Sudar imperija (1) – Ruski svet protiv sveta „zlatne milijarde“

Koja rešenja je nudila Rusija Rjurikoviča, koja Rusija Romanova, a koja crvena imperija? Šta nudi sadašnja Ruska Federacija? Kako pobediti i šta pobeda podrazumeva? Da li sveštena ruska imperija danas postoji?

Prognoze, analize, domišljanja; sameravanja, odmeravanja; nepotrebni podaci, lažni podaci, polu-lažni podaci, podaci… Gomila masivnih novosti, zaglušujuća buka, brze osakaćene informacije učinile su da je za mnoge ruska operacija na sopstvenom telu bila iznenađenje. Za one koji osluškuju puls istorijskih zbivanja, prelomna tačka novije ruske istorije desila se još 2014. godine, zapadnim pučem u Ukrajini. Osam godina kasnije veliki fizički i metafizički sukob postaje neizbežan.

Od 1991. Rusija zapanjeno prati dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Od 1994. do 1999. godine bombe padaju po „najhrabrijem narodu u Evropi“ (Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev), jedinom narodu koji, budući uvek uz Rusiju, ublažava njenu bol geopolitičke usamljenosti. Varvarsko iživljavanje nad najzapadnijom ruskom braćom definitivno je bude iz dugog sna, Srpsko pitanje postaje Rusko unutrašnje pitanje…

Godine 2014. Rusiji postaje jasno da se njeno zapadno putešestvije završava zauvek i da joj sledi možda i najveći sukob u istoriji, rat u kojem njen neprijatelj po prvi put u istoriji potpuno skida masku. Postaje jasno i da će se taj rat odvijati u oblasti duha koliko i na fizičkom planu. Zapadno osvajanje sveta nema parelele u istoriji. Vesternizacija je obuhvatila gotovo čitav svet, rasprostrla težnju ka osvajanju himere sreće kroz lagane sadržaje, vizuelno ujednačila izgled ljudi, uvukla se u snove, ponudila jednoobraznost sna koji je opskrbila teorijskim i praktičnim argumentima. Anglosaksonska kolonizacija sveta kulturom preko Amerike čini da „grčki i rimski uspeh izgledaju provincijalno u poređenju s tim“ (Oleg Soldat).

U vreme Majdana Rusija još nije spremna za sukob, stoga, ali ne samo zbog nespremnosti vojne sile, ona i ne želi sukob, na šta jasno ukazuju mnogi postupci, ali u potpunosti postaje svesna da snage koje žele rat to žele uprkos pogubnosti te težnje i da će sukob postati neizbežan. U tom trenu sloma iluzije o maglovitom zapadnom progresu, razdrobljeno je četiristo godina sna o Zapadu i misli o romano-germanskoj Evropi kao poprištu civilizacije. Duhovna i fizička obnovljivost težnje imperije Karla Velikog, vaspostavljana nekoliko puta kroz kretanje ka Istoku, sada opet tako vidljiva i opipljiva, hladno sračunata i nemilosrdna, potpomognuta nadnacionalnim strukturama upravljanja, srušila je do temelja iluziju da je moguće pripadati nečemu gde nisi dobro došao, gde nisi priznat i nikada nećeš biti priznat kao ravnopravan, čak i ako se odrekneš sebe.

Odbrana Smisla

Čudim se, ponekad, kako još od analiza Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog nije postalo kristalno jasno da je ruska istorijska sudbina da bude svoja, ona koja zadržava i obuzdava zlo (katehon) i da se radi o posebnoj evropskoj civilizaciji koja ima samo svoj put. Ili je ta svest, saznanje da je izuzetno teško održati civilizaciju u cvetajućoj fazi (Konstantin Nikolajevič Leontjev) doprinelo da se pokuša pobeći od sebe i uroniti u iluzije. Ili  je to bio zamor od vekovne odbrane Smisla, milionskih žrtava; predah od poziva u pomoć onda kada dogori do noktiju? Ili potreba da se uroni u Drugost koju nudi Zapad? Ili je zapadni malj međunarodnog kapitala koji je dozvolio spoljnim silama Zapada da se ugnezde u parlamentarno rukovodstvo još u vreme Ruske imperije, a o kojoj je pisao još Konstantin Petrovič Pobjedonoscev, zaista bila toliko jaka…

Pošto se svest o završetku jednog sveta, i jednog sna, sa katarzom dešavala u unutrašnjem ruskom biću, na nivou istinske ruske elite (koja je uvek najpre duhovna, koja promišlja u svetskim razmerama, ali duboko u senci spoljašnjih dešavanja), ta spoznaja nije bila vidljiva svetu koji se nalazi iza/izvan ruskog ruba.

