Sufisticirani načini vladanja

Nakon pada socijalističkog sistema ubrzo je pao i klasični kapitalistički sistem i njegovi principi u proizvodnji koji se zasnivaju na konkrenciji i tržištu, kao osnovni način u poboljšanju kvaliteta. Mnogi analitičari, nadali su se modifikaciji kapitalističkog sistema koji bi prihvatio pozitivne strane socijalističkog sistema, u cilju izgradnje novog modela sistema, sličan socijal-demokratskom, kao u nekim od skandinavskih zemalja.[1]

Međutim, većina je postala razočarana, jer se izgradio novi liberalistički sistem koji se zasniva na usluzi, a njegov najveći proizvod je hartija od vrednosti (državne obaveznice, akcije na berzi, svež novac), ratne kompanije i sl.

Iskustvo Jugoistočne Azije i tzkv. azijskih tigrova, otvorila je oči vladajućim krugovima, da mogu da prodaju svoj novac (finansije) kroz zajmove i druge vidove finansijskih ulaganja u tehnološki razvijenim zemljama, gde se nalazi jeftina radna snaga. Takvo finansiranje, odosno ulaganje garantuje sama država, ukoliko sama i nije njihov korisnik. Vladajući svetski finansijski krugovi od toga dobijaju veliki profit, bez značajnog rizika. Šta više, sve države korisnice postaju njihovi taoci. Pored toga, što su ih finansirali, oni su i izmislili ili razvili mnoge sufisticirane metode, kako bi kontrolisali eventualnu neposlušnost ili pobunu. Značajni deo ovakve metode usmeren je prema intelektualnoj eliti i omladini, koja je uvek bila nosilac ideje i dela društvenih promena.

Koliko je njihov neoliberalistički sistem otišao daleko da pored upravljanja medijskim sistemom, stvorili su bezbednosne i vojne kompanije (kao što je black water)[2], koje vode ratove za njihov račun i zbog njihovih interesa! Naravno, zemlje dužnice uvek moraju da služe njihovom interesu, bez obzira na njihove dugoročne posledice po nacionalnom interesu. Takav poredak ruši smisao svakog sistema koji je funkcijonisao i uvodi svet u “sistem nesistema“[3], ili kako ga geopolitičari nazivaju “kontrolisani haos“. Međutim, uvek je znak pitanja koliko i dokle će takva kontrola trajati?

Dan pre usvajanja Rezolucije 2016 Saveta bezbednosti kojom je okončana “aktivnost“ NATO-a u zoni zabranjenog leta nad Libijom (i šire), u glavnom gradu Katara 26. 10. 2011. održan je sastanak glavnih komadanata NATO-a i predstavnika zemalja koji su učestvovali u vojnoj operaciji na libijskoj teritoriji. Sastanku su prisustvovali najviši funkcijoneri “nove libijske vlasti“. Ishod tog sastanka je osnivanje novog vojnom pakta u kome učestvuju SAD, Britanija, Francuska, Katar i druge zemlje u cilju podrške nove vlasti. Kako je izjavio general Hamad Atija: “Stotine katarskih vojnika su učestvovali u borbrnim dejstvima na libijskoj teritoriji, pored revolucionara. Oni su odigrali veliku ulogu u koordinaciji između NATO-a i revolucionara“. Načelnik General štaba Katara je dodao da će: “Katar biti odgovorni koordinator ovog novog pakta.“[4] Ne treba zaboraviti da je Katar postao članica pokreta Nesvrstanih od sticanja njegove nezavisnosti 1971. godine!

Mnogo je sufisticiranih metoda koje su neoliberali, odnosno vladari sadašnjeg globalističkog sistema, koristili. Cilj ovih metoda pre svega je rušenje svake vlasti koja se suprotstavi njihovoj dominaciji, kao i gušenje svake aktivne pobune narodnih masa, tj. solidarnosti svetskog javnog mnjenja sa njima, poput vijetnamskog otpora i antiameričkih demonstracija protiv rata, kao i talas studentskih protesta 1968. godine.

Najzapaženije sufisticirane metode su: ekspanzija civilnog društva, upravljanje ekstremizmom, monopol nad medijima, zloupotreba sporta, kontrola nad drogama, širenje pornografije.

Ekspanzija civilnog društva

Humanitarne organizacije kao prvi vid civilnog društva bile su rezultat strašnih globalnih ratova. Vodeća intelektualna elita u različintim zemljama našla je u tom vidu svoju ulogu za protest protiv agresije i pomaganju žrtvama tih agresija. Tako je osnovan  Međunarodni komitet crvenog krsta, koji je kasnije prerastao u Međunarodnu federaciju Crvenog krsta i crvenog polumeseca .[5]

U vreme nacionalno oslobodilačkoh borbi intelektualna elita i omladina, koja je podržavala borbu za nacionalnu državu, a kasnije se suprotstavljala kolonijalizmu, osnovala je  nevladine organizacije kao vid solidarnosti sa borbama naroda za oslobođenje od kolonijalizma, koja je istovremeno bila vid protesta protiv nasilne politike tadašnjih vodećih kolonijalističkih svetskih sila. Raselov tribunal[6] predstavljao je najznačajniji vid mirovnog pokreta za poštovanje međunarodnog prava.

