Tamna strana projekta „Jedinstvena Evropa“

Događaji u vezi sa pobedom flamanskih nacionalista na lokalnim izborima u Belgiji (isticanje zahteva za održavanje pregovora o pretvaranju Belgije u konfederaciju), aktiviranje katalonskih nacionalista u Španiji pred sprovođenje prevremenih regionalnih izbora (akcija „Marš ka nezavisnosti“), pripremanje referenduma o odvajanju Škotske od Velike Britanije („Edinburški sporazum“ od 15.oktobra 2012.) su još jednom demonstrirali neverovatnu usaglašenost postupaka glavnih učesnika u evropskom separatističkom pokretu i tako označili početak formiranja novog zavijutka u opštoj destabilizaciji Evrope u uslovima produbljivanja finansijsko-ekonomske krize.

Kako smo više puta do sada pisali, „balkanizacija Evrope“ predstavlja dobro osmišljenu strategiju rukovodećih krugova Evropske unije, koji teže likvidiranju nacionalnih država tako što bi se funkcija država prenela na nadnacionalne i regionalne strukture koje izražavaju interese svetske finansijske elite. Ta naredba ishodi od „duhovnog oca“ Jedinstvene Evrope, osnivača Panevropskog pokreta, grofa Riharda Nikolausa Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koji je u stvari autor planova savremene evropske tvorevine.

Osnovni stavovi njegovog evropskog projekta koji su izloženi u knjizi-manifestu „Pan-Evropa“ (1923.god.) se svode na sledeće:

-Sjedinjene Države Evrope treba da postanu šesti (demokratski) projekat evropskog ujedinjavanja – posle imperija: Makedonske (starogrčke), Julija Cezara (rimske), Karla Velikog (nemačke), Inokentija Drugog (papske) i Napoleona Prvog (francuske). Kudenhove je u Evropu ubrajao i Rusiju, smatrajući da se ona samo privremeno odvojila od evropske demokratije i da će u budućnosti kulturne granice između Evrope i Azije voditi čak ne ni preko Urala, već po Altajskim planinama: „Šesta Evropa se prostire toliko daleko na Istok, koliko se daleko bude prostirao demokratski sistem“;

– političko i ekonomsko udruživanje je moguće samo na osnovu zajedničke „evropske kulture“, koja dozvoljava da se govori o jedinstvenoj „evropskoj naciji“, koju je Kudenhove shvatao kao duhovno zajedništvo. Smatrajući da su evropske nacije veštačke tvorevine, ali i ne zahtevajući likvidaciju jezičkih i kulturnih različitosti, on je predlagao da senacije odvoje od države, isto kako je od države odvojena crkva, tako da pitanje nacionalnosti postane za svakog pojedinca lično pitanje. „Pojam“ „građanin svoje države“ će da se iskoreni potpuno spontano, kao i pojam „crkva“, i ustupiće mesto principu: slobodna nacija u slobodnoj državi“;

– obzirom da će pitanje građanstva postati drugostepeno, to će dovesti do rešenja problema državnih granica koje će biti likvidirane. „Evropejac… mora da usmeri svu svoju energiju na likvidiranje granica, nacionalnih i ekonomskih. Državne granice će se smanjiti na regionalne i izgubiće svaki značaj“.

Interesantno je da je u navedenom radu Kudenhove-Kalergija pojam „duhovno zajedništvo“ Evropljana ostao nerazjašnjen. Međutim, realno shvatanje smisla evropskog jedinstva on je izložio u knjizi „Praktični idealizam“ koja je izdata 1925.godine u malom tiražu i bila je predviđena za uzani krug ljudi (1). Suština njene ideje je obrazlaganje duhovnog liderstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u rukovodeću elitu Evrope. Kako se izrazio jedan od istraživača, karakterišući takve ideološke ideje: „Što tajna društva misle – to Kalergi govori“.

Shvatajući na specifičan način hijerarhijsko uređenje društva, Kalergi je iz ukupne mase Evropljana, koje naziva „ljudi kvaliteta“, izdvajao dve rase „ljudi kvaliteta“, koji veruju u svoju višu misiju i nadmoć po krvi: staro plemstvo i Jevreje, koji zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije. Međutim, glavnu kariku te aristokratije ipak predstavljaju Jevreji, kako zbog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu“, tako i zbog nadmoći njihove pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili „duhovnu aristokratiju“ koja u borbi za upravljanje čovečanstvom zauzima liderske pozicije.

To je predodređeno čitavim tokom njihove istorije, posebno progonima koje su doživljavali od hrišćana, zbog čega se Jevrejska zajednica prekalila, „porasla, najzad, za realizovanje najviših ciljeva, obzirom da je bila prečišćena od elemenata čija je volja bila slaba i koji su bili malodušni“. Umesto uništenja jevrejstva Evropa ga je i ne želeći to oplemenila i pretvorila „u naciju vođa, kao rezultat veštačkog procesa odabira“. Kao tipične predstavnike te intelektualne elite Kudenhove je ubrajao , na primer, Lasala, Ajnštajna, Bergsona i… Trockog, koga je nazivao „nacionalnim herojem, skoro osnivačem i spasiocem države“.

