Smisao zapadnog falsifikovanja istorije II svetskog rata

U Strazburu je u maju ove godine Evropski omladinski centar organizovao seminar Sećanje i lekcije Drugog svetskog rata. Organizatori iz zemalja EU težili su tome da se takozvanim „multiperspektivnim prilazom“ učvrsti svest omladine, što je ustvari bila blaža verzija falsifikovanja istorije, posebno Drugog svetskog rata, prilazom koji je pozvan da niveliše ulogu SSSR i njegovih saveznika u borbi protiv nacizma.

Želela bih da podelim sa srpskim čitaocima viđenje naznačenog problema, koje je bilo snimljeno tokom mog nastupa na seminaru i koje je izazvalo burnu reakciju naših zapadnih partnera.

Ipak, pre nego što neposredno priđemo problemu falsifikovanja, treba obratiti pažnju na dva principijelna momenta. Prvo, u poslednje vreme veoma mnogo pažnje (štaviše previše, što liči na mantru) poklanja se razmišljanju o ljudskim pravima, o demokratiji, o evropskim vrednostima. Sve je to tačno, ali se u zombiranju takve vrste zaboravlja glavno – teško da bi mi danas, sedeći u udobnim salama na koneferencijama i skupovima, govorili o tome da nije bilo herojske pobede sovjetskog naroda i njegovih saveznika nad hitlerovskom koalicijom. Mnogih od nas ne bi bilo, jednostavno se ne bismo rodili i ne bismo imali mogućnost da razmišljamo o sopstvenim pravima. To je prvo i uvek se treba sećati toga. Drugo, u savremenom svetu i njegovim različitim delovima (kutcima), na veliku žalost, svakodnevno i suviše često narušavaju se ljudska prava – pravo na bezbednost, slobodu kretanja, čak i pravona život. U ovom nizu jedno od najopasnijih kršenja prava je falsifikovanje istorije. Upravo to falsifikovanje ugrožava jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na istinitu informaciju o prošlosti, što znači i pravo na znanje o sadašnjosti i budućnosti. S tim u vezi, sećamo se najcitiranijeg romana u posljednjoj godini u Rusiji, 1984 DŽ.Orvela, zapravo njegove tvrdnje: „Ko kontroliše prošlost taj kontroliše budućnost“.

FALSIFIKAT KAO BAZA NOVIH PRETENZIJA

A sada upravo o problemu falsifikovanja, koje se tiče mnogih znamenitih događaja svetske istorije. Među ostalim, to je sećanje o Drugom svjetskom ratu i Velikom Otadžbinskom ratu. Događaji 1939–1945. igraju posebnu ulogu u procesu falsifikovanja, budući da se to desilo, prema istorijskim merilima, relativno skoro, živi učesnici tog rata, nastupaju sa sećanjem o ratu i tako postaju simboli heroizma sovjetskog naroda, jedinstva i solidarnosti svih onih koji su se borili protiv nacizma i fašizma. Oni su simboli jednakosti svih i svakoga nezavisno od boje kože i oblika očiju. Rezultat pobede u ratu, pored ostalog, ima i moralni i geopolitički aspekt. Falsifikatori pokušavaju izobličiti činjenice, uništiti oba aspekta (moralni i geopolitički) Rusije, kao istorijske i političke naslednice SSSR, kojoj se provokativno nameće krivica za događaje iz Drugog svetskog rata i samim tim stvara se baza za pokazivanje političkih, finansijskih i teritorijalnih pretenzija. Kao rezultat, glavni cilj revizije istorije Drugog svetskog rata je – u to su uvereni i ruski naučnici i sadašnji političari – ponovno razmatranje njenih geopolitičkih konačnih rezultata.

Važno je primijetiti da se proces falsifikovanja Drugog svetskog rata i Velikog Otadžbinskog rata aktuelizovao posle 1991. godine, to jest pošto je Rusija počela da provodi aktivnu spoljnu politiku, štiteći svoj suverenitet, koji je bio u znatnoj meri izgubljen u vreme Jeljcina. Sa naučne tačke gledišta, može se izdvojiti nekoliko tipova falsifikovanja. Zaustavimo se na tri tipa: konceptualnom, faktografskom i na falsifikovanju zbog ćutanja.

Konceptualno falsifikovanje je stvaranje nesumnjivo lažne koncepcije, sheme koja ima političko-ideološki pravac i cilj. Faktografsko falsifikovanje je svesno iskrivljivanje činjenica. Falsifikovanje zbog ćutanja je svesno ćutanje, ignorisanje određenih činjenica.