Međutim, paralelno sa tim, dva bloka koja su podelila interesne sfere nakon Drugog svetskog rata, SAD i SSSR, shvatile su značaj takvog načina delovanja i ubrzo su počele da stvaraju ili pomažu strukovnim organizacijama, organizacijama za čuvanje mira i sl. Takođe, na zapadu je počela da se osniva organizacija za “širenje demokratiju“, “poštovanja ljudskih prava“ i sl. Zbog ovoga, došlo je do paralelne podele takvog vida civilnog društva, odnosno nevladinih organizacija na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Završetak Hladnog rata i rušenje bipolarnog sistema, na neki način, označili su kraj ovakve  podele ili veliko oslabljenje protivničkih nevladinih organizacija. U cilju da ih stavile pod kontrolu, kako bi ih iskoristili kad im zatrebaju za neke određene ciljeve.

Novina koju su vladari novog globalističkog sistema nametnuli, bila je u tome da nevladine organizacije “niknu kao pečurke posle kiše“ u svakom društvu i u svim vidovima društvenog života.  Nevladine organizacije su uz veliku medijsku podršku i dobra finansijska sredstva počele da uzimaju važnu ulogu u društvu i prodirle u sve društvene aktivnosti. Toliko im je nametnuta značajna uloga da su počeli da finansiraju neke političke stranke i učestvuju u kreiranju njihovog političkog programa i dnevnih aktivnosti,  postavši društveni partneri stranaka u upravljanju društva. Paradoksalo je da je njihov uticaj u biračkom telu svakog društva toliko minimalan, da kad bi se sve nevladine organizacije udružile na jedan izborni list, ne bi mogle da prođu cenzus (tamo gde postoji u izbornom zakonu) za ulazak u parlament bilo koje zemlje!

Takav nelogičan uticaj na društvo je postao motiv kojim privlače veliki broj intelektualne elite različitog uzrasta i polako ali sigurno ih stavljaju (sa njihovim znanjem ili bez) u službu realizacije interesa finansijera na lokalnom i globalnom nivou. Isto tako, ono smišljaju za omladinu “revolucionarne“ organizacije, kao što su pokret “Otpor“[7], “Centar za primenjenu nenasilnu akciju“[8]. Na žalost, neke poznate međunarodne organizacije, poput UNHCR[9], Crveni polumesec[10],  i “Lekari sveta“[11] bivaju zloupotrebljene, a na njihove plemite ciljeve bacaju se velike senke.

Najupečatljivije svedočenje o sumljivoj ulozi nevladinih organizacija i zloupotrebe humanitarih aktivnosti svedoči Bob Vudvord u svojoj knjizi “Plan napada“ u kojoj je detaljno izložio američke planove za okupaciju Iraka. On beleži: “Abrams i Robin Klivlend, stručnjak za nacionalnu bezbednost u Buševom budžetskom odeljenju, rekli su predsedniku da novac mora vrlo tiho da se prebaci ovim nevladinim organizacijama-u nekim slučajevima prikrivši fondove pos plašt opštih priloga- pošto mnoge od ovih grupa nisu želele da izgleda kao da podržavaju rat.“[12] Autor prenosi Buševu konstataciju: “Ovo je prilika da se promeni slika o Sjedinjenim Državama“, rekao je predsednik. ‘‘Moramo najbolje da iskoristimo ove pokušaje humanitarne pomoći u našoj javnoj diplomatiji. Hoću da brodovi natovareni hranom i pomoći budu spremni, tako da možemo vrlo brzo da uđemo…“[13]

U određenim okolnostima nevladine organizacije, koje su u suštini “vladine“, ali tuđih vlada i tuđih interesa, postaju uticajni faktori za promenu svog i drugog društva.  Svaka kritična misao na njihovo delovanje biva odmah osuđena od strane uticajnih centara moći i njihovih medija, kao antidemokratska ili kao ugrožavanje ljudskih prava itd. Intelektualci i poznate ličnosti, koji se ne uključe u takvim organizacijama bivaju izolovani u svom društvu, pod medijskom blokadom, čak ne mogu ni da objave svoje kulturne-naučne radove, jer nema ko da ih finansira. Njihov životni standard opada toliko da jedva imaju odgovarajući životni standard.

Stvarenje ekstremizama

Ekstremizam potiče od ‘latinske reči extremus, što znači krajnji ili krajnost koja je na krajnjim granicama održivog, dopuštenog i normalnog. U širem smislu reči ekstremizam obuhvata politička shvatanja i ponašanja (pojedinaca ili kolektiviteta) koja odstupaju od onoga što je društveno prihvatljivo, legalno i legitimno u političkim odnosima i borbama u okviru određenog demokratskog društva. U užem smislu, pod ekstremizmom se podrazumeva spremnost na upotrebu nasilja i uopšte najgrubljih metoda i sredstava radi ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva.