To je ona „superiorna manjina“ koja treba da vodi „inferiornu većinu“. A šta ovo poslednje u stvari znači? I tu je „duhovni otac“ Jedinstvene Evrope otvoren do kraja: „Čovek daleke budućnosti će da ima izmešanu krv. Rase i klase će nestati kao posledica prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Evroazijsko-negroidna rasa budućnosti će spolja ličiti na staroegipatsku, i raznolikost naroda će da se zameni raznolikošću ličnosti“.

Znači, budućnost Evrope Kudenhove vidi na sledeći način: „Evropska nacija“ koja će se sastojati od različitih etnosa meša se sa drugim rasama i narodima, gubeći svoj identitet, a njena elita se zamenjuje jevrejskom „duhovnom rasom vođa“. On je govorio da su već u njegovo vreme Evropu na religioznom planu osvojili Jevreji, ali da su je na vojnom osvojili Nemci. Međutim, zahvaljujući promenama koje će pretrpeti zapadni ideali na putu sa jevrejstvom u mirnijoj budućoj Evropi, aristokratija će izgubiti svoj borbeni karakter i promeniće se na duhovnom: „Miran i socijalizovani Zapad više neće imati potrebe ni za kakvim naredbodavcima i vlastodršcima – već samo za rukovodiocima, vaspitačima i uzorima za ugledanje“. Odnosno – politička vlast tradicionalne elite će biti zamenjena duhovnom vlašću jevrejstva.

Ti stavovi Kudenhovea se neverovatno slažu ili ponavljaju ideje „duhovnog cionizma“ Ahad-Gaama, kao da ih objašnjava jevrejskom društvu. Tako da nije slučajno što su Panevropski pokret podržavali i finansirali i Luj Rotšild, i američki bankari Pol i Maks Varburg i B.Baruh, sa kojim se Kudenhove sretao u SAD, kuda je išao na njihov poziv i gde je prešao kada su u Nemačkoj na vlast došli nacisti.

Ideje Kudenhovea su jasno ocrtale puteve stvaranja i same konture Jedinstvene Evrope, ali, mada je „koncepcija jevrejske izgradnje“ i bila spremna, nju je vlast u senci smatrala kao program-maksimum, za čiju je realizaciju zahtevan dug period pripreme. Jer radilo se o odbijanju od principa nacionalno-državne izgradnje koja je bila moguća samo ukoliko se formira jedinstven finansijsko-ekonomski prostor sa čvrstim centrom upravljanja, koji bi prekinuo nacionalno-geopolitičke projekte evropskih država i koji bi naterao Evropljane na prihvatanje ideje da osim izvannacionalnog imperijalnog viđenja njihove budućnosti nema drugog puta, i tako ih doveo do prihvatanja ideje o jednoj, opšteevropskoj vladi koja nema drugu alternativu. U tom cilju je korišćen i nacistički projekat nasilnog ujedinjenjavanja Evrope, koji je trebalo da omogući da se na svim stepenicima uprave nađu ljudi sa „imperijalnim“ tipom svesti, koji će biti sposobni da u budućnosti formiraju okosnicu nove opšteevropske elite.

Treći rajh je stvarno ujedinio Evropu u jedinstven finansijsko-ekonomski organizam, u kome su nacionalni segmenti biznisa bili postavljeni pod čvrstu kontrolu nemačkog finansijskog kapitala i u okviru koga je formirana jedinstvena „evropska nacija“. I upravo unutar Trećeg rajha su razrađivani projekti „denacionalizacije“ Evrope preko njenog „drobljenja“ po etničkom principu na istorijske provincije, koje bi posedovale široku kulturnu autonomiju i za koje su nameravali da im vrate stare nazive iz perioda ranog Srednjeg veka (jedan od takvih projekata je prikazan na karti koju je sastavila jedna jedinica SS). Naslednost tih ideja se jako dobro prati i danas, i nije slučajno što su mnoge etno-nacionalističke partije stvorene upravo tridesetih godina pod pokroviteljstvom nemačkih političara, a neke su i formirane neposredno na njihovu inicijativu.

Posle rata Panevropski pokret kojim je upravljao američki establišment je sačuvao mnogo od nacističkog nasleđa, a i proširio je aktivan rad, kako bi kod vlasti evropskih država sačuvao proatlansku elitu, koja je razmišljala ne u nacionalnim, već u opšteevropskim kategorijama. Pošto su neutralisali vojno-politički potencijal Nemačke, ali istovremeno i sačuvali njenu finansijsko-ekonomsku snagu, Amerikanci su u uslovima potpune diskreditacije nemačke nacionalne ideje ostvarili takvu preorijentaciju svesti nemačke klase na vlasti, zahvaljujući čemu je on mobilisala svoju energiju za rad u interesu svetske finansijske elite. U stvari, oni su počeli da ostvaruju planove Kudenhovea tako što su nemačku „borbenu aristokratiju“ krenuli da menjaju jevrejskom „duhovnom aristokratijom“. Tako da je posleratna „Jedinstvena Evropa“ stvarno postala nemačko čedo, ali skrojena po panevropskim šablonima atlantista, koji su držali i sve do sada drže pod čvrstom kontrolom njene rukovodeće krugove. Vrhovni kurator Panevropskog saveza koji je pratio kako se njegovi ciljevi ostvaruju bio je i ostaje i dalje Bilderberški klub, čija je kreatura sadašnji tzv. predsednik Evropske unije Herman van Rompej (zapadna štampa je prestala to čak i da skriva).