Mnogi i u Rusiji nisu to osetili, po inerciji živeći u duhu ideja pozapadnjačenog faustofskog sveta, omamljeni sjajem umiruće civilizacije, samo krvlju pripadajući Trećem Rimu oni su postali zavedeni prometejstvom tehnizma i nesposobni da vide rađanje novog sveta. Jer promene se previše brzo dešavaju, a strah da će se Rusija, kao mnogo puta da sada, naći u strahovitoj geopolitičkoj usamljenosti, ranjiva spolja i iznutra, postoji u delovima elite koji otklon od vesternizacije vide kao otkidanje od sopstvenog bića.

Segmenti ruskog pitanja

Po Brestovskom ugovoru od Rusije je otrgnuto 780.000 kvadratnih kilometara teritorije sa 56 milona stanovnika, dakle oko jedne trećine svega naselja bivše Ruske imperije…

Raspadom SSSR-a od Rusije se u više navrata otimalo, odvajalo, otkidao ruski areal. Dvadeset pet miliona Rusa ostalo je izvan Otadžbine. Rusko pitanje stoga je najpre pitanje otkinutog, razasutog ruskog bića. Kako navodi Veselin  Konatar:„ Prema procenama Mendeljejeva, Rusija je do početka 21. veka trebalo da ima 600 miliona stanovnika. Posle Prvog svetskog rata, revolucije 1917. godine, Drugog svetskog rata i agonije 1990-ih Rusija danas jedva da ima 140 miliona stanovnika.“.

Rusko pitanje je pitanje i bludnih sinova, zavedenih, razvedenih od sebe samog, to je pitanje i kainovsko, i aveljesko, to je pitanje Avesaloma koji ustaje i kreće na svog oca, ali je i dalje sin, sin svog oca, i dalje ostaje ratnik kome je težnja ka pobedi u srcu. I dalje vri silina ruske krvi u onima koji ustaju na nekadašnjeg sebe…

Rusko pitanje je pitanje mogućnosti prevladavanja jaza između naroda i elite. Svakako tu Crkva igra presudnu ulogu, to je njena istorijska i eshatološka uloga.

Rusko pitanje je i pitanje primanja u naručje naroda koji je ostao izvan mogućnosti zaštite, osećanja istinskog prihvatanja. Neprestano slušamo da Rusija sporo napreduje. Očekuje se da se proces dugog istorijskog trajanja reši brzo. No, to u životu ne biva. Rusija se kreće, ali i čeka kraj sna o Zapadu koji je uljuljkao veliki broj stanovnika zemlje koja nekada beše krajnja ruska zemlja. Čeka se njihov odgovor. Daje se vreme za rastrežnjenje. I borbu.

Duhovni odgovor

Rusija neće poginuti zbog komadanja nego će započeti uspostavljanje čitavog hoda svoje istorije iznova. Ona će kao veliki organizam ponovo uzeti u obzir skupljanje svojih članova, šireći se rekama i morima ka gorama, ka uglju, ka hlebu, ka nafti, ka uranu“

Ivan Aleksandrovič Iljin

Sva logika situacije ide ka tome da će na teritoriji nekadašnje Hazarije rešiti i pitanje smisla ruskog stradanja i smisla istorijskog trenutka koji opet otvara prostor za formaciono (tvoračko) rešenje „Ruskog pitanja” koje je neodvojivo od svetskog istoriosofskog pitanja uređenja novog sveta koji se rađa, a za koji je potreban odmak od prosvetiteljskog uma obojenog markističkim pogledom: „Zato treba priznati da svest savremenih intelektualnih elita, koje se hrane ‘velikim učenjima’ Zapada od komunizma do liberalizma, u principu nije adekvatna karakteru globalnog izazova.

