Шта Србија добија од НАТО-а

Шта можемо да очекујемо NATO? Да не нагађамо одговор на питање из наслова, погледајмо пример једне од NATO земаља Пољске, изложен према подацима из њихових званичних извора не толико познатим код нас.

Све инвестиције NATO у Пољској обухватају осам пакета које се састоје од 129 задатака, тврди званични извор Бироа националне безбедности Пољске. Пољска је завршила више од 75 одсто задатака до сад. У то спадају:

1. Седам аеродрома, пет база са горивом и две морске базе;

2. Системи противваздушне одбране NATINADS (NATO Integrated Air and Missile Defence), три објекта (ракетни системи);

3. Изградња система за размену података по стандардима NATO;

4. Шест радарских пунктова далеког домета типа BACKBON;

5. Објекат командовања ваздушном одбраном у Кракову (југ Пољске);

6. Центар за обуку удружених снага JFTC у граду Бидгошч (централна Пољска);

7. Морски систем везе и командовања ратним бродовима на мору и у морским базама;

8. Команда батаљона везе NATO у Бидгошчу. [1].

NATO је у Пољској највише инвестирао у аеродроме, а сматра се да има и доста тајних објеката. У Пољску стижу нове технологије које остају непознате чак и фирмама које учествују у изградњи. Изграђено је неколико десетина објеката који би требало да штите „стратешке тачке“. У питању су грађевински радови за места за стационирање војске као и за смештање опреме за везу, електронике, горива и авиона. NATO је направио посебан програм за Пољску – НИСП, захваљујући којем пољске фирме могу да учествују на сваком тендеру који прогласи NATO, уз услов да влада мора да препоручи фирму која учествује у тендеру. Други услов је апсолутно чување тајности. Прецизније о тајним пројектима не жели да говори ни заменик министра одбране Беата Очкович. [2]

Незванично се зна да се у тајном програму ради о електронском снабдевању најновијих далекосежних радара који се налазе при источној граници. Ту су и морски систем везе и изградња команде ваздухопловне одбране у Кракову. Трају радови на седам војних аеродрома. Пољска је до сад потрошила на NATO чланарину 239 милиона евра а на реализацију пројеката 250 милиона евра. NATO је из својих сефова дао 375 милиона евра. О овоме говори Богуслав Вијатик, директор инвестиционог одељења NATO. [2]

ПОЉАЦИ У NATO МИСИЈАМА

Пољска армија је у учествивала и учествује у следећим мисијама NATO:

– Средоземно море (реакција на напад 9/11);

– Одбрана ваздушног простора Литваније, Летоније и Естоније од тренутка њиховог уласка у NATO до 2004. године (превенција интервенције Руске Федерације);

– Авганистан 2001-2014;

– Косово, одржавање мира, стварање KSF-косовских безбедносних снага…

Поред наведених званичних NATO података, постоји и податак Григорија Тишченка, заменика директора Центра евроатлантских и одбрамбених истраживања у Руском институту за стратешка истраживања (РИСИ), према коме је пољска војска директно укључена у рат у Украјини присуством својих официра, тенкова и авиона. [3]

ТАЈНИ ЗАТВОРИ

У Пољској је досад пронађено више тајних затвора CIA, где су боравиле особе које је Америка сумњичила за тероризам. Ово је потврдио бивши председник Александар Квашњевски у интервјуу за Газету виборчу, водећи пољски лист, да су он и тадашњи премијер Лешек Милер пристали на ову врсту сарадње са Американцима. Један од ухапшених у тим затворима је био Халид Шејк Мухамед, један од осумњичених за 9/11. Током боравка у тајном америчком затвору у месту Стари Кјејкути био је мучен 180 пута.

„ЦРНАЧКА ПОЛИТИКА“

Тајно је снимљен телефонски разговор актуелног министра спољњих послова Радослава Сикорског са бившим министром финансија Ростовским, који су објавили сви медији и у којем коментаришу догађаје у Украјини. Министар Сикорски каже саговорнику:

„Знаш да пољско-амерички савез ништа не вреди. Он је штетан јер ствара у Пољској лажно осећање безбедности… Направићемо конфликт са Русијом, Немцима, мислићемо да је све супер… Наивчине, комплетне наивчине… Проблем у Пољској је што имамо плитак понос и самооцену… То је тако црначки, црначки…“ [4]

До сличног закључка о бесмисленој производњи непријатеља могао је да дође свако ко је гледао 3. маја прославу пољског Дана уставности у Варшави, дана кад је Пољска 1791. добила устав. Пољски председник Коморовски одржао је говор о неопходности обезбеђивања земље од могуће руске агресије и тиме направио од лепог националног празника пропагандни NATO скуп. Подсетио је на догађај из историје када су Пољаци објавили „детронизацију“ руског цара Николаја Првог који се прогласио за пољског владара. Порука говора је била јасна: они (Руси) су увек више мање исти, јуче претња од руског цара, данас од председника, зато се Пољска мора заштитити уз помоћ NATO.