Nacionalni ekstremizam najočiglednije se pokazao tridesetih godina prošlog veka u pojavi i ekspanziji Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, koja je, na kraju, započela Drugi svetski rat. Ekspanzija ovako ekstremne partije bila je posledica neadekvatnog mirovnog rešenja nakon Prvog svetskog rata i Velike ekonomske krize. Međutim, materijalna moć ove partije na odgovarajući način bila vezana za određene moćne industrijske krugove. U isto vreme, na Balkanu nacionalistički ekstermizam pokazao je svoj vrhunac u liku “Ustaša-hrvatska revolucionarna organizacija“. Inače, na Balkanu kao i u drugim regionima u svetu rešenja koja su nametnuta od strane svetskih centara moći oko nacionalne granice svake države i podele nacionalnog tela ostaje potencijalni regenerator ekstremnog nacionalizma. Ovo je ponovo došlo do izražaja nakon raspada SFRJ i krvavog građanskog rata na tom području,

Zanimljivo da pojedini ekstremizam u određenom vremenu i određenim okolnostima biva otvoreno podržavan od strane određenih velikih sila i predstavljen kao društvena vrednost. Međutim, kada se okolnosti promene ove vrednosti postaju društvena opasnost. U vreme Hladnog rata zapadne zemlje smatrale su nacionalizam (umereni i ekstremini) kao vrlinu koju su podržavi i pomagali protiv internacionalizma, koja je tada predstavljala vrednost u socijalističkim zemljama. Nakon pada socijalističkog sistema i ere globalizacije, taj isti nacionalizam postao je neprijatelj istih  tih zemalja i društvena opasnost.  Doduše, oni na indirektan način kontrolišu tu “opasnost“, kako bi ga koristili na njima odgovaraju način radi sprovođenja određenih ciljeva.

Opšte je poznato u teoriji bezbednosti da je ekstremizam inkubator za terorizam u individualnom ili grupnom smislu. To znači da i terorizam, uglavnom biva pod kontrolom nekih određenih centara moći u svetu, radi ispunjavanja određenih aktuelnih ili strateških  ciljeva.  Bez obzira na pridev terorizma (nacionalni, verski, ideološki itd.) uvek je pod kontrolom i njime se upravlja na ogovarajući način, sem u nekim individualnim, očajničkim akicijama.

Vera i verski ekstremizam razvijali su se paralelno sa razvojem političke prakse. U vreme Hladnog rata, odnosno u jeku nacionalno-oslobodilačkog progresa u islamskom svetu pojavila se nova pojava politizacije islama. Još , nakon Prvog svetskog rata pojavio se pokret Vahabija. Nakon Drugog svetskog rata pojavila su se Muslimanska braća i posle toga pojavili su se i drugi islamistički pokreti, različitog usmerenja (umereni, ekstremni i teoroistički). Iza političkog delovanja, prema različitim autorima stajale su razne strukture Velike Britanije, SAD-a i sličnih velikih sila.[14] Dok su jaki  lideri u značajnim zemljama tog dela sveta bili na vlasti, ove grupe nisu mogle da postignu veliki uticaj. Međutim, uvek su imali podršku (javnu ili tajnu) određenih zapadnih zemalja, koja je bila i utočište njenih pojedinih prognanih lidera.

Celokupno vreme Hladnog rata zapadne zemlje, naročito SAD, su koristile religiju kao oružje protiv Sovijetskog saveza i ostalih “nevernika“ u komunističkim zemljama.  Promenom vlasti u Avganistanu u ulazakom sovjetskih snaga u tu zemlji, bio je pogodan motiv da SAD organizovanju nezadovoljne i ponižavane “islamiste“ iz raznih zemalja u političko-vojnu formaciju, nazivu Mudžahedini u cilju podržavanja “braća po veri“ od okupacije nevernika. SAD su izabrale Osamu Bin Ladena, člana Bušove partnerske porodice, da predvodi tu formaciju.[15] Istovremeno, CIA je dobila zadatak da obučava i pruži logističku podršku takvoj formaciji. Nakon napuštanja sovjetskih snaga Avganisan, dolaze Talibani na vlast kao Bin-Ladenovi učenici. Bin-Ladenove formacije porasle su međunarodnoj mreži, poznatom Al-Kaida. Ta organizacija, nakon dolaska Talibana ličila je na hobotnicu koja ima svoje pipke u skoro svim islamskim zemljama i među muslimanima u svim zemljama sveta.

Raspad  SSSR-a i rušenje bipolarnog sistema otvorio je izazov kod lidera novog svetskog poretka, tj. SAD. Amerika mora  da pronađe novog neprijatelja, kako bi  na njemu dokazala svoju snagu i moć u vođstvu unipolarnog sistema. Nakon raznih proba i analiza konstatovano da je islamstički terorizam najpogodniji “neprijatelj“. Tada je počelo aktiviranje tzv.“uspavanih ćelija“, koje su  niz godina stvarane i čuvane, kako bi bile faktor pritiska i ucene za destabilizaciju svog društva, a kasnije i u drugim zemljama. Kontradiktorni događaji 11. septembra 2001. bili su odličan povod za otpočinjanje rata protiv tako moćnog, nevidljivog i svetski široko umreženog neprijatelja-terorizam.

