Borba globalnih klanova i ruska alternativa

Ovaj tekst je objavljen na sajtu informativne agencije Reks (Rex), 22.07.2014.  Radi se o beleškama poznatog antiglobaliste, Vladimira Pavlenka, koje je napisao na zahtev određenih strukura, a koje je zaključio 9.04.2013. Autor je smatrao da određene delove teksta zbog poverljivosti ne treba da objavljuje. Beleške su objavljene u originalu, bez prilagođavanja trenutnim dešavanjima. Autor je samo na dva mesta ubacio komentar (uokvireno). (1)

Iako će prosečnom čitaocu biti teško da ove beležke poveže u smisaonu celinu nema sumnje da je dubina i značaj iznetih navoda takav da svakako zaslužuje Vašu (bar informativnu) pažnju. Uostalom, jedan od ciljeva CEOPOM-a jeste da Vam ukazuje na postojanje ovakvih procesa, koji lelujaju planetu kao list na vetru. Osređena vremenska distanca daje Vam mogućnost da neke trendove možda i prepoznate, posebno ako ozbiljnije pratite globalističke prodžese.

Ne postoje dva, već tri oligarhijska klana: pored Rotšilda i Rokfelera, tu je i Vatikan, koji takođe predstavlja podjednako značajnu i nezavisnu oligarhijsku grupu.

Rotšildi – to je uglavnom jevrejski i britanski kapital (Banka Engleske).

Rokfeleri – nemački i Islamski kapital + većinska kontrola nad FED–om.

Vatikan –to je novac Svetog prestola i redova koji ulaze u njega (Jezuiti, Malteški red, „Opus Dei“, itd ..). Uz pomoć ovih redova, u koje ulaze kako predstavnici Rotšilda tako i Rokfelera, novac Vatikana upleten je u strukturu druga dva klana. Na taj način on igra ulogu „komunikatora“. Drugi „komunikator“ je država SAD, gde su interesi klanova isprepleteni (prema A.A. Zinovjevu, Amerika je, s jedne strane, – „nacionalna država“, ali s druge strane – „globalno nad-društvo“).

„Kontinuirana borba klanova“ je mit; protivrečnosti se javljaju, ali se rešavaju konsenzusom: za „odustajanje od konsenzusa“, svojih i tuđih, postoje uzvratne mere (od „nesrećnih slučajeva“ do bešenja naglavačke ili na mostu, kao i totalna desocijalizacija određene porodice generacijama unapred, kako se radi sa Stros-Kanom).

Klanovi imitiraju borbu po modelu dvopartijskog sistema (masonski princip „partnerstvo u buržoaskoj konkurenciji“), u kojem Vatikan deluje kao „treća nepoznata“: kome će se pridružiti, taj je pobedio. Imitacija se zasniva na principu koji je formulisao Hitler: „ Postoji igra slobodnih sila, a postoji i ,viši razum’ koja upravlja konfliktom i koji vodi do istog rezultata kao igra slobodnih sila, ali bez preopterećenja sistema i opasnosti od kolapsa.“ Primer: prošlogodišnji bankarski skandali u Sjedinjenim Državama, kada su američke vlasti podigle set optužnica protiv cele liste globalnih banaka, a koji se ničim nisu okončale jer su bile upravljane i namenjene reizboru Obame, a ne stvarnom pritiskanju „bankstera“.(2)

Upravljanje procesom „borbe“ i jeste taj „viši razum“, a „međunarodna zavera“ ništa drugo do odraz interesa sistema institucija i organizacija (organa globalne moći) – otvorenih, polu-zatvorenih i tajnih, koje su pod kontrolom oligarhije. Sav misticizam i stvaranje iluzija nisu drugo do čista konspirologija koja ima cilj da uputi u pogrešnom smeru uz pomoć eksploatacije masovnog interesovanja za sve što je tajanstveno, čime diskredituje samu temu.

