jelena-ponomarjova 1У Стразбуру је у мају ове године Европски омладински центар организовао семинар Сећање и лекције Другог светског рата. Организатори из земаља ЕУ тежили су томе да се такозваним „мултиперспективним прилазом“ учврсти свест омладине, што је уствари била блажа верзија фалсификовања историје, посебно Другог светског рата, прилазом који је позван да нивелише улогу СССР и његових савезника у борби против нацизма.

Желела бих да поделим са српским читаоцима виђење назначеног проблема, које је било снимљено током мог наступа на семинару и које је изазвало бурну реакцију наших западних партнера.

Ипак, пре него што непосредно приђемо проблему фалсификовања, треба обратити пажњу на два принципијелна момента. Прво, у последње време веома много пажње (штавише превише, што личи на мантру) поклања се размишљању о људским правима, о демократији, о европским вредностима. Све је то тачно, али се у зомбирању такве врсте заборавља главно – тешко да би ми данас, седећи у удобним салама на конеференцијама и скуповима, говорили о томе да није било херојске победе совјетског народа и његових савезника над хитлеровском коалицијом. Многих од нас не би било, једноставно се не бисмо родили и не бисмо имали могућност да размишљамо о сопственим правима. То је прво и увек се треба сећати тога. Друго, у савременом свету и његовим различитим деловима (кутцима), на велику жалост, свакодневно и сувише често нарушавају се људска права – право на безбедност, слободу кретања, чак и правона живот. У овом низу једно од најопаснијих кршења права је фалсификовање историје. Управо то фалсификовање угрожава једно од основних људских права – право на истиниту информацију о прошлости, што значи и право на знање о садашњости и будућности. С тим у вези, сећамо се најцитиранијег романа у посљедњој години у Русији, 1984 Џ.Орвела, заправо његове тврдње: „Ко контролише прошлост тај контролише будућност“.

ФАЛСИФИКАТ КАО БАЗА НОВИХ ПРЕТЕНЗИЈА

А сада управо о проблему фалсификовања, које се тиче многих знаменитих догађаја светске историје. Међу осталим, то је сећање о Другом свјетском рату и Великом Отаџбинском рату. Догађаји 1939–1945. играју посебну улогу у процесу фалсификовања, будући да се то десило, према историјским мерилима, релативно скоро, живи учесници тог рата, наступају са сећањем о рату и тако постају симболи хероизма совјетског народа, јединства и солидарности свих оних који су се борили против нацизма и фашизма. Они су симболи једнакости свих и свакога независно од боје коже и облика очију. Резултат победе у рату, поред осталог, има и морални и геополитички аспект. Фалсификатори покушавају изобличити чињенице, уништити оба аспекта (морални и геополитички) Русије, као историјске и политичке наследнице СССР, којој се провокативно намеће кривица за догађаје из Другог светског рата и самим тим ствара се база за показивање политичких, финансијских и територијалних претензија. Као резултат, главни циљ ревизије историје Другог светског рата је – у то су уверени и руски научници и садашњи политичари – поновно разматрање њених геополитичких коначних резултата.

Важно је примијетити да се процес фалсификовања Другог светског рата и Великог Отаџбинског рата актуелизовао после 1991. године, то јест пошто је Русија почела да проводи активну спољну политику, штитећи свој суверенитет, који је био у знатној мери изгубљен у време Јељцина. Са научне тачке гледишта, може се издвојити неколико типова фалсификовања. Зауставимо се на три типа: концептуалном, фактографском и на фалсификовању због ћутања.

Концептуално фалсификовање је стварање несумњиво лажне концепције, схеме која има политичко-идеолошки правац и циљ. Фактографско фалсификовање је свесно искривљивање чињеница. Фалсификовање због ћутања је свесно ћутање, игнорисање одређених чињеница.

КОНЦЕПТУАЛНО ФАЛСИФИКОВАЊЕ

Почећемо од концептуалног фалсификовања. На том нивоу дешава се изједначавање стаљинског СССР и хитлеровског Трећег рајха, као два облика „тоталитарног режима“, који су једнако одговорни за почињање Другог светског рата. Ипак, и уз најповршније упознавање са чињеницама, долази се до очигледне неуверљивости тог прилаза. Не говорим о ненаучности самог термина „тоталитаризам“, који је, по узору на Арентову, Фридриха и Бжежинског, добио врло велики пропагандни карактер. Напоменућу да је 1951. године у књизи Извори тоталитаризма Хана Арент у друштвени дискурс увела наратив „два тоталитаризама“, а средином 50-тих Збигњев Бжежински и Карл Фридрих су изградили нове концептуалне основе Хладног рата. Тандем Бжежински-Фридрих предложио је да се, као универзално оружје информационог рата против СССР/Русије, у науци и систему образовања користи идентификација совјетског политичког система и Хитлеровог нацизма као „два тоталитаризма“. На тај начин, од 50-тих година 20. века почиње поређење неупоредивог, поређење које опстаје до данас, совјетског строја и западних тоталитарних режима 20. века.

