украјинском друштву.

У Русији се многима чинило да људи који живе у Украјини не могу а да не виде очигледну и флагрантну нацизацију земље. Глорификација нациста предвођених Бандером и Шухевичем није била нека врста „идеолошког врења” у дубинама западноукрајинског друштва. Средишње улице Кијева добиле су имена по тим доказаним злотворима, по Украјини су им подигнути споменици и спомен-плоче, а цела Украјина је одушевљено певала „Оче наш, Бандера“, итд.

Гледајући ово, чинило се да широки слојеви украјинског друштва, барем у средишњој, јужној и посебно источној Украјини, не могу озбиљно схватити овај отворени сатанизам. Чинило се да широки делови украјинског друштва пате од пропадања у мрак неонацизма.

Изгледало је да украјинско друштво не може схватити чињеницу да је нацизам егзистенцијално зло, и да је Русија, која је наследила СССР, победила то зло и сачувала сећање на ту велику победу.

Генерално, нико у Русији није очекивао да је практично цело украјинско друштво, на читавој својој територији, већ потпуно и неповратно зомбирано од стране нацизма. У религиозном смислу, показало се да је цело украјинско друштво самовољно, својевољно продало душу ђаволу и прихватило сатанизам, од интелигенције до најобичнијег грађанина.

Иначе, да Русија није покренула Специјалну војну операцију, онда би у таквом стању у украјинском друштву Украјина дефинитивно ускоро постала власник нуклеарног оружја и то пре или касније у правом тренутку, а њихови би западни господари напали Русију. Тада би се Руси суочили с реалним шансама да умру као пуноправни геополитички ентитет, будући да би нуклеарни удар, чак и да нема посебан војни значај, невероватно ослабио Русију.

Овај би ударац вратио руску привреду далеко уназад и било би немогуће деценијама надокнадити изгубљено . А током тог времена би сви други геополитички субјекти отишли толико далеко у свом развоју да би их било немогуће сустићи.

Дакле, руске идеје о украјинском друштву биле су пуно оптимистичније него што се заправо показало.

Почетак хистерије

И управо ове заблуде доминантних погледа о Оружаним снагама Украјине и украјинском друштву руски непријатељи представљају као грешке руског водства. Али врло је важно препознати и разумети да су овакве слике о Украјини преовладавале у целом руском информативном простору, као и да су их активно ширили не само професионални лобисти, већ и стручњаци, аналитичари, блогери и новинари који су потпуно проруски настројени и који подржавају демилитаризацију и денацификацију Украјине.

Неке врло познате особе су, чим су видели кочење брзог напредовања руских трупа у првим данима СВО, почеле са кукњавом по шаблону „Генералштаб Руске Федерације није израчунао…“, „Руско водство је погрешило“, и слично.

Неки су активно емитовали те исте приче, само са много више хистерије. Тврдили су да је „војно-политичко водство Русије све погрешно израчунало, погрешило, да мора деловати не на начин на који делује, већ на начин како они мисле да је потребно, итд. Наравно, нитко од њих нема ни праве информације ни војна знања. Али то је у реду, блогери су блогери, шта очекивати од многих, поготово оних који би „све и сад“ и који немају стрпљења, а одликују их и погрешне аналитичке методе.

Промашаји аналитичара

Мене је лично посебно разочарао став Ростислава Ишћенка, бриљантног публициста, историчара и аналитичара, кога сам са задовољством читао дуги низ година. Чим се брзо напредовање руских трупа у Украјини успорило, посебно након повлачења руских трупа из Кијева, он је почео активно промовисати наратив да је руско војно-политичко водство било у криву.

Само у његовим мислима то је изгледало овако: „Руски војно-политички врх је веровао у уверавања украјинских политичара и јавних особа који су након државног удара 2014. Русији и наводно руском водству емитовали некакву ружичасту слику о расположењу у украјинској елити“. Наводно је руководсво Русије поверовало у те приче, а сад га је та елита одбацила, што је главни разлог „неуспеха“ напада на Кијев. Чак и као бивши војник потпуно је заборавио да су снаге око Кијева биле неколико десетака хиљада припадника специјалних снага, а Кијев је метропола од најмање три милиона људи, без приградских насеља. Таква „грешка“ у размишљању Ишћенка је неопростива.

