Tramp i centri globalne moći – dublje od „duboke države“

Onomad se otkrilo da Trampov zet, koji je postao ključna ličnost u predsedničkom kabinetu, blisko sarađuje sa Sorošem, koji finansira anti-trampovske proteste širom Amerike. A odavno se zna da Soroš šegrtuje kod Rotšildovih. Ipak, to nije ništa promenilo u percepciji fenomena Donald Tramp.

Naprotiv, i dalje svi polaze od pretpostavke da je onaj prvi politički lik Donalda Trampa, koji smo videli tokom predizborne kampanje i neposredno nakon inauguracije, bio njegov autentičan politički profil, a da ga je „duboka država“ naterala ili na taktičko popuštanje ili na trajno prestrojavanje.

Možda je po sredi i nešto treće: postoje dva Trampa i oba su autentična. Prvi je iskreno imao nameru da u američkoj unutrašnjoj i spoljnoj politici mnogo toga radikalno promeni, postane zapadni pandan Gorbačovu i spase Sjedinjene Države od opadanja američke moći u slobodnom padu koji bi izazvao haos. Međutim, ubrzo je shvatio da program naterivanja američkih multinacionalnih korporacija da se nauštrb profita vrate kući, da se transformiše NATO, kojim komanduje američki general, da se otkači EU, koja je američki vazal, uništi ID, koja je američka legija stranaca, da se stupi u savez sa Rusijom, koja je, pored Kine, glavni američki rival i sl. – naprosto nije realan. Tako je nastao onaj drugi Tramp, koji je postao politički realista te sve više sledi inerciju dosadašnje američke politike.

Ali, šta ako je ovo što sada gledamo kao njegovu politiku u stvari onaj pravi Tramp, a da je onaj iz predizborne kampanje i neposredno posle polaganja zakletve bio samo vješta varka globalne elite kojoj su SAD samo jedna od filijala u kojoj su, kao još uvijek daleko najvažnijoj, smeštene kancalarije centralne uprave? Porodični klanovi, poput Rokfelera i Rotšilda, te Getija, Morgana, Dipona i sl., čine mrežu vladara u senci. Ti moguli nikada nisu direktno na vlasti kao predsednici, premijeri, ministri, nego za njih to rade drugi, baš kao što i kompanije i banke za njih vode profesionalni menadžeri. Oni preferiraju nevladin sektor – domaći (Savet za spoljnu politiku) i međunarodni (Trilaterala, Bilderberg grupa) i deluju neformalno preko Soroševe globalne mreža NVO za „otvoreno društvo“, koja je porušila državne granice i narušila nacionalne suverenitete. Njih nikada nećete naći na Forbsovoj listi, iako raspolažu kombinovanim kapitalom novca, prestiža i uticaja (manifestacije meke moći) većim od onog kojim raspolaže većina preostalog stanovništva na svetu. Oni zato nikada ne gube na američkim izborima, jer su svi kandidati uvek njihovi ljudi, bili demokrate ili republikanci, belci ili obojeni, žene ili muškarci. Dve stranke različitog imena i istovetne politike nude narodu privid izbora između predsedničkih kandidata sa bezmalo istim političikim programima. I to se prodaje celom svetu kao uzor demokratije. Šta se, u stvari, dogodilo prilikom izbora 2016. godine?

Predizborne sondaže pokazale su da Amerikanci žele promene. Posle prvog obojenog predsednika, koji je već samom činjenicom da nije belac trebalo simbolički da označi novi početak, bila je planirana prva predsednica u američkoj istoriji, kao još jedna varka da će se nešto zaista promeniti u američkoj politici. Hilari je, međutim, i svojim predizbornim programom i prezimenom Klinton bila lako prepoznata kao kontinuitet sa prethodnicima. Naprotiv, Tramp, politički novajlija sa radikalnim političkim programom i ekstravagantnom kampanjom, nametnuo se kao pravo osveženje. On jeste pobedio mimo plana vladara iz senke, ali bože moj. Oni i nemaju potrebe da se bave detaljima. Ukoliko nešto i izmakne kontroli, pa novoizabrani šef države, umesto u suknji, i dalje bude u pantalonama, to mogu naknadno da isprave. Polna razlika između dva kandidata je tim manje primetna, jer i Hilari iz estetskih razloga izbegava suknje, a prema militantnom političkom programu delovala je više kao da je sa Marsa nego sa Venere.