KONCEPTUALNO FALSIFIKOVANJE

Počećemo od konceptualnog falsifikovanja. Na tom nivou dešava se izjednačavanje staljinskog SSSR i hitlerovskog Trećeg rajha, kao dva oblika „totalitarnog režima“, koji su jednako odgovorni za počinjanje Drugog svetskog rata. Ipak, i uz najpovršnije upoznavanje sa činjenicama, dolazi se do očigledne neuverljivosti tog prilaza. Ne govorim o nenaučnosti samog termina „totalitarizam“, koji je, po uzoru na Arentovu, Fridriha i Bžežinskog, dobio vrlo veliki propagandni karakter. Napomenuću da je 1951. godine u knjizi Izvori totalitarizma Hana Arent u društveni diskurs uvela narativ „dva totalitarizama“, a sredinom 50-tih Zbignjev Bžežinski i Karl Fridrih su izgradili nove konceptualne osnove Hladnog rata. Tandem Bžežinski-Fridrih predložio je da se, kao univerzalno oružje informacionog rata protiv SSSR/Rusije, u nauci i sistemu obrazovanja koristi identifikacija sovjetskog političkog sistema i Hitlerovog nacizma kao „dva totalitarizma“. Na taj način, od 50-tih godina 20. veka počinje poređenje neuporedivog, poređenje koje opstaje do danas, sovjetskog stroja i zapadnih totalitarnih režima 20. veka.

Uzgred, veoma je značajno da je direktor Jerusalimskog centra „Simon Vizental“, Efraim Zurof principijelno protiv takvog poređenja. Prema njegovom mišljenju, aktivizacija takvog narativa odgovara prevashodno bivšim kolaboracionistima (danas svi oni sebe zovu „mladoevropejcima“), koji koriste argument o „dva totalitarizma“ kako bi na taj način sebe opravdali, opravdali svoju dvoličnu ulogu u holokaustu i svoju saradnju sa nacistima. Upravo na njihovu inicijativu na evropskom nivou se na neki način i desila formalizacija te „koncepcije“.

Dvadesetpetog januara 2006. PASE je donijela rezoluciju o „potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima“ (Rezolucija N1481). Dvadeset šestog juna 2008. donesena je takozvana Praška deklaracija o evropskoj savesti i komunizmu, a 2. aprila 2009. godine, odbacujući taj „dokument“, Evropski parlament je odredio Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma.

Inicijatorima i provodnicima ideje izjednačavanja, potpuno neuporedivog, treba napomenuti da je u novembru 1939. godine na prvom naučnom simpozijumu posvećenom karakteru totalitarne države značajan američki istraživač Karlton Hejs objasnio da je totalitarizam fenomen tržišne ekonomije, fenomen buržoaske civilizacije, koji van njenih granica ne funkcioniše. Kao totalitarne režime Hejs navodi Musolinijevu Italiju i Hitlerovu Nemačku. Staljinski Sovjetski savez je, prema njegovom ubeđenju, potpuno drugi tip države, tip u kojem ne postoji privatna svojina i klase, gde je bio izgrađen sistemski antikapitalizam – socijalizam, gde vlada geokultura prosvetiteljstva, za razliku od nacističke ideologije antiprosvetiteljstva i antimodernizma.

Ipak, kao što vidimo, „konceptualni virus“, koji su pokrenuli Arentova i Bžežinski i njihove pristalice, nisu jednostavno otrovali mnoge umove nego imaju veoma ozbiljne posledice. Konkretno, to se izražava ne samo pozivom Rusiji da se pokaje za „porobljavanje“ evropskih naroda (uključujući Baltičko pomorje) u toku Drugog svetskog rata nego i zahtevima da se od Moskve dobije novčana kompenzacija i da se ponovo napiše istorija u bukvalnom smislu.