U taj kontrolisani sukob uključene su i države i politike koje su u stvarnom sukobu, ali su oni samo figure i pioni u rukama klanova i vrlo često igraju na slepo. Sa ovim modelom (koji je opisao još Marks) oligarhija je u stanju da se kreće ka ostvarivanju svojih ciljeva vešto jedreći, prenoseći vidljivu vlast iz ruke u ruku i maskirajući prave ciljeve; postojeća pak, „konceptualna“ vlast je nevidljiva i ostaje neizmenjeno u rukama oligarhije. (Za otimanje „konceptualne“ vlasti od monarhija upriličen je Prvi svetski rat i uništavanje imperija; Drugi svetski rat i hladni rat bili su potrebni zbog Sovjetskog Saveza, čija je pojava, naročito u obliku Staljina, bila „sistemski neuspeh“ projekta, koji je zaustavio njegovu primenu za čitav vek).

Vatikan se pridružio šemi na kraju i posle Drugog svetskog rata, kada je služio kao paravan za izvođenje tajnih nacističkih organizacija iz Nemačke u Španiju, Portugal i Latinsku Ameriku. 1960. godine, posle Drugog vatikanskog koncila, on je konačno postao deo globalnog usaglašavanja klanova, zvanično ujedinivši rimokatolicizam sa judaizmom i, shodno tome, sa masonstvom (koncepcija „judeo-hrišćanstva“ kao prototipa „nove svetske religije“).

Događaji od 2004 do 2013. godine (udruživanje francuskih i britanskih Rotšilda u Parizu 2004, sporazum Rotšild sa Rokfelerima 2012. godine, promena vlasti u Vatikanu, prvo vođe Vatikanske banke u 2012, a zatim samog pape u 2013) ukazuje na to da su se klanovi konačno ujedinili podelivši sfere odgovornosti:

– Rotšildima ostaje svetska finansijska i monetarna sfera (prema Žaku Ataliju, bivšem predsedniku EBOR–a, važnom teoretičaru globalizacije „svetski poredak novca“);

– Rokfelerima, u okviru tih sistema, svetska politika („svetski poredak moći“);

– Vatikanu – svetska duhovna sfera („ svetski poredak sakralnog“).

Zbir svetskih poredaka sakralnog, moći i novca Atali naziva „novi svetski poredak“.

Važan indikator ujedinjavanja klanova jeste mogući (široko raspravljani) povratak Anglikanske crkve u okrilje Vatikana (čija je baza ponovno sjedinjenje regularnog masonstva i katolicizma).

GLOBALNE OPCIJE

Radi upravljanja globalnim razvojem formiran je u kasnim 1960-im Rimski klub u okviru koga je razvijen i ispitan model „deset regiona u svetu“, koji je kasnije spojen u „tri svetska bloka“ (Izveštaj Mesarović – Pestel „Čovečanstvo je na raskrsnici“ iz 1974).

Blokovi su:

1) „Zapadni“ (ujedinjena Severna i Južna Amerika) – dominira uticaj Rokfelera, Rotšilda (u Sjedinjenim Američkim Državama, preko svog udela u FED) i Vatikan (katolička Latinska Amerika);

2) „Centralni“ (Evropa + Afrika, uključujući i „Veliki Bliski Istok“, to jest metropole + kolonije).

Dominiraju:

– Vatikan u južnoj Evropi (sa izuzetkom Balkana);

– Rotšildi u severnoj, protestantskoj Evropi;

– Rokfeleri – na „Velikom Bliskom Istoku“ i u Africi (postoje lokalni manevri: U Libiji na primer, pomeranje Rotšilda od strane Rokfelera, u Siriji njihovo ujedinjenje, dok je Južna Afrika tradicionalno nasleđe Rotšilda).
Uticaj Rokfelera u samoj Evropi je lokalno (Francuska pod Sarkozijem, Nemačka pod Merkelovom).
Sjedinjavanje engleskog masonstva sa „reformisanim“ katolicizmom jednako je ujedinjenoj Evropi pod Rotšildima, odnosno pod njima jača (sa smenom pape) savez sa Vatikanom;

3) „Istočni“ (južna i jugo-istočna Azija, uključujući Kinu i Indiju), Rotšildi dominiraju sa kolonizacijom Indije i opijumskim ratom (veza britanskih globalnih banaka i transnacionalnih korporacija: Hong Kong & Shanhai Banking Corp. [HSBC] + Jardine Matheson Holdings [JMH]).

