Шта се заправо дешава у Пољској

Посматрајући текуће догађаје у Пољској, лако се може стећи утисак да смо сучени са невиђеним кршењем људских права и успостављањем тоталитарног режима од стране новоизабране владе предвођене странком Право и правда (ПиС), која је, упркос великом отпору друштва, одлучила да води политику сличну Орбановој. Став да Пољска клизи у тоталитаризам такође се свесно пласира у друштвену свест путем корпоративних медија попут CNN. На све то, делови такозване опозиције, уклоњене са власти недавним демократским изборима, позивају на организовање протеста мајданског типа у Варшави и покушавају да баце рукавицу у лице демократски изабраној влади. Цела ситуација може бити примљена и са ироничним смешком – на први поглед делује као да је свргнути политички, пословни и медијски естаблишмент избачен из својих луксузних лимузина на улице да призива догађање мајдана. Такво поступање, наравно, заогрнуто плаштом „враћања демократије“, може се посматрати и као покушај њиховог повратка на власт. Позиви на стварање мајдана у Пољској и интервенцију ЕУ зарад „враћања демократије“ пали су на плодно тле када се ради о ЕУ и Немачкој. Како бих стекао увид у ширу слику поводом ових дешавања, разговарао сам са новинаром који је награђиван за свој рад у домену истраживачког новинарства и бившим челником TVP (Пољска национална телевизија, прим. прев.) Витолдом Гадовским.

У једном од ваших текстова наводите да би ова влада требало да падне до маја и да су тражили клона Доналда Туска, којег су пронашли у лику Ришарда Петруа из партије Новочесна (пољ. Nowoczesna – модерна), брижљиво култивисаном производу одређених закулисних фигура. Шта сте тачно хтели да кажете?

— Ако се пар месеци пре парламентарних избора појави снага са приступом великим количинама новца и снажном медијском поршком, постоје само два могућа сценарија: суочени смо са неким генијем који је пронашао начин за инстант-успех на пољској политичкој сцени или са неким кога подржавају одређене структуре из сенке. У данашњој Пољској морамо да се носимо са спрегом обавештајних служби и олигарха, који имају приступ крупном капиталу. Дакле, имамо изненадну појаву лидера који не долази случајно из банкарског миљеа. Ако прихватимо систем који је договорен током историјских Преговора за округлим столом (варшавски преговори вођени од 6. фебурара до 5. априла 1989. између владе и опозиционих фракција предвођених трговинским синдикатом Солидарност; прим. прев), онда је ПиС антисистемска снага која жели да брани тада донесене одлуке. И сада се право ниоткуда појављује нова политичка група која све више јача и нови човек који раније није учествовао у арени политичких борби. Ту групу истог тренутка подржава пословна и медијска елита и аутоматски улази у парламент. Отуда закључак да је господин Ришард Петру (на слици испод) из Модерне странке пажљиво одабрана фигура.

Али и овај такозвани Покрет за заштиту демократије је на неки начин придобио део јавности. Како се то догодило?

— Анализирајући ту врсту феномена, важно је да се запитамо ко је група људи која вуче потезе. Такође, број фрустрираних људи спремних да изађу на улицу је увек велики. Ти људи су спремни да стану под било коју заставу. Они просто нису задовољни. Таква дезоријентисана побуна, међутим, може бити усмерена на праву страну уколико се пронађе група људи спремна да управља стварима. Овде се не ради о овом или оном лидеру, већ о групи која ће од тог утицаја имати користи у наредних 25 година. Ти људи се налазе под великим стресом, јер, уколико се спроведу провере онога што се догађало у претходних осам година, много патологије која кореспондира са њима ће изаћи на видело. Људи који се плаше последица спремни су да потроше велике паре на организацију протеста који имају за циљ да свргну нову владу. Данас видимо да су та настојања да се манимулише јавност отишла дотле да се ствара нека врста међународне уцене против Пољске владе. То без имало стида раде исти они људи који су недавно изгубили власт. Све ово се дешава због конфликта између оних који профитирају од тренутног система и оних који су искусили како је то били грађанин другог реда због тога што немаш додирних тачака са одговарајућом политичком елитом.