Što se tiče falsifikovanja istorije rata, onda u novim prilazima sve češće zaboravljaju (uverena sam, svesno) da je SSSR bio objekat agresije. Dešava se izjednačavanje subjekta agresije i njenog objekta. Taj prilaz nije samo pogrešan nego i skida sa agresora – nacističke Nemačke – krivicu, opravdava je. Godine 1930. kolektivni Zapad je ohrabrivao naciste na delovanje protiv SSSR. Danas kolektivni Zapad snishodljivo gleda na to kako bivši esesovci, tj. nacisti i njihovi naslednici, marširaju po ulicama Rige, Talina, Kijeva. Zapadne zemlje su odbile da glasaju za rezoluciju koja osuđuje slavljenje nacizma. Stvara se utisak da, ako nacizam ima antirusku usmerenost, onda Zapad ima razumevanje za to. Tako je bilo 30-tih, tako se dešava i danas. Prema izveštajima zapadne štampe, zapadni instruktori obučavaju pripadnike nacističkih boraca iz Desnog sektora i drugih radikalnih struktura u Ukrajini. Na taj način falsifikovanje istorije usmereno je ka podršci nacizmu, i to ne može da ne uznemirava.

FAKTOGRAFSKO FALSIFIKOVANJE ISTORIJE

A sada o faktografskom falsifikovanju istorije. Po ugledu na izdajnika Rezuna, koji je pobjegao iz SSSR u Englesku i koji je pisao (očigledno po diktatu svojih engleskih domaćina) pod pseudonimom Suvorov, u društvenom mnenju se pojavljuje teza o tome da je Staljin spremao napad na Nemačku, a da je Hitler preduhitrio njegov udar bukvalno za dve nedelje.

Taj falsifikat ne može izdržati nikakvu kritiku. Čim se upoznaš sa ciframa vojno-industrijskog potencijala najvećih država – cifre govore same za sebe. Uoči rata SAD su posjedovale 41, 7 odsto svetskog vojnog potencijala; Nemačka 14,4; SSSR 14; Velika Britanija 10, 2, Francuska 4,2, Italija i Japan imali su po 2,5 odsto, a ostali svet 10,5 odsto (Kennedy P., The rise and the fall of the great powers, 1989, p. 430)

Treba uzeti u obzir i to da su SAD još 1937. godine objavile a u aprilu 1941. godine formulisali rešenje Kongresa da će, u slučaju Nemačkog napada na SSSR, SAD pomagati SSSR, a, ako SSSR napadne Nemačku, ili dozvoli da bude isprovociran, onda će SAD pomagati Nemačkoj.

Sada zamislimo da Staljin napada Nemačku. Na strani Nemačke odmah bi se našle SAD, ne govoreći o Italiji i Japanu. Ispada 61,1 odsto protiv 14 odsto. Osim toga velika Britanija i Francuska u toj situaciji bi se brzo pomirile sa Nemačkom, što znači 75 protiv 14 odsto. Staljin nije samoubica i zato nije mogao da planira napad na Njemačku. Ne mogu da ne pomenem još jedno poznato mišljenje, a to su reči. H. Trumana, tadašnjeg vicepredsednika SAD: „Ako vidimo da rat dobija Nemačka, onda moramo pomoći Rusiji, ako bude pobedila Rusija, moramo pomagati Nemačkoj. I neka oni što je moguće više ubijaju jedni druge, mada ne želim ni u kakvim uslovima da vidim Hitlera kao pobednika“ (The New York Times, 24. 6. 1941).

Provlačeći danas tvrdnju o „istoj odgovornosti SSSR i Nemačke“ za započinjanje Drugog svjetskog rata (i, nažalost, neki ruski) istoričari po svaku cenu pokušavaju da skinu odgovornost sa zapadnih država za politiku „smirivanja“ Hitlera, koja je dovela do rata. Kao i ranije, žestokim napadima je podvrgnut sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju, poznat kao pakt Molotov-Rebentrop. U posljednje vreme ta tema se ponovo raspiruje na Zapadu, posebno u zemljama istočne Evrope, u bivšim sovjetskim republikama Pribaltika, nekim drugim državama u susedstvu, pa i kod nas u Rusiji.

Pritom se zaboravlja da je pre potpisivanja pakta, Nemačka u martu 1938. godine anektirala Austriju a u septembru iste godine, kao rezultat politike demokratija za guranje Hitlera na Istok, sklopljen je Minhenski sporazum i Hitleru je data Sudetska oblast Čehoslovačke. Poljska je, iskoristivši specijalnu tačku o regulisanju problema poljske i mađarske manjine u Čehoslovačkoj, 1. oktobra 1938. godine zauzela Tešinsku Šleziju, koja je ranije ulazila u sastav Čehoslovačke. Mađarska je okupirala jug Slovačke, tako da su svojim ponašanjem tadašnji vladari Poljske i Mađarske doprineli likvidaciji Čehoslovačke, koja je konačno ostvarena u proljeće 1939. godine. Tada je bio osvojen Memelj (Klajpedska pokrajina) Litvanije. Napominjem da su Velika Britanija i Francuske potpisale slične paktove zajedno sa tajnim dodatnim protokolima. Pakt sa Nemačkom potpisale su i zemlje Baltika, ali njih niko ne krivi za to.