Pored toga:

– Uvođenje Rokfelera na jug Kine i Tajvana (Fond braće Rokfeler);

– Na munizmu bazirane protestantska ekspanzija iz SAD-a u Južnu Koreju, a preko nje u Severnu Koreju i Kinu);

Uticaj Vatikana je mestimičan (Filipini).

Postoje dve varijante ovog projekta (10 regiona – 3 bloka), koje se tiču svih vodećih zemalja, ali najviše Rusije.

Rotšildov projekat: podela Ruske Federacije na evropski i azijski deo. Evropski deo Rusije ulazi u „centralni“ region zajedno sa Evropom i Afrikom (metropole i kolonije); Sibir i Daleki istok – u „istočni“ (nisu isključen dalje fragmentacije u stilu evropske „regionalizacije“). Glavni grad evropskog dela + restauracija monarhije pod pokroviteljstvom Britanaca (vojvode od Kenta, princa Harija koga je za tron predlagao Berezovski).

Rokfelerov projekat: integracija Zajednice nezavisnih država (ZND) i uključivanje celog prostora u „centralnu“ (Evropsko-afričku) jedinicu. Restauracija sovjetske sfere uticaja u okviru socijalizma, nacional-socijalizma i (ili) islamizma. Prestol se ne raspravlja, ali se računa na podršku drugog „monarhističkog“ projekta, Kiriloviča (Georgij, sin Marije Vladimirovne, unuk pokojnog Leonida), govorimo o Sankt Peterburgu .

Razlog za takvu formulaciju ovog problema leži u tome da će projekat SAD, pre ili kasnije biti zatvoren. Da se oživi zemlja sa dugom većim od 14 triliona dolara nije moguće. Nastaće ukidanje dolara i prelazak na zlato kao novu jedinicu. Sada se dešava „testiranje“ projekta u Švajcarskoj, Juti (plus još 12 država), Kini (sa Hu Đintaom), pri Gadafijevom režimu itd.

Politička formula ovog je prelazak iz „unipolarnog“ na „multipolarni“ svet, gde je zlato (a ne FED dolar ) ekvivalent raznih finansijskih i monetarnih sistema, prema kome će se obračunavati sve kursne liste. Priprema za to je izvršena odvajanjem dolara od zlata (1971). Mesto projekta („dolar – zlato“) zauzeli su, u kontrolisanom režimu, konkurentni projekti „dolar“ i „zlato“. (U „vrhu“ klanova će odlučiti kada da proradi. U srednjim i nižim ešalonima ide polukontrolisana borba između onih koji se snabdevaju iz FED–a i dolara (banke SAD) i onih kojima monopol dolara i FED „stvarno“ ometa izdržavanje (Evropska banka).

Ali Sjedinjene Države mogu biti urušene samo kada se „iza zavese“ pripremi novi centar. Plan je bio da to bude Evropa (projekat „euro“), ali nije izvučen (pasivno, prekomerno naraslo stanovništvo). Kina (projekat „zlatni juan“) je dobar kao srednja opcija, u igri urušavanja SAD i stvaranja „istočnog svetskog bloka“. Mnogi analitičari veruju da je uloga „novih SAD“ data Rusiji, ali ne nezavisnoj, već pod potpunom kontrolom oligarhije.

Izbor između opcija, očigledno, zavisi od toga da li će se uspeti da se ruske vlasti drže na „uzici“:

– ako se uspe, to će ići preko Rokfelerove varijante (kontrolisana integracija) evroatlantskog projekta („Evropa od Atlantika do Vladivostoka“):

a) uz očuvanje NATO (kontrola na celoj teritoriji Sjedinjenih Američkih Država), takva integracija bi bila žestoka i POLITIČKA: „osa“, Pariz – Berlin – Moskva pod kontrolom NATO „ose“ Vašington – London – Berlin („od Vankuvera do Vladivostoka“);

b) pri raspadu NATO (pristupanje regiona bivše SAD, navodno šest, u različite sfere uticaja), takva integracija bi bila meka i EKONOMSKA: „osa“, Pariz – Berlin – Moskva kontrolisana evroazijskom „osom“ London – Brisel („od Njujorka do Vladivostoka“);

– Neuspehom postavljanja Rusije na „uzici“, realizovana bi bila Rotšildova varijanta (kontrolisana podela zemlje) evropskog projekta („Evropa od Atlantika do Urala“).