Олег Царев, бивши украјински скупштински посланик, који активно подупире СВО у Украјини, припада истој групи људи. Испрва се чинило да је реч о особи која је у потпуности разумела што се догађа. Али не. Чим операција није ишла према његовим замислима, почео је хистерисати да је „руско водство погрешило, није укалкулисало, итд.“

Навео сам само оне особе које службено заузимају проруски став и чини се да подржавају руске акције у Украјини. А што онда рећи о петој колони која се држи антируског става, легији украјинских пропагандиста и њихових пријатеља по Европи? Сви одреда активно гурају причу да је руско водство погрешило и није добро калкулисало.

Кључна питања

Сходно томе, ако желимо не упасти у такве замке, не губити енергију и не уништавати своје живце, морамо то анализирати и разумети, будући да ће се овај наратив и даље развијати, посебно око неких кључних датума. Дакле, кључна питања су зашто није све прошло како се очекивало и да ли је руководство Русије погрешило у планирању Специјалне војне операције?

Размислимо о првом питању и зашто ствари нису ишле како се очекивало? Зашто су се Оружане снаге Украјине показале пуно јачима, зашто је украјинска елита поновно преварила Москву, зашто се становништво Украјине показало толико нацистизираним и толико негативно реаговало на руске трупе, итд?

Али овде одмах морамо поставити питање ко је очекивао да су Оружане снаге Украјине слабије, да ће украјинска елита подржати Москву, те да становништво није тако дубоко нацистизирано? Одговор је једноставан. То је очекивало шире цивилно друштво, у које спадају бројни аналитичари, стручњаци, блогери и други, укључујући све горе споменуте и неспоменуте. Њихове, и само њихове идеје уништене су у првој фази кампање у Украјини. Само оне. Све остало је баш како је требало бити.

Али питање је зашто су, побогу, приписали њихове погрешне премисе и пропале идеје на руководство Русије? Зашто су помислили да руско водство има исту идеју о Оружаним снагама Украјине, украјинској елити и украјинским грађанима као и они? Сви ти аналитичари, блогери, стручњаци који се ослањају или на отворене изворе или на неке „инсајдере“, који су често и углавном безвредни.

Дакле, прво што је овде важно разумети, ако не желимо упасти у исту замку у коју су упали „аналитичари и стручњаци“, јесте да руско водство има податке из пуно озбиљнијих извора од шире јавности. И руско водство сигурно није гајило илузије о Оружаним снагама Украјине, елити и украјинским грађанима. И у складу с тим, било је потпуно спремно за овакав развој догађаја.

Али ту се мора поставити питање зашто руско водство није распршило те илузије у руском друштву? Или зашто руско водство, знајући засигурно да започиње дугу и врло тешку војну кампању, није спречило присутност у друштву тако оптимистичног расположења у погледу напретка и резултата СВО?

Овде вам је одговор прилично једноставан. Руско водство се водило законима психологије маса. Ти су закони добро познати руском водству. А према тим законима у рат је потребно ући с максималним оптимизмом, максималним ентузијазмом широких народних маса.

Ако у рат уђете на валу сумње у себе, на валу страха од непријатеља, онда војни поход неће имати никакву подршку друштва и декадентна расположења ће преплавити земљу при првим потешкоћама током војног похода.

Закони психологије

Истовремено, исти закони масовне психологије јасно показују да како друштво улази у рат, оно већ има друге мотиве, друге мотивационе факторе, а не наратив који је претходио кампањи, а то су, пре свега, херојство војника, понос на војне успјехе, као и бол због губитака, огорченост односом према руским заробљеницима, цивилима и руском говорном подручју у Украјини, а ту вам је најбољи пример бака са заставом Совјетског Савеза, која је за само неколико дана постала икона отпора и слободе у Русији. На факторе који су претходили кампањи сада масе све мање обраћају пажњу. Ови су важнији, а то је посао војних пропагандиста.

Закони психологије се не могу поништити, и што више руских војника гине у овом рату, то је већа одлучност друштва да се доврши задаци демилитаризације и денацификације Украјине. Али заправо, након свих губитака које је Русија претрпела у ова два месеца, већ постаје сасвим јасно да без лишавања Украјине њених источних и јужних територија, без ускраћивања приступа мору, руско друштво неће прихватити никакве друге резултате кампање. Ово је минимум.

