Стотине милиона људи који су посматрали сатанистички перформанс отварања олимпијских игара у Лондону вероватно се запањено питала какве везе са спортом и духом олимпизма имају замршене поруке које су им кроз плес одаслали бесни демони, језиви свештеници, или избезумљена и изгубљена деца чија је судбина жртвовање Молоху.
Никакве, наравно. Али, имају итекакве везе са црним племством чији су достојанственици, предвођени Краљицом Мајком, дошли да узму учешћа у овом великом ритуалу. Гледало их је, као и увек, њихово свевидеће око, а ту су били и сви остали симболи, од ритуалног звона до вавилонског Зигурата. И ма како, обичном човеку, био нејасан сложени симболизам игре тих мрачних архетипова, било је евидентно да он има некакав смисао и да тај смисао на просечног гледаоца делује тескобно и претеће. А ако је та парада црног сјаја нешто и славила могла је то бити једино демонска страна људске природе.
Учесници свечаног дефилеа, најбољи спортисти планете, симболи животне снаге и радости, постали су тако таоци великог црног ритуала, свечаности којом је и формално проглашен нови светски поредак на планети (Novus Ordo Mundi), a национална обележја иза којих су поносно ходали нестајала су у тами перформанса попут река у океану.
Такође, те вечери, звоњава највећег звона на свету, тешког преко 23 тоне, означила је и ритуално промовисање Лондона у административно-финансијски (управљачки) центар нових господара света.
Али, звоњава тог звона, вратила нас је мало и у прошлост, и подсетила на једне друге олимпијске игре, када је потреба за пласирањем политичких идеја кроз церемонију отварања, по први пут у историји, засенила спортски значај догађаја. Било је то, са историјског аспекта гледано, не тако давне 1936. године, у Берлину, када је долазећи нацистички режим учинио све што је требало како би XI олимпијске игре искористио за промоцију своје идеологије. И тада је, баш као и у Лондону, спектакл за оно време био врхунски, а церемонија отварања имала је елементе високог окултног симболизма који се заснивао на учењима „Туле Геселшафт“, тајне организације дубоко уткане у сваку пору нацизма. Ритуално звоно (истина не тако грандиозно као ово лондонско) први пут је звонило на једној олимпијади баш у Берлину и баш у исту сврху. Да најави долазак новог поретка, заснованог на новом човеку и новим вредностима, а Берлин промовише у центар моћи новог светског царства. Крај знамо. Последице такође.
Али, на срећу, данашња тоталитарна идеологија „новог светскког поретка“ која спаја агресивност нацизма према нацијама и бескурпулозност комунизма према појединцу и чије право, наказно, лице све боље упознајемо, има још једну сличност са ондашњом – завршава се на границама Русије.
Економском концепту заснованом на берзанској (шпекулантској) економији Русија је супроставила концепт реалног привредног раста, сатанизму традицију хришћанског православља, а „праву на сексуалну различитост“ промоцију породичних вредности. Војним претњама оличеним у физичком ширењу НАТО-а и његовим новим доктринама, Русија је одговорила ревитализацијом и модернизацијом своје армије, као и већом спремношћу да помогне пријатељске земље.
Посебно важна улога Русије последњих година била је и у доследном инсистирању на поштовању међународног права и институција онако како их дефинишу међународно прихваћени акти. Одбијањем не само да учествује, већ и да дозволи, даљу злоупотребу међународно успостављених тела и механизама за потребе глобалистичких циљева, Русија их је приморала да отворе карте и почну да праве, по саме себе, опасне преседане, измишљајући некаква тела и органе који треба да послуже једнократној употреби остварења неког конкретног циља.
Један од таквих органа звучног назива који имплицира некакав међународни легитимитет, била је и „Међународна управљачка група за Косово“ (ИСГ) оформљена да спроведе у дело одбачени Ахтисаријев план и Косову обезбеди међународни легитимитет. Ову квази творевину са јасним анти-српским циљевима Тадићев режим је прихватио и поштовао далеко више од Резолуције 1244. и једино дипломатском залагању Русије можемо захвалити што она није остварила свој основни циљ. Саопштење руског МИП-а издато након помпезно објављеног краја „надгледане независности“ у коме се јасно истиче да ова група није могла имати никакав међународни легитимитет будући да није основана од међународних институција које јој тај легитимитет могу дати, а да Косово остаје квази држава, показује сву доследност спољне политике Русије у односу на овакву праксу у међународним односима.
Такав приступ чини данашњу Русију практично последњом линијом одбране глобалистичком прекрајању света, односно покушају да се томе да легитимитет у оквиру постојећег међународног правног поретка. С тога је ова велика земља жестоко нападнута из свих глобалистичких арсенала, осим војних, а посебна мета је председник Путин који је постао симбол принципијелног вође који ауторитет црпи из подршке народа, што је у глобалистичком поимању света грех који се не допушта.
Последњи интервијуи Збигњева Бжежинског јасно указују да ће ови напади постати још интензивнији, али остаје нам да се надамо да ће, као и до сада, руски одговори бити адекватни, а контрола евро-азијског простора бити сачувана. Јер, да поновим оно што сам већ једном написао, била шаховска табла велика или мала Руси су увек били бољи шахисти од евро-атлантиста.
А обичним људима, који су се у олимпијској лондонској ноћи питали коме звони онолико звоно можемо једино понудити Хемингвејевски одговор „ никад не питај за ким звона звоне, она звоне за тобом…“
Оставите коментар на За ким звона звоне
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.