Трамп и центри глобалне моћи – дубље од „дубоке државе“

Ономад се открило да Трампов зет, који је постао кључна личност у председничком кабинету, блиско сарађује са Сорошем, који финансира анти-трамповске протесте широм Америке. А одавно се зна да Сорош шегртује код Ротшилдових. Ипак, то није ништа променило у перцепцији феномена Доналд Трамп.

Напротив, и даље сви полазе од претпоставке да је онај први политички лик Доналда Трампа, који смо видели током предизборне кампање и непосредно након инаугурације, био његов аутентичан политички профил, а да га је „дубока држава“ натерала или на тактичко попуштање или на трајно престројавање.

Можда је по среди и нешто треће: постоје два Трампа и оба су аутентична. Први је искрено имао намеру да у америчкој унутрашњој и спољној политици много тога радикално промени, постане западни пандан Горбачову и спасе Сједињене Државе од опадања америчке моћи у слободном паду који би изазвао хаос. Међутим, убрзо је схватио да програм натеривања америчких мултинационалних корпорација да се науштрб профита врате кући, да се трансформише НАТО, којим командује амерички генерал, да се откачи ЕУ, која је амерички вазал, уништи ИД, која је америчка легија странаца, да се ступи у савез са Русијом, која је, поред Кине, главни амерички ривал и сл. – напросто није реалан. Тако је настао онај други Трамп, који је постао политички реалиста те све више следи инерцију досадашње америчке политике.

Али, шта ако је ово што сада гледамо као његову политику у ствари онај прави Трамп, а да је онај из предизборне кампање и непосредно после полагања заклетве био само вјешта варка глобалне елите којој су САД само једна од филијала у којој су, као још увијек далеко најважнијој, смештене канцаларије централне управе? Породични кланови, попут Рокфелера и Ротшилда, те Гетија, Моргана, Дипона и сл., чине мрежу владара у сенци. Ти могули никада нису директно на власти као председници, премијери, министри, него за њих то раде други, баш као што и компаније и банке за њих воде професионални менаџери. Они преферирају невладин сектор – домаћи (Савет за спољну политику) и међународни (Трилатерала, Билдерберг група) и делују неформално преко Сорошеве глобалне мрежа НВО за „отворено друштво“, која је порушила државне границе и нарушила националне суверенитете. Њих никада нећете наћи на Форбсовој листи, иако располажу комбинованим капиталом новца, престижа и утицаја (манифестације меке моћи) већим од оног којим располаже већина преосталог становништва на свету. Они зато никада не губе на америчким изборима, јер су сви кандидати увек њихови људи, били демократе или републиканци, белци или обојени, жене или мушкарци. Две странке различитог имена и истоветне политике нуде народу привид избора између председничких кандидата са безмало истим политичиким програмима. И то се продаје целом свету као узор демократије. Шта се, у ствари, догодило приликом избора 2016. године?

Предизборне сондаже показале су да Американци желе промене. После првог обојеног председника, који је већ самом чињеницом да није белац требало симболички да означи нови почетак, била је планирана прва председница у америчкој историји, као још једна варка да ће се нешто заиста променити у америчкој политици. Хилари је, међутим, и својим предизборним програмом и презименом Клинтон била лако препозната као континуитет са претходницима. Напротив, Трамп, политички новајлија са радикалним политичким програмом и екстравагантном кампањом, наметнуо се као право освежење. Он јесте победио мимо плана владара из сенке, али боже мој. Они и немају потребе да се баве детаљима. Уколико нешто и измакне контроли, па новоизабрани шеф државе, уместо у сукњи, и даље буде у панталонама, то могу накнадно да исправе. Полна разлика између два кандидата је тим мање приметна, јер и Хилари из естетских разлога избегава сукње, а према милитантном политичком програму деловала је више као да је са Марса него са Венере.

Приче о Трамповом политичком неискуству су ординарна глупост. Човек који годинама води бизнис вредан неколико милијарди долара, а није их ни наследио ни украо, не може да буде аполитични бизнисмен јер се толике паре не стичу без везе са политиком. Трамп, који у свом чувеном стамбено-пословном торњу у срцу Менхетна убире кирију за двоспратне апартмане од пет ари од њујоршке елите сигурно уме да управља једном, истина великом, али савршено уходаном администрацијом, која служи као сервис за управљање државним и светским пословима. Иако никада није био ни сенатор ни гувернер, Трамп боље од већине својих претходника зна како систем закулисно функционише, односно како се играју игре на врху. У америчкој политичкој култури из које је потекло питање „ако си тако паметан, како ниси богат?“, они који знају да праве паре обично унајмљују паметне да обављају услужне послове, укључивши и политичке.