Priče o Trampovom političkom neiskustvu su ordinarna glupost. Čovek koji godinama vodi biznis vredan nekoliko milijardi dolara, a nije ih ni nasledio ni ukrao, ne može da bude apolitični biznismen jer se tolike pare ne stiču bez veze sa politikom. Tramp, koji u svom čuvenom stambeno-poslovnom tornju u srcu Menhetna ubire kiriju za dvospratne apartmane od pet ari od njujorške elite sigurno ume da upravlja jednom, istina velikom, ali savršeno uhodanom administracijom, koja služi kao servis za upravljanje državnim i svetskim poslovima. Iako nikada nije bio ni senator ni guverner, Tramp bolje od većine svojih prethodnika zna kako sistem zakulisno funkcioniše, odnosno kako se igraju igre na vrhu. U američkoj političkoj kulturi iz koje je poteklo pitanje „ako si tako pametan, kako nisi bogat?“, oni koji znaju da prave pare obično unajmljuju pametne da obavljaju uslužne poslove, uključivši i političke.

„Duboka država“ je takođe čista konstrukcija. Da, postoje interesi birokratije i pojedinih segmenata vlasti, kao što su Stejt department, Pentagon, CIA, FBI i razne tajne službe, i oni se međusobno otimaju za veći dio budžetskog kolača, odnosno za naklonost Kongresa i Senata, ali pre svega Bele kuće. Predsednička moć ogleda se i u tome da autoritarno arbitrira između svih tih interesnih grupa, lobija i grupa za pritisak, i zato se kadrovi duboke države uvek utrkuju ko će biti bliže Beloj kući. Ovoga puta desilo se obrnuto: činovnički aparat, udružen sa vodećim medijima (Njujork tajms, Vašington post, CNN), koji poslovično podržava vladu i ulica, koju je, već je utvrđeno, animirao Soroš, krenuli su u napad na tek izabranog predsednika, čak i pre nego što je prošlo uobičajenih 100 dana. Treba zaista biti mnogo naivan pa poverovati da „duboka država“ u ovom poduhvatu bez presedana nije bila inspirisana i podržana od još dublje države, koju čine „vladari iz senke“. Predizborna kampanja se, istina, nikad ne uzima suviše ozbiljno jer je cilj privući glasove, a olako data obećanja biračima ne obavezuju mnogo kandidate. Iako Tramp nije činio ništa što nije bio najavio, što američki birači nisu većinom prihvatili i što politički eksperti nisu analizirali kao prilogođavanje Amerike multipolarnom svetu, njegov prelazak sa reči na jela moguli su dočekali kao opasno iznenađenje.