U ovom slučaju “terorizam“ koji sprovodi Al-Kaida je organizovana akcija religijskog ekstremizama, koji je odličan povod za vojne akcije zastrašujućih razmera, kao što je bilo u Avganistanu i delimično u Iraku. Međutim, u kasnijim fazama pripadnici takvih ili umerenijih organizacija postaju saveznici u akciji boraca protiv terorizma, kao što su događaji u Libiji! Takođe, “islamisti“ bivaju u ekstremnom ili umerenijem obliku (pod izgovorom reformi) važan faktor za otvaranja žarišta,  najdrastričniji primer su sadašnja dešavanja u Siriji.

Duže vreme razni analitičari upozoravaju na ovako opasne “igre“ koje ugrožavaju bezbednost i stabilnost na različitim nivoima. Međutim, ekstremističke “igre“ dolaze do izražaja kada njihovi mentori ulaze u ozbiljnu krizu i pokušavaju da primene pravila koje je još iz vremena Hladnog rata najavio Kisindžer: “Menjaj sve, da na kraju ništa ne bude promenjeno“.

Ekstremna politika uvek sprovodi politiku “sve ili ništa“, što je suprotnosti političkoj teoruji i praksi koja stalna ističe da je “politika umetnost  mogućeg“. Svojevremeno je V. I. Lenjin definisao istinitog revolucionara kao onog “koji dobije najviše plarivši najmanju cenu“! Ekstremistička praksa, ma kako pravedno ili principijalno delovala, uvek na kraju ide u korist navodnog neprijatelja, jer mu oni omogućavaju da ništa ne da.

Monopol nad medijima

Mediji u savremenoj istoriji igrali su važnu ulogu u formiranju javnog mnjenja pogotvu za vreme ratnog sukoba, a nažalost uglavnom uvek je stradala istina upravo zahvaljujući njima. Možda je najdrastičniji primer bila priča koju je proširio Tajms 16. aprila 1917. godine prema kojoj su se tela poginulih nemačkih vojnika koristila za proizvodnju glicerina[16], koja se do dana današnjeg mogu naći u nekoj ozbiljnoj istorijskoj literaturi. Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka izmišljena je strategija tkzv. specijalnog rata – “Specijalni rat obuhvata skup organizovanih i koordiniranih političkih, ekonomskih, psihološko-propagandnih, obaveštajno-subnerzuvnih, a često i vojnih akcija, mera i postupaka, koje jedna ili više država preduzimaju protiv druge zemlje (grupe država), nacionalno oslobodilačkog ili revolucionarnog pokreta radi nametanja hegemonije, mešanja u postojeće političke, ekonomske i društvene odnose, ostvarenja određenih ciljeva i interesa i dr.“[17]

Moć medija i pravila medijskog ratnog mehanizma još 1930. godine sažeo je Arthur Ponsonby  u vezi sa Prvim svetskim ratom. Nakon telekomunikacione revolucije  i posebnu uticajnu moć koju su medije dobile 2004. godine,  Anne Morelli  sistematizovala je mehanizam delovanja u deset principa argumentacije:  1. mi ne želimo rat, 2. neprijatelj je isključivo krivac za rat, 3. neprijatelj ima đavolske osobine, 4. mi se borimo za dobru stvar, a ne za sebične ciljeve, 5. neprijatelj namerno čini zlodela. 6. kad mi pogrešimo, to je uvek slučajno, 7. neprijatelj koristi nedopušteno oružje, 8. naši gubici su neznatni, a protivnički ogromni, 9. našu stvar podržavaju umetnici i intelektualci, 10. naša misija je sveta, izdajnik je onaj ko posumnja u naše izveštavanje.[18]

Naravno da su ovi principi do današnjeg dana ostali isti samo nadograđeni na fin način kako bi preko mas medija bili predstavljani kao realnost i jedina istina, a “sadašnji rat“ je pored klasičnog oblika proširen na sve oblasti društvenog života, prema osnovama globalističkog principa koji je izrekao George W. Bush “ko nije sa nama,  taj je protiv nas!“. I tako “istina postane prva žrtva rata“, kao što je još za vreme Prvog svetskog rata primetio Georges Clemenceau (1841-1929), a zamislite kako je sada u vremenu u kome postoje različiti oblici rata!

U današnje vreme, kada moćni finansijski krugovi upravljaju svim sferama života, monopol nad medijima, koji ima različite direktne i indipektne oblike, postao je najopasnije i najmoćnije sredstv upravljanja javnim mnjenjem i kreiranju izmištene situacije u cilju da ona postane “realno“ stanje na terenu. Njihovi instrumenti, koji te medije formalno vode, ne suzdržavaju se korišćenja otvorenih falsifikata, gnusnih laži, prevazilazeći i samog Gebelsa, kako bi oni kojima se suprotstavljaju osećali nemoć da prezentuju stalno stanje na terenu pred javnim mnjenjem, iako istina, na kraju, dolazi na videlo nakon završetka njihovih ucrtanih planova. To je bilo očigledno primenjeno u raznim slučajevima: Irak, Jugoslavija i Libija. Sada se primenjuje na Siriju. Najporaženiji primer za celokupno čovečanstvo je bila okupacija Iraka, radi navodnog sprečavanja upotrebe oružja za masovno uništenje, koje je u međuvremenu nikad nije nađeno.