Ушавши у рат надахнути и с ентузијазмом, све потешкоће, неуспехе, као и жртве војног похода, друштво доживљава прилично конструктивно, поготово јер је руско водство планирало „чишћење“ свих главних антируских медија одмах с почетком кампање, што је и учињено. У складу с тим, општа информативна позадина у Русији сада је прилично конструктивна.

Наравно, ова се позадина може одржати као таква само ако нема директних, очитих неуспеха на свим фронтовима – војним, економским, међународним, итд.

Једини неуспех

Но, у посљедња два месеца Русија је доживела само један очити неуспех – губитак крстарице Москва. Ништа више.

Губитак водећег брода Црноморске флоте у војној операцији против земље која уопште нема флоту јозбиљан је ударац престижу Оружаних снага Русије. Но, у исто време, објективно гледајући, овај неуспех није Русију толико погодио на војном нивоу – будући да се у њој не одлучује на мору, већ на копненим фронтовима – колико на психолошком. Али ипак је лакше издржати, преживети, скупити се и стиснути зубе. па поћи даље.

А осим губитка „Москве“, у Специјалној војној операцији није било озбиљних неуспеха, као ни на другим фронтовима глобалне конфронтације између Русије и Запада.

А сада погледајмо друго питање и је ли војно-политички врх Русије погријешио у планирању СВО у Украјини?

Одговор на ово питање је једноставан и сасвим очигледан за сваку здраву особу здравог разума, због чега је изненађујуће како сви ти „аналитичари“ и њима слични то не разумеју?

Дакле, војно-политичко водство Русије није погрешило и унапред је имало неколико сценарија за развој ситуације. То је очита ствар, јер када се планира нека озбиљна операција, одедном се развија неколико планова. Па, релативно говорећи, развија се најоптимистичнији сценарио, најпесимистичнији сценарио и неколико, наглашавам, неколико средњих.

Они су, сликовито речено, у сефу. Управа кампање има неколико мапа одедном. На пример, на почетку се отвара мапа с најоптимистичнијим сценаријем и развој СВО тече по њој. Онда се испостави да се Оружане снаге Украјине опиру много јаче него што је планирано, па уместо да не уђу у бесмислено клање и пређу на страну своје праве Домовине, Русије, тврдоглаво и „херојски“, а заправо фанатично, боре се против своје браће Руса.

Затим узмете фасциклу број два и развој Специјалне војне операције иде кроз њу. Онда се испостави да су Оружане снаге Украјине тврдоглаве, да официри не желе срушити Зеленског, да је украјинска елита лагала, а локално становништво је пуно мржње, уз изузетак југоистока, док се остали изненађујуће окупљају око Зеленског, потпуно некомпетентне марионете којом управља Запад.

Добро, отварамо следећу фасциклу у којој пише – трупе повући из близине Кијева и пребацити их ту и ту. И тако даље, све су опције прорачунате, од најоптимистичније до најпесимистичније. Стога војно-политичко водство Русије не може озбиљно погрешити, јер је спремно за сваки сценарио.

Како можемо бити сигурни да је руски врх започео СВО, усредсређујући се или на најоптимистичнији сценарио или неки близу њему? Прво, на основу кључног става кога руски врх има о Украјинцима, а то је да су они и Руси један народ.

Стога, руски врх није могао не дати Украјинцима шансу, прилику да, видевши да је Русија озбиљно одлучила срушити ову нацистичку владу, сами Украјинци дођу к себи и стану раме уз раме с Русима.

Руски врх није могао утицати на то да сами Украјинци пређу на страну Русије и тако избегну страшно уништење које би их неизбежно чекало ако одустану од ове шансе и озбиљно се супротставе Русији.

Време је живот

И то је била прва фаза СВО, када је Русија деловала у свим смеровима одедном брзим убацивањем дубоко у украјинску територију, покушавајући минимизирати губитке не само цивилног становништва, већ чак и војника Оружаних снага Украјине. Ово је било време које су руске војне снаге дале Украјинцима како би се они сами пробудили.

Штовише, ово је време плаћено животима руских војника, а сада се већ поуздано зна да је руска војска претрпјела највеће губитке управо у овим првим данима, када су се Оружане снаге Русије бориле с највећом суздржаношћу и када су у велике градове слале само извиднице да виде реакцију, без заузимања било чега или утврђивања заузетих положаја. Осим зрачне базе „Гостомел“ код Кијева, али и то из логистичких потреба.

