TTIP kao nova verzija američkog imperijalizma

Početak ovog teksta mogao bi se smestiti u oktobar 2014. godine. kada je direktor Opšte uprave za trgovinu Evropske komisije, Karel De Giht, danas zamenjen švedskom političarkom Sesiliom Malstrom, objavio javni dokument od osamnaest stranica, u kome je dat prilično jezgrovit rezime pregovora Sporazuma o slobodnoj trgovini i ulaganjima između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

Puni tekst pregovora dva glavna pregovrača, Španca Ignjasia Bersere (Ignacio Garcia Bercere) za EU i  Dana Maleja (Dan Mulley) za SAD, i dalje nosi oznaku najviše tajnosti, a samo osam zvaničnika Evropske komisije će znati njegov sadržaj. Čak i članovi Evropskog parlamenta, koji bi ove godine trebalo da ratifikuju tekst sporazuma, ne znaju sve o tajnim pregovorima. Srećom po EU, TTIP mora da prihvati Evropski parlament, potom ga jednoglasno mora odobriti Veće Evrope i na kraju mora da prođe u nacionalnim parlamentima svih zemalja članica EU.

Nažalost, poznata su samo neka poglavlja i to ona o trgovini javnih službi i elektronskih komunikacija, što je prvi objavio nemački nedeljnik Cajt (Zeit). Sa svoje strane, Havington post (Huffington Post) je opisao još tri poglavlja o energetici, a američki Centar međunarodnog prava za zaštitu životne sredine je objavio manje izvode i standarde u određivanju tarifa u hemijskom sektoru.

Formalno TTIP je rođen u junu 2013. godine, kada su predsednik Barak Obama i tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, započeli prvi krug pregovora i to nakon kompleksne pripreme od dvanaest godina.

Možda neko ne razume zbog čega je za SAD sporazum TTIP toliko važan. U dugom periodu priprema za početak pregovora o kontroverznoj i opasnoj „Evroameričkoj uniji“ zabeležen je neuspeh u sprovođenju Multilateralnog sporazuma o ulaganju (MAI), jer je Indija sa novim premijerom Narendra Modijem šokirala SAD i zamrzla ugovor o liberalicaiji svetskog tržišta kojeg je Amerika pokušala da nametne u sklopu Svetske trgovinske organizacije (VTO). Sporazum o slobodnoj trgovini NAFTA između SAD-a, Kanade i Meksika je nekako uspeo da prođe, ali nisu uspeli ni pregovori za FTAA (SAD i zemlje Južne Amerike).

Jedan od najvećih sporazuma na globalnom nivou unutar VTO, onaj o liberalizaciji svetskog tržišta, Indija je zamrzla prošle godine, iako su se mnogi nadali kako će smenom vlasti promeniti kurs, budući da je bivša indijska vlada bila čvrsto vezana za grupu BRIKS i s ostalim članicama tražila reforme međunarodnih organizacija kao što su MMF, Svetska banka i VTO. Narendra Modi nije učinio ništa što ne bi učinio i njegov prethodnik, bivši premijer Manmohan Sing, pa su SAD, Evropska unija, Australija, Japan i Norveška raspravljali o planu da Indiju isključe iz ugovora o olakšicama i da nastave napred ne osvrćući se na njen veto.

Dakle, širom sveta su američki pokušaji stvaranja asocijacija slobodnog tržišta ulglavnom pretrpeli poraz, osim u Evropskoj uniji (barem za sada).

Iskustva stečena u definisanju tih ugovora su se koristila od strane Sjedinjenih Država i EU za definisanje TTIP i CETA (Bilateralni sporazum EU-Kanada), TISA (Opšti sporazum o javnim uslugama), Sporazuma o slobodnoj trgovini između Evropske unije i zemalja Magreba i konačno TPP-a , Trans-pacifičkog trgovinskog sporazuma između SAD-a i azijskih zemalja, ali bez Kine, Severne Koreje, Vijetnama i Indije.