Analiza vesti o događajima u poslednje vreme u Libiji i Siriji dokazuju koliko su informativna sredstva pod kontrolom. Mahmoud Jabril, bivši privremeni premijer Libije, je za Bloomberg 14. novembra 2011 izjavio: “Strane sile tražile su likvidaciju Muamera Gadafija jer je previše znao. Bilo bi otkriveno previše tajni. Gadafi je bio crna kutija cele zemlje. Imao je previše kontakata i dogovora sa mnogim liderima sveta.“ Takođe, dodao je “Zbog trenutnog nedostatka državnog aparata, svaka moguća strana sila pokušava da sprovede sopstvene interese u Libiji. Nijedna nije izuzetak. To je politika. Zemlje imaju svoje interese u Libiji, a svako gleda sebe.“[19] Zanimnjivo je da ovakva informacija nije pronašla svoje mesto u vodećim arapskim mas medijima koji se danonoćno bave zbivanjima u Libiji, a dok je Mahmoud Jabril bio privremeni premijer detaljno su pratili svaku njegovu izjavu. Međutim one su tada bile u interesu njihovih monopolista, a sada kada otkrivaju realne činjenice koje su razočarale Gadafijeve protivnike, one bivaju zataškane da ne  bi otvorile oči arapskoj masi o suštini libijskih događaja. Tamo gde je objavljena shvata se kao znak upozorenja potencijalnih neposlušnika!

Informativo pokrivanje događaja u Siriji odigravaju se na veoma interesantan način. Udarna vest je uvek o tome koliko je režimska vlast pobila civila, a pored toga neprimetno navode ubijanje vojnika i pripadnika snaga bezbednosti. U jednoj od takvih vesti koju je objaviljena u različitim medijima prema informaciji “Syrian Observatory Rights“u jednom od svojih izveštaja bilo je da je ubijeno 27 civila i 34 pripadnika snaga bezbednosti. Niko nije našao za shodno da pita ako vojska i snage bezbednosti ubijaju civile, ko onda ubija i vojnike i pripanike snaga bezbednosti? U poslednje vreme objavljuju se vesti o napadu na vojne objekte sedišta obaveštajnih službi i sedišta vladajućih bas partija, pitanje koje se ovde postavlja je kakvi su to mirovni protresti u Siriji? Analize video snimaka protesta protiv režima koje mas mediji prenose, pokazuju da su znatno manji broj ljudi od onih koji pokazuju skupove ljudi koji podržavaju režim. Nijedna uticajna medijska kuća ovome ne posvećuje dovoljnu pažnju u svojim analizama.

Ovde treba istaći da katarska informarivna kuća  Al jazeera prednjači u informativnoj kampanji podrške tkzv. Arapskom proleću. Mnogi analitičari i neki političari je optužuju da vodi prljav medijski rat u službi SAD, a optužuju Katar, koji finansira ovu medijsku kuću da je istureni američki instrument u takvim događajima, za destabilizaciju pojedinih zemalja i jedan region. Veoma zanimljivo pitanje se nameće, kakav Katar ima interes od otvaranja Al jazeera-e na Balkanu?

Zloupotreba sporta

Poznato da je široku narodnu masu zainteresovao sport od kada je postao sastavni deo društvenog života.  U dašnje vreme, naročito omladina postala je veoma zainteresovana za sport, činjenica da je sport, naročito fudbal, još od polovine prošlog veka izazivao veliko interesovanje kod širokih društvenih masa i tako je dobio titulu “najsporednije važne stvari na svetu“ međutim, sport je tada bio drugačiji i uglavnom je negovao sportski duh. Tada je fer igra, prirodni talenat i ljubav prema prema određenoj vrsti sporta mnogo značila i bila metod za korisno usmeravanje energije, pogotovu mladih. Danas su maltene sve sportske discipline postale “najsporednije važne stvari na svetu“, ali sa veoma malom dozom sportskog duha i ostalih sportskih vrednosti među igračima, a još više među navijačima koji su postali veoma organizovani i važani faktori u društvenim kritičnim situacijama. Navijačke grupe postale su jako organizovane.

