SPC, Kosmet i Novi Svetski Poredak

Jedna od osnovnih karakteristika Pravoslavlja kao religije jeste autokefalnost pravoslavnih Crkava kojom se, u jedinstvu vere, praktično priznaje njihova posebnost, nacionalna jurisdikcija i zasebna kultura, uključivši i njihov etnički karakter. S toga je među pravoslavnim narodima njihova Crkva oduvek bila ne samo simbol vere već i sastavni deo nacionalnog identiteta, čuvar tradicije i izvor duhovnosti koji je i u najtežim vremenima davao smisao i nadu. Za razliku od nadnacionalnih religija kakve su Katoličanstvo ili Budizam, Pravoslavne Crkve su uvek delile sudbinu svog naroda, odnosno ljudi čiju su veru propovedele, a svest o toj sudbinskoj povezanosti bitna je istorijska dimenzija Pravoslavlja.

Istorija srpskog naroda i njegove Crkve takođe je satkana na ovoj povezanosti, a oni koji su, iz raznih pobuda, napadali srpski narod i njegove etničke prostore uvek su na meti imali i Srpsku Pravoslavnu Crkvu (SPC). Otuda ne može biti iznenađenje što je tako i sada kada se Srbija našla na putu širenja evro-atlantske Imperije, koja, opet, nije sama sebi cilj već predstavlja samo fazu u globalističkom osvajanju sveta, odnosno stvaranju novog planetarnog totalitarnog društva koje njegovi tajanstveni tvorci nazivaju Novim Svetskim Poretkom (NovusOrdoSeclorum).

Uzimajući u obzir ciljeve i metodologiju koju koriste kreatori globalističkih procesa mora se istaći da je njihov napad po sveobuhvatnosti, angažovanim resursima i beskopmromisnosti svakako nešto najopasnije sa čim se SPC do sada suočila u svojoj istoriji, računajući i komunizam. Napadnuti su svi aspekti Crkve, a posebno njena čistota (bezgrešnost crkvenih velikodostojnika) i uloga u očuvanju tradicije i nacionalnog identiteta srpskog naroda.

Strateški aspekt napada na SPC

Ciljeve napada na SPC od kreatora savremenog globalizma svakako treba posmatrati u kontekstu osvajanja srpskih etničkih prostora od strane Imperije i pripreme za njihovu trajnu inkorporaciju u dolazeći novi poredak, koji se sve češće naziva Četvrtim Rajhom, pre svega zbog veze sa mračnim nacističkim kultovima, ali i zbog načina na koji se prema pojedincu i nacijima usmeravaju poluge društvene, političke i vojne moći.

U tom smislu valja uzeti u obzir da kreatori novog svetskog poretka kao krajnji cilj u religijskom smislu imaju uspostavljanje jedne univerzalne religije, čiji će principi biti dovoljno široki  i rastegljivi da se u nju smeste osnovi svih poznatih religijskih sistema i kultova kako bi ona bila prihvatljiva za sve stanovnike planete koji žele da veruju! Za potrebe ovog teksta dovoljno je reći da je stvaranje te religije u toku, kao i da se ono odvija prema postulatima iznetim u Krolijevoj „Liber Al vel Legis“ poznatijoj kao „Knjiga Zakona“ (1).  Gledano sa tog aspekta napadnute su sve postojeće religije sa ciljem da se neke potpuno unište, a druge dramatično promene.

Naravno, to neće biti kratak proces, ali budite sigurni da će se odvijati mnogo brže nego što nekima izgleda i da će se razgradnja religija stvaranih vekovima meriti sa nekoliko decenija. Odličan primer kako će te dramatične promene izgledati je najnovija „objava“ novog Pape o odnosu Katoličke Crkve prema homoseksualizmu, koja udara u same temelje hrišćanstva.

Međutim, ma kako izgledala iskrenim katoličkim hrišćanima ova promena nije neočekivana za poznavaoce globalističkih procesa koji dobro znaju da će, shodno postulatima „Knjige Zakona“, uslediti i nove promene dosadašnjih katoličkih pogleda na svet, pa i misiju samog Hrista, budući da se već zna da će Novi Svetski Poredak intelektualni i finansijski centar imati u Londonu, vojni u Vašingtonu, a religijski u Vatikanu. Naravno, sama ta religija neće imati mnogo veze sa hrišćanskim katoličanstvom kakvo danas poznajemo.