Svim ovim ugovorima je zajednička geopolitička logika globalističkog kapitalizma, i oni su moćan alat u službi globalne strategije Sjedinjenih Država, odnosno neophodni su za uspostavljanje sistema globalnog ekonomskog nadzora od strane korporacija i finansijskih konglomerata.

Danas, u novom međunarodnom kontekstu, Sjedinjene Američke Države žele da potvrde svoje imperijalno vođstvo, jer efekti i posledice dinamike različitih procesa globalizacije (ekonomski, trgovački, kulturni i medijski) proizvode značajne promene u svetu.

Međutim, tu su i geopolitičke alternative koje zastupaju zemlje u razvoju, pre svega BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), ali i Evroazijska ekonomska unija, te rastući trend bilateralnih ugovora o slobodnom tržištu.

Naime, direktna posledica preterano ubrzane liberalizacije tržišta je ujedno uzrokovala i brz pad „Trilaterale“ (SAD, Japan i Evropska unija), koja od 1997. godine, odnosno odmah nakon Sporazuma multilateralnim ulaganjima (MAI), sebi na globalnom nivou nije uspela da obezbedi ključno mesto, uprkos činjenici da su tada SAD uspele srušiti SSSR i vojno zabarikadirati Bliski istok.

Da bi na globalnom nivou Bela kuća opet igrala centralnu geopolitičku i geostratešku ulogu, Obamina „izuzetnost“ nije našla ništa bolje od prašnjavih teorija starih pedesetih godina, razvijenih tokom sprovođenja Maršalovog plana u Evropi. Toj teoriji sada veliku pažnju daju Institut CATO i Atlantsko veće, koji analiziraju geopolitičke posledice globalizacije i sve dublju i dinamičniju afirmaciju liberalizacije tržišta. Štaviše, ove studije su priprema za „mapu puta“ i u stvari otkrivaju elemente plana Bele kuće kojim ponovo želi da potvrdi globalnu i ekonomsku hegemoniju Sjedinjenih Država.

U praksi, to znači da „vodeći“ američki umovi sugerišu Beloj kući da kombinuje politički uticaj i vojnu silu kako bi sprovela redefinisanje standarda svetske proizvodnje i uspostavila disciplinu sve raznovrsnijem svetskom tržištu. Dalje, američki plan sadrži i nametanje novog koncepta radničkih plata. Scenario koga planira da sprovede SAD predviđa uspostavljanje novih pravila u kretanju roba i kapitala, a zatim i određivanje regulatornih procesa različitih poslovnih područja, naravno, sve sa ciljem da se korporacijama i finansijskim konglomeratima sa Vol strita osigura veća kapitalistička dobit. To se može postići samo visokom sposobnošću penetracije u sve sektore svetske ekonomije.

Elementi kojima SAD pokušavaju da osiguraju sopstveni geopolitički i geostrateški interes, nakon razočaravajućeg iskustva sporazumom MAI iz 1997., su bilateralna trgovina i investicije, čime se na svetskim tržištima redefiniše sfera geostrateškog uticaja i širi ekonomski, tehnološki i kulturni uticaj multinacionalnih korporacija. Naravno, sve je to moguće ostvariti zahvaljujući snazi vojne industrije, medija i finansijskih konglomerata Vol strita.

Sporazum o slobodnoj trgovini između SAD-a, Kanade i Meksika (Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini NAFTA), ratifikovan je 1994., Bilu Klintonu je to bio prvo iskustvo američke „izuzetnosti“ u Beloj kući, kada je bio polaskan izazovom da „uskladi zakone o bilateralnoj trgovini sa Meksikom i Kanadom i time za sve tri zemlje osigura dinamičnije ekonomije“.

U stvari, to je bio sjajan pokušaj na štetu Meksika, gde su u tom delu američkog kontinenta američke i kanadske multinacionalne kompanije uspele razviti oblike monopola. Osim toga, sporazum nam je otkrio prve metodološke alatke u osporavanju suvereniteta druge države, pojma nacije, prava građana i, iznad svega, funkcije radništva i sindikata.

