Западни удар на православље

Раније смо теми раскола унутар „православне цивилизације“, како ју је дефинисао амерички мислилац из неоконзервативног табора Семјуел Хантингтон, посветили довољно простора, тако ћемо овде само додати неколико важнијих догађаја који потврђују да потрес унутар православног света не долази изнутра, већ споља, баш као сукоб шиита и сунита у исламском свету, систематско гурање у сукоб народа Латинске Америке или вишедеценијски сукоб индијске цивилизације и ислама у Кашмиру, као и у другим тачкама у којима САД покушавају ослабити супарничке цивилизације с циљем да у коначну битку уђу као најмоћнија сила и заједно са савезницима успоставе „хиљадугодишњу хегемонију Запада“. Као што смо раније објаснили, познато дело Хантингтона Сукоб цивилизација није теза која предвиђа сукоб наведених цивилизација, већ јасно разрађени акциони план деловања.

У том контексту треба пратити раскол у православном свету. Религија игра водећу улогу у новом Хладном рату између Запада и Русије, службено започетом након евромајдана 2014. и обојене револуције која је довела до бега тадашњег легитимно изабраног председника Виктора Јануковича и успостављања нове класе потпуно одане европеизму и американизму.

Москва је пожурила редуковати штету уједињењем с Кримом и подржавањем проруских покрета који су се појавили у Донбасу, али није успела зауставити одлазак Украјине у западну орбиту. О томе када ће и хоће ли Украјина постати чланица ЕУ и НАТО пакта се може расправљати на хипотетитчком нивоу, али и оваква каква јесте, у наредним годинама ће бити претња Русији  зато што ће своју територију дати НАТО снагама за војно окружење Русије.

Централне власти Москве су руски свет градиле хиљаду година и тај је процес повезан с дубоким културним утицајем који се врши кроз православље и чињеницом да се руска престоница сматра Трећим Римом. То је оно што западни стратези не разумеју када у неким случајевима тврде да су западна улагања у неке земље већа него руска и како је могуће да ти народи и даље гаје толике симпатије према Русији. У Украјини то није случај, јер је земља економски девастирана, али је зато успешно спроведен удар у саме темеље заједништва два народа, оне религијске. Наиме, упркос чињеници да Украјинци  живе горе него прије 2014. године, утицај Москве пада заједно с рођењем Украјинске православне цркве, независне од власти патријархата Москве и све Русије. Након Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан.

Док су светла пажње међународне јавности још увек била усмерена на церемонију рођења независне украјинске цркве, у истом раздобљу, децембра прошле године, друга је црква почела тражити право на аутокефалност од своје историјске матичне патријаршије, она у Црној Гори. Српска православна црква друга је најстарија на свету, одмах након бугарске и још од свог оснивања има канонску јурисдикцију над Западним Балканом, изузев Албаније. У том контексту, српско-руски вишевековни савез је несхватљив без узимања у обзир веза које спајају патријаршију Београда и Москве, које су историјски на себе преузеле одговорност чувања славенско-православног братства

Протеклих година, али у потпуности  независна од ратова ’90-их, опасно се појављује у регији одбојност према Београду, а Србија је све више војно окружена ширењем НАТО пакта и под европским и америчким притисцима се „мора одмакнути од руске сфере утицаја“. Нови раскол, овај пут балканског префикса, као да је пред вратима. Прошлог децембра је црногорски председник Мило Ђукановић изразио забринутост због покушаја  Српске православне цркве да поткопа независност земље и зато што кочи њен пут ка европеизацији, тврдећи да би идеално решење било следити украјински пример и промовисати аутокефалност националне цркве, која је тренутно још увек под влашћу Београда.