No, da se vratimo pravoslavlju i njegovoj nacionalnoj komponenti, koja ga u očima globalističkih stratega čini bitno drugačijim od katoličanstva koje prihvata više nacija, pa ga možemo smatrati nadnacionalnim, ila anacionalnim, kako god hoćete. Kako je cilj globalističkih procesa rušenje svih nacionalnih i stvaranje odgovarajućih nadnacionalnih institucija, to je nacionalni aspekt pravoslavlja, kao prirodna brana takvim procesima, glavna meta strateškog delovanja  globalističkih instituta.

Takođe, kada govorimo o strateškom delu mora se istaći da napad na srpsko pravoslavlje predstavlja za globaliste generalnu probu metodologije za napad na glanog protivnika, rusko pravoslavlje. I baš kao što se iskustva „Otpora“ sa beogradskih ulica 2000-te pokušavaju primeniti danas u Moskvi, tako će iskustva izazivanja raskola, nošenja papskog prstena i druga, biti korišćena kada se krene na sestrinsku Rusku Crkvu.

Politički aspekt napada na SPC

Odluka evro-atlantista da sruše režim Slobodana Miloševića praktično je označila i intenziviranje njihovog delovanja na poglavare i institucije SPC. U tom trenutku osnovni cilj je bio obezbediti podršku ili bar neutralnost Crkve u odnosu na planirane aktivnosti demonizovanja Slobodana Miloševića i nema dileme da se u tome uspelo preko svake mere, jer su pojedini crkveni velikodostojnici uzeli veoma aktivnog učešća u rušenju Miloševićevog režima, što je svakako uticalo na širinu fronta koji se tada protiv njega formirao. Kao odraz zahvalnosti za ulogu Crkve u tom procesu Đinđić je znatno pospešio izgradnju hrama svetog Save.

Dolaskom na vlast Borisa Tadića uspostavljaju se puni globalistički mehanizmi za kontrolu društvenih procesa i guranje Srbije u smrtonosni zagrljaj evro-atlantizma. U tom kontekstu značajno se pojačavaju i napadi na SPC, koji se odvijaju na svim nivoima, a navešćemo samo one osnovne pravce:

–        NVO napadaju jasne stavove Crkve o Kosmetu, ali i njene uticajne sveštenike i humanitarni rad

–        Kontrolisani mediji skandalizuju i izvrću ruglu sveštenstvo i monaštvo SPC kada god za to imaju priliku, služeći se često poluistinama ili zlonamerno izrečenim istinama istrgnutim iz konteksta

–        Katolički emisari i pripadnici obaveštajnih službi vrbuju pojedine verske poglavare SPC, od kojih se neki otvoreno pokazuju sa papskim prstenom, a neki i rukuju masonskim pozdravom

–        Inicijativa za promenu Ustava SPC u ovom periodu postaje poligon za razne predloge koji pod plaštom „prihvatanja realnosti“ i usklađivanja sa svetovnim propisima o poštovanju prava i sloboda ruše neke od osnovnih kanonskih postavki

–        Inicira se stvaranje određenih struja i klanova u SPC koji se ponašaju više kao lobističke grupe nego kao nosioci vere (dva osnovna klana predvode Irinej Bulović koji očigledno naginje prema Vatikanu i Amfilohije Radović tradicionalno orijentisan, ali tu je i manje uticajna grupa oko vladike braničevskog Ignjatija, koji je u više navrata izjavio da homoseksualizam ne smatra grehom)

Sve ovo postaje daleko izraženije nakon još uvek nejasnog povlačenja iz javnosti Patrijarha Pavla, koji je, uprkos godinama, svojom izuzetnom duhovnošću i poverenjem kod vernika bio brana atacima na srpsko pravoslavlje.