Nakon toga je Džordž V. Buš ugovorom zone slobodne trgovine Severne i Južne Amerike (FTAA) pokušao pokoriti Južnu i Srednju Ameriku, ali je 2005. Vašington dobio manje nego što je očekivao, pre svega zahvaljujući kritičnom stavu zemalja grupe MERKOSUR i nepopustljivosti Brazila. Ugovor  je konačno sahranjen 2008. godine. Iste godine se Vol strit suočio s kolapsom nesolventnih vrednosnih papira (obveznica) i uzrokovao globalu finansijsku krizu koja je razgolitila sve protivrečnosti američkog kapitalizma i uzrokovala prave katastrofe u Evropi, Aziji i ostatku sveta.

2009. godine, nakon velike podrške američkog Sistema federalnih rezervi (FED), američka privreda je ponovo počela tražiti načine za jače političke i ekonomske odnose sa zemljama Evropske unije. EU je sa 720 miliona različitih proizvoda 2010. ostvarila ukupan izvoz od 220 milijardi dolara, pto je vrednost koja je ukupno predstavljala 40% svetskog BDP-a. Održavanje ovog trenda trgovine i kraj rada Evvropkse komisije na čelu sa Romanom Prodijem bili su povoljni faktori za SAD i umesto bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini pokrenuta je ideja o sklapanju sveobuhvatnog ugovora između Evropske unije u celini i Sjedinjenih Američkih Država.

Dakle, 2010. SAD oživljavaju predlog sporazuma o slobodnoj trgovini na koga je Evropska komisija pristala zatvorenih očiju, čak i ako su u Briselu znali da se pregovori neće ograničiti samo na definiciju proizvoda i snižavanje carina, koje su ionako bile niske i u proseku su iznosile 3 %, osim za određene tekstilne proizvode i delove za motorna vozila, gde su carine bile 8%.

No, danas znamo da ugovor TTIP prvenstveno želi „uskladiti propise i smanjiti necarinske barijere“, koje sprečavaju multinacionalne i velike američke kompanije da svojim proizvodima doslovno preplave evropska tržišta. U praksi, TTIP je vrsta poluge kojom Ševron , Monsanto i Kargil, zajedno sa drugim industrijskim divovima iz agro-biznisa, farmakologije, hemije, električne energije, prevoza i finansijskih konglomerati iz Sjedinjneih Država pokušavaju potkopati normativne elemente koji su do sada ometali američki izvoz u zemlje Evropske unije. Proizvodi koje nude ove velike američke korporacije nemaju garancije koje potrošači imaju kod evropskih proizvoda.

Treba se prisetiti ponašanja Karela De Gihta, direktora Opšte uprave za trgovinu Evropske komisije, koji je odigrao ključnu ulogu u toku pregovora o TTIP-u. Naime, De Giht je izazvao žestoke polemike kada je za TTIP novinarima rekao: „Studija koju su zatražile američke industrije o TTIP-u ističe da će godišnji rast BDP-a Evropske unije biti 1% i da će se otvoriti stotine hiljada novih radnih mesta. „

Ova je izjava osnažila bivšeg predsednika Evropske komisije, Žoze Manuela Baroza, da pregovore proglasi „tajnim“, naravno, kako bi se izbegle kritike, jer ekonomske studije zatražene od Evropske komisije ističu „da će se uticaj TTIP-a na BDP zemalja Evropske unije ograničiti na stopu rasta od 0,1% i to za period od deset godina „. Ovu razliku u vrednosti između dve studije su neki ekonomisti nazvali „beznačajnom“.

