Судар империја (1) – Руски свет против света „златне милијарде“

Која решења је нудила Русија Рјуриковича, која Русија Романова, а која црвена империја? Шта нуди садашња Руска Федерација? Како победити и шта победа подразумева? Да ли свештена руска империја данас постоји?

Прогнозе, анализе, домишљања; самеравања, одмеравања; непотребни подаци, лажни подаци, полу-лажни подаци, подаци… Гомила масивних новости, заглушујућа бука, брзе осакаћене информације учиниле су да је за многе руска операција на сопственом телу била изненађење. За оне који ослушкују пулс историјских збивања, преломна тачка новије руске историје десила се још 2014. године, западним пучем у Украјини. Осам година касније велики физички и метафизички сукоб постаје неизбежан.

Од 1991. Русија запањено прати дешавања у бившој Југославији. Од 1994. до 1999. године бомбе падају по „најхрабријем народу у Европи“ (Александар Александрович Зиновјев), једином народу који, будући увек уз Русију, ублажава њену бол геополитичке усамљености. Варварско иживљавање над најзападнијом руском браћом дефинитивно је буде из дугог сна, Српско питање постаје Руско унутрашње питање…

Године 2014. Русији постаје јасно да се њено западно путешествије завршава заувек и да јој следи можда и највећи сукоб у историји, рат у којем њен непријатељ по први пут у историји потпуно скида маску. Постаје јасно и да ће се тај рат одвијати у области духа колико и на физичком плану. Западно освајање света нема парелеле у историји. Вестернизација је обухватила готово читав свет, распрострла тежњу ка освајању химере среће кроз лагане садржаје, визуелно уједначила изглед људи, увукла се у снове, понудила једнообразност сна који је опскрбила теоријским и практичним аргументима. Англосаксонска колонизација света културом преко Америке чини да „грчки и римски успех изгледају провинцијално у поређењу с тим“ (Олег Солдат).

У време Мајдана Русија још није спремна за сукоб, стога, али не само због неспремности војне силе, она и не жели сукоб, на шта јасно указују многи поступци, али у потпуности постаје свесна да снаге које желе рат то желе упркос погубности те тежње и да ће сукоб постати неизбежан. У том трену слома илузије о магловитом западном прогресу, раздробљено је четиристо година сна о Западу и мисли о романо-германској Европи као попришту цивилизације. Духовна и физичка обновљивост тежње империје Карла Великог, васпостављана неколико пута кроз кретање ка Истоку, сада опет тако видљива и опипљива, хладно срачуната и немилосрдна, потпомогнута наднационалним структурама управљања, срушила је до темеља илузију да је могуће припадати нечему где ниси добро дошао, где ниси признат и никада нећеш бити признат као равноправан, чак и ако се одрекнеш себе.

Одбрана Смисла

Чудим се, понекад, како још од анализа Николаја Јаковљевича Данилевског није постало кристално јасно да је руска историјска судбина да буде своја, она која задржава и обуздава зло (катехон) и да се ради о посебној европској цивилизацији која има само свој пут. Или је та свест, сазнање да је изузетно тешко одржати цивилизацију у цветајућој фази (Константин Николајевич Леонтјев) допринело да се покуша побећи од себе и уронити у илузије. Или  је то био замор од вековне одбране Смисла, милионских жртава; предах од позива у помоћ онда када догори до ноктију? Или потреба да се урони у Другост коју нуди Запад? Или је западни маљ међународног капитала који је дозволио спољним силама Запада да се угнезде у парламентарно руководство још у време Руске империје, а о којој је писао још Константин Петрович Побједоносцев, заиста била толико јака…

Пошто се свест о завршетку једног света, и једног сна, са катарзом дешавала у унутрашњем руском бићу, на нивоу истинске руске елите (која је увек најпре духовна, која промишља у светским размерама, али дубоко у сенци спољашњих дешавања), та спознаја није била видљива свету који се налази иза/изван руског руба.

Многи и у Русији нису то осетили, по инерцији живећи у духу идеја позападњаченог фаустофског света, омамљени сјајем умируће цивилизације, само крвљу припадајући Трећем Риму они су постали заведени прометејством технизма и неспособни да виде рађање новог света. Јер промене се превише брзо дешавају, а страх да ће се Русија, као много пута да сада, наћи у страховитој геополитичкој усамљености, рањива споља и изнутра, постоји у деловима елите који отклон од вестернизације виде као откидање од сопственог бића.