Nije, međutim, iznenadio Tramp njih, nego oni Trampa, stavljajući ga u mnogo širi i važniji strateški kontekst obnove hladnog rata Zapada sa Istokom. Fantastične izmišljotine o tome da su na Trampovu pobedu presudno uticali Putinovi hakeri i Vikiliksove depeše, da su njegovi ključni saradnici skrivali kontakte sa ruskim diplomatama, podsetili su na Mekartijev lov na crvene veštice. Sve i da u tome ima neko zrno istine, smešno je da se oko toga diže prašina u SAD, koje obojenim revolucijama decenijama ruše režime po svetu. Nešto od toga naučili su i drugi: Rusija je isterala Soroša sa svoje teritorije, Kinezi su isključili Gugl, Jahu i sl. sa svog parčeta neba. Ali, kakve veze sa svim tim ima Tramp, koji nikad nije otkazao lojalnost vladarima iz senke, koji niti je hteo niti mogao da se odpupre Rokfelerima i Rotšildima. Na njihovu prvu poruku preko „kadrovskog komisije“ Kongresa smenio je jednog od svojih glavnih saradnika – Majkla Flina, a marginalizovao drugog – Stiva Benona, dok su u prvi plan došli zet Džared Kušner i ćerka Ivanka. Treći, Tilerson, ostavljen mu je, iako je jedini zaista sarađivao sa Rusima jer je bio izvršni direktor naftnog giganta Ekson, u kome oni imaju kontrolni paket. On, baš kao i sam Tramp, naprosto je njihov čovek, a naivni se vajkaju kako se predsednik olako odrekao Benona i Flina. Donald Tramp je bombardovao Siriju, pojačao kapacitete NATO-a prema Rusiji, poslao nosače aviona u Kinesko more i nadomak obala Severne Koreje, do usijanja zaoštrio odnose sa Rusijom i Kinom, nastavio sa rušenjem nepodobnih režima na Bliskom istoku i na Balkanu (Asad, Gruevski …)

„Da se Vlasi ne dosete“ da zapravo realizuje program Klintonovih, Tramp u novinskim intervjuima relativizuje: da će sarađivati sa Rusijom protiv Islamske države koja se otela SAD-u poput duha iz boce i postala joj balast u sređivanju situacije na Bliskom istoku, da će Evropljanima naplatiti obavezu da participiraju u izdržavanju NATO-a, da će priliv migranata u SAD svesti na zakonske okvire, da će prestati sa nametanjem američkih vrednosti.

Međutim, iz dubine dublje od duboke države Tomas Fridman u Njujork tajmsu (15.04) traži još oštriju igru. „Ne napadaj na Islamsku državu nego na njene protivnike Ruse i Irance!“ – čuveni kolumnista sa tri Pulicera traži od predsednika. i dalje instruiše: „Tramp u Siriji treba da omogući Islamskoj državi da postane glavobolja za Asada, Iran, Hezbolah i Rusiju. Tačno onako kako smo podsticali mudžahedine da u Avganistanu prolivaju rusku krv.“

Zanimljivo da kolo ne vode Rokfeleri, nego stariji i diskretniji Rotšildi, koji predstvaljaju evropsko krilo velike dijade i koji se nikad ne čuju i ne vide u medijima. Možda jedna taze scena sa sednice SB UN ponešto objašnjava ili bar otkriva još jedan aspekt velike zavrzlame povodom Trampa. Na teške optužbe britanskog ambasadora Rajkrofta na račun Moskve da je navodno kriva za stradanje civila u Siriji, ruski ambasador Safronkov je oštro reagovao: „Vi ste se uplašili. Ne možete da spavate strahujući da ćemo mi sarađivati sa SAD. Vi se toga bojite. Vi sve činite kako bi ta saradnja bila poljuljana“.

Rotšildi su stara britanska bankarska porodica, koja je istovremeno kreditirala Treći rajh i antifašističke saveznike, Oktobarsku revoluciju i zapadne kontrarevolucionare, koja je profitirala na obe strane u Velikom ratu, i sve tako vekovima unazad, vlada globalnim finansijama. Sada se sve više govori i piše da iza Soroša, iza Kušnera, iza Makrona stoje upravo oni, a to je neubičajeno veliki publicitet za njihov krajnje diskretan stil rada. Ponajviše upućuje na to da je početak istiskivanja dolara iz finansijskih operacija zemalja BRIKS-a izazvao toliki potres u globalnim ekonomskim tokovima, da Zapad skida rukavice i da bi, kako veli Fridman, moglo biti krvi. Naravno, ne samo ruske.

U tom kontekstu i predsednik supersile ispada mali igrač sa kojim se poigravaju globalni centri moći. A u svakom slučaju postaju neumesne rasprave da li se Tramp samo taktički povukao jednako kao i nade da će, kada konsoliduje svoju vlast, nešto promeniti u spoljnoj politici SAD i EU.

Izvor: Fond Strateške Kulture