Србија на глобалној шаховској табли

Од како је Збигњев Бжежински објавио постојање „Велике шаховске табле“, вероватно, у светској геополотичкој шаховској партији, није било кукавније фигуре него што је Србија од почетка Тадићеве владавине до данас. Народ без памћења, политичари без морала и генерали без части створили су, од некада јаке и поносне земље, сурогат државе која нити зна где су јој границе, нити зна шта су јој интереси, нити има основне атрибуте суверенитета и интегритета.
Србија, данас, губи територију, нема војску, привредни организам не постоји, а народ који је преживео бомбе и геноцидне санкције „непријатељског“ Запада готово да умире од глади пошто се према „пријатељском“ Западу отворио.

А није морало да буде тако!

Крај Јељцинове ере који се, можда случајно а можда и не, поклопио са његовим млитавим понашањем приликом агресије НАТО-а на СР Југославију означио је крај вишегодишњег посртања Русије и почетак њеног националног и државног препорода.

Од тада до данас руски државни врх, предвођен Владимиром Путином, показао је не само максималну одговорност и патриотизам, него и одлично познавање принципа деловања глобалистичких механизама на свим нивоима, од пропагандно-политичких до спиритуалних. И не само да им се успешно супроставио, него је те исте механизме, често, зналачки користио за остварење стратешких циљева своје државе (од цена нафте до иницијатива за регионалне интеграције).

Као последица таквог приступа, за рекордно кратко време, Русија се не само отргла из смртоносних канџи глобалистичког јарма, већ је кроз БРИКС понудила могући концепт здраве цивилизације у којој се дозвољава право на различитост.

Остаће забележено и то да је говор Сергеја Лаврова, током интервенције Русије ради заштите својих грађана у Грузији, било прво јавно упозорење једне велике земље креаторима Новог светског поретка, у коме је јасно стављено до знања да су њихови циљеви препознати и да ће на њих бити адекватно одговорено чак и војном силом.

Враћање ауторитета Русије у међународним односима, њен економски раст и ширење утицаја оних регионалних интеграција чији је она инспиратор или носећи члан, уз евидентно супростављање стратешким интересима Новог светског поретка, отворило је Србији значајан простор у борби за своје гео-политичке позиције.

Али, евидентно је да српски властодршци једноставно ни једног тренутка нису желели да узлет Русије искористе у одбрани својих државних, територијалних и економских интереса. Примера има колико хоћете, пре свега у вези третирања Косова, али и развлачење са Јужним током, не коришћења могућности за финансијске аранжмане и вишегодишњег одуговлачења успостављања стратешких односа две земље.
Сва, повремена, окретања српских власти према Русији била су најобичније политиканство чији је циљ био, или да се извуче некакав брз новац, или да се обмане српско бирачко тело које у Русији види пријатеља и заштитника православне вере, или пак да се подигне сопствена цена у трговању националним и државним интересима са референтима савременог глобализма.

Класичан пример за овакав приступ је и недавно потписивање стратешког Споразума са Русијом, који никако не значи да садашњи властодршци мењају курс, већ само да им је, после бриселске фарсе, очајнички требао неки потез који ће патриотском бирачком телу преусмерити пажњу од евидентне предаје косметске територије за илузију звану Датум. Најбољи показатељ за то је мантра „И Европа и Русија“, којом нас све више засипају режимски медији, а коју је лансирао председник Ниолић. Сличност за оном Тадићевом „И Европа и Косово“ показује не само истог креатора, па самим тим и налогодавца, већ и намеру да се користи „пробијени психолошки канал“ утицаја на свест становништва.

И док се такав однос Тадићевог режима могао донекле и разумети, будући да је та странка годинама финансирана од стране одговарајућих западних служби и фондова, а само његово уздизање плод је директног уплива глобалистичког повереника за Србију Мирољуба Лабуса, то је однос садашњих српских властодржаца потпуно несхватљив са аспекта рационалног поимања политике и националних и државних интереса.