Сегменти руског питања

По Брестовском уговору од Русије је отргнуто 780.000 квадратних километара територије са 56 милона становника, дакле око једне трећине свега насеља бивше Руске империје…

Распадом СССР-а од Русије се у више наврата отимало, одвајало, откидао руски ареал. Двадесет пет милиона Руса остало је изван Отаџбине. Руско питање стога је најпре питање откинутог, разасутог руског бића. Како наводи Веселин  Конатар:„ Према проценама Мендељејева, Русија је до почетка 21. века требало да има 600 милиона становника. После Првог светског рата, револуције 1917. године, Другог светског рата и агоније 1990-их Русија данас једва да има 140 милиона становника.“.

Руско питање је питање и блудних синова, заведених, разведених од себе самог, то је питање и каиновско, и авељеско, то је питање Авесалома који устаје и креће на свог оца, али је и даље син, син свог оца, и даље остаје ратник коме је тежња ка победи у срцу. И даље ври силина руске крви у онима који устају на некадашњег себе…

Руско питање је питање могућности превладавања јаза између народа и елите. Свакако ту Црква игра пресудну улогу, то је њена историјска и есхатолошка улога.

Руско питање је и питање примања у наручје народа који је остао изван могућности заштите, осећања истинског прихватања. Непрестано слушамо да Русија споро напредује. Очекује се да се процес дугог историјског трајања реши брзо. Но, то у животу не бива. Русија се креће, али и чека крај сна о Западу који је уљуљкао велики број становника земље која некада беше крајња руска земља. Чека се њихов одговор. Даје се време за растрежњење. И борбу.

Духовни одговор

Русија неће погинути због комадања него ће започети успостављање читавог хода своје историје изнова. Она ће као велики организам поново узети у обзир скупљање својих чланова, ширећи се рекама и морима ка горама, ка угљу, ка хлебу, ка нафти, ка урану“

Иван Александрович Иљин

Сва логика ситуације иде ка томе да ће на територији некадашње Хазарије решити и питање смисла руског страдања и смисла историјског тренутка који опет отвара простор за формационо (творачко) решење „Руског питања” које је неодвојиво од светског историософског питања уређења новог света који се рађа, а за који је потребан одмак од просветитељског ума обојеног маркистичким погледом: „Зато треба признати да свест савремених интелектуалних елита, које се хране ‘великим учењима’ Запада од комунизма до либерализма, у принципу није адекватна карактеру глобалног изазова.

Наиме, данас владајућа либерална идеологија уопште нема у резерви идеје које су сагласне с главним бригама нашег преломног времена.“ (Александар Сергејевич Панарин). Пророчке речи великог руског мислиоца откривају размере будућег руског реванша који мора бити дат у области духа – у домену психосфере, историософије, вере, културе и геополитике. Ипак, чини се, у Русији, данас, упркос свим одвођењима у друге сфере главног питања, јасно се уобличава мисао да изазов бачен пред њу захтева нов метод. Постаје очигледно да је снажно кретање ка победи времена над простором, од које је стрепео А. С. Панарин, са собом донело квалитативно нов изазов свету. По Зигмунду Бауману превласт информационих фактора над материјалним, капитал слободан од свих ограничења даје предност онима који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

По Андреју Иљичу Фурсову у току је тотална корпоратизација света, што, споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV-XV век у Западној Европи. По њему XXI век ће бити век различитих корпорација („држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини што ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу. Са тезом „профит изнад свега“ границе између криминалних и правних зона су принципијално укинуте.

Са којим то онда силама ратује Русија, и свет који стоји уз њу? Какве је то промене донео финиш глобализацијских процеса? Каква форма државне структуре се може супроставити неолиберализму ако неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина?

Империја и мач 

Као финиш глобализацијских процеса ствара се корпорација-држава која је усмерена на смањене трошкова. У њој се становништво на крају искључује из реалног живота. У таквој држави најважнија је економска конкурентност, а социјалне и националне компоненте могу се заборавити (А. И. Фурсов)

Андреј Иљич Фурсов даље каже да, за разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетком сматра Коминтерну која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација, и „Црвену империју“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.