Naime, danas vladajuća liberalna ideologija uopšte nema u rezervi ideje koje su saglasne s glavnim brigama našeg prelomnog vremena.“ (Aleksandar Sergejevič Panarin). Proročke reči velikog ruskog mislioca otkrivaju razmere budućeg ruskog revanša koji mora biti dat u oblasti duha – u domenu psihosfere, istoriosofije, vere, kulture i geopolitike. Ipak, čini se, u Rusiji, danas, uprkos svim odvođenjima u druge sfere glavnog pitanja, jasno se uobličava misao da izazov bačen pred nju zahteva nov metod. Postaje očigledno da je snažno kretanje ka pobedi vremena nad prostorom, od koje je strepeo A. S. Panarin, sa sobom donelo kvalitativno nov izazov svetu. Po Zigmundu Baumanu prevlast informacionih faktora nad materijalnim, kapital slobodan od svih ograničenja daje prednost onima koji kontrolišu vreme (kapital) nad onima koji kontrolišu prostor (državu).

Po Andreju Iljiču Fursovu u toku je totalna korporatizacija sveta, što, spolja gledano, veoma podseća na poslednje vekove Rimske imperije i XIV-XV vek u Zapadnoj Evropi. Po njemu XXI vek će biti vek različitih korporacija („država“) – različitih po poreklu, formi, snazi, ali istovetnih po suštini što će predstavljati ozbiljno iskušenje za takvo hrišćansko dostignuće čovečanstva – kao što je ličnost, koja se ni na koga i ni na šta neće moći osloniti, osim na sebe samu, i nužno će morati da se pretvori u korporaciju u jednom licu. Sa tezom „profit iznad svega“ granice između kriminalnih i pravnih zona su principijalno ukinute.

Sa kojim to onda silama ratuje Rusija, i svet koji stoji uz nju? Kakve je to promene doneo finiš globalizacijskih procesa? Kakva forma državne strukture se može suprostaviti neoliberalizmu ako neoimperijalne obrise dobijaju i SAD i Kina?

Imperija i mač 

Kao finiš globalizacijskih procesa stvara se korporacija-država koja je usmerena na smanjene troškova. U njoj se stanovništvo na kraju isključuje iz realnog života. U takvoj državi najvažnija je ekonomska konkurentnost, a socijalne i nacionalne komponente mogu se zaboraviti (A. I. Fursov)

Andrej Iljič Fursov dalje kaže da, za razliku od Zapada, u ruskoj istoriji, suštinski, nije bilo organizacija koje su usmeravale svetski istorijski razvoj. Izuzetkom smatra Kominternu koja je u većoj meri međunarodna levo-globalistička, a ne ruska organizacija, i „Crvenu imperiju“ Staljina, koja je postojala u vrlo kratkom istorijskom periodu, i veći deo vremena provela braneći se.

Tatjana Vasiljevna Gračova smatra da ruska istorija pokazuje da, bez obzira na naizgled trijumfovanje i bahanalije kompradorske elite na vlasti, na određenoj etapi smutnog vremena u Rusiji se Božjim promislom pojavljuje mistična sila koja stvara čvrste temelje carske državnosti.

Kakva stoga treba da bude struktura buduće Rusije? Kakvo uređenje će biti sposobno da se izbori sa „bio-eko-tehno fašizmom“ (termin A. I. Fusova)? Da li se nalazimo u tački bifurkacije? Da li je vreme imperija prošlo? Da li se može preuzeti organizaciona struktura Zapada a da se ne preuzme i duh? Da li istorija zaboravlja prethodna neostvarena rešenja? Ko upravlja istorijom? Koja rešenja je nudila Rusija Rjurikoviča, koja Romanova, a koja crvena imperija? Kako pobediti i šta prava pobeda podrazumeva? Da li sveštena ruska imperija postoji? Šta predstavlja pokušaj rušenja tradicionalnih religija?

Nova zapadna imperija, kao globalistička tvorevina stvorena u kapitalističkom svetu, koji je proistekao iz protestantskog duha, izlazi van nacionalnog okvira stvarajući mrežnu strukturu, odnosno nadilazi oblik nacionalne države (stoga ju je pogrešno vezati za bilo koju državu, pa i SAD), jer njena moć nije ograničena zakonima, niti određena geografijom. Kao takva Imperija je, dakle, donekle materijalizovana u globalnom tržištu – ekonomski projekat kapitalizma koji se u konačnici pojavljuje kao globalna anti-država. Velikim delom ona se završno uobličila posle sloma crvene imperije.

