UN i tzv. međunarodno pravo su instrumenti zapadnih zemalja

Vreme u kome živimo je oživelo staro pitanje: ko i kako može da obezbedi mir u svetu. Posle bolnih iskustava ratova u 20. veku, verovalo se da će fomiranje međunarodnih, nadnacionalnih organizacija i njihova zaštita takozvanog međunarodnog prava konačno doneti i obezbediti mir. Pokazalo se, međutim, da je to ipak bila velika iluzija.

Posle Drugog svetskog rata sva su nadanja mira bila usmerena na Ujedinjene nacije (UN) i one su stvarno davale mirovne garancije, ali se vremenom sve promenilo i Svetska organizacija nema više mirovnih mogućnosti, praktično je potpuno nemoćna. Ujedinjene nacije ove godine obeležavaju 80 godina postojanja i u susret tom jubileju nameće se, međutim, i pitanje njihovog opstanka. Trebalo bi zato i podsetiti kako su i zašto nastale.

Odluka o formiranju Ujedinjenih nacija sa ambicijom da se Drugi svetski rat ne ponovi i da se obezbedi mir u svetu je donesena na konferenciji u San Francisku, održanoj od 25. aprila do 26. juna 1945. godine, a na inicijativu Amerike, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Učešće je uzelo 50 država koje se smatraju osnivačima UN.

Usaglašena je Povelja UN koju je većina zemalja ratifikovala 24. oktobra 1945. i taj dan se obeležava kao Dan Ujedinjenih nacija. Do 2011. broj članica UN je porastao na 193 i to se nije promenilo iako sve zemlje na svetu nisu članice UN. Prema osnovnom dokumentu, formiran je i Savet bezbednosti, kao zakonodavno i izvršno telo Svetske organizacije koje ima pored nestalnih i pet stalnih članica, Ameriku, sada Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Kinu. I te stalne članice imaju pravo veta na sve odluke Saveta.

Misija UN-a

UN pa tako i Savet bezbednosti su osnovale zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu ali je na insistiranje Velike Britanije među stalne članice ugurana i Francuska iako ona nije bila pobednica.

Uoči jubileja ove godine, među članicama UN nema veselja, nema slavljeničkog raspoloženja. Minulih godina, kako su ugled, moć i nekadašnje nade slabili, uglavnom se diskutovalo o reformi Svetske organizacije ali bez bilo kakvog rezultata. Zavisno od pojedinačnih interesa, uglavnom se diskusije svode na oduzimanja prava veta, pa onda da moraju dve zemlje da ulože veto, pa da se poveća broj stalnih članica Saveta bezbednosti ali da te nove zemlje ne bi imale pravo veta.

Od svega nije bilo ništa a Svetska organizacija je gubila na značaju i potpuno je marginalizovana, a nikada nije bila potrebnija jer se svetom šire regionalni ratovi koji bi mogli da dovedu i do novog globalnog rata.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, kada je nestao strah od Sovjeta, UN su potpuno potpale pod zapadni, tačnije američki uticaj i postale su osnovni instrument američke spoljne politike. Amerika je procentualno najveći finansijer UN i na toj osnovi Vašington ucenjuje Svjetsku organizaciju. Drugim rečima, radi se o korupciji.

Najveći prostor korupcije i zloupotrebe su mnoge agencije UN osnovane tokom vremena kao operativni izvršioci „misije“ Svjetske organizacije. Ali, uskraćivanjem finansiranja i izgradnjom mreže korupcije te agencije se postepeno privatizuju, oslanjaju se na donacije privatnih fondacija i kompanija, što je potpuno obesmislilo njihov, još uvek UN, status. One više nisu deo UN, nego privatne kompanije.

Najekstremniji primeri su Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) koja je deo UN mreže.

Svjetska zdravstvena organizacija je raskrinkana tokom epidemije Korona virusa (COVID 19) tokom koje su razokrivene praktično tragične manipulacije te agencije. Otkriveno je da 45 odsto njenog budžeta finansiraju privatne fondacije, pre svega Bila Gejtsa, i farmaceutske kompanije u privatnom vlasništvu. Predsednik Donald Tramp je najavio i smanjenje američkog finansiranja, što će još više povećati učešće privatnih kompanija pa će tako SZO postati skoro potpuno privatna, a lažno će se predstavljati kao deo UN-a.

Stalna kompromitacija agencija

Ništa manje drastičan slučaj nije ni IAEA (Međunarodna agencija za atomsku energiju). Nedavni ratni napad Izraela i Amerike na Iran je razotkrio do koje mere je ta agencija u funkciji pre svega američkih interesa i širenja laži. IAEA koristi (američki) kompjuterski program Palantir u koji direktan pristup imaju američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) i Izrael.

Prisustvo IAEA u Iranu je omogućilo sakupljanje miliona informacija o ekonomiji i ličnostima, na osnovu kojih je planiran sada već poznat kao „Dvanaestodnevni rat“ u kojem je i likvidirano nekoliko iranskih naučnika i generala. To je Izraelu omogućio program Palantir i praktično te ljude na duši nosi IAEA. Posle tog rata IAEA je izgubila bilo kakav kredibilitet, a sa tim i UN.

