Quo vadis, patria

U Srbiji se, unazad desetak godina, toliko nakotilo političkih analitičara, namrčenih, ozbiljnih profesora, ekonomskih magova, katedarskih moljaca i apstraktnih opravljača sveta, da bi čovek rekao da nam je budućnost, uz takvu silu genija i mozgadžija, budućnost ne samo sigurna i udobna, već i čitljiva do treće decimale. Zajedničko im je, međutim, to što ništa nikad pogodili nisu.

Izuzimam tu ruzmarine iz CESID-a, čije su prognoze uglavnom tačne, ali ne toliko zasnovane na istraživanjima, koliko na informacijama koje dobijaju od gospodara naših sudbina (…ima da ti se desi `taka i `taka stvar, itd). Svako, ko se i malo udubio u politiku, zna da se buduća vlada Srbije upravo sada pravi u mračnim hodnicima obaveštajnih službi i stranih ambasada, a da će izbori biti obična predstava za publiku, koja još ima iluziju da o nečemu zaista odlučuje. Vlast je, naime, previšne važna stvar, da bi se narodu prepustilo da o njoj odlučuje.

Za „ljude trenutka“ i za sve one idiote koji su ubeđeni da se treba okrenuti sadašnjosti, a još bolje budućnosti, da je „ovo 21. vek“ (nikad mi nije bilo jasno šta time žele da kažu; i sam imam kalendar. Ako prosto računanje vremena ima neku vrednosnu kategoriju, onda ja nešto ne razumem), vest je ova: scena za budućnost je postavljena sredinom Sedamdesetih godina, kada su se „Službe“ otrgle i počele da rade na svoju ruku, a njihovi pripadnici da stiču bele pare, za naše crne dane. Veliki kapital se slio u relativno mali broj ruku, ali se ispostavila nezgodna činjenica: još mnogo veći se krio u društvenom vlasništvu koje je, do kraja Devedesetih, bilo nedostupno. Čak se i pad Berlinskog zida ovde malo osetio.

Kada je, međutim, Slobodan Milošević pročitan, kad se videlo da je, u osnovi, brana krupnom kapitalu i pljačci narodnog blaga, za kojim se žudelo, prešlo se na formiranje medijskih kuća i omladinskih i nevladinih organizacija, čiji je zadatak bio da Slobodana podriju da bi se, u „vreme posle njega“, dočepalo plena. Normalno, kako poslovica kaže, onaj ko vrti prase na ražnju, nikad nije usamljen, pa se napravila sprega sa stranim faktorom, bez koga je bilo nemoguće srušiti Bengalskog tigra.

Peti oktobar je bio samo izvođenje predstave, za koju su kulise bile davno postavljene i samo magarci još misle da je bila u pitanju spontana pobuna nezadovoljnog naroda. Narod je danas, je li, još mnogo nezadovoljniji, pa ipak ne nasrće na Skupštinu.

Đinđić, taj najamnik gazda iz senke, koji je bio sasvim svestan da se njegovo lično bogaćenje, kao i bogaćenje njegove klike, može izvesti samo na štetu naroda i države, što ga nije zadržalo (kome je do morala, nek` ide u crkvu), ipak je imao ozbiljnu manu: želeo je da zaista vlada, a ne da bude tek marioneta. Sumnjam da je više od dva-tri ministra sam izabrao, sumnjam i da je mogao da kontroliše one koji su mu nametnuti za ministre, ali je od prvog dana krenuo da traži oslonac u policiji, ne bi li ovladao situacijom. Koštunica je probao da se šlepuje na vosjku, da se uz nju izgradi kao vlastodržac, jer je i njega morilo to što je bio samo figura u rukama mentora. Nikako, naravno, ne treba misliti da bi oni nešto drugo radili od onoga što su radili; pljačkani bismo bili svakako, samo bi se primalac plena promenio.

Đinđić je svoju želju da vlada glavom platio. Sve one priče da ga je za odstrel odredio Zemunski klan, ili da je postradao zato što je spremao prelaz na nacionalnu politiku (Kosovo, RS, itd.) su obične zamajavalice za naivne. Baš je njega briga bila za Kosovo, a Zemusnki klan, da j tako moćan bio, da na premijera krene, ne bi onako lako i brzo postradao. N mogu da se setim političara, od Kenedija, do Alda Mora i pape Jovana Pavla, na koga se ostrvi pojedinac, ili neka marginalna grupa. Bez učešća obaveštajnih službi (makar u smislu nesprečavanja onoga što znaju da će se desiti), takav je poduhvat nemoguć.

Nešto nalik na samostalnu politiku je pokušao da izvede i Koštunica, ali je, da ne bi rusu izgubio glavu i to u cvetu starosti, radije odlučio da odstupi s mesta premijera, nego da pomiriše ljubičice odozdo. Nije ni pokušao da sastavi drugačiju skupštinsku većinu. Da jeste, ovih dana bismo mu davali četvorogodišnji pomen.

U maglu spada i priča o tobožnjim srpskim tajkunima evropskog ranga. Simpatična skaska o seljaku koji je došao u grad i obogatio se zahvaljuući klikeru i seljačkoj visprenosti. Nema toga. I oni su, od Jezde i Dafine, do danas, odabirani kao eksponenti gospodara iz senke. Simpatična skaska, u kojoj se neko navatira love „na foru“ i na brzinu, ostaje samo skaska; oni su jednako nesamostalni kao i političari i imaju iste gospodare, mada bajkovito i romantično zvuči priča kako oni, bože moj, biraju ministre. Ni sebe nisu izabrali, a minstre će!? Ko ne veruje, nek` pita Bogoljuba Karića kako se proveo.