Треба имати у виду да су ово ставови неких пољских политичара, а не целог народа, али да они и обликују преовлађујуће мишљење у друштву о овим питањима.

ШТА NATO ПЛАНИРА У ЕВРОПИ?

Погледајмо превод дела садржаја званичног документа Америчког конгреса из 2014. године под насловом Превенција руске агресије. [5]:

„103. Проширена подршка Пољској и балтичким земљама;

104. Убрзавање европских и NATO радова на одбрамбеним ракетама;

105. Оснаживање америчко-немачке сарадње на глобалним и европским безбедносним питањима;

203. Додатне санкције у случају повећане агресије од стране Руске Федерације према Украјини или другим државама;

204. Ограничавање руског приступа америчким нафтним и гасним технологијама;

205. Дипломатске мере према Руској Федерацији;

206. Подршка руским демократским и организацијама цивилног друштва;

301. Војна помоћ Украјини;

302. Размена обавештајних података Конгреса са Украјином;

303. Највиши „не-NATO савезник“ статус за Украјину, Грузију и Молдавију;

304. Проширене обуке снага безбедности, операције помоћи и одбране са кључним не-NATO државама;

306. Енергетска независност Европе и Евроазије;

308. Подршка демократији, организацијама цивилног друштва у земљама бившег Совјетског Савеза;

309. Проширено емитовање пропагандног програма у земљама бившег Совјетског Савеза“ (преко Гласа Америке и других медија финансираних од Америке, са улагањима од по 7,5 милиона долара годишње до 2017. године, како пише даље у тексту).

ШТА NATO РАДИ У СРБИЈИ?

Ради ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства). [6] У Србији народ је у већини за Русију, тако је увек било и биће. Власт игра двоструку игру, званично иде ка ЕУ а незванично и ка NATO, јер су политичке елите у Србији поставиле САД и ЕУ, и нису представници воље народа којим владају. Запад је српској власти дао дозволу да прими председника Русије 2014. године, али је после тога потписан ИПАП. Први догађај има психолошки значај и умирио је велики део народа, други има правну тежину и довео је Србију једном ногом у NATO. Вешто изведено. У тексту споразума ИПАП српска власт се обавезала на следеће:

„– Да је приступање Европској унији за Србију стратешки спољнополитички циљ (тачка 1.2.2);

– Да ће реформисати своју војску под покровитељством NATO (тачка 2.2);

– Да ће основати центар за обуку отворен за NATO (тачка 2.4.4);

– Да ће трговати оружјем и опремом са NATO (тачка 2.5);

– Да ће надлежна министарства направити свеобухватну пропагандну NATO кампању преко штампаних и електронских медија, организацијом трибина и округлих столова, подршком институцијама и невладиним организацијама (тачка 3.1);

– Да ће донети закон и подзаконске акте о чувању тајних података NATO (тачка 4).

Као што видимо пут у ЕУ и у NATO нису два независна процеса, како нам говоре, већ један процес, јер NATO у документима са потписаним својим партнерима захтева настојање на учлањењу у ЕУ. Поред тога, захтева скоро све што се може захтевати и од чланова. Од битних ствари у будућности остаје још само смештање тешког наоружања. Ово је вероватно максимум сарадње без формалног чланства, а више од сваког очекивања за земљу која је са NATO ратовала. Не заборавимо да се све наведено зове војна неутралност, овако она за сада изгледа у пракси.

Шта можемо закључити из наведеног плана америчког конгреса, догађања у Пољској и нашег споразума ИПАП? Кад NATO уђе у неку земљу, он има јавне и тајне пројекте. NATO у Пољској гради прави бедем ка истоку. Све активности имају једну мету – Русију. Седам аеродрома, пет база са горивом, две морске базе, шест радарских пунктова на истоку земље, три локације са ракетним системима, центар за војну обуку… А ово су само званични подаци.

Уласком у NATO Србија би трајно изгубила Русију као историјског савезника у рату и миру, јер, као што видимо у плану америчког Конгреса, NATO активности у Европи имају један циљ – борбу против Русије. Српска власт се потписивањем ИПАП више него недвосмислено сврстала на NATO страну у његовом једином настојању у овом делу света – спречавању подизања Русије.