Ipak, najvažnije kritike TTIP-a se uglavnom odnose na političke i ekonomske posledice, budući da je tzv. „Usklađivanje propisa“ zapravo usklađivanje evropske regulative s američkim multinacionalnim kompanijama. Na kraju se uspelo da se izbegne „načelo predostrožnosti“, koje je Evropska unija donela 1992. godine, nakon samita OUN-a u Rio de Žaneiru. Princip koje se temelji „na logici prava apsolutnog prvenstva prava pojedinaca u odnosu na prava pravnih osoba“. Iz tog razloga se u Evropskoj uniji proizvod ne može prodati, osim ako nije prošao niz obaveznih testiranja i ako nema potvrdu agencije da neće naneti štetu potrošačima. To je princip koji ne postoji u SAD-u, gde kontrole agencije po logici ekonomskog liberalizma omogućuju neposredno plasiranje proizvoda, što se obustavlja samo kada hiljade potrošača podnesu dokaze o trovanju ili drugih štetama fizičke prirode. Osim toga, američki potrošač sam mora da snosi sve sudske troškove u tužbi protiv kompanije od koje traži odštetu.

Iz tog razloga su multinacionalne farmaceutske kompanije u SAD-u u maju 2013. godine za tadašnjeg lidera američkog pregovaračkog tima nametnule Majkla Fromana, koji je na pregovorima u Briselu postavio dva važna uslova:

a) povlačenje načela predostrožnosti, jer će se time samo povećati troškovi proizvodnje i odložiti puštanje novih proizvoda na tržište;

b) priznavanje patenata i prava intelektualnog vlasništva kako bi se sprečila proizvodnja generičkih lekova. Za farmaceutske divove to je bilo „uspostavljanje necarinske barijere koja samo sprečava ostvarenje prava na profit“.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine, Jozef Stiglic, u avgustu 2014. godine izjavljuje:

„U suštini će TTIP usloviti smanjenje garancija i zaštite prava potrošača. Sa svoje strane, pristalice TTIP-a kažu da će sporazum podstaći ekonomski rast u zemljama EU. Taj rast, međutim, studija Univerziteta Tafts u Masačusetsu dovodi u pitanje, podsećajući da TTIP ima i druge negativne efekte, uključujući i one na unutrašnje evropsko tržište. U većini zemalja EU će doći do smanjenja domaće tražnje, a time posledično i do smanjenja BDP-a. Studija Univerziteta Tafts je važna jer se fokusira na budućnost evropske poljoprivrede, koja ne može da izdrži nelojalnu konkurenciju GMO proizvoda, a kamoli sprečiti multinacionalni agro-biznis. Eskalacijom krize u poljoprivrednom sektoru će se zemljišta malih proizvođača kupvati po „ceni banana“ i ona će se pretvarati u plantaže GMO proizvoda. Šta reći o kvalitativnim razlikama u uzgoju stoke u Sjedinjenim Državama, gde se goveda tove na bazi hormona i fitohormona, a živina se podvrgava hlornim kupkama?“

Jozef Stiglic kasnije dodaje: „Veliki cilj TTIP-a je deklasifikacija društvene funkcije rada. TTIP će u Evropi sniziti plate i izjednačiti sa onima u SAD-u, koje su, kao što svi znaju, niže od onih u Evropi. Dakle, jedini koji će imati koristi od sporazuma će biti evropske filijale američkih multinacionalnih kompanija, koje će na kraju plaćati svoje radnike u Evropi prema parametrima koji su na snazi u SAD-u. Zatim, ako neko pokuša prigovoriti, neće se moći tradicionalno obratiti nacionalnom sudu. Ne! Sve što ide preko TTIP-a ići će preko zajedničkog arbitražnog suda u SAD-u, što je sud privatne prirode, jer njime dominiraju pravnici multinacionalnih kompanija, od kojih mnogi takođe obavljaju funkciju sudija! „

GLAVNE ŽRTVE TTIP-a

Od 1996. godine se pod okriljem Svetske trgovinske organizacije (VTO) „izvrsnost“ američkog i britanskog liberalizma pokušala progurati kroz Opšti sporazum o trgovini uslugama (GATS) i tako ukinuti logiku „socijalne države“. Predlog nije usvojen, jer je u VTO prevladala ideja da su „javne službe, iako ne pružaju komercijalne proizvode, univerzalno pravo građana da imaju funkcionalno javno zdravstvo, saobraćaj, telekomunikacije, energiju, obrazovanje i kulturu“.