Navedene, a i mnoge druge slične, aktivnosti imale su za očigledan cilj potkopavanje autoriteta i uticaja SPC kao jednog od stubova srpskog društva, što je pre toga sistematski urađeno sa vojskom, zdravstvom ili pravosuđem. Ovakvo urušavanje sistemskih poluga jednog društva, kako bi se one stavile pod kontrolu, sastavni je deo globalističkog delovanja prema teritoriji koja se osvaja i pripaja Imperiji.

Izbor novog Patrijarha i borba za Kosmet

Nakon upokojenja Patrijarha Pavla usledio je izbor njegovog naslednika, a uprkos načinu biranja apostolskim žrebom, petnaestak dana pre samog izbora u javnost je procurelo da će novi Patrijarh biti vladika niški Irinej, inače u stranoj štampi profilisan kao vladika otvoren za evropske vrednosti i za čvršće veze sa Vatikanom. Nekoliko dana pre izbora, 17.01.2010, dao je intervju Novostima (2) u kome je kao nagađanja i medijske špekulacije ocenio vesti da bi on mogao biti novi Patrijarh. Pa, ipak, bio je po volji „žreba“, a činjenica je i da su njegovim izborom dodatno ojačale pozicije Irineja Bulovića jednog od vladika sa papskim prstenom na ruci.

Svakako da je najveći problem sa kojim se novi patrijarh suočio bio odnos države prema kolevci srpskog pravoslavlja, Kosmetu. Evidentno kretanje Tadićevog režima prema prihvatanju nezavisnosti šiptarske paradržave i ulazak u gotovo incidentne situacije sa kosmetskim Srbima ostali su bez jasne reakcije Crkve.

No, nakon uspostavljanja trijumvirata Nikolić-Vučić-Dačić krenulo se u ove procese otvoreno, što je rezultiralo usvajanjem tzv. Briselskog sporazuma, otvorenog anti-ustavnog i anti-državnog dokumenta, kojim se zločinačka šiptarska tvorevina tretira kao nezavisna država. Pored ostalog, ovaj dokument otvoreno ugrožava i interese SPC na Kosmetu i to kako iz versko-istorijskih i duhovnih, tako i materijalnih razloga. Iako je SPC satkana na kosovskom zavetu i nikada u istoriji o tome nije bilo narušavanja crkvenog jedinstva, ovoga puta su neki njeni predstavnici, pre svih portparol SPC i nosilac papskog prstena, vladika Irinej Bulović, pokazali prekomerno razumevanje za tzv. real-politiku vlasti, koja je jasno ugrozila prava njenih vernika da žive u svojoj državi, dok je patrijarh zauzimanje jasnog stava odlagao koliko je mogao.

Evidentna i vernicima teško shvatljiva podela po ovom pitanju kulminirala je nakon istupa dvojice crkvenih velikodostojnika (Atanasija i Amfilohija) na mitingu protiv Briselskog sporazuma koji su kosmetski Srbi organizovali u Beogradu, a od koga se Crkva zvanično ogradila. Crkva, međutim, nije reagovala na niz neprihvatljih i otvoreno drskih stavova koje je na njenu adresu uputio premijer Ivica Dačić i koja su vređala ne samo Crkvu nego i milione njenih vernika.

Ipak, kada je Sveti Arhijerejski Sinod, kao najviši organ SPC, usvojio i objavio jasne stavove oko Briselskog sporazuma činilo se da je ova podela prevaziđena, te da je SPC pronašla snage da učini jedinu pravu stvar i svojim autoritetom upozori vlast da se ne ponaša farisejski i ne upušta u gotovo otvorenu izdaju nacionalnih interesa. Ali, nije bilo tako.

Koristeći klasične metode zamagljivanja i politikantske manipulacije, tipične za globalističke procese, pojedinci u SPC su u više navrata u istupima zaobilazili jasne stavove Svetog Sinoda. Sve ovo kulminiralo je 14.10.2013. kada je iz dvorišta svete Pećke Patrijaršije Patrijarh Irinej uputio otvoren poziv kosmetskim Srbima da izađu na šiptarske izbore i „izaberu najbolje među sobom“, a svoj, u svemu lični, stav pojačao za pravoslavlje neprimerenom rečenicom da „kada govori patrijarh to čini u ime Crkve“. (3)

Na ovaj način srpski patrijarh je otvoreno pogazio ne samo jasne stavove najvišeg crkvenog tela (Svetog Arhijerejskog Sinoda) o Briselskom Sporazumu i obavezama koje iz njega proizilaze, već i niz kanonskih principa koji patrijarha čine prvim među jednakima.