Navijačke grupe poznete pod terminom “Ultras“, reč latinskog porekla sa značenjem previše, vezane su za strastveno navijanje za određeni klub. Postoje različite informacije za formiranje navijačkih grupa, neki autori smatraju da je ideja potekla iz Mađarske[20] 1929 godine, kada su navijači kluba Ferencvaroš osnovali svoju navijačku grupu, dok drugi autori smatraju da je u Brazilu[21] 1940. godine osnovana najpoznatija grupa Torcida. Ovde treba istaći važnost međusobnog povezivanja određenih navijačkih grupa i njihovih širokih uticaja, naročito u današe vreme sa razvitkom internet mreža. Njihovo organizovanje i način funkcionisanja je pod kontrolom određenih moćnih sila u zemlji i inostranstvu. Poznat je slučaj rata između Hondurasa i El Salvadora jula 1969. zbog navodne fudbalske utakmice. Nakon toga, pojavili su se različiti oblici delovanja navijača od kojih su najbrutalniji bili britanski navijači (kojih se Britanija rešila na stadionima, ali ne i na ulici i u drugim zemljama). Analitičari su zabeležili početak raspada Jugoslavije kroz parole koje su bile istaknute na fudbalskoj utakmici i sukoba posle utakmice Dinama i Crvene Zvezde u Zagrebu 1990. godine.

Napad na američku ambasadu u Beogradu nakon pobede u finalu košarkaške utakmice protiv Amerike 2002. godine, bio je proba za kontradiktorni upad u američku ambasadu u Beogradu gde se održavao mitin “Kosovo je Srbija“ 2008 godine, povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti, čiji je rezultat bio devolviranje pravednog protesta građana Srbije u svetskom javnom mnjenju.

Pre otvaranja sadašnje krize u Severnoj Africi zabeleženo je osnivanje jakih navijačkih grupa u različitim afričkim zemljama koji su uspeli da zategnu odnose između nekih afričkih zemalja nakon određenih utakmica. Prošlih godina odnosi između Egipta i Alžira nakon utakmice dveju reprezentacija toliko su zaoštreni, da su obe zemlje povukle svoje ambasadore i trebalo je jako posredništvo da se njihovi odnosi normalizuju nakon huškaškog medijskog rata. Tada je američka mreža Fox News prognozirala da će sledeći rat na Bliskom istoku možda izbiti zbog fudbalske utakmice[22].

Poslednji primer ovako opasnog upravljana “sportskih“ navijačkih grupa su septembarski događaji u Egiptu, upad navodnih navijača egipatskog kluba Al-Ahly u zgradu izrealske ambasade u Kairu. Opšte je poznato da su izraelske ambasade u svetu pod jakim bezbednosnim nadzorima, a naročito u zemljama kao što je Egipat, gde je čitav kompleks ambasada okružen visokim, zatvorenim zidom sa najsavremenijim elektronskim i drugim modernim tehnologijama za upozorenje i odbranu!

Analitičari, psiholozi i sociolozi istraživali[23] su u svojim različitim literaturama fenomen različitih navijačkih grupa. Ni jednom ni jedan od njih se nije upuštao u otkrivanje političke pozadine takvog političkog fenomena niti centara moći koji stoje iza takve dobre organizacije koja je uvek spremna da stvori određene nemire na određenim mestima u određeno vreme.

Kontrola nad drogama

Droge su različite prirodne ili hemijski sintetizovane supstance koje imaju psihoaktivni učinak.  One prvenstveno deluju na vegetativni nervni sistem. Istorija je zabeležila da su se droge uglavnom korišćeneu medicinske svrhe. Međutim u savremenoj istoriji droga je zloupotrebljena u različite političko-društvene svrhe.

Istoričari i analitičari zabeležili da su kolonijalne sile u savremenoj istoriji upotrebljavale drogu za “održavanje“ energije radne snage i vojnika koji će da ratuju za njih. Poznat je primer Velike Britanije koja je proširila upotrebu opijuma na široke narodne mase u Indiji kako bi oslabila njihov bunt, otpor prema okupacijii kako bi ih lakše i masovnije mobilisala u svoju vojsku radi kolonijalnih ratova i uspostavljanja reda u okupiranim zemljama.  Tada je Indija smatrana “draguljem u kruni“.[24] Isto tako, Velika Britanija je optužena za  puštanje u široku upotrebu opijuma u Egiptu koji je tamo poznat pod nazivom “afijun“. Tada su lakše uspeli da savladaju aktivan otpor egipatskog naroda protiv okupatora kome je veoma stalo do upravljanja Sueckim kanalom.

Najdrastičniji primer upotrebe droge, kao sredstva u vojnim borbama protiv neprijatelja, kako tvrdi tadašnji šef francuske obavestajne službe Countde Marenches,  je da SSSR, odnosno Vijet Kong šire upotrebu droge među američkim vojnicima, kao jedan vid moćnog oružja za američki poraz u vijetnamskom ratu. Takav vid ratnog instrumenta koristio je američki predsednik Regan po savetu Countde Marenches protiv Sovijetske armije u Avganistanu, što i potvrđuje u svojoj knjizi [25].