Sve će to prema „guruima“ liberalizma uveliko ojačati sindikate u evropskim zemljama, što stvara atmosferu za manju dobit i zaziranje od privatnih kompanija.

Finansijska i ekonomska kriza koja pogađa evropske zemlje i nametanje drastičnih mera štednje omogućili su Beloj kući da Evropskoj komisiji predložiti novi tip ugovora koji će „oživeti evropsku ekonomiju“ i to kroz fiskalnu konsolidaciju i mere štednje. U praksi, promotori „izvrsnosti“ američkog liberalizma tvrde da će sprovođenjem TTIP-a (SAD / EU), TPP (SAD / Azija / Pacifik) i TISA (Sporazum o globalnoj liberalizaciji javnih usluga) „kapitalistička ekonomija ući u višu fazu“.

U susretu sa novim G7 (bez Rusije i Kine) Barak Obama je insistirao da Evropski parlament ratifikuje TTIP bez puno zadrške, jer je ovaj sporazumom za Sjedinjene Američke Države jedini način da se ekonomski, tehnološki i finansijski suprotstave „najezdi BRIKS-a“.

Kina je, na primer, u 2014. godini zabeležila je rekordnu trgovinski bilans u svetu sa 4 160 milijardi dolara, od čega je više od polovine je bio izvoz – 2210 milijardi. Iste 2014. godine američka trgovina je pala na drugo mesto s 3 560 milijardi, a američki uvoz iz Kine je iznosio 368,4 milijardi dolara.

Zbog toga je Bela kuća poslala 600 većnika na pregovore s Evropskom unijom, tako da bi TTIP u potpunosti bio njegova američka verzija, koja ćete izazvati korijenite promene u evropskoj privredi, a posebno u zemljama na jugu, kao što su Portugalija, Španija, Italija, Francuska, Grčka, Bugarska i Rumunija, ali i duboke promene u odnosima između građana i institucija, kao i pojmu nacionalnog suvereniteta država.

Scenarij koji bi trebao brinuti narode Evropske unije se čuva u mraku, zahvaljujući ropskom prihvatanju tajnih pregovora tehnokrata Evropske komisije, saučesništvu premijera i predsednika pojedinih 28 zemalja EU i „obaveštajne cenzure“ koju sprovode direktori 98% novina, časopisa, radija i televizije.

Iz tih razloga je pokrenuta kampanja STOP TTIP i to sa ciljem da se objasni ljudima što se zapravo događa u Briselu, a zatim otkaže prihvatanje TTIP-a u Evropi.

1. Poljoprivreda, stočarstvo i suverenitet hrane

Ta područja će bit narušena dolaskom proizvoda GMO, koji se u SAD-u prodaju po povoljnim cenama, uglavnom u prehrambenoj industriji koja će preplaviti evropske supermarkete sa svojim proizvodima. Naime, smanjenjem podataka na etiketama potrošači neće znati razlikovati prirodne proizvode od GMO hrane. Niko neće moći reći je li govedina ili svinjetina dolazi od životinja koje su tretirane hormonima ili fitohormona. Jesu li pilići jeli hranu sa antibioticima, a meso radi boljeg čuvanja oprano korom.

Meksički iskustvo iz NAFTA-e nas uči da američki multinacionalni agro-biznis imaju savršenu finansijsku strukturu i spreman je na agresivnu reklamnu kampanju prodaje GMO semena, novih đubriva i pesticida (bez garancije o potencijalnim toksičnim komponentama) po vrlo niskim cenama u prve tri godine proizvodnje. Stoga će mali i srednji zemljoposednici u Evropi koji budu odbili pridruživanje tim poljoprivrednim divovima zbog nelojalne konkurencije GMO proizvoda biti prisiljeni prodavati svoju zemlju. U isto vreme, ostali poljoprivrednici koji pristanu na saradnju, moći će to činiti u dogovoru s kompanijama za proizvodnju biogoriva i nesmetano uzgajati GMO u tu svrhu. Na taj način se narušava suverenitet ishrane, što znači da će se pravo na kvalitetnu hranu i zdrav okolinu bitno promeniti.