Danas se ideje Kudenhove-Kalergija uspešno sprovode. Pred našim očima se ostvaruje demografska revolucija (smanjenje broja Evropljana, koju zamenjuje „evroazijsko-negroidna rasa“), došlo je do konsolidacije „duhovne nacije vođa“ (jača pozicija cionističkih organizacija u Evropskoj uniji), sve je brži proces raspada država u Evropi tako što se likvidiraju političke granice. Taj proces se pojednostavljuje zahvaljujući tome što sve što je lokalno, uključujući etnose, regione i različite manjine, postaje saveznik i oslonac nadnacionalnih elita, radeći tako na „podrivanju“ nacionalnog suvereniteta radi maksimalnog slabljenja pozicija centralnih vlasti.

Glavna uloga u prestrojavanju evropskog prostora pripada federalnoj Nemačkoj, koja za suštinu strategije ima izdvajanje autonomnih regiona, kao struktura na koje će se integracija oslanjati. Ta se strategija sprovodi u tri pravca: 1. Decentralizacijom državne vlasti i prenosom maksimalnih ovlašćenja na regione; 2. Formiranjem transgraničnih regiona radi što neosetnijeg brisanja granica; 3. Autonomijom etničkih manjina i formiranjem samostalnih etničkih regiona. Kako bi se ustanovili direktni kontakti među autonomnim regionima i etničkim zajednicama, sa jedne strane, i rukovodstvom Evropske unije, sa druge – formira se veliki broj organizacija koje se bore da lokalne vlasti igraju glavnu ulogu u realizaciji evropskog ujedinjenja.

Belgija je u tim projektima uvek zauzimala posebno mesto, jer je posmatrana kao eksperimentalno polje za doterivanje modela federalizacije Evrope. Tu su na jednom mestu glavne institucije Evropske unije, koje su odavno izgurale federalnu belgijsku vlast, što je zemlju pretvorilo u idealan model „Evrope regiona“, u kojoj je državni nivo upravljanja sveden na minimum, a autonomne tvorevine su povezane direktno na evropske institucije. Zemlju stalno potresaju duboke i sve trajnije krize vlada, koje su toliko oslabile i diskreditovale centralnu vlast da, čim se odozgo izda odgovarajuća naredba – vrlo brzo će doći do dirigovanog raspada zemlje.

Za sada se vrši priprema i razmeštanje „svojih“ kadrova na prava mesta. „Nacionalna flamanska alijansa“ koja je pobedila na izborima u Flandriji, na čelu sa njenim liderom Bartom de Veverom, predstavlja žestokog pobornika globalizacije i separatizma i spada u političku grupu poslanika Evropskog parlamenta „Zeleni – Evropska slobodna alijansa“ („Zeleni – ESA“), koja predstavlja „nerv“ regionalizacije i partiju koja ujedinjuje one partije koje se otvoreno zalažu za političku autonomiju etnosa koje predstavljaju (Republikanska partija Katalonije i Škotska nacionalna partija takođe tu spadaju, i obe aktivno učestvuju u upravljanju regionalnom politikom). U zadacima za koje se bori ta grupa spadaju i osnivanje parlamenta Evropske unije sa dva doma, uvođenje zajedničke spoljne politike, prenos na decentralizovane vlasti uprave nad strukturnim fondovima i dr. Rukovidilac ESA je od 2010.godine Erik Defort, koosnivač partije Barta de Vevera.

Pokret za autonomiju manjina ima veliki „krov“ i snažnu podršku, tako da će se dobro koordinisani proces sitnjenja evropskih država na etnoregione produbljivati, izazivajući nestabilnost, lokalne konflikte, a ukoliko bude potrebno – i stanje haosa. Glavni oslonac treba da bude formiranje novog izvandržavnog mrežnog tipa upravljanja, koji bi potpomagao ekspanziju transnacionalnog kapitala i koncentraciju glavnih funkcija vlasti, koje čvrsto u svojim rukama drži svetska finansijska elita.

______________________________

(1) Interesantno je da se navedena knjiga ne pominje na zvaničnom sajtu Panevropskog saveza. Na danskom sajtu koji je posvećen toj knjizi navodi se da je ona „tiho“ zabranjena u Nemačkoj, mada ne ulazi u spisak zvanično zabranjenih knjiga. (Pogl.http://da.wikipedia.org/wiki/Praktischer_Idealismus). Coudenhove Kalergi. Praktischer idealismus. Adel – Technik – Pazifismus. Wien-Leipzig. 1925// http://www.mediafire.com/?wwyl5p4stattbqm

Izvor: Fond Strateške Kulture