Ти људи проповедају первертирану верзију демократије. Судећи по њима, демократија је када они владају, а када изгубе на демократским изборима, онда се ослањају на странце да им помогну у спашавању сопствених каријера. Против кога они желе да уводе мере? Против Пољака који су одлучили да изаберу другачију владу од оне која је до скоро управљала земљом? Ако је тако, ко су у опште ти људи? Ако садашња власт има за непријатеље ликове попут Џорџа Сороша, онда сам ја склонији да будем на њиховој страни. Владају тек 30 дана и за то време нису ни могли много тога да учине. Стога нема разлога за повишеним тоновима у Европи и свету. Размислите, чега се у ствари плаше људи који данас трубе о „претњама демократији“? Плаше се промена које ће нова власт да направи и последица које ће из тога да произађу.

Третман пољске владе у медијима може се поредити само са сатанизацијом Русије и Мађарске. Бивши белгијски премијер и шеф либерала у Европском парламенту Гај Маурис Луис Верхоштат назива владу ПиС „нацистима“ а Јарослава Качињског, скупа са Орбаном и Путином, људима који „уништавају европско јединство и владавину права“. Такође наглашава да, „узевши у обзир одлучност Владимира Путина у настојањима да уништи европско јединство и владавину права, тренутна пољска влада одрађује посао за њега“. Са друге стране и Џорџ Сорош верује да је талас ксенофобије опасност за Источну Европу. У интервјуу за магазин Wirtschaftswoche напомиње да је Јарослав Качињски, чија партија је победила на недавним изборима у Пољској, означио такозване избеглице „као инкарнацију ђавола“. Могу ли ови интерни и спољни притисци довести до понављања мајданско-кијевског сценарија у Варшави?

— Тешко је слушати лекције представника земље која је легализовала еутаназију за децу; представника земље која не може сама да се носи са растућим антагонизмима између Фламанаца и Валонаца. Из неког разлога нико не позива на интервенцију ЕУ у Белгији, где Фламански фронт наступа са још отворенијим квазифашистичким изјавама. Чекам још само Марка Дитрокса да почне да нам држи лекције о једнакости и демократији у Пољској. Допустите да вас подсетим да је Марк Дитрокс централна фигура највећег педофилског скандала на свету, са којим је повезана целокупна белгијска политичка елита. Као што смо видели приликом украјинског Мајдана, велике количине новца могу да изазову одређене друштвене потресе. Ако огромне количине готовине крену из иностранства да се уливају у Пољску, то заиста може да резултира грађанским немирима. Да ли ће се ствари одвијати по том сценарију зависи од степена зрелости и одговорности пољског друштва.

Ми смо у европским оквирима велика земља и то нам даје одређене предности које могу да нам буду од користи у нашем наступању. Али ипак морамо бити вешти. Прво, не смемо ући у отворени конфликт са ЕУ, јер смо у овом тренутку превише слаби да пронађено алтернативни правац наше политике. Међутим, унутар саме ЕУ постоји довољно слабости које могу да се искористе. Прво, Пољска влада треба да прихвати избеглице јер не можемо постати жртвени јарац целе европске заједнице: пољска власт би требало да одлучи кога хоће, а кога неће да прихвати, а решење које се намеће је да прихватамо само хришћане. Дакле, прихватамо људе који су нам културолошки блиски да бисмо избегли потенцијалне друштвене проблеме које би могао да створи прихват великог броја муслиманских избеглица. Прихватамо избеглице – али под нашим условима. Ми смо хришћанска и католичка земља и желимо да помогнемо комшијама када се то од нас тражи, али помоћи ћемо само онима који нам неће донети проблеме, што се односи на избеглице које не желе да се асимилују у наше друштво.

Мислим да се они који прижељкују мајдански тип протеста у Пољској суочавају са истоветном дилемом као народи из других делова света који су прешли из тоталитарног у демократско друштвено уређење. На пример, становништво Шпаније генерала Франка морало је да се привикне на демократски систем и тај адаптациони процес је на одређени начин прошао поприлично глатко. Нека трансформација Шпаније буде пример и за нас. Постоје људи који су навикнути на коришћење погодности тоталитарног режима, а Пољска се заиста у протеклих 25 година налази у некој врсти меког тоталитаризма, јер се политичка коректност указује као врховни ауторитет и они који одбијају да јој се повинују стигматизовани су као грађани ниже вредности и одбачени на маргине друштва. Стога људи који су се привикли на тоталитарне тенденције могу сада да ваљају флоскуле о демократији и потреби за Варшавским мајданом. Оно што њима заиста треба је да просто почну да живе у демократији, али правој демократији – не декларативној.

Превод – АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Извор: New Eastern Outlook/Нови Стандард