2. Voda

U Evropi su neke vlade odluku o vodi dale na referendum, ali se italijanska vlada u 2011. godini pravila da je zaboravila da je narod suvereno odlučio da voda ne može biti privatizovana. Tada je Berluskonijeva vlada izmislila pojednostavljenje administrativnih i opštinskih vodnih društava. Kasnije vlada Matea Renzija izrađuje nacrt zakona prema kojem se ta preduzeća moraju se formirati u akcionarska društva (SpA), a zatim se povezati jedna s drugima kako bi se bolje živela u svetu berzi. To se zove takozvana „bela privatizacija“ (prikrivena), budući da glavni cilj tih firmi više nije univerzalna usluga distribucije pijaće vode, nego profit i najam firmi kojima se upravlja kao bilo kojim drugim komercijalnim preduzećem.

3. Javne usluge

Uz ugovor TISA, koji već definiše prodaju javnih službi, onaj deo koji nije privatizovan s TTIP-om očekuje obrat koncepta univerzalne javne službe. Na taj način, svaki javni servis ili ustanova (škole, zdravstvo, transport, struja, itd.) treba uzeti u obzir „kao proizvod koji se prodaje između privatnog davaoca i kupca“. Nestaje univerzalno pravo na obrazovanje, zdravstvo i sve one usluge koje ćemo pamtiti da je garantovala „socijalna država“.

TTIP će uvesti revoluciju u sistem naknada za recepte i nestaju porodični lekari. U stvari, prvo će se primeniti na sve zdravstvene usluge koje nisu „teška nužda“, a oni bez osiguranja biće usmereni u javne bolnice za „neosigurane“. Naravno, to su bolnice za najsiromašnije, uz očigledne razlike u kvalitetu zdravstvenih usluga. U školama će roditelji će morati posegnuti za „institucionalnim bonom“ i tako upisati dete u javnu školu, koja nije organzovana kao privatna škola. Jasno je da će se univerziteti i visoke škole pretvoriti u „kompanije“ s budžetom kojeg nikako neće smeti probiti.

Međutim, još gore će biti za javni prevoz i električnu energiju, gde će se velika javna preduzeća naći na udaru američkih i evropskih ulagača, prisiljavajući državu snositi teret dalekovoda koji ne proizvode profit.

Osim toga, liberalizacija javnih službi takođe se odnosi na javnu nabavku, na kojem će biti zabranjeno ponuditi „povoljniji tretman“ lokalnim kompanijama ili radnicima. Ukratko, evropske kompanije mogu učestvovati u konkursima u nas i mogu „uvoziti“ radnike, bez da posegnu za lokalnom radnom snagom.

4. Životna sredina

Geostrateški sukob s Rusijom je pomogao predsedniku Obami da šefovima vlada glavnih evropskih zemalja predloži da zamene ruske isporuke gasa onim proizvedenim iz škriljaca u SAD-u. Problem je u tome što su gasne i naftne kompanije koriste tehnologiju lomljenja škriljca (fracking) prava katastrofa za okolinu.

U skladu s TTIP-om američka vlada će ozakoniti fracking i poticati sve oblike uništavanja prirodne okoline samo da bi doobila pravo za eksploataciju resursa. To podrazumeva bezobzirnu seču šuma ili povlačenje ogromnih količina peska i kamena iz rečnih korita. TTIP sa sobom nosi i sve manja ograničenja u preteranoj upotrebi odlagališta i propisima koji regulišu obradu organskog otpada, onog otrovnog ili reciklažnog.

