Biti daleCOVID-19 (pitanja za prijatelje)

Dragi prijatelji,

Pitanja koja vam šaljem, ovako javno, imaju samo jedan cilj: da vas podstaknu na razmišljanje. Jer, kako bi rekao Česterton, kad stvari u praksi krenu loše, najpotrebnija nam je dobra teorija. A ja verujem u vaše teorijske sposobnosti, upravo kao moći dubljeg saziranja onoga što se oko svih nas zbiva.

Dok uživamo u globalnom biopolitičkom eksperimentu sa pandemičnim korona virusom, ne možemo da se ne setimo Mišela Fukoa i njegove teze da liberalizam ubrzano depolitizuje javni prostor, e da bi demokratsku politiku zamenio biopolitičkim tehnikama. Tamo gde je život lišen svoje političke i pravne zaštite, ostajemo goli i nezaštićeni, sasvim u skladu sa tezom Đorđa Agambena o čoveku koga, u doba antičkog Rima, svako može da ubije, homo sacer. Pre no što su Srbi povedeni u Jasenovac, bili su lišeni pravne i političke neprikosnovenosti. To se desilo i sa Jevrejima u Trećem Rajhu.

Na udaru svetske biopolitičke mašinerije, koja je proglasila pandemijsko vanredno stanje, bivamo, u ime planetarnog zdravlja, lišeni suverenih država, ali nam, polako, oduzimaju i pravo na sopstvena tela. A to je zato što čoveka, da opet pomenemo Fukoa, ne treba samo disciplinovati, nego i uobličiti u skladu sa ritmovima globalističkih mehanizama. Stanovništvo tako postaje predmet strogog nadzora, a na umu nam je Kafka koji je Gustavu Janouhu, vo vremja ono, rekao da će nam uskoro biti potrebna dozvola da izađemo u svoje dvorište.

O tome je pisao i Roberto Espozito, u ogledu „Biopolitika i oteta tela“, objavljenom novembra 2009, u kome ovaj italijanski (gle, italijanski!) mislilac kaže da uopšte nije čudno što su rešili da uzimaju otiske prstiju svih Roma u njegovoj državi, uključujući i decu. (ovde) Odavno je, veli Espozito, krenula „biopolitička redukcija demokratije“, koja briše granice između javnog i privatnog, a naše telo čini primarnim sredstvom identifikacije.

Posle 11. septembra 2001, godine ruši se poredak u kome telo građanina ne pripada suverenu, nego subjektu koji ga nastanjuje. Habeas corpus, veli Espozito, je znak da nestaje civilizacija koja odvaja javno od privatnog; ništa što je privatno, poput tela, ne može više biti pod vlašću javne moći: Već odavna ta kompleksna pravna i politička arhitektura pokazuje znakove popuštanja. Načinjali su je, u multietničkom i globalnom društvu,  ponekad sami subjekti, na primer žene, ali i određene etničke grupe, koji su zahtevali vlastitu telesnu različitost. No nadasve ju je načela suverena moć koja se, usled pretnji iznutra i izvana poroznosti nacionalnih granica, restrukturirala, potencirajući sve više kontrolne dispozitive koji krše princip jednakosti, budući da su pre svega usmereni na telo kao mesto neizbrisive različitosti.

To je bilo omogućeno uključivanjem trećeg elementa, tehnike, na tački preseka između politike i života. Već je upotreba DNK radikalno modifikovala propise krivičnog procesa. Tome je sledilo sistematsko pohranjivanje drugih podataka dobijenih iz ljudskog tela od strane Države ili od zaštitnih agencija, javnih ili privatnih. Elektronsko snimanje zenice oka, registracija traga glasa, geometrija ruke, satelitsko otkrivanje svakog pokreta, konstituišu biometrijsku kontrolu u odnosu na koju se uzimanje otisaka prstiju čini čak i arhaičnim. Već su u proučavanju i čak u poodmakloj fazi izrade dispozitivi identifikovanja – poput primene potkožnog mikročipa – koji telo živog bića čine jednostavnim organskim dodatkom sve invanzivnijeg i sve razgranatijeg aparata kontrole.“ (ovde)

Isključivanja postaju sve veća, a nadzirana tela sve nesigurnija.