Али Украјинци се нису предомислили, нису се пробудили и даље су остали уз хунту. Показали су најдубљи ступањ нацистичке зомбификације. У складу с тим, сада се на столу налази још једна фасцикла у којој посебно пише да сада више неће бити сажаљења ни за војнике Оружаних снага Украјине, ни за цивилну инфраструктуру, па чак ни за становништво у ратним зонама.

Руске трупе сада уопште не штеде гранате и зрачне бомбе. Дронови се исто активно користе, као и ракетне снаге. У напредним јединицама, уз пешадију, има много специјалаца, и то примерено опремљених. Након извиђања из зрака специјалци крећу први, а иза њих већ напредује пешадија. Ако се појави и најмањи џеп отпора, он се дословно руши артиљеријом или авијацијом, без обзира на околну цивилну инфраструктуру, ако је има.

Надаље, пешадинци улазе на копнене положаје, чисте „непријатељску живу силу“ и скупљају трофеје. Руски ратни дописници, који су већ посетили више од једног бојишта, напомињу да толику количину артиљерије на првим линијама нигде нису видели.

Кијевска смејурија

Цеви на топовима су дословно црвене, а метал врућ. Руска војска сада напредује полако, али уз максималну уштеду људства. Управо и тај формат ратовања је помно разрађен у време почетка СВО, на исти начин на који је помно разрађен почетни, нагли формат ратовања.

Тиме је ова тема завршена, односно тема манипулација везаних уз чињеницу да је руска војска наводно погрешила у својим прогнозама и проценама тока војне специјалне операције у Украјини.

Понављам, ове ламентације о „глупости, ускогрудости и лудости” руског врха, за кога кажу да је „увукао Русију у бесмислени и унапред изгубљени рат”, стално ће се преувеличавати, а посебно током „кључних датума“, као што је, на пример 24. април, тачно 2 месеца након почетка СВО.

Стога свакако треба анализирати ово питање, а овај материјал да буде спреман и увек при руци када треба аргументовано одговорити саговорнику који је потпао под те манипулације.

Па сада, схватајући ситуацију с присутношћу не једног, већ низа планова за кампању, можемо рећи да су сви ти радосни покличи Украјинаца, који су наводно „одбили“ офанзиву руских оружаних снага на Кијев, само смејурија.

Још не разумеју на што су осудили Кијев, а становници Кијева још увек не разумеју на шта су сами себе осудили.

А на што су сами себе осудили?

Тешка жртва

Почнимо с чињеницом да су се, као што сам горе написао, осудили на оштру и бескомпромисну природу руског деловања. Да, цивилне жртве јесу неспорна и велика штета. Посебно деца. Али ако Русија жртвује своје најбоље синове и кћери који се боре за своју домовину, за истину, за мир, зар ико заиста верује да Русија није спремна жртвовати украјинске грађане који ће се игром судбине или намерно наћи у борбеној зони?

Колико год тешка ова жртва била, Русија ће је поднети, баш као што је Русија исту жртву поднела 1943 – 1944, када је почела опсежна офанзива Црвене армије против Немаца, када су кренули на своје градове које су раније изгубили.

Као што знате, током напада на ове градове, они су немилосрдно бомбардовани, упркос великим жртвама цивилног становништва. Исти Кијев, када је ослобођен у новембру 1943. године, дословно је збрисан с лица земље. У њему је страдао огроман број тада совјетских грађана.

Када Русија ослобађа свет од таме нацизма, спремна је жртвовати оно што јој је најмилије – животе својих синова и кћери, укључујући оне „изгубљене“, као што су Украјинци данас. Ово, иначе, морају добро разумети сви који су емотивно дирнути информацијама о погибији цивила у Украјини, укључујући и децу.

На примјер, прекјуче је у Одеси ракета или фрагмент ракете погодио стамбену зграду, а тамо су погинули људи, укључујући и тромесечно дете. И овом приликом медији су се огласили с још једном сузном хистеријом. И Зеленски је, дајући још један „велики интервју“ у кијевском метроу, такође био хистеричан због тога.