Formalno, IAEA funkcioniše na osnovu Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) koji je donesen u Generalnoj skupštini UN, 12. juna 1968. godine. Stupio je na snagu petog marta 1970. i do sada je 190 zemlja potpisalo taj sporazum.

Sporazumom je nuklearno oružje dozvoljeno samo zemljama koje su ga imale pre prvog januara 1967, a to su Amerika, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska i Kina, odnosno „nuklearna petorka“. Ali, barem ono što se javno zna, nuklearno oružje imaju i Izrael, Indija i Pakistan, koji nisu potpisnici NPT, a i Severna Koreja koja se povukla iz Sporazuma.

Sporazumom je takođe zabranjeno da se nuklearno oružje jedne zemlje razmešta u druge države što je Amerika odavno prekršila razmeštanjem u Evropi i Turskoj. Američke nuklearne bombe su u Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holadniji, Turskoj i Kanadi. Zanimljivo je da su američke nuklearne bombe i u Britaniji, koja jeste nekada imala svoj nuklearni potencijal ali ga više nema i njeno oružje je američko. NPT je tako izgubio smisao.

Nastao je, u stvari, haos i uskoro bi se moglo desiti da na desetine zemalja poseduje nuklearno oružje, pre svega one zemlje koje imaju nuklearne elektrane. Jer, obično se obogaćeni uranijum poredi sa barutom. Ako imate barut onda vam samo nedostaje metal za granatu. Drugim rečima, zemlje koje imaju nuklearne elektrane, ako žele, nisu daleko od atomske bombe.

Prema analizi Svetskog nuklearnog udruženja (WNA) objavljenoj marta 2020. godine, oko 30 država već ima nuklearne energetske programe a još 20 zemalja je pokazalo interes da razvija takve programe. U prevodu, između 30 i 40 zemalja ima kapacitet razvijanja nuklearnog oružja i nisu daleko od nuklearne bombe, samo je pitanje političke odluke da li žele ići u tome smieru.

Signali za srpske zemlje

Zvanični izgovor za napad na Iran je bio da se unište iranska nuklearna postrojenja, koja, kako je priznala i američka obaveštajna zajednica, jesu oštećena ali nisu uništena. U regionu Bliskog istoka još tri zemlje, Turska, Saudijska Aarabija i Egipat, razvijaju nuklearne programe pa kakav će američko-izraelski odgovor biti na takav razvoj. Da li će Amerika bombardovati te zemlje?

Jasno je, naravno, da je bombardovanje Irana bilo pre svega akt napada na integraciju BRIKS (čiji je Iran član i jedna od ključnih karika) i to pre svega na Rusiju i Kinu, najbliže iranske saveznike. Rusija već gradi jednu nuklearnu elektranu u Iranu a u vreme kada je počeo izraelski i kasnije američki napad, ruski predsednik Vladimir Putin je trebao posetiti Iran u svrhu potpisivanja sporazuma o izgradnji još sedam nuklearnih elektrana.

Nijednoj međunarodnoj organizaciji se više ništa ne može verovati. One u svojim arhivama naravno imaju podatke o stvarnom stanju, ali to se ne objavljuje, nego, naprotiv koriste se za kreiranje propagande i ratne izgovore. U takvom ambijentu rađa se i sumnja da UN možda neće ni dočekati svoj 80. rođendan.

U raspad međunarodnih organizacija kao i Svetske organizacije najbolje su upućeni oni koji su i srušili poredak u svetu. Pa se tako sada na Zapadu stvaraju nova pojedinačna savezništva koja su najbolji signal raspada poretka i zapadnih integracija, pre svega Evropske unije (EU) i NATO saveza.

Velika Britanija je već sklopila zasebne ugovore savezništva sa zemljama Severne Evrope, a nedavno i saveznički ugovor sa Nemačkom koji podrazumijeva i savezništvo u odbrani. Francuska takav sporazum ima sa Italijom, a u pripremi je sličan ugovor i sa Velikom Britanijom. A sve te zemlje su članice NATO saveza i zašto bi takvi zasebni ugovori uopšte bili potrebni. Na NATO se očigledno više ne računa.

Utisak je da su ta nova savezništva već zakasnila. Amerika kao najmoćnija zapadna zemlja više nije dovoljno zainteresovana za Evropu, a evropske zemlje nemaju kapcitet da se odbrane. Uz to, nove integracije pre svega u Evroaziji, kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) su već utemeljene i napreduju.

Na kraju, valjalo bi pogledati kako to sve utiče na poziciju Srbije, Republike Srpske i srspkog naroda u celini. Pre svega, ne treba računati na bilo kakvu međunarodnu organizaciju, uključujući i Ujedinjene nacije, jer one su sve instrumenti manipulacije pre svega zapadnih zemalja. Od međunarodnih organizacija i takozvanog međunarodnog prava ne može se više ništa očekivati.

Zato je najvažnije imati realne procene i izabrati pravog saveznika, a ne onog koji je gubitnik. Celokupni srpski korpus i njegovi interesi mogu se odbraniti, samo ako imaju jakog saveznika koji naravno nije protiv srpskih interesa. I tu je najveća istorijska odgovornost sadašnje generacije.

Izvor: Sve o Srpskoj