Узгред, веома је значајно да је директор Јерусалимског центра „Симон Визентал“, Ефраим Зуроф принципијелно против таквог поређења. Према његовом мишљењу, активизација таквог наратива одговара превасходно бившим колаборационистима (данас сви они себе зову „младоевропејцима“), који користе аргумент о „два тоталитаризма“ како би на тај начин себе оправдали, оправдали своју дволичну улогу у холокаусту и своју сарадњу са нацистима. Управо на њихову иницијативу на европском нивоу се на неки начин и десила формализација те „концепције“.

hitler-staljin

Двадесетпетог јануара 2006. ПАСЕ је донијела резолуцију о „потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“ (Резолуција N1481). Двадесет шестог јуна 2008. донесена је такозвана Прашка декларација о европској савести и комунизму, а 2. априла 2009. године, одбацујући тај „документ“, Европски парламент је одредио Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма.

Иницијаторима и проводницима идеје изједначавања, потпуно неупоредивог, треба напоменути да је у новембру 1939. године на првом научном симпозијуму посвећеном карактеру тоталитарне државе значајан амерички истраживач Карлтон Хејс објаснио да је тоталитаризам феномен тржишне економије, феномен буржоаске цивилизације, који ван њених граница не функционише. Као тоталитарне режиме Хејс наводи Мусолинијеву Италију и Хитлерову Немачку. Стаљински Совјетски савез је, према његовом убеђењу, потпуно други тип државе, тип у којем не постоји приватна својина и класе, где је био изграђен системски антикапитализам – социјализам, где влада геокултура просветитељства, за разлику од нацистичке идеологије антипросветитељства и антимодернизма.

Ипак, као што видимо, „концептуални вирус“, који су покренули Арентова и Бжежински и њихове присталице, нису једноставно отровали многе умове него имају веома озбиљне последице. Конкретно, то се изражава не само позивом Русији да се покаје за „поробљавање“ европских народа (укључујући Балтичко поморје) у току Другог светског рата него и захтевима да се од Москве добије новчана компензација и да се поново напише историја у буквалном смислу.

Што се тиче фалсификовања историје рата, онда у новим прилазима све чешће заборављају (уверена сам, свесно) да је СССР био објекат агресије. Дешава се изједначавање субјекта агресије и њеног објекта. Тај прилаз није само погрешан него и скида са агресора – нацистичке Немачке – кривицу, оправдава је. Године 1930. колективни Запад је охрабривао нацисте на деловање против СССР. Данас колективни Запад снисходљиво гледа на то како бивши есесовци, тј. нацисти и њихови наследници, марширају по улицама Риге, Талина, Кијева. Западне земље су одбиле да гласају за резолуцију која осуђује слављење нацизма. Ствара се утисак да, ако нацизам има антируску усмереност, онда Запад има разумевање за то. Тако је било 30-тих, тако се дешава и данас. Према извештајима западне штампе, западни инструктори обучавају припаднике нацистичких бораца из Десног сектора и других радикалних структура у Украјини. На тај начин фалсификовање историје усмерено је ка подршци нацизму, и то не може да не узнемирава.

ФАКТОГРАФСКО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

А сада о фактографском фалсификовању историје. По угледу на издајника Резуна, који је побјегао из СССР у Енглеску и који је писао (очигледно по диктату својих енглеских домаћина) под псеудонимом Суворов, у друштвеном мнењу се појављује теза о томе да је Стаљин спремао напад на Немачку, а да је Хитлер предухитрио његов удар буквално за две недеље.

Тај фалсификат не може издржати никакву критику. Чим се упознаш са цифрама војно-индустријског потенцијала највећих држава – цифре говоре саме за себе. Уочи рата САД су посједовале 41, 7 одсто светског војног потенцијала; Немачка 14,4; СССР 14; Велика Британија 10, 2, Француска 4,2, Италија и Јапан имали су по 2,5 одсто, а остали свет 10,5 одсто (Kennedy P., The rise and the fall of the great powers, 1989, p. 430)

Треба узети у обзир и то да су САД још 1937. године објавиле а у априлу 1941. године формулисали решење Конгреса да ће, у случају Немачког напада на СССР, САД помагати СССР, а, ако СССР нападне Немачку, или дозволи да буде испровоциран, онда ће САД помагати Немачкој.