RUSKE VARIJANTE

U Rusiji postoje dva „punopravna pogleda“ koji su povezani kako sa Rotšildima, tako i sa Rokfelerima:

– Primakov: sa Rotšildima kao član Gorbačovljeve ekipe i kao uticajni i informisani orijentalist; sa Rokfelerima preko Kisindžera;

– Čubais: sa Rotšildima preko predsednika Nacionalnog ekonomskog saveta SAD, L. Samersa; sa Rokfelerima preko ulaska u bord direktora globalne „J.P. Morgan Chase“, koja kroz celu istoriju, svoju i svojih prethodnika („J.P. Morgan”+ [„Chase Bank“ + „Manhattan Bank“] = „Chase Manhattan Bank“) predstavlja platformu za komunikaciju Rokfelera sa Rotšildima.

(Ovde je nužno ubaciti komentar: za proteklo vreme Čubais je ustupio mesto u nadzornom odboru (a ne u upravnom odboru, ovo je moja greška) „J.P. Morgan Shase“ šefy Sberbanke Rusije, Germanu Grefu).

A tu je i „reformsko“ krilo RPC, okrenuto ka ekumenskom savezu sa Vatikanom (osnivač –patrijarh Tihon Belavin; obnovitelj Mitropolit Nikodim Rotov). Ovo krilo je dolaskom Kirila (učenik Nikodima) došlo na vlast; potencijalni naslednik Ilarion (Odsek spoljnih crkvenih veza RPC) je čistiji ekumenista od Kirila; naime, on je odgovoran za kontakte i sa Carigradom i Vatikanom.

U ovoj situaciji su varijante:

1) Prihvatiti igru i saglasiti se sa dodeljenom ulogom, igrajući varijantu Rokfelera. <…>

S jedne strane, <…> podržavati ravnotežu interesa klanova:

– Alijansa „Rosnjeft“ – Ehhon-Mobil (2012), to je savez sa Rokfelerima; inače, Rokfeleri su u 2011-2012. imali pretenziju ka sporednoj energetskoj imovini ALROSA (koja, u glavnim aktivnostima tesno sarađuje sa globalnom Rotšildovom „De Birs“);

– Sporazum Ministarstva za ekonomski razvoj i Ruskog fonda direktnih investicija (januar 2013) o investicionoj promociji Rusiji na Zapadu sa Rotšildovom „Goldman Sachs“.

S druge strane, je <…> protivurečno ići tim putem, „pritiskati“ Rotšildovu opoziciju, koja je u bliskoj vezi sa:

– „Porodicom“, posebno oligarhom Deripaska –čiji je glavni poslovni partner sin Džejkoba Rotšilda, Natanjel, sa kojim je faktički podelio industrijsku imovinu Crne Gore; N. Rotšild u Rusiji ima:

a) sa svojim ocem (i na taj način što je potpisao sporazum sa Rokfelerima) je uključen u Savetodavni odbora Rusala;

b) član je upravnog odbora En+, koja je vlasnik oko 48% Rusala;

c) ima oko 0,5% samog Rusala (NR Investment, 100 miliona dolara);

g) nominovan je od Rusala u bord direktora Norilskog Nikela;

d) investiciona banka Rotšilda savetuje Deriprasku po pitanjima restrukturizacije duga prema 70 banaka (17 milijardi dolara);

e) u 2010, N. Rotšild je posredovao da se uspostavi kontakt Derpaske sa evropskim komesarom za trgovinu Mendelsonom (Deripaska je odleteo avionom u Abakan, gde su „prošetali“); Rotšldi su tužili Dejli miror zbog objavljivanja te informaciji i izgibili na sudu (Mendelson je bio primoran, zbog skandala da podnese ostavku);