“NIC NIE WARTY!”

Да ли се добија нешто за узврат оваквим уступцима? Да ли ступање у пакт са свим оним што он тражи у пракси на крају (не у теорији и пре почетка) нешто вреди за државу? Немојмо нагађати ни слушати шта NATO каже. Питајмо некога ко је прошао то што се нама нуди, на пример министра иностраних послова Пољске, Радослава Сикорског. Ако неко зна, он би требало да зна након 16 година у NATO.

Министар у приватном разговору каже:

„Nic nie warty! (Ништа не вреди!) Он је штетан јер ствара лажно осећање безбедности… Наивчине, комплетне наивчине…Проблем је у нашем плитком поносу и самооцени.“ [4]

*   *   *

ШТА САДА ИМАМО ОД NATO?

„Шта ће ти та јакна усред лета“, питам колегу из бивше фирме из сектора за маркетинг, који данима долази у зимској јакни (био је јул). Одговара са осмехом: „Ма пусти, чим је скинем, тресем се од хладноће. Имам леукемију“.

У шоку, гледам га. Човек је скоро увек насмејан, шаљивџија иначе, али сад се није шалио. Бавио се падобранством. Био је мобилисан на караулу Кошаре, где је преко панцира добио у леђа пушчани метак са уранијумским пуњењем. Прича даље и показује жуте војничке панталоне:

„Видиш ове панталоне, скинуо сам их као трофеј са заробљеног сасовца“.

„САС? Британски, тамо?“

„Ма да, заробили смо их неколико… И сви су Шкоти. С оним ружним, црвеним главама“.

Шта ће у пушкама меци са уранијумским пуњењем? Шта ће Шкоти на Косову? Био сам пун дивљења како је овај човек носио своју судбину.

CHICKEN DEPARTMENT

Весели колега је наставио да шири добру атмосферу. На врата рачуноводства у којем је радило неколико девојака залепио је папир са написом United Chicken Department, што је изазвало смех код свих. После неког времена причао сам с једном колегиницом, из Chicken department-a. Девојка од око 30 година у једном тренутку, онако успут, рече: „Знаш, ја не могу да имам децу, имам тумор на мозгу, на хипофизи. Нисам рекла родитељима, не знам како би то поднели“. Тајац је овај пут трајао нешто дуже.

„САМО ДА ШТО ПРЕ УМРЕМ“

Отишао сам из фирме и почео да радим приватно. Договарао сам се са другом, сувласником да прву смену у локалу са опремом за видео-надзор покријем ја, а другу његов дотадашњи радник. Није се јављао неколико недеља, питам шта је било. Каже: овај мој је надрљао, вратио му се тумор. Испоставило се да је момак који је требало да ради (тридесет и нешто година) имао тумор на мозгу који му је уклоњен. Ту операцију су му радили док је био свестан, при чему је давао знаке кад осети нешто. После неколико година струшио се на степеницама и сав се изломио јер је тумор опет нарастао и нешто притиснуо на мозгу. После неких годину дана поновног лечења, сместили су га у старачки дом, заједно са мајком. Обоје су били у колицима. Мој друг му је раније предложио да иду негде да поједу пицу и попију нешто. Болесни колега га је позвао телефоном и рекао: „Можемо негде да одемо да попијемо ту пицу“, јер више није владао својим говором.

На речи да му чува место у фирми кад изађе, болесни колега је одговорио: „Нема наде за овакве као ја. Само да што пре умрем.“ Умро је после неколико дана. Мајци нису рекли јер су очекивали да ће и она умрети од друге болести, и умрла је после два дана не сазнавиши за смрт сина.

ДВА ПОСЛЕРАТНА ДРУГА

Имам два друга из разреда из средње школе. Обојица су добила лимфом-тумор лимфне жлезде, у размаку од неколико година. Будући близак с једним од њих, испратио сам део његових испитивања. Не треба да постоје хорор филмови, постоје онколошке и хематолошке клинике, то је довољно. Прво су га снимали ултразвуком пред групом студената којима је послужио као практични модел за учење. Уследило је скенирање на приватној клиници јер у болницама не раде скенери или је заказивање за шест месеци унапред. Ово је његовој породици извадило последње паре из џепа. После операције уследила су додатна испитивања две недеље у болници. Снимали су лимфне чворове. Такође, вади се и коштана срж из карлице да би се видело да није захваћена болешћу. Ово му је радио млади приправник, специјалном иглом и шприцем, толико невешто да је морао да му два пута буши кост. Да је било право мрцварење видело се по томе што му је горњи део дебеле зимске пиџаме био потпуно мокар од зноја кад је изашао из болничке ординације. Дошао сам код њега у посету у болницу, био је напет, намучен и неиспаван од сталних прегледа и раних визита. На једном кревету лежи стари свештеник који не може да устане од неке болести крви. На кревету поред лежи младић у тренерци који је дошао из унутрашњости да прими хемиотерапију. У крилу држи лавор, у ушима слушалице од телефона. На сваких пет минута се усправи и избаци млаз из уста у лавор, јер хемиотерапија изазива повраћање. Нека неиздржива мучнина као да је и у ваздуху, све мирише на смрт, на свим лицима страх и туга. Тешко је било издржати и током посете а не лежати тамо.