Zato vama, dragi prijatelji, dok čekamo nove mere kontrole u ime planetarnog zdravlja, upućujem nekoliko pitanja. Naravno, vi ne morate odgovarati na moja pitanja, nego možete postaviti svoja i dati sopstvene odgovore, makar jednom rečenicom. Važno je da budemo na intelektualnom okupu, u zajedništvu oko osmišljavanja trenutka u kome smo se našli. To, možda, nije potrebno velikom broju ljudi, ali nekim ljudima – nazovimo ih, sasvim starovremski, bližnjima – naša reč će sigurno značiti.

1. Ne ulazeći u medicinsku analizu pojave korona virusa, krećemo od činjenice da se u SAD i drugde virusi odavno patentiraju, i da je kinesko Ministarstvo spoljnih poslova optužilo SAD da je, preko svojih vojnika, donelo korona virus u ovu zemlju. (ovde) Kako da, u ovom slučaju, razdvojimo medicinu od biopolitike i geopolitike?
2. Činjenica je, takođe, da virus postoji, da se širi, da ljudi bivaju bolesni, ali je takođe činjenica da svaki virus gripa snažno napada one sa slabijim imunim sistemom – decu do četiri godine, hronične bolesnike, starce. Kažu da u Italiji uglavnom umiru osobe koje zalaze u devetu deceniju života. Zašto su onda svi u kućnom pritvoru? I šta on znači za budućnost demokratskog društva?
3. Ova pandemija se širi brže nego što je uobičajeno, ali koliko je opravdano uvođenje vanrednog stanja sa elementima vojne uprave u zemlji klasične demokratije kakva je Italija? (Kod nas: nomina sunt odiosa!)
4. Pošto se vanredno stanje postmodernog doba ne može zamisliti bez medijske „dorade“ javnog prostora, koliko je uspela holivudizacija savremene pandemije, počev od slike gnusnih Kineza sa pijace u Vuhanu (svašta jedu, pa šire zarazu) do ABH astronauta koji lutaju ulicama i policajaca koji svakog, neovlašćeno prisutnog u urbanom prostoru, hapse i kažnjavaju?
5. S jedne strane, globalistička vojna vežba uterivanja straha svuda uspeva; s druge strane, radnici ne rade, profit pada, turizma nema, slobodan protok robe i kapitala su isparili iz javnog diskursa. Kakva je konfuzija u pitanju? Zavera li je ili pukotina u sistemu?
6. Čoveku ne može da ne padne na pamet moćni i cinični Pekić sa svojim romanom „Besnilo“, objavljenim skoro pre četiri decenije: na Hitrou, besan pas, zaražen laboratorijski proizvedenim virusom, pokreće haos koji mora biti rešen uništavanjem londonskog aerodroma i spaljivanjem 250 hiljada nesrećnika. Ipak, pseto je preživelo. Pekić je, u intervjuima povodom svog romana, rekao da je besnilo suštinski u nama, jer smo civilizaciju izgradili na pogrešnim temeljima, pa je svejedno  kako vozimo u ponor – levom ili desnom stranom, ili sredinom puta. Dakle, pitanje nije toliko – otkuda virus, nego da li je moguć novi 11. septembar 2001, posle koga su gospodari iz senke krenuli u pohod na Avganistan i Irak, udarili na Bliski Istok, doneli „Patriotski zakon“ u SAD koji je agentima FBI dao pravo da prate šta ko pozajmljuje u bibliotekama?
7. Posle ozbiljnih analiza privida načinjenog u američkom „društvu spektakla“ obavešteni ljudi čvrsto veruju da je teroristički udar na njujorške kule bio tzv. inside job, koji je rešavao niz pitanja unutrašnje i spoljnje politike „imperije iluzija“, kako Kris Hedžiz zove SAD. Možemo li, barem u naznakama, nagovestiti pravce istraživanja holivudizacije pandemije korona virusa s početka 2020. godine?

Izvor: Stanje stvari