Сада замислимо да Стаљин напада Немачку. На страни Немачке одмах би се нашле САД, не говорећи о Италији и Јапану. Испада 61,1 одсто против 14 одсто. Осим тога велика Британија и Француска у тој ситуацији би се брзо помириле са Немачком, што значи 75 против 14 одсто. Стаљин није самоубица и зато није могао да планира напад на Њемачку. Не могу да не поменем још једно познато мишљење, а то су речи. Х. Трумана, тадашњег вицепредседника САД: „Ако видимо да рат добија Немачка, онда морамо помоћи Русији, ако буде победила Русија, морамо помагати Немачкој. И нека они што је могуће више убијају једни друге, мада не желим ни у каквим условима да видим Хитлера као победника“ (The New York Times, 24. 6. 1941).

Провлачећи данас тврдњу о „истој одговорности СССР и Немачке“ за започињање Другог свјетског рата (и, нажалост, неки руски) историчари по сваку цену покушавају да скину одговорност са западних држава за политику „смиривања“ Хитлера, која је довела до рата. Као и раније, жестоким нападима је подвргнут совјетско-немачки пакт о ненападању, познат као пакт Молотов-Ребентроп. У посљедње време та тема се поново распирује на Западу, посебно у земљама источне Европе, у бившим совјетским републикама Прибалтика, неким другим државама у суседству, па и код нас у Русији.

Притом се заборавља да је пре потписивања пакта, Немачка у марту 1938. године анектирала Аустрију а у септембру исте године, као резултат политике демократија за гурање Хитлера на Исток, склопљен је Минхенски споразум и Хитлеру је дата Судетска област Чехословачке. Пољска је, искористивши специјалну тачку о регулисању проблема пољске и мађарске мањине у Чехословачкој, 1. октобра 1938. године заузела Тешинску Шлезију, која је раније улазила у састав Чехословачке. Мађарска је окупирала југ Словачке, тако да су својим понашањем тадашњи владари Пољске и Мађарске допринели ликвидацији Чехословачке, која је коначно остварена у прољеће 1939. године. Тада је био освојен Мемељ (Клајпедска покрајина) Литваније. Напомињем да су Велика Британија и Француске потписале сличне пактове заједно са тајним додатним протоколима. Пакт са Немачком потписале су и земље Балтика, али њих нико не криви за то.

staljingradska-bitka123

Не треба заборавити ни услове СССР за стварање система безбедности у Европи, које су торпердовали челници западних влада. Били су спречени преговори у августу 1939. године, на преговоре су долазила безначајна лица која нису имала никакву пуномоћ за потписивање документа.

Важно је знати да је у то време СССР био у веома сложеном положају. На Истоку, у Монголији, совјетска и монголска војска водиле су борбу са Јапанцима, на Западу само што није почео рат Немачке против Пољске, која се уздала у западне земље и није жељела да прими помоћ од СССР у случају њене окупације и даље офанзиве немачке војске на Совјетски Савез. СССР би морао водити борбу на два фронта: у Европи и Азији. Зато сматрати совјетско-германски пакт првим узроком Другог светског рата нема никакве основе.

Осим тога, за националну безбедност СССР закључивање совјетско-немачког пакта о ненападању имало је велики значај. Тај пакт је одложио почетак рата, и то је већ само по себи вредно.

Фалсификаторе историје треба такође подсетити на документе Нирнбершког процеса. У пресуди трибунала изричито је речено: „Двадесет другог јуна 1941. године без објаве рата Немачка је упала на совјетску територију у складу са раније припремљеним планом. Докази достављени трибуналу потврђују да је Немачка имала прецизно разрађене планове рушења СССР као политичке и војне силе да би се рашчистио пут за експанзију Немачке на Исток у складу са њеним стремљењима… Планови економске експлоатације СССР, масовног протеривања становништва, убиства министара и политичких руководилаца били су дио прецизно разрађеног плана, чије је извршење почело 22. јуна без било каквог упозорења и без икаквог законског оправдања. То је била очигледна агресија.“ Тако да упоређивати СССР и Трећи рајх могу само или болесни људи или који ништа не знају.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ПРЕЋУТКИВАЊЕМ

А сада о фалсификовању прећуткивањем. Када се говори о жртвама рата, помињу се Јевреји, Роми, хомосексуалци, али, по правилу, ништа се не говори о Русима и уопште о Словенима. А статистика каже да војни губици СССР, по савременим подацима, чине 11 милиона и 900 хиљада живота. Немачка је изгубила осам милиона и 876 хиљада. Заробљеници: совјетски – 4.576 (вратило се 1.559); Немци – 3.576 (од тога се 70 одсто вратило у домовину); у заробљеништву је умрло пет пута више совјетских војника (!) него Немаца. Губици совјетског становништва: 14.700.000 од којих су 7.420.390 свесно и системски истребили Немци; 4.100.000 хиљада је умрло због сурових услова окупације; 2.164.313 је умрло на принудном раду у Немачкој. У исто време у Немачкој је четири милиона грађана погинуло у бомбардовању – Американци су свесно уништавали градско становништво у складу са програмом који су разрадили Курт Левин и Фон Нојман (нанети максималан губитак Немцима у психолошком и демографском смислу). Черчил је писао: „Ми не ратујемо са Хитлером, чак ни с националсоцијализмом, него са духом Шилера да се он никада више поново не роди“. А Стаљин је изјавио: „Хитлери долазе и одлазе, а немачки народ остаје“.