Татјана Васиљевна Грачова сматра да руска историја показује да, без обзира на наизглед тријумфовање и баханалије компрадорске елите на власти, на одређеној етапи смутног времена у Русији се Божјим промислом појављује мистична сила која ствара чврсте темеље царске државности.

Каква стога треба да буде структура будуће Русије? Какво уређење ће бити способно да се избори са „био-еко-техно фашизмом“ (термин А. И. Фусова)? Да ли се налазимо у тачки бифуркације? Да ли је време империја прошло? Да ли се може преузети организациона структура Запада а да се не преузме и дух? Да ли историја заборавља претходна неостварена решења? Ко управља историјом? Која решења је нудила Русија Рјуриковича, која Романова, а која црвена империја? Како победити и шта права победа подразумева? Да ли свештена руска империја постоји? Шта представља покушај рушења традиционалних религија?

Нова западна империја, као глобалистичка творевина створена у капиталистичком свету, који је проистекао из протестантског духа, излази ван националног оквира стварајући мрежну структуру, односно надилази облик националне државе (стога ју је погрешно везати за било коју државу, па и САД), јер њена моћ није ограничена законима, нити одређена географијом. Као таква Империја је, дакле, донекле материјализована у глобалном тржишту – економски пројекат капитализма који се у коначници појављује као глобална анти-држава. Великим делом она се завршно уобличила после слома црвене империје.

Шта се може супротставити таквој Империји? Империја, другог кова и типа? Или другог садржаја? И, враћам се на једно од претходних питања – може ли се преузети концепт владавине а да се не преузме дух? Потом, с тим у вези, да ли логика кретања западне цивилизације изнедрује једну империју, а источно кретање другу? Да ли могу постојати истовремено империје типа Карла Великог и Петра Великог, односно њихови духовно-материјални настављачи? По проницљивој оцени Александра Сергејевича Панарина, Први Рим се као духовна појава завршио при Карлу Великом, а не у 5. веку са његовим варварским освајањем. Царства и империје, колико год биле физичке творевине, системи установа, уједно су творевине духа, стваралачког или уништитељског, или оба, и све док има оних који им служе, духом и мисијом – оне постоје, и имају могућност поновног рођења.

Зашто је и како дошло до слома совјетске империје, која је била држава са светским претензијама? Да ли се СССР распао услед „дезертерства елите у епохи катастрофе” (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа победа Запада у историји” (Александар Александрович Зиновјев)?

Миломир Степић одговара контра-питањима: „Колико још дуго би Москва могла да контролише и дисциплинује сателите? И по коју цену – економску, војну, политичку и сваку другу? А шта би се у наредних тридесетак година, од почетка гласности и перестројке до данас, десило са Русијом и Русима? Какво би њихово „стање нације” било почетком треће деценије 21. века, уз хипотетички наставак разарања идентитета? У том контексту, може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење? Дефанзива као предуслов офанзиве. Може ли се аналогија потражити у „разби-распаду Југославије и српској судбини?”

Преображај империје

Намеће се и друго питање – да ли је совјетски тип човека, који је у свом дубоком слоју бића још увек носио залог будуће обнове – односно православни (саборни) дух заједништва, могао бити саображен преображају империје јер, по оцени Немање Ђукића, иако су и комунизам и капитализам пројекти Mодерне, они не поседују подједнак социјални капацитет.

„Док је капитализам изграђен на начелу капитала, комунизам је изграђиван на идеји човека и заједнице. Отуда је комунизам у односу на капитализам поседовао виши степен колективизма, због чега је био пријемчивији културним начелима православне цивилизације (нпр. идеји саборности). Условно говорећи, комунизам је био ‘саборнији’ од капитализма па је транспозиција комунизма у православну цивилизацију отуда и била могућа. Наравно, ‘саборност’ комунизма је била секуларна. Ако секуларизацију схватимо као пражњење нечега од иманентне сврхе, онда се секуларизација социјалног бића и састоји у пражњењу друштвености од личности и заједнице као саме сврхе друштвености (због тога је Турен и могао рећи да данас на Западу више нема друштва). Конкретно, то значи да се секуларна основа комунизма није темељила на вредности, него на друштвеном циљу који је проглашен вредношћу – она се темељила на идеји хуманизма, а хуманизам није вредност него рационални антропоцентризам – идеолошка концепција рационалног модерног човека као мере свих ствари”.