„Дубока држава“ је такође чиста конструкција. Да, постоје интереси бирократије и појединих сегмената власти, као што су Стејт департмент, Пентагон, ЦИА, ФБИ и разне тајне службе, и они се међусобно отимају за већи дио буџетског колача, односно за наклоност Конгреса и Сената, али пре свега Беле куће. Председничка моћ огледа се и у томе да ауторитарно арбитрира између свих тих интересних група, лобија и група за притисак, и зато се кадрови дубоке државе увек утркују ко ће бити ближе Белој кући. Овога пута десило се обрнуто: чиновнички апарат, удружен са водећим медијима (Њујорк тајмс, Вашингтон пост, ЦНН), који пословично подржава владу и улица, коју је, већ је утврђено, анимирао Сорош, кренули су у напад на тек изабраног председника, чак и пре него што је прошло уобичајених 100 дана. Треба заиста бити много наиван па поверовати да „дубока држава“ у овом подухвату без преседана није била инспирисана и подржана од још дубље државе, коју чине „владари из сенке“. Предизборна кампања се, истина, никад не узима сувише озбиљно јер је циљ привући гласове, а олако дата обећања бирачима не обавезују много кандидате. Иако Трамп није чинио ништа што није био најавио, што амерички бирачи нису већином прихватили и што политички експерти нису анализирали као прилогођавање Америке мултиполарном свету, његов прелазак са речи на јела могули су дочекали као опасно изненађење.

Није, међутим, изненадио Трамп њих, него они Трампа, стављајући га у много шири и важнији стратешки контекст обнове хладног рата Запада са Истоком. Фантастичне измишљотине о томе да су на Трампову победу пресудно утицали Путинови хакери и Викиликсове депеше, да су његови кључни сарадници скривали контакте са руским дипломатама, подсетили су на Мекартијев лов на црвене вештице. Све и да у томе има неко зрно истине, смешно је да се око тога диже прашина у САД, које обојеним револуцијама деценијама руше режиме по свету. Нешто од тога научили су и други: Русија је истерала Сороша са своје територије, Кинези су искључили Гугл, Јаху и сл. са свог парчета неба. Али, какве везе са свим тим има Трамп, који никад није отказао лојалност владарима из сенке, који нити је хтео нити могао да се одпупре Рокфелерима и Ротшилдима. На њихову прву поруку преко „кадровског комисије“ Конгреса сменио је једног од својих главних сарадника – Мајкла Флина, а маргинализовао другог – Стива Бенона, док су у први план дошли зет Џаред Кушнер и ћерка Иванка. Трећи, Тилерсон, остављен му је, иако је једини заиста сарађивао са Русима јер је био извршни директор нафтног гиганта Ексон, у коме они имају контролни пакет. Он, баш као и сам Трамп, напросто је њихов човек, а наивни се вајкају како се председник олако одрекао Бенона и Флина. Доналд Трамп је бомбардовао Сирију, појачао капацитете НАТО-а према Русији, послао носаче авиона у Кинеско море и надомак обала Северне Кореје, до усијања заоштрио односе са Русијом и Кином, наставио са рушењем неподобних режима на Блиском истоку и на Балкану (Асад, Груевски …)

„Да се Власи не досете“ да заправо реализује програм Клинтонових, Трамп у новинским интервјуима релативизује: да ће сарађивати са Русијом против Исламске државе која се отела САД-у попут духа из боце и постала јој баласт у сређивању ситуације на Блиском истоку, да ће Европљанима наплатити обавезу да партиципирају у издржавању НАТО-а, да ће прилив миграната у САД свести на законске оквире, да ће престати са наметањем америчких вредности.

Међутим, из дубине дубље од дубоке државе Томас Фридман у Њујорк тајмсу (15.04) тражи још оштрију игру. „Не нападај на Исламску државу него на њене противнике Русе и Иранце!“ – чувени колумниста са три Пулицера тражи од председника. и даље инструише: „Трамп у Сирији треба да омогући Исламској држави да постане главобоља за Асада, Иран, Хезболах и Русију. Тачно онако како смо подстицали муџахедине да у Авганистану проливају руску крв.“

Занимљиво да коло не воде Рокфелери, него старији и дискретнији Ротшилди, који предстваљају европско крило велике дијаде и који се никад не чују и не виде у медијима. Можда једна тазе сцена са седнице СБ УН понешто објашњава или бар открива још један аспект велике заврзламе поводом Трампа. На тешке оптужбе британског амбасадора Рајкрофта на рачун Москве да је наводно крива за страдање цивила у Сирији, руски амбасадор Сафронков је оштро реаговао: „Ви сте се уплашили. Не можете да спавате страхујући да ћемо ми сарађивати са САД. Ви се тога бојите. Ви све чините како би та сарадња била пољуљана“.

Ротшилди су стара британска банкарска породица, која је истовремено кредитирала Трећи рајх и антифашистичке савезнике, Октобарску револуцију и западне контрареволуционаре, која је профитирала на обе стране у Великом рату, и све тако вековима уназад, влада глобалним финансијама. Сада се све више говори и пише да иза Сороша, иза Кушнера, иза Макрона стоје управо они, а то је неубичајено велики публицитет за њихов крајње дискретан стил рада. Понајвише упућује на то да је почетак истискивања долара из финансијских операција земаља БРИКС-а изазвао толики потрес у глобалним економским токовима, да Запад скида рукавице и да би, како вели Фридман, могло бити крви. Наравно, не само руске.

У том контексту и председник суперсиле испада мали играч са којим се поигравају глобални центри моћи. А у сваком случају постају неумесне расправе да ли се Трамп само тактички повукао једнако као и наде да ће, када консолидује своју власт, нешто променити у спољној политици САД и ЕУ.

Извор: Фонд Стратешке Културе