Šta se može suprotstaviti takvoj Imperiji? Imperija, drugog kova i tipa? Ili drugog sadržaja? I, vraćam se na jedno od prethodnih pitanja – može li se preuzeti koncept vladavine a da se ne preuzme duh? Potom, s tim u vezi, da li logika kretanja zapadne civilizacije iznedruje jednu imperiju, a istočno kretanje drugu? Da li mogu postojati istovremeno imperije tipa Karla Velikog i Petra Velikog, odnosno njihovi duhovno-materijalni nastavljači? Po pronicljivoj oceni Aleksandra Sergejeviča Panarina, Prvi Rim se kao duhovna pojava završio pri Karlu Velikom, a ne u 5. veku sa njegovim varvarskim osvajanjem. Carstva i imperije, koliko god bile fizičke tvorevine, sistemi ustanova, ujedno su tvorevine duha, stvaralačkog ili uništiteljskog, ili oba, i sve dok ima onih koji im služe, duhom i misijom – one postoje, i imaju mogućnost ponovnog rođenja.

Zašto je i kako došlo do sloma sovjetske imperije, koja je bila država sa svetskim pretenzijama? Da li se SSSR raspao usled „dezerterstva elite u epohi katastrofe” (Aleksandar Sergejevič Panarin) ili je to pak „najveća pobeda Zapada u istoriji” (Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev)?

Milomir Stepić odgovara kontra-pitanjima: „Koliko još dugo bi Moskva mogla da kontroliše i disciplinuje satelite? I po koju cenu – ekonomsku, vojnu, političku i svaku drugu? A šta bi se u narednih tridesetak godina, od početka glasnosti i perestrojke do danas, desilo sa Rusijom i Rusima? Kakvo bi njihovo „stanje nacije” bilo početkom treće decenije 21. veka, uz hipotetički nastavak razaranja identiteta? U tom kontekstu, može li se sovjetski slom tumačiti ne kao regresija, već kao kutuzovljevsko povlačenje? Defanziva kao preduslov ofanzive. Može li se analogija potražiti u „razbi-raspadu Jugoslavije i srpskoj sudbini?”

Preobražaj imperije

Nameće se i drugo pitanje – da li je sovjetski tip čoveka, koji je u svom dubokom sloju bića još uvek nosio zalog buduće obnove – odnosno pravoslavni (saborni) duh zajedništva, mogao biti saobražen preobražaju imperije jer, po oceni Nemanje Đukića, iako su i komunizam i kapitalizam projekti Moderne, oni ne poseduju podjednak socijalni kapacitet.

„Dok je kapitalizam izgrađen na načelu kapitala, komunizam je izgrađivan na ideji čoveka i zajednice. Otuda je komunizam u odnosu na kapitalizam posedovao viši stepen kolektivizma, zbog čega je bio prijemčiviji kulturnim načelima pravoslavne civilizacije (npr. ideji sabornosti). Uslovno govoreći, komunizam je bio ‘saborniji’ od kapitalizma pa je transpozicija komunizma u pravoslavnu civilizaciju otuda i bila moguća. Naravno, ‘sabornost’ komunizma je bila sekularna. Ako sekularizaciju shvatimo kao pražnjenje nečega od imanentne svrhe, onda se sekularizacija socijalnog bića i sastoji u pražnjenju društvenosti od ličnosti i zajednice kao same svrhe društvenosti (zbog toga je Turen i mogao reći da danas na Zapadu više nema društva). Konkretno, to znači da se sekularna osnova komunizma nije temeljila na vrednosti, nego na društvenom cilju koji je proglašen vrednošću – ona se temeljila na ideji humanizma, a humanizam nije vrednost nego racionalni antropocentrizam – ideološka koncepcija racionalnog modernog čoveka kao mere svih stvari”.

Zašto ipak nije došlo do preobražaja imperije i prirodnog nastavka vekovne ruske državnosti?
Do toga nije došlo iz više razloga, koji su i proizvod unutrašnjeg kretanja – projekta koji se donekle otrgnuo, jer nisu svi zagovornici promena bili izdajnici, bilo je to i odsustvo metodologije globalnog političnog prognoziranja i mnogo šta drugo (novogovor, brižljivo smišljene parole koje su u suštini bile lišene smisla, pokušaj dela elite da se po svaku cenu ubaci u zajednicu „izabranih”, itd). Bio je to i proizvod planskog delovanja spolja, kako manipulacijama svešću tako i konkretnim delatnostima.

Slomu 80-ih godina XX veka najviše je doprineo novoformirani duh egoizma, pohlepa „elite”, zlo reformi koje su u osnovi značile unošenje novog konceptualnog virusa u vidu razbarušenog liberalizma kome je na oltar trebalo prineti vekovni koncept ruske državnosti – saborni pobednički ruski duh koji se napajao pravoslavljem i koji se jasno projavio u pobedi Otadžbinskog rata i narodnu imovinu koju su nasamareni izdajnici većinom izvozili na Zapad. No, najveće osvajanje ostvareno je u oblasti obrazovanja koje je sistemski i temeljno razrušeno. Stoga je jedan od prvih poteza ruske vlasti bio odsecanje tih korenja i povratak na staro/novo obrazovanje.