Спремност на жртву

Али ако сте скренули пажњу овим стварно тужним стварима, онда морате пажљиво запамтити оно што сам горе написао: ако Русија жртвује своју најбољу децу, који добровољно иду у битку против зла утеловљеног у украјинском неонацизму и радикалном национализму, онда је Русија још више спремна да се жртвују људи који су својом или вољом судбине у то време завршили у Украјини. И још више, Русија је спремна на жртву људи који су, заправо, Руси, али су напустили своју историју, своју културу, свој језик и заправо су издали Русију.

Притом, не треба заборавити да је велика већина Украјинаца који се сада налазе у ратном подручју имала на располагању чак осам година да прекину свој уобичајени начин живота и преселе се у Русију.

Је ли то горе него сада бити без свега? Је ли горе то него сада изгубити вољене и оплакивати ​​их? И још више, је ли то стварно горе од умирања под бомбама? Не, није горе. Дакле, они који сада пате, јер су се нашли у ратној зони, пате првенствено због свог слободног избора.

Надаље, показавши тако тврдоглави отпор Русији и тако дубоку нацификацију, Украјинци су се осудили на престанак постојања Украјине у њезином садашњем облику.

Да се Украјинци нису „охрабрили“ и ушли у потпуни војни сукоб с Русијом, онда је Русија могла ићи на очување Украјине у њеном садашњем облику, с изузетком, наравно, Луганска и Доњецка, који су након њиховог признања постали потпуно изгубљени за Украјину.

У садашњем сценарију, када је Русија у ова два месеца била присиљена ставити толике животе на олтар борбе против овог зла, животе својих војника и цивилног становништва, Русија више не може напустити окупиране територије Украјине. Украјинци су јој сами затворили пут натраг. Сада Русија неће напустити окупиране територије.

Тешка времена

Надаље, након што су „победили” Русију у “бици за Кијев”, иако те битке никад није било, Кијевљани, заједно са северном, средишњом и западном Украјином, осуђени су на изузетно тешка времена. Искрено речено, изузетно тешка, будући да је руски врх ставио на сто ону мапу која каже „окупација источне и јужне Украјине као друга фаза СВО”.

А то је, као што сви знамо, тачно неки дан убачено у информативно поље. То јесу рекли прилично високи државни службеници, али не и службеници првог ешалона, па чак ни војсковође које директно заповедају кампањом.

Руски народ је сада све разумео, али Украјинци и светска заједница нису, јер је за светску заједницу тај државни службеник готово неприметан. Сходно томе, за светску заједницу ова изјава је нешто на разини гласина, што Москви и треба.

И тако, у наредним месецима, наводно, током остатка пролећа, целог лета и неког дела јесени, Русија ће поразити групацију на истоку Украјине, а затим ће се ангажовати на одузимању Украјини приступа Црном мору.

Николајевска и Одеска регија бит ће заузете. Хоће ли то одмах бити заједно с градовима Николајев и Одеса, то су детаљи, али то неће пројенити поенту. На истоку ће у том раздобљу Русија довршити преузимање регије Харков. Опет, не или да заједно с Харковом, то неће променити суштину.

Уз успешан ток свих наведених праваца, не може се искључити да ће тако и Дњепропетровска регија бити узета под контролу. Генерално циљ друге фазе СВО је заправо Новорусија.

Живи штит

Будући да Русија више нема задатак посебно сажаљевати грађане Украјине, дуготрајна блокада ових градова, без озбиљних напада, врло је изгледна. Чак и унаточ чињеници да ће живот у овим градовима бити на рубу хуманитарне катастрофе. Па, ево га. Сами тврде да ће јести корење, ако треба, али ће бранити сваку уличицу, сваки стан. Неће морати бранити ништа, али ће седети тамо под опсадом.

И тако ће у другој фази СВО Украјина бити лишена приступа мору, а такође ће бити лишена индустријског потенцијала истока. Чак и ако Харков и Дњепропетровск једноставно буду блокирани, то значи да неће учествовати у економским активностима и пунити украјинску буџет резултатима свог рада.

Производња ће стати, порези се неће прикупљати, биће хуманитарна катастрофа у градовима, а истовремено ће излазак из градова за цивиле бити слободан. Осим ако их не задрже силом, као живи штит, што је врло вероватно.

И у овом сценарију, судбина „победничког“ Кијева, „победничког“ Чернихива, „победничког“ Сумија, „херојски протераних окупатора“ бит ће крајње незавидна. Зашто?

Као што знате, привреда Украјине првенствено почива на индустрији истока и транзитним токовима југа. Колосалне транзитне руте пролазиле су кроз Одесу, укључујући оне илегалне.