Ne treba zaboraviti ni uslove SSSR za stvaranje sistema bezbednosti u Evropi, koje su torperdovali čelnici zapadnih vlada. Bili su sprečeni pregovori u avgustu 1939. godine, na pregovore su dolazila beznačajna lica koja nisu imala nikakvu punomoć za potpisivanje dokumenta.

Važno je znati da je u to vreme SSSR bio u veoma složenom položaju. Na Istoku, u Mongoliji, sovjetska i mongolska vojska vodile su borbu sa Japancima, na Zapadu samo što nije počeo rat Nemačke protiv Poljske, koja se uzdala u zapadne zemlje i nije željela da primi pomoć od SSSR u slučaju njene okupacije i dalje ofanzive nemačke vojske na Sovjetski Savez. SSSR bi morao voditi borbu na dva fronta: u Evropi i Aziji. Zato smatrati sovjetsko-germanski pakt prvim uzrokom Drugog svetskog rata nema nikakve osnove.

Osim toga, za nacionalnu bezbednost SSSR zaključivanje sovjetsko-nemačkog pakta o nenapadanju imalo je veliki značaj. Taj pakt je odložio početak rata, i to je već samo po sebi vredno.

Falsifikatore istorije treba takođe podsetiti na dokumente Nirnberškog procesa. U presudi tribunala izričito je rečeno: „Dvadeset drugog juna 1941. godine bez objave rata Nemačka je upala na sovjetsku teritoriju u skladu sa ranije pripremljenim planom. Dokazi dostavljeni tribunalu potvrđuju da je Nemačka imala precizno razrađene planove rušenja SSSR kao političke i vojne sile da bi se raščistio put za ekspanziju Nemačke na Istok u skladu sa njenim stremljenjima… Planovi ekonomske eksploatacije SSSR, masovnog proterivanja stanovništva, ubistva ministara i političkih rukovodilaca bili su dio precizno razrađenog plana, čije je izvršenje počelo 22. juna bez bilo kakvog upozorenja i bez ikakvog zakonskog opravdanja. To je bila očigledna agresija.“ Tako da upoređivati SSSR i Treći rajh mogu samo ili bolesni ljudi ili koji ništa ne znaju.

FALSIFIKOVANJE PREĆUTKIVANJEM

A sada o falsifikovanju prećutkivanjem. Kada se govori o žrtvama rata, pominju se Jevreji, Romi, homoseksualci, ali, po pravilu, ništa se ne govori o Rusima i uopšte o Slovenima. A statistika kaže da vojni gubici SSSR, po savremenim podacima, čine 11 miliona i 900 hiljada života. Nemačka je izgubila osam miliona i 876 hiljada. Zarobljenici: sovjetski – 4.576 (vratilo se 1.559); Nemci – 3.576 (od toga se 70 odsto vratilo u domovinu); u zarobljeništvu je umrlo pet puta više sovjetskih vojnika (!) nego Nemaca. Gubici sovjetskog stanovništva: 14.700.000 od kojih su 7.420.390 svesno i sistemski istrebili Nemci; 4.100.000 hiljada je umrlo zbog surovih uslova okupacije; 2.164.313 je umrlo na prinudnom radu u Nemačkoj. U isto vreme u Nemačkoj je četiri miliona građana poginulo u bombardovanju – Amerikanci su svesno uništavali gradsko stanovništvo u skladu sa programom koji su razradili Kurt Levin i Fon Nojman (naneti maksimalan gubitak Nemcima u psihološkom i demografskom smislu). Čerčil je pisao: „Mi ne ratujemo sa Hitlerom, čak ni s nacionalsocijalizmom, nego sa duhom Šilera da se on nikada više ponovo ne rodi“. A Staljin je izjavio: „Hitleri dolaze i odlaze, a nemački narod ostaje“.

U zapadnoevropskim i američkim udžbenicima piše da su odlučnu ulogu u pobedi nad nacističkom Nemačkom i militarističkim Japanom odigrale pobede angloameričkih vojnika (operacije „Market garden“ u Holandiji i iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1994. godine). Pritom se događaji kao Staljingradska bitka, koja je predstavljala početak korenitog preloma u Drugom svjetskom ratu, bitka na Kurskom luku i pobeda koja je Sovjetskom savezu dala stratešku nadmoć, operacija „Bagration“, u toku koje su naši vojnici konačno očistili našu zemlju od neprijatelja, i krenuli ka konačnom oslobođenju Evrope od nacizma – sve se to opisuje kao borbe od lokalnog značaja, ako se uopšte i opisuje.