Metaistorijski zadatak

Zabluda da svet ide ka progresu koji je evolutivan traje već dugo. Tu pojavu je na sebi svojstven način potpuno razobličio Danilevski: „Progres nije u tome da se stalno ide u istom pravcu, već u tome da se prokrstari celo polje, koje predstavlja poprište istorijske delatnosti čovečanstva, u svim pravcima. Zato se ni jedna civilizacija ne može ponositi time da predstavlja najvišu tačku razvitka, u odnosu na neke prethodnice ili savremenice u svim pravcima razvitka”. Svaki narod doprinosi na svoj način tvoračkom ili rušilačkom elementu, ispunjava svoju misiju na zemlji ili je odbacuje, ali svet koji je u velikoj meri zaboravio na Boga i svest da jedino Bogu pripada završno rukovođenje istorijom ide ka novom potopu i kraju, koji može značiti novo ciklično kretanje istorijskih procesa ili pak stvarni kraj. U čemu se sastoji ruski zadatak? Šta je njoj dato?

Rusija kojoj je bio određen rezervat sa kojeg bi se dalje napajao homo economicus je ustala. Ona Rusija koja je u svojoj istoriji srušila sedam imperija zla i čije je metaistorijski zadatak, po Ranku Gojkoviću, naznačen još u drevnoj ruskoj hrišćanskoj književnosti Kijevske Rusije: „Kijevski mitropolit Ilarion, prvi etnički Rus na kijevskoj crkvenoj katedri, u svom značajnom delu Slovo (Reč) o zakonu i blagodati ističe duhovnu silu kao suštinsku u proizašlom sjedinjenju (pre krštenja Rusije razjedinjenih) slovenskih plemena u jedinstven narod, ruski narod. Dakle, u tom remek-delu drevne ruske književnosti, pored ovoga što je istaknuto u samom naslovu da su dolaskom Hrista u svet svetlost i istina trijumfovali nad zakonom, ovde se po prvi put ocrtava i posebna misija ruskog čoveka u borbi protiv zla. I zaista, bilo je dosta tih „imperija zla” koje su jurišale na Rusiju i na kraju se razbijale u borbi sa ruskom „imperijom dobra”.

Posle sloma sovjetske imperije krenulo se sa rušenjem međunarodnih organizacija, poljuljana je ravnoteža, potisnuti su pojmovi dobra i zla, istine i laži, a duh čovekoljublja izložen je ruglu i osuđen na ritualnoj giljotini novog svetskog poretka. Ruska civilizacija, koja je vekovima zadržavala pobedu zlih duhova na evroazijskom prostoru i uspostavljala ravnotežu, poražena je od strane zastupnika „zlatne milijarde”.

Da se vratimo sadašnjosti. Nalazimo se dakle u periodu strukturalne krize globalne ekonomije, koja je povezana sa tehnološkom revolucijom, po oceni Sergeja Jurijeviča Glazjeva, odnosno u terminalnoj fazi krize Zapada po oceni Siniše Ljepojevića. Rat svetskih razmera, koji je dugo bio u pripremi, odvija se pred našim očima. Nalazimo se u neobičnom istorijskom trenutku, svet se nalazi na opasnom rubu, ne prvi put u istoriji. Sužava se horizont izlaska iz krize, deluje kao da se zdrav razum povlači pred potrebom da se po svaku cenu zadrži zapadna dominacija.

No, treba samo pomno pratiti nastupe Vladimira Vladimiroviča Putina i jasno je da je Rusija prešla granicu posle koje nema povratka. Ustupci, povlačenja, snishođenja, ublažen govor zauvek su nestali u vihoru rata u Ukrajini. Rusija je spremna za revanš. U čemu će se on sastojati? Šta se vaspostavlja pred našim očima na Istoku? Vaskrs imperije koja će po snazi nadmašiti sve prethodne, jer joj je upućen najveći izazov. Kakve će ona biti i u kojoj meri će se nastaviti na sveštenu rusku istoriju? Koji izazovi joj predstoje? Koje odgovore nudi ruska istorija?

Izvor: Novi Standard