У западноевропским и америчким уџбеницима пише да су одлучну улогу у победи над нацистичком Немачком и милитаристичким Јапаном одиграле победе англоамеричких војника (операције „Маркет гарден“ у Холандији и искрцавање у Нормандији 6. јуна 1994. године). Притом се догађаји као Стаљинградска битка, која је представљала почетак коренитог прелома у Другом свјетском рату, битка на Курском луку и победа која је Совјетском савезу дала стратешку надмоћ, операција „Багратион“, у току које су наши војници коначно очистили нашу земљу од непријатеља, и кренули ка коначном ослобођењу Европе од нацизма – све се то описује као борбе од локалног значаја, ако се уопште и описује.

Трећи дан семинара, у једном од излагања давао се помен жртвама страдалим од атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки, али притом није било речено чије су то биле бомбе, ко је наредио да се те бомбе баце, ко је крив за те жртве. Такав приступ свесног прећуткивања такође је део фалсификовања историје. Фалсификовања прећуткивањем.

Следећи корак је пребацивање кривице на друге учеснике светске политике. Као један резултата таквог прећуткивања и фалсификовања је, на примјер, тај да више од 30 одсто јапанских ученика не зна да су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки бацили Американци, већ сматрају да их је бацио Совјетски Савез. Не знају да се атомска бомба појавила у СССР 1949. године, а средства њене испоруке тек 1957. године.

Као резултат таквог фалсификовања, знатан дио младих Европљана је уверен да су Хитлера победиле САД, а неки политичари и новинари чак тврде да је Европу ослободила Украјина.

berlin-kaput

ЗАКЉУЧАК: РЕЗУЛТАТИ ФАКСИФИКОВАЊА

Фалсификовање је довело до страшне необавештености и некомпетентности не само европских друштвених група него и политичара одговорних за доношење политичких група. У таквој ситуацији појављује се оправдано питање какве вредности и усмерености могу донети људи који ништа не знају и који не желе да знају истину о историји?

Као закључак, још једном ћу подвући да се данас може говорити фактички о постојању „традиционалног“ прилаза, заснованог на чињеницама, и нових „интерпретативних“ или мултиперспективних прилаза у осјетљавању Другог светског рата и Великог Отаџбинског рата. Безусловно, може се схватити да је и традиционални приступ такође интерпретација. Ипак, то је интерпертација која је заснована на веродостојним изворима, чињеницама које су познате милионима руских грађана, заснованим на документима који се чувају не само у државним него и у приватним архивама, као и у сећању људи. Са своје стране, тачке интерпретативног, мултиперспективног прилаза носе искључиво збирни карактер, тј. у чистом облику и нису потпуно представљене ни код једног аутора који се може сматрати фалсификатором. То и није чудно, како је приметио француски философ, политичар епохе Ренесансе М. де Монтењ: „Супротно истини лаж има стотине хиљада лица и нема граница“.

Поређење тих приступа показује да се у случају традиционалног концепта Велики Отаџбински рат представља као „победа са сузама у очима“, као потпуна трагедија са бројним жртавама, али ипак као херојски период историје, док се у оквиру такозване мултиперспективности многи херојски тренуци доводе у питање, подвргавају се често неоснованој критици или произвољном тумачењу.

И, на крају, у условима нарастајућег сукоба колективног Запада и Русије – који је настао као последица тога што Русија није дозволила Западу да са Сиријом на челу са Асадом уради оно што је урадио са Гадафијем и Либијом; и, друго, због америчко-бандеровског преврата 19. фебруара 2014. године у Кијеву (што је прва агресија против руског света од 22. јуна 1941) – најпонављанија прогноза каже да следи појачање информационо-психолошког рата против Русије. Једна од манифестација тог рата је фалсификовање историје Другог светског и Великог Отаџбинског рата. Јасно је да одређени кругови на Западу и од њих формиране структуре раде на обликовању уносне (профитабилне) будућности, кривотворећи прошлост и поново пишући историју. Ми смо спремни за то, поготово што је истина на нашој страни, на страни деце и унука оних који су сломили кичму хитлеровској Немачкој руковођеној континенталним Западом, када су напали СССР, Русију.


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Смисао западног фалсификовања историје II светског рата

* Обавезна поља