РЕЗИМЕ

Из прве фирме у којој сам радио испратила ме вест да је умрла газдина жена, средњих година, после два месеца боловања, од рака јетре. Поред ових пет младих људи и ове жене, број старијих људи у околини за које сам чуо да су оболели од неке онколошке болести је осмеро, колико сам успео да избројим. Њихове приче и не наводим…

КРЕТАЊЕ У ЗАТВОРЕНОМ КРУГУ

Шта је ово? Да ли је то неки просек? Да ли је то увек било, него нисмо обраћали пажњу? Да ли ово „може имати везе с бомбардовањем, али не може да се докаже“?

Овде треба додати и психички оболеле од последица бомбардовања и послератног мрцварења, јер се огроман број Срба држи на површини депресије и неурозе помоћу седатива. Психосоматика говори да тешка психичка стања могу изазвати малигне болести. Умножавање малигних болести ствара даље тешка психичка стања у друштву и тако се крећемо у затвореном кругу.

Позивам читаоце на експеримент: да размисле о оболелима у својој околини, распитају се код рођака и пријатеља ко се лечи и од чега. Ако сте у болници, идите до спрата за онкологију или хематологију и погледајте просек година. Верујте овом тексту у зависности од тога колико он има потврде у вашем искуству.

ШЕСТОЧАСОВНО БОМБАРДОВАЊЕ ЛИВАДЕ

Добровољац Војске Југославије Бранко Турк из Београда сведочи да је у току рата 1999. у Дреници на Косову у току једне ноћи пратио шест сати бомбардовање – ничега. Блесак за блеском у исту тачку на којој није било никаквих ни војних ни цивилних положаја. Замислимо количину радиоактивног материјала и њено разношење подземним водама по целом региону. А ово сигурно није био једини такав истовар.

NATO званично признаје да је бацио 31.000 пројектила са уранијумом (само употребљени у војне сврхе, без оних који су ту донети да би били уништени тајно), Војска Југославије је тврдила да их је било најмање 50.000, док руски извори тврде да их је било најмање 90.000. Подаци Националног института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ кажу да је пораст малигних болести у просеку 20-60 одсто за период 1999-2005. и стално се повећавају. Од ових резултата је прошло већ 10 година. [7]

НА СРБИЈУ ЈЕ БАЧЕНА АТОМСКА БОМБА

На Србију је бачена атомска бомба или чак више атомских бомби, кад се саберу ове десетине хиљада експлозија, само што се у јавности то не доживљава тако јер се бомба везује за једну велику експлозију, а не за збир последица. Србија је од 1999. до данас у рату, непријатељ је унутра, што видимо по свему што се дешава до данас.

ШТА СА NATO СРБИМА?

На ову тешко разумљиву појаву не треба остати индиферентан јер нисмо индиферентни према судбини жртава. То је морална нискост која не остаје у границама појединца, већ се тиче свих.

Не говоримо да је то питање слободе, јер, кад у току рата, а рат још траје, неко заступа интересе непријатеља, не говори се о његовој слободи, већ заседа војни суд. Они, стојећи на страни непријатеља, раде на штету колектива. Због тога колектив не сме бити незаинтересован. У државама које нису окупиране било би им суђено. Овде то не можемо очекивати. Али нису нам везане руке. Постоји и нешто у нашем домену. Може им се показати презир због служења непријатељу и због равнодушности према жртвама. Можемо одбити комуникацију са овим људима. Ако нам рођак или пријатељ подржава NATO, рецимо му своје мишљење. Ако се наљути, наљутио се због себе, а не због нас. Не идимо код таквих људи.

Не прихватајмо „дијалог“, право на дијалог мора да се заслужи. Он је стао на страну твог крвног непријатеља, значи исти је као он. А с непријатељем се не разговара, осим о предаји, твојој или његовој.

Не оскудевају они ни у чему. Не боре се NATO Срби за кору хлеба, они се боре за неки вишак у односу на просечног човека овде који себи такву нискост не допушта.