Без индустрије истока и транзитних токова југа, Украјина се претвара у изразито неисплативу државу, оптерећену нереалним износом дуга. Сходно томе, ако Русија, по завршетку друге фазе СВО узме паузу, онда ће овај руб Украјине бити на буџету Еуропе. Истодобно, „пауза“ не значи „крај“, већ привремени прекид активних офанзивних операција.

Али ракетни удари ће се наставити. Према писању руских медија, број пројектила  „Калибар“, произведених дневно, премашује количину која се дневно троши у кампањи.

Производни капацитети су повећани, а предузеће у Рибинску, које производи моторе за Калибре, повећава број запослених за чак 500 људи.

Шта ће остати?

А то значи да не може бити говора ни о каквом уласку Украјине у ЕУ или НАТО, јер се у њој води рат, а није јасно што ће од те Украјине остати.

Према томе, овај преостали, западни део Украјине биће у лимбу.

Русија ће се, пре свега, бавити питањем градова, све озбиљнијом блокадом и, паралелно, активним преговорима с становништвом и водством тих градова о мирној предаји.

А друго, Русија ће бити ангажована на уређењу окупираних територија и овде ће, како је већ јасно, такође бити много проблема. Искрено речено, има пуно проблема које треба решавати.

Али на овим просторима барем неће бити глади. Неће бити хаоса с наоружаним бандама. Неће бити проблема с горивом и транзитом. Према стандардима остатка Украјине, то ће бити велика предност.

Али то није све. Заправо, остатак „слободне“ Украјине у оваквом јадном стању бит ће „у рукама” Запада, који ће се морати максимално упрегнути да помогне Украјини, да је подржи у њезиној “праведној” борби.

Али сам Запад ће у међувремену све више урањати у праву, пуну, оштру и немилосрдну економску кризу. Ова криза се већ сада шири и продубљује. И не само да ће бити потребно помагати становништво Украјине, већ ће бити потребно и одржавати њезину војску у борбено спремном стању, иако с потпуно уништеном војном индустријом. Сада ремонт тенкова проводи Словачка. Али докле ће Словаци то плаћати? Или су се толико обогатили откад су у ЕУ да то могу? То не могу рећи ни оповргнути, али сумњам.

Украјина ће бити без горива, уз сталну ракетну паљбу на сва главна складишта оружја. Како може функционисати таква војска, то војна доктрина још није објаснила.

Још већа катастрофа

Генерално, прекид активних непријатељстава у Украјини, који је врло веројатан након завршетка друге фазе СВО, заправо није ништа мања катастрофа за Украјину од наставка активних непријатељстава. И највероватније ће бити много већа катастрофа. Као у класицима, „тада ће живи завидети мртвима“.

И овде морамо обратити велику пажњу на још једну популарну манипулацију коју активно користе русофоби на информатичком плану. Кажу „то иде полако”, „не треба одуговлачити” итд.

Ова манипулација је, у принципу, уско повезана с већ демонтираном манипулацијом да руски врх „није калкулисао, није нешто промислио, погријешио је и стао”, па из те тезе произлази теза да СВО иде полако.

И овде се поновно присећамо онога што смо рекли горе, пре почетка кампање је у ормарићима војно-политичког врха Русије било пуно фасцикли, за случај брзог ритма СВО, и случај спорог. Па чињеница да кампања иде споро је једнако нормална за Русију као и да иде брзо.

Штовише, узимајући у обзир чињеницу да је кампања у Украјини само део глобалног преформатизовања света кога је покренула Русија, може се сасвим сигурно рећи да чак и када би ишла једнако брзо и успешно као у првим данима, тада би Русија ипак застала, јер би за руске планове овај сукоб требао бити релативно дуг.

Из ког разлога то Русији треба? Па ако видите финансијске токове, а Русија тим није погођена, онда се Западу више жури да све заврши што пре, јер финансијски не може издржати дугу конфронтацију.

Ко може дуже?