U istoj knjizi, autor nedvoslisleno tvrdi da obaveštajna snaga uticajnih svetskih sila kontroliše proizvodnju i distribuciju droge u zemljama gde imaju interese da razore društveno tkivo.[26] Razaranje društvenog tkiva omogućava zainteresovanim uticajnim silama da lakše i bez značajnijeg otpora zavladaju nekim zemljama na prostoru koji smatraju važnim za njihove strateške interese. Postoji puno podataka o kontradiktornoj ulozi obaveštajnih službi koje se bore protiv droga kao što je američka agencija za borbu protiv droge-DEA.[27]

Zanimljivo da je nakon američke okupacije i uspostavljanja lojalnog režima, uzgoj i distribuiranje opijuma dostigao je svoju najveću ekspanziju koja je ikada zabeležena prema zvaničnim izveštajima  UN.[28]

Put droge iz Avganistana preko Irana imao je veoma opasne posledice po rusko društvo. Kako bi ovaj kontradiktoran proces suzbila, Rusija je na konferenciji u Jerevanu 8. 7. 2011. godine ponudila plan za efikasnu borbu protiv uzgoj i distribuciju droge koje NATO zemlje nisu prihvatile. Neki ruski stručnjaci optužili su čelnike NATO-a da u najmanju ruku tolerišu ovakve procese koji se odvijaju od Avganista i distribuiraju u više pravca.[29]

Zanimljivo je da se ne može odvojiti razvoj situacije na otvorenim žarištima od svetskih puteva droge. U tom kontekstu treba razumeti događaje u Albaniji i Kosovu i Metohiji[30]. Takođe, dešavanja u Iraku i situacija u Libiji se ne treba (pored ostalih) posmatrati kao izolovano proces.[31] Razvoj međunarodne situacije ukazuje da je počela žestoka borba za osvajanja sfera interesa u Africi. Poznato je da afrički kontinent leži na velikim prirodnim bogatstivima.

Inače, koliko je droga postala opasna po čovečanstvo dokazuje izjava zamenika regionalnog direktora komiteta za borbu protiv droge i kriminala (UNODK) Faisal Hagazy da petina, odnosno dvesta osamnaest miliona ljudi je upotrebljava. On je upozorio od zastrašujućeg napada koji preti različitim zemljama, naročito u arapskom svetu. Trenutna situacija u pojedinim arapskim zemljama koja rezultira labavim granicama je idealna podloga za distribuciju droge.[32]

Još otvorenije o tome je govorio izvršni direktor (UNODK) Antonio Maria Kosta na 52. zasedanju Komiteta za borbu protiv droge. On je obelodanio da je prihod od trgovine drogom dostigao trista milijardi dolara.[33] On otvoreno kaže da prihode trgovine drogom ne kontroliše samo narko mafija,  nego i zvaničnici pojedinih država, istaknuti članovi parlmenta i vodeće ličnosti pojedinih političkih partija, što predstvlja pretnju po bezbednost i razvoj nekih zemalja sveta.

Širenje pornografije

Pornografija je postala društveni fenomen koji do današnjih dana ne može da se definiše ili objektivno istraži, jer u sadašnjim društveno-političkim okolnostima se povezuje sa ekstremnim liberalizmom ili konzervativizmom.  Inače, reč pornografija vodi grčko poreklo koje predstavlja spoj prostitutke i pisane reči.

Prostitucija je pojava koja stara koliko i društvo. Ona je osnovni sadržaj pornografije. Kroz istoriju prostitucija je bila “prljav“ partner prljave politike, koje su razne strukture vlasti upotrebljavale kao vid ucene i pritiska na određene ličnosti  radi sprovođenja određenih interesa. Istorija je zabeležila korišćenje veneričnih zaraznih bolesti kroz prostituciju radi dominacije nad određenom grupacijom u određenom društvu.

Seksualna emancipacija, kao normalna biološko-reproduktivna pojava obeležena je kao tzv. seksualna revolucija koja je se javlja drugom polovinom 20. veka i obuhvatila jedan deo društva u različitim zemljama. Do današnjih dana, seks je uglavnom tabu tema ili demokratska tekovina, jer određeni centri (liberalni ili konzervativni) preko njega dobijaju određenu moć u upravljanju dela društva i kontrolisanja određenih događaja. Iz tog razloga,seks i prostitucija je uvek povezani sa različitim oblicimakriminala u tzv. sivoj zoni.

Kulturološka pojava lepote bila je povezana sa raznim, postojećim manifestacijama prirode. Ženska i muška tela, kao deo te prirode oduvek su bile predmet umetnosti i njegovo razvoja. Ona se razvijala paralelno razvitkom svakog društva, doživljavajući uspone i padove tog društva. Kao što je poznato, umetnost je deo ljudske civilizacije koji ima uzmni uticaj na svako društvo pojedinačno i u celini, nepriznajući granice, rasu itd. Međutim, kao deo civilizacije umetnost je oduvek bivala zloupotrebljena od strane postojećih centara moći radi učvršćivanja njihove pozicije i proširivanja uticaja.