БЕЗ ПРОЦЕНТНОГ РАЧУНА

Немојмо дозволити да нас наивно увуку у приче са процентима пораста бруто националног дохотка после учлањења у NATO. Отац убијеног не прича са убицом сина о могућим процентима зараде у ортаклуку. Није NATO побио наше људе у бомбардовању, оставио услове за болести, па се после покајао. Не, он и даље стоји на истим позицијама на којима је био, а то је да су побијени требали да буду побијени а болесни – болесни. На овим позицијама стоје аутоматски сви Срби који су на NATO страни. Не прихватајмо јефтину филозофију васпитану одрастањем на америчким филмовима која сматра да је знак зрелости сводити све односе на економске а сва размиљања на суву рационалност. NATO и сви његови заступници оптерећени су подсвесно теретом својих ратних злочина и знањем да раде нешто ниско и не могу друго него да се бране рационализацијом.

ЈЕДИНИ ИСТИНИТИ УГАО

Гледајмо их кроз призму родитеља убијених или оболелих, немојмо их мрзети (због нас, не због њих, јер је мржња неплодна, исцрпљује и заробљава), већ, ако изгубимо то из вида, изгубићемо праву димензију и једини истинити угао гледања. Не могу убица и породица убијеног сести за сто (осим у суду) јер би самим тим дијалогом злочинац био амнестиран и то без покајања. Сам почетак дијалога на тај начин је још један велики и неправедан успех за злочинца и нови пораз оштећеног.

Не говоримо „опростићемо, али нећемо заборавити“. Заборавити не можемо, није у нашој моћи. За опроштај нас нико и не пита, не можемо ми праштати убицама туђе деце. Овде би „опраштање“ значило „баш ме брига, нећу још и тиме да се оптерећујем“. И били бисмо слични онима који опраштају Хрватској уништење Срба у Крајини да би могли без гриже савести да летују на Јадрану. То је инвестиција у ниске егоистичне циљеве, а не праштање.

ШТА МИ УОПШТЕ МОЖЕМО ДА УРАДИМО?

Можемо нешто мало свако, и биће пуно. Прво васпитајмо у себи једну тиху одлучност, без много говора да будемо против NATO до краја живота и да то испољимо увек и свуда где има смисла. Будимо на изборима за политичке опције које су јасно и дефинисано против NATO. Васпитајмо и своју децу тако.

„Није баш најбоља стратешка одлука да сви око нас буду у NATO, а ми сами“. Ово би се могло чути као први аргумент против. И тачно је. Али да не бисмо доносили одлуке по логици „кад не можеш да их победиш, придружи им се“, замислимо се над овим. Ако смо одбацили NATO, имајући пуну свест о окружењу у којем се налазимо, казаће нам се само који једини пут имамо за очување свог народа и државе.

Немојмо мислити да су у NATO неки мудри људи који знају нешто што ми не знамо и баве се важним стварима. То су сасвим сигурно тешко болесни и сасвим промашени људи. Неостварена људска природа се буни, тражи израз у колосалним пројектима ове врсте лишеним било чега људског. Особина психопатије је да је човек друштвено функционалан и да му се болест углавном споља не примећује. Она се открива увек по циљевима и средствима и недостатку било какве емпатије према другоме.

_______________________________

Упутнице:

[1] http://www.bbn.gov.pl/pl/wydarzenia/15-lat-polski-w-nato/polska-w-sojuszu-polnoc/5296,Inwestycje-NATO-w-Polsce.html

[2] http://innpoland.pl/114917,kolejne-tajne-obiekty-nato-w-polsce-sojusz-inwestuje-glownie-w-nasze-lotniska

[3] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-toku-je-akcija-zaustavljanja-rusije-od-nato-i-eu-sargarepe-korist-imaju-samo-lokalne-elite-i-krupni-biznis-i.html

[4] http://zmianynaziemi.pl/wiadomosc/radoslaw-sikorski-sojusz-polsko-amerykanski-jest-nic-nie-warty-jest-szkodliwy-bo-daje-pocz

[5] http://ekcs.rs/dokumenti/Russian_Aggression_Prevention_Act_of_2014.pdf

[6] http://ekcs.rs/dokumenti/Srbija_IPAP.pdf

[7] http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279561-Uranijum-ubija-polako
_________

(Текст је посвећен свим досадашњим и будућим жртвама последица NATO бомбардовања међу читаоцима овог текста, њиховим ближњим и потомцима у будућим генерацијама. Период полураспада уранијума је 4,5 милијарде година. Има времена.)

---

Извор: Евроазијски Комуникациони Центар