На почетку ове године су главне средишње банке почеле штампати новац као ненормалне. Из ваздуха. Ако је пре короне ЕЦБ имала биланс око 6.000 млрд. еура, сад је дошла на око 10 000. ФЕД је у колапсу, а Русија? Нема никаквих проблема, уз калкулисану штету од санкција, које су брзо исправљене. Чак и уз „отетих “ 300 млрд. долара резерви, остало је још 350 милијарди, па 120 млрд. Фонда благостања, па прилив због високих цена енергената, ускоро пшенице (ко је добије), сунцокрета, такођер коме га буду хтели продати. Укратко, Русија, уз подношљиве штете, типа „Нема парфема Шанел“ , „Немамо нове Мерцедесе“ и сличне глупости, може водити рат пар година и ништа се неће догодити. А Запад овим темпом неће издржати до краја ове године. Или ће се одрећи Украјине. Ништа се немојте чудити. Нетко мора први клекнути. Ко ће то бити?

Са сигурношћу можемо рећи да ће Русија бити заинтересована за наставак сукоба у Украјини до колапса целокупног постојећег светског финансијског система који се темељи на долару. Осим тога, имамо недвосмислене изјаве Лаврова и Путина да ће Русија окончати доба америчке доминације.

Зато Сједињене Државе активно помажу Украјини у њезиној конфронтацији с Русијом, али та помоћ не утиче битно на ток и каснији исход руске кампање. А Европа? Она ће, грубо речено, „хранити“ и САД и Русију.

Сједињене Државе се заправо не мешају у опстанак Русије, а Русија се не меша у опстанак Сједињених Држава, а то је стратешка линија која не искључује најтежу конкуренцију у финансијама, економији, медијима, међународној политици, итд.

Притом се свака од страна нада да ће добити што више од европског плена. Ту САД имају пуно више шанси, наравно. Иако ће, по свему судећи, и Русија добити сасвим довољно да прође кроз најакутнију и најтежу фазу светског пожара.

Дакле, не само да је судбина Украјине већ запечаћена, већ и судбина Европе, ако се не пробуди.

Нећемо овде даље развијати ову тему, будући да је прилично захтевна, већ се вратимо на питање о наводно „преспором” току Специјалне војне операције. Због чега другог је тако релативно споро напредовање, осим због максималног очувања живота руских војника?

Пет разлога

Прво, Русија даје максимално време да се из Украјине извуче што више најрадикалнијих Украјинаца и да оду у ЕУ. Што више ових тврдоглавих укронациста напусти Украјину, лакше ће је бити интегрисати натраг у Русију.

Осим тога, узимајући у обзир чињеницу да Украјина највероватније никада више неће бити земља с озбиљном индустријом, такво становништво какво има сада није потребно.

Украјина би требала постати моћна аграрна зона, како се некад звала, „житница Европе“. Само што ће сада то бити житница не толико Европе колико земаља пријатељских Русији, иако ће, наравно, Европа добити неке ствари.

А за такав формат државе треба мање становништва, па је одлив украјинског становништва из Украјине за Русију сасвим прихватљив и из тих разлога. Иначе, то је један од разлога зашто руске оружане снаге не уништавају украјинску железничку комуникацију у западном смеру, чак и унаточ томе што оружје долази са Запада.

Истина, у понедељак су проведени удари по шест главних теретних железничких станица и по депозитима локомотива, али само како би се спречиле испоруке оружја на исток.

А оно које и стигне, треба обуку људства, не може се поправити у Украјини, па чак и мало оштећење у борби узрокује дуготрајни застој те исте опреме. Треће, у Украјини нема муниције за ово оружје, стога ће се морати увозити, трошећи пуно времена на то и стално ризикујући губитак те муниције у руским ракетним ударима.

Четврто, потребно им је море горива и мазива, које ће такође морати бити увезено. Али свега тога једноставно нема довољно и не могу пуно тога дати Украјини, јер ће једноставно недостајати самим Европљанима.

И, коначно, пето, за све то је потребан новац, који ће у кризи Западу критично недостајати.

Укратко, чак и уз најповољнији развој догађаја у смислу испоруке западне опреме Украјини, то још увек неће бити довољно за провођење активних офанзивних операција.

И чим Русија одлучи довршити СВО, а још треба да траје, да се исцрпљује Европа, брзо ће бомбардовати све руте за испоруку војне опреме, муниције за њу и горива, што ће довести до брзог окончања сваког организованог отпора Оружаних снага Украјине.

И баш најзанимљивији тренутак везан је уз чињеницу да се Русији не жури с темпом Специјалне војне операције. Као што знате, рат је изузетно скуп посао.