Зашто ипак није дошло до преображаја империје и природног наставка вековне руске државности?
До тога није дошло из више разлога, који су и производ унутрашњег кретања – пројекта који се донекле отргнуо, јер нису сви заговорници промена били издајници, било је то и одсуство методологије глобалног политичног прогнозирања и много шта друго (новоговор, брижљиво смишљене пароле које су у суштини биле лишене смисла, покушај дела елите да се по сваку цену убаци у заједницу „изабраних”, итд). Био је то и производ планског деловања споља, како манипулацијама свешћу тако и конкретним делатностима.

Слому 80-их година XX века највише је допринeо новоформирани дух егоизма, похлепа „елите”, зло реформи које су у основи значиле уношење новог концептуалног вируса у виду разбарушеног либерализма коме је на олтар требало принети вековни концепт руске државности – саборни победнички руски дух који се напајао православљем и који се јасно пројавио у победи Отаџбинског рата и народну имовину коју су насамарени издајници већином извозили на Запад. Но, највеће освајање остварено је у области образовања које је системски и темељно разрушено. Стога је један од првих потеза руске власти био одсeцање тих корења и повратак на старо/ново образовање.

Метаисторијски задатак

Заблуда да свет иде ка прогресу који је еволутиван траје већ дуго. Ту појаву је на себи својствен начин потпуно разобличио Данилевски: „Прогрес није у томе да се стално иде у истом правцу, већ у томе да се прокрстари цело поље, које представља поприште историјске делатности човечанства, у свим правцима. Зато се ни једна цивилизација не може поносити тиме да представља највишу тачку развитка, у односу на неке претходнице или савременице у свим правцима развитка”. Сваки народ доприноси на свој начин творачком или рушилачком елементу, испуњава своју мисију на земљи или је одбацује, али свет који је у великој мери заборавио на Бога и свест да једино Богу припада завршно руковођење историјом иде ка новом потопу и крају, који може значити ново циклично кретање историјских процеса или пак стварни крај. У чему се састоји руски задатак? Шта је њој дато?

Русија којој је био одређен резерват са којег би се даље напајао homo economicus је устала. Она Русија која је у својој историји срушила седам империја зла и чије је метаисторијски задатак, по Ранку Гојковићу, назначен још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије: „Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла” које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра”.

После слома совјетске империје кренуло се са рушењем међународних организација, пољуљана је равнотежа, потиснути су појмови добра и зла, истине и лажи, а дух човекољубља изложен је руглу и осуђен на ритуалној гиљотини новог светског поретка. Руска цивилизација, која је вековима задржавала победу злих духова на евроазијском простору и успостављала равнотежу, поражена је од стране заступника „златне милијарде”.

Да се вратимо садашњости. Налазимо се дакле у периоду структуралне кризе глобалне економије, која је повезана са технолошком револуцијом, по оцени Сергеја Јуријевича Глазјева, односно у терминалној фази кризе Запада по оцени Синише Љепојевића. Рат светских размера, који је дуго био у припреми, одвија се пред нашим очима. Налазимо се у необичном историјском тренутку, свет се налази на опасном рубу, не први пут у историји. Сужава се хоризонт изласка из кризе, делује као да се здрав разум повлачи пред потребом да се по сваку цену задржи западна доминација.

Но, треба само помно пратити наступе Владимира Владимировича Путина и јасно је да је Русија прешла границу после које нема повратка. Уступци, повлачења, снисхођења, ублажен говор заувек су нестали у вихору рата у Украјини. Русија је спремна за реванш. У чему ће се он састојати? Шта се васпоставља пред нашим очима на Истоку? Васкрс империје која ће по снази надмашити све претходне, јер јој је упућен највећи изазов. Какве ће она бити и у којој мери ће се наставити на свештену руску историју? Који изазови јој предстоје? Које одговоре нуди руска историја?

---

Извор: Нови Стандард