Najočigladnija civilizavijska zloupotreba lepote je prostitucija. U savremenom svetu, prostitucija se razvijala uporedo sa razvitkom tehnologije i mas medija. U toku tog razvitka pojavila se različita terminologija koja je nastojala  da u edukativne svrhe promoviše seks kao prirodnu potrebu, kroz tzv. meku i tvrdu erotiku. Određeni naučnici, trudili su se da tu prirodnu potrebu uvrst u naučnu disciplinu, poznatu kao seksologija. Nažalost, takva dobronamerna naučna misija omogućilaje veću manipulaciju određenim centrima moći nad seksualnom edukacijom, pretvarajući je u opasno sredstvo. Ta sredstva, su se vrtoglavo razvijala paralelno sa tehnološkom revolucijom, naročito u oblasti medija i komunikacije. Tako da u današnje vreme imamo veoma štetnu društvenu pojavu poznatu pod nazivom pornografija, sa svojim različitim “kategorijama“.

Pornografija, ne samo što je nemoralna, tj. neprihvaćena u postojećim normama svakog društva, već je počela da se pretvara i u društvenu bolest, poznatu kao zavist od pornografije. U Velikoj Britaniji je na primer regostrovano 1, 2 miliona zavisnika.[34] Ova štetna pojava ne javlja se samo u vidu zavisnosti, već i kao opasn razarač društvenog tkiva. U poslednje vreme jedna kategorija pornografije, poznata kao pedofilija, proglašena je za krivično delo po međunarodnom pravu, gde se okrivljeni gone pod otptužbom društvenog zla. Međutim, postoje slične “kategorijama“ koje su možda i opasnije po dugoročne posledice na postojanje i razvoj društva. To je na primer incest pornografija (familysex, momsexi sl.).

Sa političke tačke gladišta to se ne može posmatrati kao izolovana pojava, izvan određenih centara moći. Pornografija je karika u nizu organizovanog kriminala koji obuhvata: drogu, trgovinu ljudima, različite vidovime šverca i sl. Zloupotrebljavajući razvitkak internet mreže, pornografija je  postala mnogo opasnija po društvo.

Očigledno je da postoje određeni centri koji proizvode, distribuiraju i kontrolišu pornografiju. To dokazuju istraživanja sajtova pornografskog sadržaja na različitim jezicima na primer: engleskom, srpskom i arapskom.

Širenje pornografije, kao i droge ima za cilj neutralisanje jedne određene grupe, naročito među mladima, kako ne bi bili aktivni u različitim procesima za progresivnu promenu postojeće društvene situacije. U liberalnom društvu gde takve teme nisu potpuno tabu centri moći usmeravaju njihovu stvaralačku energiju i težnju za progres u pogrešne pravce, koji nisu od značaja za opštu egzistenciju, ljudska prava i razvoj demokratije. U konzervativnim društvima gde su takve teme tabu, centri moći ih izoluju od borbe za društveni progres, zatvarajući ih u sebe same i sa tim postaju skloni nasiljem i zlostavljanjem. Samim tim, ove grupacije bivaju izolovane od suštinskog društveno-progresivnog procesa i tako postaju društveni problem.

Sa druge strane, kada je u pitanju pornografija, odnosno njene različite kategorije određeni centri moći uz jaku medijsku podršku i angažovanje dela nevladinog sektora, postavljaju određena pitanja kao sudbonosna društvena. Samim tim, skreće se pažnja širokim društvenim slojevima od ozbiljnih i suštinskih problema društvenog razvoja, vezanih za egzistenciju. Vrednosti kao što su sloboda i širenje demokratije nemaju svoju suštinu, ukoliko čoveku nije obezbeđena egzistencija i deluju kao najjeftiniji vid političke manipulacije, koja je sada na široko prisutna u tzv. novom svetskom poretku.

Isto tako u konzervativnom društvu takve grupe preuzimaju vodeću ulogu u pozivanju na povratak u prošlost pod izgovorom očuvanje “izvornih vrednosti“, kao isprobano sredstvo za progresivno i dostojanstveno društvo! Oba ekstrema, na kraju krajeva, vode na isti cilj koji se svodi na očuvanje pozicije centara moći.

Ovde se mora istaći da se i kroz pornografiju šalju političke poruke u cilju demoralizacije potencijalnih protivnika centara moći. Ovo se jednostavno može uočiti na skoro svim porno sajtovima koji propagiraju family, momsex, uglavnom su akteri sa ruskog, a ređe nemačkog govornog područja. Ako uzmemo u odzir da je Amerika centar tzv. industrije za odrasle onda je politička poruka jasna!

Svi predhodni načini vladanja su toliko povezani da se teško mogu razdvojiti, jer su jedni postavljeni u službi drugog, npa. liberalno shvatanje pornografije, podržava liberalne nevladine organizacije, “slobodne medije“ i ekstremne liberaliste, uključujući i ekstremne liberale. Isti lanac važi i za suprotnu stranu, dovedeći do ekstremnih konzervativaca tj. neofašista. To dovodi do zaključka da određeni cenri moći kroz isti mehanizam kontroliše takve procese.

Normalno, ovi načini vladanja ne isključuju klasične načine upotrebe sile: oružane sukobe, intervencije, vršenje različitih pritisaka, sankcije i sl. Sufisticirani načini vladanja ponekad njihova predhodnica ili se dešavaju paralelno sa njima. Kasnije oni služe da minimalizuju bunt i otpor protiv domaćih vladara i njihovih svetskih mentora!

Izvor: Fond Strateške Kulture