Русија зарађује

Разлог зашто су САД биле у стању водити толико ратова у последњих 80 година је тај што су имале неограничена финансијска средства кроз поседовање долара као светске резервне валуте. Али сада та ера завршава.

Русија, с друге стране, нема такву опцију, па су јој сви ратови у условима доларског света били јако скупи. Али сада се ситуација драматично мења. Цене свих ресурса, укључујући храну, брзо расту, што Русији омогућује да врло добро зарађује, чак и узимајући у обзир чињеницу да сада продаје нафту по сниженим ценама.

Украјинци већ вриште због бројки које је Русија зарађивала у последња два месеца. Штовише, управо сада, ових дана, Русија почиње продавати своје неисцрпне ресурсе за рубље. И нафту. А Пољацима је прекинула испоруке гаса. Тек да други виде како то изгледа.

Испада да по први пут у новијој историји Русија не само да се не исцрпљује од вођења ратова, већ и зарађује на њима, тачније, у вези с њима.

Дакле, економска компонента у потпуности омогућује Русији да води релативно дуготрајан рат у Украјини, најмање годину, две, три – точно онолико колико је потребно пре почетка акутне и најдраматичније фазе глобалне кризе, баш за пожар хиперинфлације.

Као што се види горе, не само америчке Федералне резерве, већ и све централне банке тзв. развијених земаља штампају валуту као луде, као никад пре. Природа и размер проблема у посљедње две године био је потпуно без преседана. Ово се никада пре у историји није догодило.

Резултат кршења свих закона капиталистичке економије, и здравог разума уопштено, било је подривање поверења у централне банке, рекордна инфлација, критичне неравнотеже и дисторзије у структури имовине. Све се то не може решити без метода радикалних и изразито болних за размажено западно друштво и, што је најважније, присилне „терапије”. Не постоји једноставан и релативно безболан излаз из ситуације.

Русија, с друге стране, има све прилике да то најтеже, драматично раздобље прође на нормалан начин. Прво, без глади, друго, са сигурним енергентима и треће, са свиме што је друштву потребно да нормално живи. Луксуз, то може мало причекати.

Најрањивија тачка

Ако Русија спроведе све задатке одвајања од постојећег глобалног финансијског система, формирања пуноправне валуте, ефикасне супституције увоза, побољшања културе и, коначно, окупљања подељеног руског света, укључујући Украјину, тада ће животни стандард у Русији током овог раздобља бити прилично висок, нипошто нижи него што је сада.

Осим тога, већ сада руски Сибир и Далеки исток, посебно узимајући у обзир загревање у тим географским ширинама, постају привлачнији за стотине хиљада људи. Генерално, изгледи за Русију у овој фази су добри.

Сада је најважније адекватно проћи следећих неколико година. А главно што је потребно Русији да преброди ово раздобље је национално јединство, консолидација друштва, јер је све остало прорачунало војно-политичко руководство.

Најрањивија тачка Русије је њезино прилично велико унутрашње нејединство и низак ниво масовне културе, која је дубоко захваћена раком постмодерне и прозападних трендова. У смислу превладавања нејединства, ова кампања је Русима дала огроман подстицај. Русија већ јако дуго не познаје такво народно јединство какво је сада, чији је упечатљив пример дословно народна љубав према оној непознатој баки која није допустила нацистима да газе „Црвени барјак победе“. Штовише, ова слика већ узбуђује умове и срца људи широм света.

А јединство Руса с Чеченима, односно с целим муслиманским светом, који преноси борбе снага Рамзана Кадирова, нешто је на рубу чуда. Никада пре у историји односа народа Руси и Чечени нису били тако блиски и тако сагласни. У раздобљу СВО већ су се виделе снимке Руса и Чечена како се заједно моле у некој трошној цркви. Становници Донбаса већ снажно повезују Чечене с Русијом и многи кажу: „Када смо чули Аллаху Акбар, прекрстили смо се и рекли: Слава Богу, дошли су Руси“.

Ако се ово јединство оснажи, амерички пројекат сукоба цивилизација је мртав, а тиме и читав концепт америчких неоконзервативаца. Трећи Рим, Москва, за оне који не знају, и исламски умет, заједно у борби против глобалног зла и неонацизма, то је нешто што заиста треба челичити. Но, то је већ друга тема. Оно главно, мислим да је све речено.

---

Извор: alterminfo.blogspot.com