Просто је невероватно са колико политичке кратковидости и незрелости садашњи српски властодршци одбијају да препознају, прихвате и искористе бројне заједничке интересе које Србија има са данашњом Руском Федерацијом, као и могућности које из тога произилазе, од економских до геополитичких.Уместо тога, Србија узима учешћа у заокружењу косовске независности зарад перспективе магловитих европских интеграција, а од свих економских перспектива са Русијом које произилазе из бесцаринског споразума, највише лобирају продају италијанског аутомобила, који се само склапа у Србији, као српског производа, како би посрнулом Фијату олакшали излаз на огромно руско тржиште.  Невероватно.

Још је невероватније колико лакомислености  и безидејности српски политички моћници показују када су у питању глобална светска кретања и положај Србије на великој шаховској табли.

Годинама без икаквог стратешког приступа, заклоњени иза фраза о „бољем животу“, „модерном европском друштву“ и сличнима, они се, као лист на ветру, повијају сходно тренутној ситуацији коју покушавају да наплате. Освајање или опстанак на власти ради што боље материјализације политичких позиција једина је права идеологија српске политичке елите, а у таквом приступу нема места за стратешка питања попут геополитичког положаја земље или планског усмеравања привредних токова. Опет, неизбежна последица тога је пустошење државних ресурса, потпуно осиромашење грађана и јављање нових жаришта и процеса које воде даљој дестабилизацији и комадању Србије.

У тренутку када су правци и методологија деловања глобалистичког прекрајања света углавном откривени, када своје циљеве све чешће не остварују (рушење Путина, Сирија итд.) или остварују уз превелику цену (Ирак, Египат) Србија је, данас,  имала много адута да ток антисипрског пројекта независног Косова, који је жесток Милошевићев отпор укопао у живи песак сложених одредби међународног права и односа, почне да окреће у своју корист, а у старту осујети сличне процесе у Санџаку или сецесионистичке намере у Војводини које се одвијају по црногорском сценарију отцепљења.
Тек сада, када видимо шта су све последњих десетак година српске власти чиниле, и шта данас чине, против сопствених интереса на Космету, јасно је да нас Милошевић није слагао када је објавио да „нисмо дали Косово“. Дајемо га сада. Јер, Косово буквално никада не би могло постати равноправни субјект међународног права без сагласности Србије коју она даје бриселским Споразумом.

Али, не даје Србија само Косово. Мириси којих ових дана стижу из кухиње креатора новог светског поретка, али и из Београда, јасно указују да ће српски властодршци помоћи пројекат рушења Републике Српске, да су се, политички, већ усагласили око „Устава региона“, а сведоци смо и тога да актуелни српски председник наставља политику свог претходника у вези отварања врата за ширење утицаја на овим просторима, нашем вековном окупатору, Турској, која на сву срећу и не нашом заслугом, сада нема времена за претензије која је јасно наговестила.

Све наведено, а то је само врх леденог брега, наноси немерљиву штету стратешким државним, националним, економским и свим другим интересима Србије, чак и да чланство у ЕУ добијемо тренутно, а не негде 3000-те године, како нам, из Стразбура, предвиђају поједини посланици Европског парламента.

Шта још треба да се деси како би српски властодршци схватили и прихватили, оно што обичан народ јасно види и осећа, да у бриселској, и уопште евро-атлантској, концепцији нема места за Србију нити као равноправног члана, нити као пријатеља?! На бази чега они закључују другачије, и могу ли констатације типа „тамо се боље живи“ или „што, онда, седнице Владе не држимо у Приштини“ заменити стратешке анализе и бити аргументи у доношењу далекосежних политичких одлука?!

У Србији, очигледно, могу. А док год је тако Србија ће на глобалној шаховској табли бити оно што је данас, бесмислена и кукавна, фигура која једе саму себе !!

Извор: ЦЕОПОМ - Истина

Коментари

2 Коментара на Србија на глобалној шаховској табли