O političkim aspektima ove izjave već je dovoljno rečeno, kao i o posledicama koje može imati za opstanak Srba i Srbije na Kosmetu, ali to nije primarna tema ovog teksta. Ovde bih podvukao činjenicu da je izjava data sa očiglednom namerom da otvori prostor za dalju medijsku „obradu“, odnosno usmeravanje, javnog mnjenja, ka postavljenom cilju, uprkos tome što je poznato da patrijarh ne može govoriti u ime Crkve kada govori suprotno Svetom Sinodu, važećem crkvenom ustavu i kanonima (ali to kontrolisani mediji neće spominjati). Ovde treba dodati da je patrijarhov poziv praćen i zloupotrebom fotografija kandidata liste „Srpska“ iz manastira Hilandar u predizborne svrhe, što je trebalo da stvori jasnu sliku o zvaničnoj podršci Crkve izlasku na šiptarske izbore, koja inače ne postoji.

Ovo, takođe, ukazuje da se i unutar crkvenog poretka formira „elita“, kakva već deluje na nivou svetovnih vlasti, i koja je spremna da, kako to kažu inspiratori globalističkih procesa, „preuzme odgovornost“ i zaobiđe ili čak suspenduje legalno uspostavljane procedure radi ostvarivanja zacrtanih, navodno previše hitnih ili bitnih, ciljeva. A nastanak takvih „elita“ uvek je znak opasne blizine daha Imperije.

Zaključak

Mnogo je toga što ukazuje da je SPC došla na dnevni red operativnog delovanja kreatora savremenih globalističkih procesa i ne treba imati iluziju da deo njenih velikodostojnika već, svesno ili nesvesno, ne radi na planovima novih gospodara zemaljskog carstva. Neprincpijelnn odnos prema tzv. Briselskom sporazumu i sinronizovano delovanje dela crkvene i političke „elite“ na njegovoj implementaciji, uprkos posledicama koje to može imati po sudbinu srpskog naroda, države, pa i same Crkve, pokazuju da SPC napade globalista nije dočekala spremno, kao i da, za sada, oni ostvaruju svoje ciljeve vezane za marginalizovanje uloge koju SPC može imati kao kohezioni faktor srpskog nacionalnog bića i brana nacionalnom izdajstvu.

Ali, na tom polju nije sve rečeno i poslednji poziv vladike Artemija i mitropolitota Amfilohija kosmetskim Srbima da ne izlaze na šiptarske izbore pokazuje da ima onih koji će voditi borbu za poštovanje odluka najviših crkvenih organa i sopstvenog identiteta. U toj borbi, koja neće biti laka, SPC se mora više oslanjati na sestrinsku Rusku Crkvu koja pokazuje jasnu spremnost da pomogne u očuvanju tradicionalnih vrednosti srpskog pravoslavlja.

Od ishoda te borbe umnogome zavisi i dalja sudbina srpskog naroda i države u vremenima koja dolaze.

Jer, Novus Ordo Seclorum ante portas!

_______________________

1. Liber Al vel Legis (Knjiga Zakona) – Najvažnije delo iz bogatog opusa radova engleskog okultiste i saradnika MI-6, Alistera Krolija, koja ima veliki uticaj na doktrinu Novog Svetskog Poretka. Kroli je tvrdio da mu je ovo delo „diktirano“ od nadljudske inteligencije Aiwass.

2.  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:262619-Izbor-patrijarha-zrebom

3. http://www.kurir-info.rs/irinej-srbi-izadite-na-izbore-izaberite-najbolje-clanak-1034051

4. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/amfilohije-ne-izlazite-na-shiptarske-izbore/

Izvor: Fond Strateške kulture