Zašto sve ovo pričam? Upravo stoga što srpski narod, hajdučko-romantičarski, ko što ga je Bog dao, zaista veruje da su moguće nekakve promene posle izbora. Analitičari i unamćoreni doktori nauka mu zdušno pomažu da istraje u toj zabludi. Ličimo na onu babu iz vica, koja čeka kraj pornića, da vidi da l` će akteri da se uzmu.

Promena će, naravno, biti, ali ne posle izbora. Kad bi izbori zaista nešto menjali, ukinuli bi ih. Uostalom, svedoci smo kako se, u evropskim razmerama, širi strah od referenduma, kao objektivno poslednje demokratske brane divljanju otuđenih elita. Nekoliko je razloga zbog kojih mislim da se ništa značajno promeniti neće.

Prvi je taj što se vlast ne može efektivno držati. U ovoj zemlji niko ne kontroliše tajne službe više od trideset godina, ali one kontrolišu mnogo toga. Političari koji, kobajagi, treba da izvedu promene, samo su eksponenti sistema i da to nisu, ne bi ni bili u poziciji da za vlast konkurišu. Centri stvarne, a ne one moći koja se odvija pred medijima u vidu rđave predstave, nikad neće pristati na političara koji nije marioneta. Ako bi neko i uspeo da bude dovoljno podmukao i lukav da se, kao prividni poslušnik, dočpa vlasti, pa da ćurak okrene naopako, brzo bi bacio kašiku, jer je poslušnost ultimativna.

Ipak, ono što je najvažnije, što su naši dedovi dobro znali, a mi pojma nemamo, jeste da se promene izvode u stvarnom svetu, a ne u skupštinskim klupama i vladinim kancelarijama. Promena vlasti je nevažna, ako ne donosi promenu kompletnog političkog i ekonomsko-privrednog sistema. Sve što je važno, veliko i značajno u istoriji, stvorila je krv, a ne pamet. Ko to ne zna, ne zna o politici baš ništa i treba da ćuti. Razum nije ono što pokreće istoriju, već nešto što kaska za njom i objašnjava je, a, ako se desi (redovno se dešava) da život odbije da se vlada u skladu sa načelima katedarskih moljaca, onda pametnjakovićima ostaje samo da žal izliju na hartiju. Život njihova umovanja, po pravilu, ne prima na znanje.

Mi živimo u poslednja doba gigantske Zapadne civilizacije i nemamo se čemu dobrom nadati, jer ta civilizacija tone u haos, ekonomski slom i raspad političkog oblika. Suviše smo blizu, da bi nas nesreća mimoišla. Usavršavanje demokratije, razne integracije i ostale gluposti, neće doneti ništa, pa čak ni odlaganje kolapsa. Mi, već sada, živimo u postdemokratskom društvu, samo još nismo razvili pojmovni instrumentarijum za ono što se zbiva, pa se služimo starim. U osnovi, nalazimo se na prelazu između oligarhije i ohlokratije (vladavine ološa) i to će trajati još nekih pedesetak godina, sve dok građanski ratovi, nemiri, glad i bolesti, koi se, skupa, već naziru na obzorju vremena, ne budu stvorili snažnu težnju da se agonija okonča čvrtsom rukom. U poliitčkoj teoriji, to se zove: Cezarizam. Drevne sile krvi (a krv je prva i poslednja) još jednom ustaju da slome anorganske sile novca i razuma. Za manje od jednog veka od danas, doći će do masivnog preokreta: umesto da bogataši, kroz sistem, pljačkaju stanovništvo, njihove glave će se kotrljati ulicama, a osnov restauracije uništene poreske politike, postaće proskripcije i konfiskacije. Pravi državnici novac traže tamo gde ga ima, a ne tamo gde bi trebalo da ga bude (sve priče o stranim ulaganjima, ulaganjima u poljoprivredu, razvoju infrastrukture su najobičnije zamajavanje: sve i kad bi se taj tranzicioni Diznilend i materijalizovao, opet bi korist imala samo mala grupa oligarha; pravi državnik bi pare potražio baš tamo gde ih danas ima – upravo kod tih istih oligarha).

Kad bi se, dakle, na izborima nešto zaista biralo i menjalo, ukinuli bi ih. Ko hoće promenu, treba da zna da je bez krvi neće biti. Srbija će ili tražiti politički oblik za sebe, ili potonuti, poput malog čamca privezanog za veliki brod, kad i ovaj potone. U okvirima parlamentarne demokratije, za nas spasa nema. U onoj meri, u kojoj smo u stanju da probudimo svoje vitalne instinkkte, da opstanak stavimo iznad principa, iznad političkog sistema i ljudskih prava, u toj meri će nam se i budućnost otvoriti. Srbija se u istoriji održala uglavnom zahvaljujući dobrim vojnicima, a uprkos nesposobnim političarima. Mi državu jedino i razumemo kao vojnički logor (liberalnu državu i ne doživljamao kao državu, već kao sumu sloboda i prava) i najbolje je da se držimo onoga što osećamo i znamo i što nam je, u prošlosti, jedino i donosilo rezultat.

Izvor: Vaseljenska TV