5. Radnici i sindikati

Kao što je već rečeno, rad je poglavlje koje zauzima najmanje prostora u pregovorima, jer čak i u Evropi liberalna logika želi odokinuti „socijalnu i političku važnost rada“ i jednostavno sniziti troškove zapošljavanja. Zakon o radu Matea Renzija je predlog koji se savršeno uklapa u logiku TTIP-a i umanjuje temeljna prava radnika. Gotovo svi veliki ekonomisti predviđaju da će multinacionalne kompanije smanjiti plate, a to će pravdati „slobodom kretanja radne snage“. Kompanije iz jedne zemlje će u drugoj zemlji davati plate kao u zemlji odakle dolaze naravno, ako im to osigurava profit. To znači da će američke kompanije koje će biti osnovane u Evropi imati koristi od snižavanja plate do vrednosti koje postoje u SAD-u.

Definicija sindikalnih prava u Evropi je TTIP-u prilično neodređena, a biće izbrisana ona prava koja su suprotna pravilima dogovorenim u samom sporazumu i ako zadiru u „slobodu kretanja“.

Dakle, reč je o onim pravima koja se razlikuju od standarda usvojenih u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je, kao što svi znamo, sindikalizam je jedan od najgorih na svetu. Isto tako, ako, na primer, radnički sindikat u industriji želi osporiti ukidanje nekih sindikalnih prava, to se neće moći učiniti tužeći kompaniju lokalnom sudu nadležnom za sporove o radu.

Radnici će se morati naoružati strpljenjem i novcem, te čekati otvaranje procesa na arbitražnom sudu u Sjedinjenim Državama. Procesi u kojima su tužene američke kompanije se retko dobijaju, obzirom da su SAD ratifikovale samo dva od osam osnovnih standarda Ujedinjenih nacija i Međunarodne organizacije rada (ILO).

O s t a l o

Osim ovih specijalnih poglavlja, TTIP će ukloniti većinu „necarinskih pravila“ koja regulišu trgovinu energentima, hemikalijama, lekovima, otpadom, kao i zakonodavnih mera koje se odnose na sprovođenje investicionih projekata u navedenim oblastima.

Ne sme se zaboraviti da američke multinacionalne kompanije žele igrati po TTIP standardima i predlažu zakon ACTA (Trgovinski sporazum za suzbijanje falsifikovanja). Njime se želi nametnuti međunarodni ugovor o intelektualnom vlasništvu, ali su se Evropljani mobilisali u odbrani slobode izražavanja na internetu i prisilili vlade da obustave te pregovore.

S druge strane, bezbednost ličnih podataka je od ključne važnosti za nesmetan rad telefonskih mreža velikih servera. Rizik kojeg nosi TTIP je da će zadiranje u privatnost verovatno biti legalizovano. Naravno, SAD sve to već čine protivzakonito, kao što je otkrio skandal „Datagejt“, kada je Edvard Snouden otkrio da postoje vrlo niski standardi po pitanju prisluškivanja, čak i kod velikih servera kao što su Google, Yahoo, Facebook, Apple i YouTube. Sa njima se praćenje može sprovoditi ekstremnim lakoćom, ne samo od strane zvaničnika FBI-a i CIA-e.

Da zaključimo, očito je da Barak Obama kroz TTIP zemljama Evropske unije želi nametnuti „pravila američkog slobodnog tržišta“, iako je to u stvarnosti više ili manje inteligentna metodološka prevara.

„Izvrsnost“ svetskog kapitalizma ustvari nas želi naterati da živimo sa sniženim standardima kvaliteta i većim rizicima za zdravlje i okolinu. Oni u praksi žele da ukinu sva radnička prava i nude nam lažni san o tržištu koje rešava sve probleme i koje čak može zameniti i demokratiju.

One koji upozoravaju da je TTIP, pre svega, najnoviji pokušaj Sjedinjenih Američkih Država da nametnu centralističku, apsolutističku i arogantnu verziju imperijalizma označavaju se kao „ekstremisti“. No, čak i bez formalnog pristanka na TTIP, čitanjem ovog teksta postaće vam jasno koliko je u pripremi terena za njegovu „bezbolnu“ implementaciju već sprovedeno, kao i u kom smeru će ići njegovo usvajanje i slamanje mogućih otpora.

Obrada – CEOPOM-Istina

Izvor: altermainstreaminfo.com