Treći dan seminara, u jednom od izlaganja davao se pomen žrtvama stradalim od atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, ali pritom nije bilo rečeno čije su to bile bombe, ko je naredio da se te bombe bace, ko je kriv za te žrtve. Takav pristup svesnog prećutkivanja takođe je deo falsifikovanja istorije. Falsifikovanja prećutkivanjem.

Sledeći korak je prebacivanje krivice na druge učesnike svetske politike. Kao jedan rezultata takvog prećutkivanja i falsifikovanja je, na primjer, taj da više od 30 odsto japanskih učenika ne zna da su atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki bacili Amerikanci, već smatraju da ih je bacio Sovjetski Savez. Ne znaju da se atomska bomba pojavila u SSSR 1949. godine, a sredstva njene isporuke tek 1957. godine.

Kao rezultat takvog falsifikovanja, znatan dio mladih Evropljana je uveren da su Hitlera pobedile SAD, a neki političari i novinari čak tvrde da je Evropu oslobodila Ukrajina.

ZAKLJUČAK: REZULTATI FAKSIFIKOVANJA

Falsifikovanje je dovelo do strašne neobaveštenosti i nekompetentnosti ne samo evropskih društvenih grupa nego i političara odgovornih za donošenje političkih grupa. U takvoj situaciji pojavljuje se opravdano pitanje kakve vrednosti i usmerenosti mogu doneti ljudi koji ništa ne znaju i koji ne žele da znaju istinu o istoriji?

Kao zaključak, još jednom ću podvući da se danas može govoriti faktički o postojanju „tradicionalnog“ prilaza, zasnovanog na činjenicama, i novih „interpretativnih“ ili multiperspektivnih prilaza u osjetljavanju Drugog svetskog rata i Velikog Otadžbinskog rata. Bezuslovno, može se shvatiti da je i tradicionalni pristup takođe interpretacija. Ipak, to je interpertacija koja je zasnovana na verodostojnim izvorima, činjenicama koje su poznate milionima ruskih građana, zasnovanim na dokumentima koji se čuvaju ne samo u državnim nego i u privatnim arhivama, kao i u sećanju ljudi. Sa svoje strane, tačke interpretativnog, multiperspektivnog prilaza nose isključivo zbirni karakter, tj. u čistom obliku i nisu potpuno predstavljene ni kod jednog autora koji se može smatrati falsifikatorom. To i nije čudno, kako je primetio francuski filosof, političar epohe Renesanse M. de Montenj: „Suprotno istini laž ima stotine hiljada lica i nema granica“.

Poređenje tih pristupa pokazuje da se u slučaju tradicionalnog koncepta Veliki Otadžbinski rat predstavlja kao „pobeda sa suzama u očima“, kao potpuna tragedija sa brojnim žrtavama, ali ipak kao herojski period istorije, dok se u okviru takozvane multiperspektivnosti mnogi herojski trenuci dovode u pitanje, podvrgavaju se često neosnovanoj kritici ili proizvoljnom tumačenju.

I, na kraju, u uslovima narastajućeg sukoba kolektivnog Zapada i Rusije – koji je nastao kao posledica toga što Rusija nije dozvolila Zapadu da sa Sirijom na čelu sa Asadom uradi ono što je uradio sa Gadafijem i Libijom; i, drugo, zbog američko-banderovskog prevrata 19. februara 2014. godine u Kijevu (što je prva agresija protiv ruskog sveta od 22. juna 1941) – najponavljanija prognoza kaže da sledi pojačanje informaciono-psihološkog rata protiv Rusije. Jedna od manifestacija tog rata je falsifikovanje istorije Drugog svetskog i Velikog Otadžbinskog rata. Jasno je da određeni krugovi na Zapadu i od njih formirane strukture rade na oblikovanju unosne (profitabilne) budućnosti, krivotvoreći prošlost i ponovo pišući istoriju. Mi smo spremni za to, pogotovo što je istina na našoj strani, na strani dece i unuka onih koji su slomili kičmu hitlerovskoj Nemačkoj rukovođenoj kontinentalnim Zapadom, kada su napali SSSR, Rusiju.

Izvor: Stanje stvari