– Oligarhom Prohorovim koji :

a) U aprilu 2008, koji je sa Deripaskom zamenio 25% Norilsk Nikela sa 14% od Rusala; To je u kompaniju dovelo Vološina u ulozi „arbitražnog“ predsednika saveta direktora;

b) a zatim ih je (otprilike na kraju 2012) prodao Deripaski čime je dobio udeo od 31%, što je dalo Rusalu kontrolni paket (56%); to se desilo „arbitražnim“ „posredništvom“ Abramoviča između Deripaske i Potanina;
– Vološin, koji je ideolog narandžaste opozicije predvođene Budberg – Timakovom sa pristupom ka Dvorkoviču i Medvedevu, u čijem interesu započinje pokret „belih lenti“.
<…>

2) odbiti tu igru i umesto „evropskog“ (Rotšildi) i „evro-atlantskog“ (Rokfeleri) projekta, pokrenuti sopstveni projekat – evroazijski.
Pokušaji da se <…> ide tim putem su takođe primetni <…>.

S jedne strane je Jedinstveni Ekonomski prostor, carinska unija sa pristupom ka evroazijskoj ekonomskoj uniji, za kojom mora ići politička unija. S druge strane, oblik Unije, uz pomoć evroazijske ekonomske komisije (Hristenko), prati globalistički model regionalnih ekonomskih komisija (slično Evropskoj komisiji, takvih je ne računajući evroazijsku, pet).

Pored toga, novi projekat treba <…> da poveže sve faze ruske istorije, uključujući Sovjetski Savez, a to je ideologija i ne primećuje se kretanje u tom smeru (osim osnovnih udžbenika istorije).
<…>

3) Postoji treća opcija, da se pokuša da se bar lokalno izazovu protivrečnosti i međuklanovski sukobi.

I ovde je bilo pokušaja <…>.

S jedne strane, skandal 2011-2012, sa porazom TNK-VR, proterivanjem Rotšildovog VR–a iz Rusije i prenos ugovora sa Rosnjeftom na Rokfelerov Exxon–Mobil. Među zapadnim biznismenima je bilo dosta trenja i optuživanja. S druge strane, pored ugovora Ministarstva za ekonomski razvoj i ruskog Fonda za direktne investicije sa „ Goldman Sachs“, „bomba“ je bila i koncepcija učešća Ruske Federacije u BRIKS–u (21. mart 2013). U njoj je u potpunosti opisan Rotšildov program, stvaranja alternative Vašingtonskom konsenzusu, sistema „nedolarskih“ finansijskih instituta mnogopolarnog sveta. A „nedolarskih“ znači zlato. (Banka za međunarodna poravnanja BRIKS–a –preko BMP u Bazelu, Međunarodna rejting agencija BRIKS–a – preko „velike trojke“ Moody`s , Standard & Poors, Fitch).

U stvari, u ovom dokumentu se navodi da je Rusija spremna da pomogne Rotšildima da brzo uruše dolar, iako Rokfeleri za to još nisu spremni (<…> predložena „nova globalna rezervna valuta“ na G20 u Londonu [2009], zajedno sa Nazarbajevim i uz prećutnu podršku Hu Đintoa).

Ovde opet postoji potreba za „ubacivanjem“. Ovaj zaključak o rotšildovskom poreklu koncepcije učešća u BRIKS uskoro prestaje da bude istina. Uglavnom zbog fundamentalne promene u situaciji u Kini, što preokreće sporne tačke dokumenta u „prevaziđene“. Ovo je odmah shvaćeno i publikovano (http://www.iarex.ru/articles/36373.html) što eliminiše potrebu dugog komentara

<…>
Po našem mišljenju, nema alternative realizaciji sopstvenog projekta. Ali ne „evroazijskog“ (evroazijstvo po Savickom je samo geopolitika), već neokomunizma, sa projektnom ideološkom osnovom, čija je dopuna odgovarajuća geopolitika.

___________________________________________

(1) – Prevod ne sadrži autorove komentare vezano za njegovu polemiku sa kolegama koje se mogu pročitati u originalnom tekstu.

(2) – Naziv za bankare posle krize u SAD

Izvor: Evroazija.info