Црногорска црква се први пут покушала еманциповати 1993. године, искоришћавајући југословенску кризу, али без икаквог одговора из Цариградске патријаршије. Међутим, то је било време стратегије којом се настојала убрзати дисолуција земље, а она се темељила на  подстицању свих етнонационализама, док је религија играла значајнију улогу само за босанске, албанске и косовске муслимане. Али од 1993. године се међународна сцена дубоко променила. Након неуспеха пансловенских и комунистичких експеримената, православље је Москви остало последње средство којим се покушало зауставити, а можда и прекинути, позападњачење Балкана и Источне Европе.

У мају ове године је влада у Подгорици усвојила нацрт закона којем је циљ створање регистра који ће пописати  који су верски објекти били у власништву Црне Горе до 1918., године у којој је основано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а касније су постали део стране баштине. Тај ће регистар служити враћању имовине онима који служе црногорској држави. Иако је представљен као непристрасни пројект, јасно је да се њиме готово искључиво утиче на Српску православну цркву у бившој југословенској републици.

У том контексту вреди подсетити да канонске територије у православном свету не следе строго државне границе, тако је одлука цариградског патријарха Вартоломеја да призна Украјинску православну цркву у границама данашње Украјине противна канонском праву и необјашњива ако у обзир узмемо црквене догме. Српска влада је такође интервенисала у том питању, потпуно свесна правог циља закона. Београд је стога од колега у Подгорици тражио да не наставља с тим послом, добивши заузврат позив да се не меша у унутрашње ствари Црне Горе.

Амбиције аутокефалности су се појавиле и у Северној Македонији, у позадини раскола између Москве и Цариграда и убрзања приступања Скопља Европској унији и НАТО пакту. Македонска православна црква већ ужива делимичну аутономију, али не и независност, нешто по узору на Украјинску православну цркву-Московске патријаршије. Но, сада иде путем Кијева и прошле је године упутила службени апел Константинопољу да јој призна право на аутокефалност. Српска православна црква је добила упозоравајуће сигнале из Македоније и изјавила је да је спремна поново преговарати о споразумима о аутономији из 2002. године, али циљ Скопља остаје потпуна аутокефалност.

УКРАЈИНСКА МАТРИЦА

Односи између московског и патријарха Константинопоља и даље су напети, искључиво због  подржавања кијевског раскола. До данас је аутокефалност Украјинске православне цркве, између осталих, признала мала али позната по утемељитељу Св. Марку еванђелисту Патријаршија Александрије и све Африке и Грчка православна црква, а дипломатски су је подржале украјинска влада, Сједињене Државе и више нико.

И за Кијев и за Вашингтон је аутокефалност Украјинске православне цркве питање верске слободе и темељног права украјинског народа на јединствену надлежност над својим верским пословима. Наравно, то је декларативан став и изговор иза којег се крију геополитички и геостратешки циљеви. У ствари, као што откривају и говори бившег председника Петра Порошенка и америчког државног секретара Мајка Помпеа, то је још један фронт у сукобу „цивилизованог Запада“ и „руског Истока“.

Православна црква се традиционално сматра инструментом руског царства у вршењу утицаја над словенским народима. Стога се у кидању веза између Москве и Београда посегло за пуно ефикаснијим алатима од улагања или сиренског зова на Запад. У том сценарију сведочимо промовисању аутокефалности у остатку све фрагментиранијег „руског света“. Дакле, након Украјине и Црне Горе, врло је веројатно да ће плима раскола преплавити Северну Македонију, Хрватску и Босну и Херцеговину и да ће независне цркве постати нови мегафони у борби против Русије на Балкану.

Какву цену ће платити народи регије,  на то је боље не помишљати. Душебрижници наших верских слобода, ако буде потребно, неће презати од најекстремнијих сценарија само да се оствари жељени циљ. Украјински сценарио, који је још на евромајдану у Кијеву укључивао верску компоненту, 2014. је изазвао рат на истоку земље. Остаје нам се само надати да ће народи Балкана бити довољно мудри да се по други пут у неколико деценија не искористе за промовисање виших циљева, раније огрнутих у плашт слободе и демократије, данас верских слобода и права народа на ексклузивну надлежност над својим верским пословима.

---

Извор: Логично